|
|
 |
Гордана ЉубојаЕтнички хумор XX века у хумористичкој штампи СрбијеДокторска дисертација, Београд 2000.
УВОДУ областима које покривају хуманистичке дисциплине једва да се могу наћи теме за које би се без дилеме и оклевања могло изјавити да не пружају отпор грубом уопштавању, теме које нису у противречности са егзактношћу и искључивостима научног поступка. Међутим, има тема које су у овом погледу чак деликатније од других. По неком чудном, неписаном правилу, углавном су то садржаји који се односе на проблеме из домена свакодневног, обичног, свим људима доступног искуства, на предмете који се чине блиски, непроблематични и сами по себи разумљиви. Убедљив доказ за то јесте хумор. Вероватно нема човека на овом свету који не би био у стању да одмах, без имало двоумљења саопшти своја лична гледишта, теорије и закључке у вези с тим предметом. Свако од нас небројено пута у животу био је у прилици да слуша шале, па и оне чији су главни јунаци припадници различитих народа, нација и етничких група. Ипак, ма колико да нам тај феномен не изгледа споран, покушај да га прецизније, у научне сврхе дефинишемо суочиће нас на првом кораку са озбиљним тешкоћама, од којих су неке, по свему судећи, непремостиве. Већ у самој терминолошкој одредници етнички хумор спојена су два неизмерно широка и свеобухватна појма, а једино што извесно заједнички деле јесте субјективност схватања, неухватљивост садржаја и неограничена могућност интерпретирања. И о једном и о другом појму исписана је завидна количина научних радова, расправа, есеја, филозофских огледа и популарних штива. Оба су проматрана из перспективе различитих, често сасвим опречних углова и смештана у актуелне методолошке матрице зависно од тренутно владајућих теоријских поставки и од историјских предодређења. Оба појма су непрекидно излагана критичким проценама и идеолошким квалификацијама. Кад се на хумор и етнос надовеже и трећи члан из истог, магловитог појмовног реда, а то је фолклор, ствари попримају више него замршен изглед. О појединим аспектима хумора, етноса и фолклора речито говоре читаве библиотеке публикованих књига. Али, тиме не само да нису решени елементарни проблеми, него ни издалека нису исцрпене релевантне теме - сваки пут изнова начињу се иста, централна питања и отварају нове недоумице у вези с примарним одређењем ових појмова. Хумор, фолклор и етнос спадају у категорије феномена чије координате није лако фиксирати ни понаособ, а камоли у ситуацији када су разни слојеви њихових значења међусобно повезани, испреплитани и стопљени. На неки неодређен начин, сваки од ова три феномена сажима у себи и оно егзистенцијално и транспозицију егзистенцијалног; у некој бесконачној тачки перспективе дотичу се самог била виталне енергије, оне плодотворне жиле-куцавице која даје импулсе како раскошном бујању људске културе тако и човековом животу као јединке. Концизно речено, испод површине тих кључних појмова стоје она нерешива проблемска питања која се као Аријаднина нит провлаче кроз целу историју човековог бивствовања на земљи. Разуме се да појмови те врсте представљају најјачи изазов за истраживаче: управо они нагоне на то да се створе заокружени теоријски системи којима ће бити упориште и ослонац. Стога уопште не чуди што је тако велики број филозофски и научно опредељених мислилаца у разним раздобљима прошлости своју пажњу скретао ка таквим размишљањима. Они су уложили пуно труда на незахвалном послу уопштавања закона и систематизације основних начела. Феномен хумора заокупљао је људе још од прастарих времена. У мањој или већој мери, у тајну хумора покушавали су да проникну филозофи од антике па све до данашњих дана. Списак чувених имена која су дала обележје нашој цивилизацији започиње с Платоном и Аристотелом, наставља се с Декартом, Хобсом, Кантом, Шопенхауером, Спенсером, а у новије време употпуњује Фројдом и Бергсоном. Сви ти мислиоци били су заинтригирани вечним проблемом хумора и део своје стваралачке енергије посветили уобличавању основних концептуалних поставки: у ствари, они су исцртали контуре унутар којих се и дан-данас креће мисао о хумору. Нарочит утицај извршиле су теорије Хобса, Фројда и Бергсона, које, с минималним варијацијама, прожимају тако рећи све што је досад написано у вези с том темом. Али, кад се изблиза сагледају баш те, најпроминентније, теорије о хумору, види се да оне не одступају превише једна од друге, без обзира на различитост у акцентима и изабраним угловима посматрања. Интересантно је такође да су ослобођене историјске димензије, односно изгледа као да нису условљене епохом у којој су поникле. Скоро све деле исто заједничко место: да би изашле накрај с комплексном вишезначношћу суштинског појма, и да би га учиниле колико-толико оперативним, углавном поистовећују хумор са смехом. Након тога, траже и испитују узроке које ствари, појаве или ситуације људима чине смешним. Сврха целокупног амбициозног напора јесте једна садржајна, заокружена и свеобухватна дефиниција хумора. Нажалост, на тој степеници најпре се разоткривају слабости, штавише, потпуна беспредметност и узалудност настојања да се проблеми синтетизују и теоријски уопште. У коначном исходу неминовно се показује да су такве генерализације само осиромашене и ником корисне редукције, да су одраз субјективних поимања и крајње личних процена шта је заправо у животу смешно.[1] Срж проблема затворена је у апстрактности појма који се, због своје деликатне унутарње природе, опире и тешко подноси конкретизацију. Наиме, с хумором се прави искорак у најслободнију сферу човека; улази се у област духа који не подлеже уобичајеним категоријалним ни логичким ограничењима, нити дозвољава стезање чврстим калупима. Дубоки смисао хумора (а то се односи и на феномен естетског уопште), лежи у помаку од отворене експлицитности, избегавању сувишних образложења и у бежању од директне јасноће вербалног изричаја. Дореченост је управо оно што непогрешиво уништава непостојану супстанцу хумора. Стога, једино делотворно решење у бављењу том темом јесте држати се интуитивног препознавања и не сабијати мисао у шематизоване поставке толико опречне његовој бити. Истраживање овог феномена остаје прилично јалов интелектуални напор ако се заустави на уопштеним теоријским питањима. Зато, заинтересовани истраживачи скоро да немају другог избора него да се задовоље појединачним студијама облика у којима се хумор као такав манифестује. Али, ни то није крај проблема, јер ту почиње друго поље које је изван оквира наших моћи сажимања: широко и непрегледно поље фолклора. Фолклор је концепт можда ништа мање сложен од хумора. Међутим, за разлику од тако рећи очигледне немогућности фиксирања флуидне структуре хумора посредством било каквих дефинитивних одређења, научне дефиниције фолклора представљају константни изазов за сва времена. То је задатак коме фолклористи приступају с много амбиција, упорно и приљежно, сваки пут с новим очекивањима и новом надом у успех. Потреба да се под окриљем једне смислене категоријалне целине обухвате сви они разнородни елементи који се уобичајено зову фолклором наметнула се од часа када је лансирана ова нимало одређена кованица, но није задовољена све до данас; рекло би се и да нема много изгледа да се то икад догоди. Сигурно је да Томс (Thoms), енглески љубитељ антиквитета, није ни слутио колико ће збрке и колико мучних недоумица изазвати тај виспрено састављен неологизам по коме је остао чувен. Његова намера била је једноставна: да означи, издвоји, а, пре свега, да бризи људи препоручи један несистематичан конгломерат разних старина, материјалних предмета, предања и примитивних обичаја које је сматрао чудесним и необичним, довољно егзотичним и довољно атрактивним за оновремену културу Запада, склону колекционарству и музеологији.[2] Међутим, како тад, тако ни током каснијег развоја фолклористике, није било могуће стићи до недвосмисленог, још мање, коначног решења те Томсове нехотице набачене енигме. У сагласности с динамиком модерних теоријских праваца и навирањем нових идеја у друштвеним дисциплинама, једна за другом, низале су се тезе и различити погледи на фолклор. Дефиниције којима се описује и сумарно збраја оно што би могло да буде предмет непосредног емпиријског истраживања постепено су уступиле место дефиницијама које акцентују укупни контекст, или неке крупније аспекте проблема. Дефиниције сачињене од простог ређања појединачних ставки замењена су функционалним, структуралним, психоаналитичким, комуникацијским и разним другим. Ипак, првобитно питање шта је то фолклор није добило финални одговор, нити је постало иоле јасније. Једино се сума разнородних дефиниција умножила до те мере да је све више фолклорних прегалаца који јавно изражавају своју скепсу и обесхрабреност што се тиче могућности макар каквог, нерелативизованог одређивања овог појма.[3] То што се признаје да је питање идентитета мутно нема директних последица на степен важности која му се приписује. Напротив. У очима аналитички расположених истраживача фолклор је за врло кратко време превалио пут од куриозума с маргина цивилизованог човечанства до легитимитета једне заједничке људске делатности која је општа и која се очитује на свим, за човека значајним плановима: културном, социјалном, политичком и психолошком. Од мистериозних, скрајнутих необичности за које су се љубитељи егзотике залагали да буду описане и, ако је могуће, смислено протумачене, дошло се до општеприхваћеног схватања којим се истиче суштаствена функција фолклора за човека као јединку, друштвени систем и културу уопште. У складу са савременим трендом експанзије строго специјализованих научних погледа на свет, фолклор је престао да буде обећана земља за радозналце и истраживаче-аматере. Данас се о фолклору расправља искључиво научним жаргоном, а за ту област задужена је институционализована научна дисциплина, фолклористика. Па мада и даље нико није у стању да засигурно, или безрезервно, каже чиме се она бави, исто тако нико не може да оспори да иза те дисциплине не стоје бројни завидни резултати. На ситуацију сасвим налик овој наилазимо при сусрету с појмовима етнос, етничка група. Исто као фолклор, етнос означава идеју непостојаног садржаја. То је појам који је добио значај тек у новијим временима, нашавши се изненадно у фокусу живог интересовања, подаривши име младој хуманистичкој дисциплини - науци о народу. Исто као кад је о фолклору реч, највећа размимоилажења посленика ове дисциплине и дан-данас су везана за најелементарнију теоријску конструкцију, заправо, за начин поимања саме идеје. Довољно је да се крене од етимологије тог, из грчког језика позајмљеног појма, присетити се колико је различитих, ни најмање сродних значења изворно покривано тим термином, па да нам пукне пред очима сва тежина задатка његове научне идентификације.[4] Упркос томе, етнос спада у ред примарних категорија, најосновнијих принципа на којима се заснива класификација људских група и заједница. Шта чини етнос, представља вечити камен спотицања не само етнолошких и социолошких већ и политичких теорија. При утврђивању основних координата овога појма, као и приликом одлуке о врсти научне аргументације, несумњиво утицајну улогу има идеологија, заправо претходна, одраније усађена идеолошка опредељења. У већини научних радова и разматрања етносу се даје само привид егзактности, пошто свако бира постулате и доказе ослањајући се на личне, или на званично подржане идеолошке представе. Варијације у тумачењу појма етнос кретале су се у идеолошки подељеном простору чије су крајње тачке Исток и Запад - осцилирало се од непосредне биолошке до социјално конципиране детерминације.[5] Једни су етнос схватили као фатум, генетски условљену категорију, други као арбитрарни принцип организације заједница. Те дивергенције у схватању произвеле су читав низ ланчаних импликација и на академском, научном, и на јавном, политичком нивоу. Но, без обзира на чињеницу да ли се етничка група поима као група за чије стварање су пресудни фактори заједнички језик, заједничка територија и порекло, или се узима да је узрок настајања фактор из уже категорије прагматичних, социјалних чинилаца, у етничком устројству човечанства као да се назире један принцип који је изван дискусије и универзалан: Чини се да је претежан део етнолога сагласан у томе да је крајњи смисао поделе на етничке групе у различитости, то јест у самој подели. Истицање различитости као такве управо је оно што успоставља властити идентитет заједнице у односу према суседним, мада и свим осталим групама. Различитост било које врсте је оно што задовољава човекову потребу за поседовањем сопственог особеног бића; но, исто тако и потребу да шематски организује свет у коме живи, потребу да класификује, да постави границе и одели целине у којима може да се огледа његово колективно ја.[6] Дакле, чак и површан поглед, летимице усмерен на три тачке ослонца без којих се не може ни замислити истраживање етничког хумора, довољан је да укаже на све замке и сву деликатност проблема који се поставља пред нама. Оно што тренутно пада у очи је измешаност идеја и мисаоних подручја која се код ове теме сједињују заједно. Историјат сваког од три наведена кључна појма састављен је од насумичних напипавања, мање или више захтевних анализа, синтеза, мисаоних конструкција и деконструкција, другим речима, од интелектуалне радозналости и теоријске заокупљености људи. До данас је утрошено већ толико много заједничког напора у то да се проблеми на неки начин заокруже, да се на постављене дилеме одговори каквим-таквим целовитим решењима, да би сваки нови покушај с истим циљем могао да изгледа као надобудна претенциозност, у најмању руку, као жаљења достојна и смешна лакомисленост. Ипак, кад окренемо мало угао гледања, ствари могу да делују и другачије. И поред засићености различитим интерпретацијама, неограничено пространство које обухвата ова материја такве је природе да сваки пут изнова мами да се узме учешће у истој неисцрпној интелектуалној игри, да се каже и своја реч, и за један корак даље протегне то бесконачно и перманентно трагање. Као што смо рекли, етнички хумор је тема кроз коју се преламају врло различити појмови - три велике, неегзактне, тешко одредљиве идеје које се тичу различитих сфера људског живота. Међутим, упркос чињеници што тај однедавно искован појам по себи није ни прецизан, ни довољно експликативан, ни независан, а можда чак није ни оправдан, претпостављамо да ипак може бити употребљен за једну обазриву аналитичку употребу, као средство које је нужно да се барем донекле опредмете и операционализују апстрактне теоријске поставке. Приликом проучавања етничког хумора, суочавамо се с проблемима који су својствени овој фолклорној појави, али неминовно и с разним, дивергентним ставовима о хумору, фолклору и етносу. То замршено клупко било би готово сасвим изван домашаја научног методолошког приступа кад не би постојала могућност узајамног конфронтирања мишљења - провере једних хипотеза у критичком одразу оних других. Због особина тог концептуалног сплета, теоријске поставке које се односе на један од укључених појмова биће од највеће сазнајне вредности ако се примене као коректив у разматрању других, што је огромна помоћ у ситуацији кад се пред нама налазе магловите категоријалне целине, па се лако изгуби оријентација у слободи интерпретације коју оне допуштају. У тим условима, једини поуздан начин да се заобиђу опасности јесте упоредно посматрање, непрекидно проверавање из више углова и с више страна, преиспитивање и поновно супротстављање хипотеза. Само на тај начин има наде да се дође до колико-толико валидних увида, да се у јаснијем светлу сагледају стандардна теоријска чворишта и открију слабости важећих хипотеза. Конкретна научна питања захтевају конкретан научни поступак. И, уколико се до адекватних одговора не може стићи појединачном дискусијом, анализом постављеног проблема искључиво с једне тачке гледишта и с једног теоретског становишта, није нереално очекивати да се до циља доспе на основу узајамног поређења, повезивања и комбиновања чињеница из различитих теоретских приступа. Идеја-водиља овог рада је сазнати где су домети, докле се простиру могућности једног таквог, вишеструког, компаративног приступа. Његова конкретна сврха је одговор на питање колико се релевантних података за научне дисциплине као што су етнологија и фолклористика може сакупити проучавањем хумористичке грађе. За потребе тако конципиране студије одабран је корпус материјала који је публикован у хумористичким листовима у Србији од почетка до пред сам крај двадесетог века. Тај безмало стогодишњи период довољно је дуг да укаже на правац промена - фолклорних и историјских - и омогући анализу условљености једних од стране других. Историјски ракурс у овој врсти истраживања нарочито је значајан пошто је историјска позадина та која обезбеђује фактографију без које је незамисливо свако иоле оправдано емпиријско истраживање. Сагледавање фолклорног материјала у дијахроној перспективи треба чињенично да покаже колико фокусирани тип хуморног стваралаштва зависи од спољашњих услова - од политичких и историјских догађаја, на пример - а колико од ванвременских, структуралних законитости инхерентних стваралаштву уопште. Циљеви нашег рада су, пре свега, етнолошки: настојање да се на основу разматрања кључних карактеристика фолклорне грађе, посматране у једном дефинисаном културном, историјском и социјалном контексту, да одговор на питање о природи корелације хуморног фолклора и социо-културне стварности. Да ли је садржај фолклорних облика у којима се испољава етнички хумор директно и непосредно условљен друштвеном, културном и историјском ситуацијом? Или је, можда, подређен правилима неког другог реда, рецимо, општим естетичким правилима која руководе свим видовима уметничког стварања? Од одговора на то најважније питање зависи како ћемо тумачити остала питања ужег обима, - питање функције, временске и просторне распрострањености и варијабилности типова етничког хумора, да поменемо само нека од њих. У крајњој линији, занима нас да сазнамо колико је етнички хумор употребљив као извор за откривање и реконструисање етничких и историјских процеса. Да бисмо стигли до жељених објашњења и утврдили који је степен узајамности етничких и фолклорних феномена, једини пут је вратити се у прошлост. Јер, једино историјска перспектива пружа адекватан, довољно безбедан распон за евидентирање, компарацију и анализу оних живих, структуираних, жанровских облика у којима сваки хумор, па и етнички, налази израз и отелотворење. У прилог штампи као налазишту историјске грађе говоре врло одређени, практични разлози. Будући да се ради о примерима фолклора који се уобичајено емитују усменим путем, који се преносе у спонтаном, неформалном и неконтролисаном саобраћању људи, то је вероватноћа да се чује, а потом и прибележи задовољавајућа количина шала јако смањена и углавном се своди на онај најкраћи, савремени период времена. Посебна издања лексикона, антологија и свески тренутно популарног хумора ознака су модерних времена, те и због тога излази да је штампа јединствено и зато незаменљиво извориште материјала којим располажемо. Уједно, то је медиј најближи спонтаним струјама директне комуникације, по природи ствари прикован за актуелни тренутак; новине без одлагања реагују на све што се догађа и што се мења непрекидно, из дана у дан. Усто, то је и прилично исцрпан извор: ту наилазимо на мноштво записаних хуморних творевина, које својим квантитетом могу да гарантују меродавност истраживања. Стицајем срећних околности за нас, у српској хумористичкој штампи за сва времена остала је конзервирана богата ризница усмене грађе. Пред нама је, дакле, известан број кратких текстова чија је заједничка одлика, која их сврстава у исту категорију - хумор. Главни јунаци, учесници ових мање-више сажетих форми именовани су као припадници различитих етничких група и народа. То је материјал узет за анализу, при чему не мислимо искључиво на квалитативну анализу садржаја текста већ и на структурну, упоредну анализу жанрова у којима се јавља што старија што новија фолклорна грађа. С обзиром на напред споменуту замисао овог истраживања, метод који нам се чини колико подесан толико и нужан јесте компаративна анализа основних жанрова кроз које се на овим просторима очитовао и још се очитује етнички хумор. Јер, најбољи, ако не и једини, начин да се бар приближно одреди један жанр је равноправно одмеравање својстава са осталим, њему најближе сродним жанровима. Како тежишни стуб истраживања образују заправо различити видови нарације у хумористичком фолклору, први задатак који се ставља пред истраживача је разврставање грађе према тим видовима, односно према одговарајућим жанровима; нужно је, макар глобално, те жанрове дефинисати и, тамо где је изводљиво, побројати скупове разлика које их чине одвојеним и дистинктивним фолклорним формама. Та врста систематизације има важност и због тога што полазимо од претпоставке да је релација: стварност - жанровска интерпретација суштинско питање које одражава и шире филозофско-егзистенцијалне упите човека; код сваког жанра интерпретација света је другачија, па макар то било на нивоу ситних појединости, на први поглед једва уочљивих финеса. Комбинацијом, с једне стране, фолклористичких, а с друге, етнолошких и социолошких погледа на проблем заокружује се у целини феномен о коме је реч. Обостраном применом литерарно-фолклористичких и етнолошких спознаја, конфронтирањем законитости жанра са елементима анализе садржаја фолклорне грађе која је током стогодишњег периода нагомилана у хумористичким листовима Србије, желели смо да из једног свеобухватнијег угла осветлимо проблем, проблем који је побуђивао више пажње у светској него у домаћој стручној јавности. Као предмет необавезних расправа и разговора људи, етнички хумор је увек био атрактиван, међутим, данас привлачи пажњу и у далеко незахвалнијој функцији научне теме. Не тако мали круг хуманистичких дисциплина изучава ту проблематику теоријски и експериментално; сходно различитим дисциплинарним и методолошким приступима, појмовне и концепцијске дивергенције су више него упадљиве. Из тог разлога, као и услед специфичне поставке и циљева ове студије, није било продуктивно определити се на самом почетку за неку од већ установљених одредница појма етнички хумор. Сматрали смо да ће бити целисходније ако, пре него што се упустимо у извођење генерализација и општих закључака, критичком суду подвргнемо оно што је досад с тим у вези речено. Ипак, јасно је да се без елементарне радне дефиниције не може направити ни први корак у научном истраживању, а то је идентификовање и сабирање грађе. Стога смо се одлучили за једно лабаво, мада прагматично решење: под појмом етнички хумор подразумевамо све оне варијанте кратких хумористичких форми у којима су главни карактери етнички или национално профилисани типови; врсту хуморног израза који не припада недвосмислено другим, релативно јасно разграниченим темама или типовима хумора - еротском, политичком или макабричном, на пример. Наравно, упркос непрецизности и ширини постављених критеријума, у много случаја није било ни најмање једноставно пресудити да ли је то пример који треба уврстити или изоставити из категорије етничког. Уз сав притисак дилеме шта прихватити као етничко, а шта одбацити као географско, регионално, или социјално обележје, ваљало је оформити иницијални корпус грађе за испитивање и помирити се с неминовним неуједначеностима и пропустима. Коначно, у недостатку јасно изречене дефиниције шта чини тему којом се бавимо, дужни смо да саопштимо какав је наш однос према основним концептима на којима се заснива ова студија: фолклор, етнос и хумор, то јест да кажемо које су базичне претпоставке од којих полазимо у нашем етнолошко-фолклористичком раду. Појам фолклор узимамо и користимо у најшире схваћеном смислу колективног стваралаштва. Иако већина савремених теорија о фолклору - у настојању да не изгубе корак с идејама које су узеле маха у тренутно модерним хуманистичким дисциплинама - акценат стављају на друге моменте, а занемарује ово, рекли бисмо, оригинално значење фолклора, сматрамо да ниједно од понуђених тумачења није у стању да задржи тражену самосвојност и кохерентност датог појма; ниједно друго одређење фолклора нема ту снагу да спречи да се засебни идентитет фолклора и садржај те идеје не расплину и не пониште у интердисциплинарности научних приступа. Под дејством агресивне доминације уско стручних методолошких приступа (социолошких, психоаналитичких и лингвистичких), у ситуацији кад се све изразитије фетишизује метод (коме се даје предност у односу на мисаону слободу и сазнајни потенцијал материје), фолклор се калупи у туђе, тесне, њему неодговарајуће матрице, лишавајући се тиме сопствених, индивидуалних својстава. Стога ће се - у границама које покрива наша тема - фолклор третирати у првобитном смислу, као колективно стваралаштво, умеће, креативна енергија, као “речи употребљене стваралачки”[7], премда, најстроже гледано, није реч о књижевном, уметнички признатом фолклору. Барем не у целости, јер један део хумористичког материјала сигурно својим квалитетом заслужује почаст да буде сврстан међу вреднована остварења усмене прозе. У ствари, чини нам се да је за горући проблем идејног интегритета фолклора најплодоносније узети онај аспект који се тиче ауторства фолклорних дела: према нашем уверењу, пресудни значај за појмовну диференцијацију фолклора има став људи у неком колективу у вези с ауторским правима на креацију. Кључно обележје фолклора очитује се у слободи располагања и слободи манипулисања готовим делима. Није, наиме, најважније то јесу ли у фолклорном оптицају творевине нама непознатих, анонимних или групних аутора. Није одлучујуће ни то што је, стицајем околности, заувек остао непознат идентитет оних првих, најзаслужнијих делатника, нити пак то што - преносећи и варирајући текст - чланови заједнице дају свој скупни допринос уобличавању и надоградњи дела. Суштина је у чињеници да сви учесници у фолклорној комуникацији деле свест о томе да статус творца нема никаквог значаја, и стога се нико не осврће на то. Разлог што и после изумирања народне традиције фолклор егзистира као појава за себе није ни најчешће истицана анонимност фолклорних дела, ни колективност комуникације, ни усмени вид трансмисије који има сопствена правила и сопствене законе. Не, примарно је управо то што у овој врсти стваралаштва нико не тражи заштиту својине и нико нема право ауторства, због чега сви заједно могу да располажу слободом креативног коришћења дела, то јест могу да га мењају и прекрајају према властитом нахођењу, уз поштовање једино жанровских детерминација и ограничења.[8] Такав спонтани, лични и колективни стваралачки процес, неспутани, коауторски однос према производима нечијег или некадашњег процеса стварања, чини фолклор феноменом за себе, издвајајући га колико од пасивне рецепције масовне културе толико и од уобичајеног, индивидуалног уметничког стварања. Други појам, етнос, одредићемо подједнако широко, као глобални систем класификације људских заједница, у оквиру којег превласт имају културна а не социјална обележја. Самостални идентитет етноса може се назрети тек у контрасту наспрам социјалног плана, где човек делује као активни субјект. Као супротност социјалном, особеност појма етнос заснива се на претпоставци да смисао поделе човечанства на шире људске заједнице и колективитете лежи у околностима које су изван човековог домашаја, на које он нема непосредног утицаја, које као такве затиче; рекло би се да је та врста својстава иманентна и природно дата. При образлагању појма етнос готово да није могуће сачувати потребну дистанцу: ако се и сувише приближимо социолошком тумачењу, етнос ишчезава као самостална категорија; с друге стране, ако се разлози за самосвојност траже на супротном полу од социјалног, губи се чврсто тле и потпора егзактног приступа и залази у непроходну шуму размишљања које не подлеже научним доказима. Природа овог појма таква је да се исцрпљује више у негативним него у позитивним одређењима. Далеко једноставније проналазе се аргументи за то шта етнос није него шта јесте. Из тог разлога, као принцип селекције материјала у овом раду, чешће је примењиван полазећи од негативног система елиминације, него од позитивног препознавања културних карактеристика истога реда. Одабир етничких група и типова морао се руководити самим материјалом, што значи не баш доследно, поводећи се за популарношћу појединих фолклорних ликова који не задовољавају увек исте стандарде и један те исти критеријум етничког. Из ове селекције изостављени су они етнички именовани типови за које важи мишљење да их треба првенствено тумачити као експоненте друштвених, сталешких, а не етничких подела и разлика. За Еру и Турчина, на пример, неупоредиво значајнија је симболична социјална одређеност него припадност одговарајућим народима. Коначно - хумор, појам који прожима и наткриљује све остале категорије. За нас, хумор је форма естетског, а не садржина. Задржаћемо се на становишту да хумор не чине конкретни садржаји смешног, већ да је то посебна врста релације, вид, модалитет, један начин интерпретације света који је својствен искључиво човеку. Јер, човек је једино биће у природи које се труди да буде објективни посматрач и да мимо свог ја тумачи свет и његове појаве. Хумор припада интелектуалној, а не осећајној сфери, сфери објективног расуђивања, а не доживљавања које је увек субјективно и презасићено емоцијама. Емоције и хумор налазе се на супротним половима и углавном се ометају узајамно. С друге стране, субјективност осећаја за смешно неопозива је чињеница: то је најмање поуздан индикатор хумора, услед чега не може бити легитимни ослонац приликом селекције и идентификације хуморног материјала. Шта ће ко сматрати смешним, зависи од слике света коју носи у себи. Међутим, олакшавајућа околност је то што се механизми хумора могу интуитивним путем распознати, чак и онда кад се наш субјективни осећај за смешно противи и кад одбија да призна квалитет некој врсти хумора. Због тога, сматрамо да је хумор на првом месту ствар идеје, ствар људског духа и интелекта, а тек после и околности. Сложићемо се са објашњењем Шкловског који каже да се претежан део хумора састоји од формалистичке игре семантичким и логичким супротностима и инконгруенцијама, без много психолошке и социолошке супстанце. Као и све друге врсте игара, хумор може бити и дубок и плитак, то јест поједине његове манифестације су површније, или, пак, дубље од других.[9] Хумор, дакако, има безброј различитих функција и значења за човека; човек-јединка користи га вишеструко, на различите начине, у складу с њему прирођеним менталним способностима, психологијом, потребама и ситуацијом. Међутим, за човека као заједничког представника врсте хумор има једно више значење, значење које је од виталне важности за његово бивство на земљи: увек је, наиме, на страни човека, јер је човеку у свакој прилици незаменљива и најбоља подршка. Хумор поседује моћ да, макар накратко, прошири хоризонте и да скине окове земаљских стега, јер то је једино што нас “спречава да постанемо робови оних категорија према којима је усмерен наш живот”.[10] Напомене
напред>>© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија // |