Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

СРБИН И ШВАБА

Осим Лале и Сосе, војвођанска равница постојбина је још неких етничких ликова с којима се сусрећемо у усменој нарацији, посебно у кратким, шаљивим причама везаним за село и сеоски начин живота. То су Србин и Шваба -   нераздвојни пар антагониста из старије хумористичке грађе. Било да је реч о језику, или о другим аспектима живота, Србин и Шваба налазе се у константном, латентном или отвореном ривалству: као да је супарништво те двојице ствар која се разуме сама по себи, природно и очекивано. У овим шалама, у којима је партнерски прикован за Швабу, Србин готово никад није уже регионално дефинисан. Права је реткост да се у оквиру тог циклуса нађу супротстављени Лала и Шваба, иако је реч о простору који управо њих двојица насељавају и међусобно деле. Унутар целокупног корпуса сакупљеног материјала, постоји само један такав изузетак: прича чији је носећи стуб Лала, а ради се о његовој глупости, неспособности или незаинтересованости да после толико година заједничког живота научи да поздрави комшију Немца на немачком језику.

Насупрот Лали, који је, како рекосмо, психолошки и карактерно индивидуализован фолклорни јунак, Србин и Шваба на првом месту су национално одређени типови. То су јунаци који не носе свој лични печат - то јест, они нису разрађени до финијих детаља будући да концентришу релативно мален број мотива сродног типа. Не крећу се у простору разгранатих тематских кругова, што значи да су прилично једнострано дати. Главна окосница шаљивих прича чији су спарени учесници је, најкраће речено - сукоб. Комика тих текстова проистиче из неке врсте неуклопљености, најчешће из језичког неспоразума, непознавања прилика и обичаја земље домаћина, разлика у менталитету, али и директног магарчења противника. Хумор чији су основни актери Србин и Шваба објављује се у штампи почетком двадесетог века, истовремено кад и хумор с Циганима, Лалом, Цинцарима, Јеврејима и др. У хумористичким новинама груписан је најчешће под заједничким насловом Приче из Баната. Доцније, тридесетих година, циклус ових шала нагло пада у заборав, да би у другој половини века већ био без трага избрисан из фолклорне употребе. Разлог за сразмерно кратак интервал њихове фолклорне трајности у двадесетом столећу треба тражити у нејакој моћи прилагођавања те врсте хумора - у локалној ограничености и превеликој условљености средином и датим историјским тренутком. Том материјалу недостаје универзалност пошто је ту најмање оних општих, ванвременских, интернационалних мотива који су у стању да зајамче континуитет, односно дуговечност шала. Овде је претежно реч о сеоском хумору једне историјске епохе, изнетом доста често у слободној форми згоде из живота која се наводно десила или је, барем, могла да се деси.

Шваба представљен у шалама је фолксдојчер, немачки колониста у Војводини. Зато се у хумору с његовим учешћем понављају упорно два момента: комика исквареног језика и несхватање, или погрешно схватање српских националних симбола и обичаја. Смешном се сматра његова неспособност да научи језик средине у којој живи и чињеница да је његов изговор увек неправилан, да речи из српског прилагођава гласовно матерњем, немачком, језику. Поред рђавог изговора српског језика, Шваби мањкају елементарни појмови који су предуслов за разговор и међусобну комуникацију људи. Но, овај јунак је психолошки осмишљен тако да му његов хендикеп не смета претерано: сваки пут с пуно добре воље он се труди да уђе у заједницу и да некако објасни присутнима шта има на уму. На крају у томе и успева, мада заобилазно и с неизбежним комичним исходом. Ситуација у овим примерима сама по себи није битна - већином је конструисана наменски, зарад тога да прави оквир за поентирање лингвистичког хумора. Ипак, она недвосмислено индикује рурално порекло хумора, миље села и сеоско газдинство где људи живе од земљорадње и стоке.

Швабин певац
Неком Шваби нестане певац па пође да га тражи по комшилуку. Прво дође код свога комшије Србина и упита га:
-Но, комшија, јеси ли ти видела моја... моја...
-Шта то, Швабо? - упита га Србин.
-Но, моја... оно што вика: “кукурику”, “кукурику!”...
Србин се сети да он тражи певца, па зато хтеде да се прошали с њим, те га упита:
-Ко ти то виче: ”кукурику?”
-Та, забога, на моју кокошку његофа муш!

(Кића, 36, 2. IX 1907.)

Шваба и његова крмача
Утекао Шваби из обора урањен бравац (вепар) па је трчао као бесомучан и тражио га.
Трчећи путем, сретне неке сватове, који су водили девојку, и певали. Шваба стане пред њих, заустави их и молећивим гласом упита:
-Но, моли вас, не видела ви једна кермача? А снате, то није како друга кермача, но од кермаче муш што се софе нестор (хтео је рећи нераст).

(Кића, 35, 30. VIII 1925.)

Швабина хвала
Родила Швабица дете, па Шваба виче преко плота комшију Србина: -Комшија! Но, комшија!
-Шта је, Швабо - одзва се он.
-Моја шена родила ноћас тете.
-Бравос, Швабо! Сретно да Бог да! А како је дете: је ли мушко или женско?
-Нит’ је мушко, ни шенско, већ шена каже да је - тефојка!

(Кића, 1, 4. I 1925.)

* * *

Возио се Србин на колима па стигне Швабу, који је ишао пешке. Шваба замоли Србин да га повезе, а овај пристане. Путем запита Шваба Србина, како се зове, а Србин помисли у себи: сад ако кажем Шваби да се зовем Панта он ће казати Банта, па кад чују деца у селу, остаћу целог века Банта, него да му кажем да се зовем Банта, а он ће онда изговорити Панта - па тако и учини.

(Звоно, 76, 15. XII 1923.)

У неким другим примерима, Шваба покушава да нађе излаз из непријатне ситуације у којој се нашао имитирањем и понављањем онога што је од Срба чуо, међутим, због неупућености у идиоматске и жаргонске структуре речи, наново запада у грешке.

Шваба жали комшију
Кад је 1866 године беснела колера овде у Београду, умре од колере неки Србин Пера.
Његов комшија Сепл Шваба, гледајући мртвога Перу рече:
-”Сирома мој комшија Рац - какву си страшну смрт доживео.”

(Брка, 32, 27. VII 1908.)

* * *

Наиђе Шваба на накресаног Србина, те га запита:
-Куда комшија?
-Терам кера - одговори Србин.
Други пут наиђе Србин на истог Швабу, трештена пијана.
-А од куд ти море?
-Терам псе - одговори Шваба и одмахну руком.

(Звоно, 96, 3. V 1924.)

Швабо у српској гостионици
Ушао Шваба у српску гостионицу и сео за сто за којим је некакав Србин јео некакав добар ђувеч. Шваба види да је то некакво добро јело, али не зна како се зове. Зато упита Србина:
-Но, како се свала то јело?
Овај, нешто љут, нехте да му каже, већ се осече на њега и рече:
-Ћорава ти страна!
Шваба чукну о сто и викну:
-Но, келнер, дајте и мени једна порција чорава ти страна.

(Кића, 22, 31. V 1925.)

Међутим, језик се не користи искључиво и баш сваки пут ради уживања у забавној језичкој игри. Исто тако, може бити у служби шаљивог етничког надметања и доказивања националне супериорности.

Који је бољи језик?
Свађали се Србин и Шваба који је бољи језик: српски или швапски?
-Но по чему је бољи српски језик него швапски? - упита Шваба.
-Бољи је, по томе - рече Србин - што ја на пример викнем: “О, Панто” и чује се преко девет брда...А ти викнеш: “Франц” а оно се чује као кад учиниш: штрц, из штрцаљке...

(Кића, 30, 20. VII 1908.)

С друге стране, у контексту језичког хумора наилазимо на разне фолклоризоване варијације уметничких мотива које су биле део моде свог времена: на пример, пародије епских народних песама, или дела познатих песника с националном симболиком која су прихваћена једнако као народна. У првим деценијама века, нарочито популарне биле су понемчене пародије народне песме Вино пије Краљевићу Марко (Ротвајн тринкен Кенигзоне Марко), и чувене Змајеве песме Деда и унук.[1] С једва приметним разликама, безброј пута се понављају на страницама хумористичких листова из тог доба. И у овим пародијским творевинама акцентују се иста устаљена места која чине срж етничке и фолклорне карактеризације Швабе, односно узајамног односа Швабе и Србина. Иако је лик Швабе везан за рурални фолклор, у наведеним случајевима успешно је прилагођен урбаном фолклору и доминантним трендовима у хумористичкој штампи у поменутом историјском раздобљу.

Како је Јохан Шваба превео песму:
Узо деда свог унука
Узела деда от своје дете - дете
Па га метла крило.
Па у рацише вијолин му пева
Шта ји у стари време пило.
Грозфатер плачи, пуби пита:
“Варум папа слиниш”
Абер пуби, и ти треба
То иста да чиниш.
Фатер, плачи, много плачи,
Понда саген жива.
Ајде пуби, шене пуби
Нек гуски целива.
Пуби гуски целивало
После пита живо:
Абер папи варум бин их,
Те гуске целиво?...
Ти си јоште мало пуби
Ми старији знамо.
Кат будиш маторо магарац како ја,
Можиш да кажиш: “Алајн!”

(Брка, 39, 18. IX 1905.)

Псеудонимом потписани аутори ових стихова су еминентни хумористи из тог доба, али јасно је да су они следили општи захтев времена и користили се начинима, мотивима и облицима стваралаштва који су били и те како прихваћени како у писаној тако и у усменој форми, који су, једном речју, чинили фолклор тих дана. У прилог изложеној тврдњи могу да послуже и мали прозни облици који на један слободнији жанровски начин обрађују поменуте мотиве. Уопште, обичај је да се почетком века најпопуларнији мотиви упоредо провлаче и кроз типичне шаљиве облике прозе и кроз кратке стиховане форме. Текст који следи обележен је нешто каснијим датумом, што не значи да таквих примера није било раније.

Шваба и његов син
Објашњавао Шваба своме сину српску песму:”Узо деда свог унука” овако:
-Усела татина тата његофо тете и метла га на крило, и свирала у штрафцик виолин. А тете питало татина тате: “шта то свири?”
А он касала: “Но ти не расумиш још; кад пудеш фелико магарац како ја, онда пијемо фино и певамо: каја, каја (многаја љета!)

(Кића, 6, 8. II 1925.)

Између осталог, радо се смишљају каламбури који по себи представљају веселу, необавезну и бесмислену језичку игру: разни бесмислени преводи с немачког језика на српски.

Преводи с немачког (једног самоука)
“Дас прот ист шен” - тај прота шени.
“Маин хер! гутен ваге” - мој кер гута младе.
“Ви сен си, во бист ду?” - виси во на дуду.

(Серенисимус, 18, 28. XI 1910.)

Други значајан тематски круг, који по бројности варијаната не заостаје за лингвистичким, јесте однос Швабе према српским обичајима. Ту спадају шале које се директно баве културним и етничким разликама између два народа. Етничке особености одмеравају се на неколико различитих нивоа: на нивоу националних знамења, светиња и симбола, с једне стране, и на неупоредиво профанијем нивоу тобожњих навика и менталитета, с друге стране. У тој групи шала смех изазива Швабино хтење да се и он равноправно укључи у обичајни и обредни живот Срба. Међутим, исто колико језик, тај живот му је далек, недокучив и стран. Он није у стању да продре у његове тајне, и ма колико снажно се трудио да опонаша своје комшије Србе, неминовно греши, испада глуп и неспретан. Изгледа да је највећа Швабина заблуда у томе што верује да се етничке и културне разлике могу превазићи. Он не схвата да ће вечито остати странац и да је смешно то што се петља тамо где му није место и где не припада. У својим узалудним настојањима претерује до те мере да, кад је пијан, почиње буквално да се идентификује са Србима, величајући на комичан начин српске националне симболе и српске светиње. Наравно, њему је српски начин живота веома привлачан, нарочито српска шљивовица, српска јела и то што Срби умеју да се веселе. Осим што пијан наздравља по биртијама (кафана је једна од омиљених тема почетком века) и што се гости у српским сватовима, Шваба се може видети и у српском колу и на српској слави. Те кратке цртице углавном приказују ситуације из реалног живота откривајући читав низ етнографских појединости. Сам начин приповедања указује на то да је реч о слободнијим наративним формама, иако се препознају мотивски клишеи.

Швабина молитва
Дошао Шваба код Србина на славу, па слушајући како Срби читају уз чашу и наздрављају, забрину се како ће наздравити он кад на њега дође ред. Али, Шваба к’о Шваба па се досети брзо, и кад дође на њега ред узе чашу и наздрави овако:
-Но, томаћин и сви кости! Ја молило Бог нека он тадне томаћину тоста нофаца, па он нека купил што је најболе и најлепше - и испи чашу до дна.

(Кића , 1, 14. I 1907.)

Дошао и на реп
Позове један газда из Чачка једног Швабу на ручак на дан своје славе. Кад је Шваба полазио кући позове га домаћин и за сутра дан.
-Но, па шта је сутра? - пита Шваба домаћина.
-Сутра су крила мог крсног имена.
Шваба је дошао и сутрадан, али трећег дана дође и без позива и улазећи у кућу рече домаћину:
-Ја дошла и данас на реп, јер кад твој крсно име има крила, мора и реп имати.

(Кића, 33, 12. VIII 1907.)  

Из Тричкове кафане
Седи Шваба у Тричковој кафани, пије шљивовицу и виче:
-Жифела Сервија!... И ја сам прави Сервијанац... Мој деда био је неки... неки... помози ми касти... Васа Шпренгович... што се тукао с Турчином у Космај... Живела Сервија и Тричкова ракија! Та нигде нема боље шљиговице од ове сервијанске шљиговице...И моја Фаника и она је од сервијански род... Она је унук од оног, оног... помози ми рећи... онај слепац Филип Вишнич што је свирао у рат са комшију Вељка у кларинет, тамо у Крајину... Жифела Сервија и Тричкова ракија!

(Кића, 1, 1. I 1908.)

Свакој чаши име
Досели се један Шваба у Крушевац и отвори пиљарницу. Како је кафана била одмах преко пута од његове радње, то, поклапан на добро српско пиће, отишао би пред ручак у кафану и викнуо с врата:
-Но, комшија, ти дала мени једна чаша сливовица, јер гуска стоји на једно нога! - па би цвркнуо и отишао у радњу.
Мало доцније дошао би опет:
-Но, комшија, ти дала мени још једна чаша, јер човек стоји на две нога!
Па мало доцније намине се опет:
-Но, ти дала мени још једна, јер Србин се крсти за свету Тројицу!
А када буде пред подне, Шваба викне:
-Комшија, дај и четврту, јер магаре иде на четири нога!

(Кића, 4, 22. I 1912.)

Шваба у Србији
Дошао Шваба у Србију па брзо оценио шта у њој ваља, и једне вечери, идући пијан из кафане у кафану, виче:
Ово моје нога, добра нога: она не иде у цркву и у кућу, него у биртију. Тамо добра српска шљинговица... Она не иде у главу већ у ногу, а паметна нога иде у кавану... Хај, хај..! Косово се не свети са ћисела вода и “цукер васер” него са добро српско шљинговица...

(Кића, 10, 3. XI 1913.)

Шваба у колу
На неком весељу играло коло и један Србин подвикивао: “Ајд нога за ногом, ко девојка за момком!”
Гледао то Шваба па се ухвати у коло и он и почне исту поскочицу овако:
“Ајт нога за тај други нога, а дефојка уза момак!”

(Кића, 3, 17. I 1926.)

Швабина здравица
Десио се Шваба у српским сватовима, па слушајући да сви сватови говоре здравице уз чаше - помисли да треба и он нешто да каже.
Кад дође ред на њега, он се замисли мало, устаде, подиже чашу и рече:
-Спокој душе наше Катице и Штева!

(Кића, 8, 21. II 1926.)

Гаја... гаја...
У једној гостионици седели за једним столом неколико Срба, те пили и веселили се. За другим столом седело је неколико Шваба.
-Но, ово Срби, баш много знају да се веселе - рече један Шваба. Погле шта раде.
-О, ништа је то - рече други Шваба: - чекајте ви да дође оно Гаја... гаја... Тада тек весеље настаје. (мислио је на “многаја љета”)

(Кића, 14, 4. IV 1926.)

Поред, условно речено, етнографских мотива, постоје општи мотиви који доводе у контакт Србина и Швабу. Реч је углавном о нешто опширније разрађеним текстовима, у којима је до крајњих граница потенциран антагонизам између двојице актера. У њима се чак двојица учесника изводе изван оквира вероватног и приказују у имагинарном надметању око нечега - утврђене опкладе или каквог год добитка. Србин је ту увек активна страна. Лукавством, дрскошћу, преваром, или голим насиљем, успева да порази Швабу који у таквим згодама редовно извлачи дебљи крај. Начин Србиновог понашања варира од доброћудног пецкања и подбадања, па све до грубости и силе. Понекад, у овим окршајима, судеоници су лишени правих људских црта - они су безлични противници у радњи која наликује на басне са животињама, само без поуке и дидактичког тона који су битна карактеристика те врсте. Србин је увек супериоран, док Шваба често завршава као невина жртва, због тога што је послушан и што се, за разлику од Србина, држи правила игре. Иако основни акценат није на непријатељству, Србин је много пута злурадо срећан кад непоштено, преваром, победи свог неупоредиво наивнијег противника. Он је практичан и у великој је предности пошто се креће по свом терену, добро упознат са ситуацијом. Приче у којима Шваба бива насамарен, а Србин излази из дуела као победник по много чему подсећају на народне приче о Ери и Турчину, осим што је код њих изражена социјална а не етничка нота. У сваком случају, такве шале базиране су на радњи и спадају у тип грубљег, нерафинираног народног хумора.

Србин и Шваба
Пошли Шваба и Србин у зиму да секу дрва у шуму. Србин се добро утоплио, и поред тога понео и своју - опаклију. Шваба као Шваба, утегао се лепо, да би био што лепши, па није понео ништа од топлог одела. Кад је било ноћу, заложише ватру, и поспаше крај ње. Али преко ноћ ватра се брзо угаси. Србин завијен у опаклију, хркао је као да струже у - чутуру. Швабу из сна пробуди зима, и поче обигравати тамо-амо око Србина, па чувши како хрче и слатко спава, реши да га пробуди, и затражи му опаклију, да се мало послужи и поче овако да га буди:
-Е, хеј, ти; комшија Рац, таш мени тај твој крпаклија малко на сајам, па малко прави и ја кр, хрр, кр, хр, кр-хр.

(Брка, 37, 15. IX 1913.)

За карташким столом
Србин и Шваба играли карата, па се погодили: ко кога надигра, да га зврцне по носу. Шваба био вештији и надигра Србина четири пута и четири пута га зврцну по носу. Али пети пут послужи срећа Србина те и он једаред надигра Швабу: кад дође ред да га зврцне по носу, он изману песницом, стиште Швабу за нос, те му севнуше свици испред очију, и кану му капка крви из носа.
-Но, шта је то - викну Шваба: - крф! Ја зврцнула тебе четир пута и крф не била, а ти мени једаред сфрцнула па пошао крф!
На то му Србин одговори:
Што сам ти ја крив што су швапски носеви као јајца, а прсти вам као глисте.

(Кића 7, 15. II 1925.)

Око кобасице
Ишли путем Србин и Шваба, па нађу једну кобасицу, и стану се погађати: како кобасицу да поделе? Најзад, удесише како ће: Дакле, један да узме један крај од кобасице у зубе, а други да узме други крај у зубе, те да тргну, па колико коме да остане у зубима, његово је.
Тако и учинише.
Србин стиснуо зубима кобасицу па тако кроз зубе упита Швабу:
“Држиш ли Швабо”?
На то му он одговори: “Ја”.
Како је рекао: “Ја” - зинуо је и кобасица му је испала из зуба.
Тако је цела кобасица остала Србину у зубима а Шваба није добио ништа.

(Кића, 43, 25. X 1925.)

Србин и Шваба
Позове Србин комшију Швабу на ручак и рече му:
“Дођи, Швабо на ручак код мене, ако можеш.
Сутра дан Србин ручао, закључао врата и легао да спава. Пред вече сретне он Швабу који му рече: “А што си ти мене префарила, ја пила код тебе па куча заклучана?! “Па ја сам ти и рекао - дођи - ако можеш.”

(Звоно, 142, 21. III 1925.)

Лака погодба
Србин и Шваба као добре комшије морали често да иду у варош, и увек ишли пешке; те Србин предложио Шваби, да купе ортачки једног коња, да неби пешачили.
-Па како онда оће да пудне, упита Шваба. Једно коњ, а нас цвај.
-Врло лако, рече му Србин. Кад ја јашим, ти иди пешке, а кад ти идеш пешке, ја ћу да јашим.

(Геџа, 21, 20. XI 1927.)

У целини узев, Шваба је туп, простодушан, лаковеран, конвенционалан, несналажљив, шкрт, склон јелу и пићу, кућеван, спреман да се прилагоди. Ожењен је женом која се по устаљеном обичају зове Лизи. Она се ретко појављује у првом плану, као водећи протагониста приче, али се зато њено присуство подразумева. Типизирана је као неверна супруга у причама чији је мотив прељуба. Што се тиче карактерних и психолошких особина, етнички тип војвођанског Швабе има неких подударности са истоименим типом из немачког фолклора, који је као један од најстаријих хумористичких типова био познат већ у шеснаестом веку.[2] Немачки Шваба, становник Пруске, јунак многобројних кратких шаљивих народних прича, окарактерисан је као глуп, примитиван, кукавица, прождрљивац, трапав, сиров и неотесан, брбљив, лењ и лажљив. Но, он је исто тако добродушан. С друге стране, Швабице су обично представљене као жене лаког морала.[3] Као што знамо, фолклорне везе су многоструке и тешко ухватљиве, стога не треба искључити могућност да је немачки праизвор имао извесног удела и у формирању нашег типа војвођанског Немца.

* * *

Видео Шваба да је “комшија рац” пољубио његову “Лизи” па ће му рећи:
-Гомши Пера, ти пољубила мој Лизи!
Пера: - Та нисам је пољубио, него она је хтела нешто да ми каже па како сам ја глув то ми је у уста казала.
Шваба: А тако! А како ја с тебе нарастила, па још несна да ти клува?

(Кића, 38, 20. IX 1925.)

Швабина хвала
Хвалио се Шваба у биртији како је у његовој кући задовољство и весеље:
-Мој шена чисти кромпире, па све баца љуске на слуга Франц, а он се смеје, смеје...
Други дан Шваба се жали:
-Мој шена ноћас побегла са мој слуга Франц.

(Кића, 7, 14. II 1926.)

Србин и Шваба
Србин (Шваби): Је л комшија, како ви зовете комарце?
Шваба: Ми, комшија Рац, не зовемо никако, они, знате, тођу сама.

(Брка, 26, 5. VII 1909.)

На основу претходних примера види се да се Шваба и Србин приказују као најближе сеоске комшије. У неким, рекло би се ранијим примерима шала, у међусобном ословљавању користе етнониме Швабо и Рац. Изгледа да је после прве и друге деценије века обраћање са “комшија Рац” изобичајено јер се након тог раздобља понавља само спорадично, као реминисценција на време које је већ прошло. Понекад Шваба добија лично име и зове се Сепл или Јохан; Србин, пак, Пера или Панта. Ипак, без обзира на ту повремено изведену конкретизацију, остаје чињеница да су ти ликови у основи конципирани као типови без властитих својстава; удвојени као типски тандем, својим групним етничким именима они су више него јасно окарактерисани, те нема потребе да се посеже за још неком додатном индивидуализацијом. Самим етничким именовањем су чврсто и недвосмислено мотивисани разлози за њихов антагонизам. У сваком погледу, културно и психолошки, они чине супротност један другом. Ако је Шваба туп и несналажљив, Србин је виспрен и окретан; ако је Шваба стегнут и штедљив, Србин је лежеран и широке руке. Предности су, разуме се, најчешће на страни Србина. Изузетно и одиста ретко, провуче се и покоја критика на рачун Србина, односно српске културе и српског начина живота у поређењу с немачким. Различитост у погледу на свет и менталитету открива се индиректно, посредством алузије.

Српска свадба
Србин и Шваба били у комшилуку, један до другога. Шваба види да Србин има великог сина, па га једаред запита:
-Но, комшија, кад ви шенила ваша син?
-А што питаш Швабо? Да ниси рад да те окумим?
-Не, комшија. Питам што хочу да ти купим твоја нива - одговори Швабо.

(Кића, 10, 8. III 1925.)

Избор Швабе и Србина за представнике супарничких страна свакако баца неку врсту светла на карактер етничких односа који су владали међу овим народима. Тако, из појединих причица разазнајемо степен етничке дистанцираности између два народа. У питању је дистанцираност која има емотивну подлогу. Несклоност према странцима нарочито се изоштрава у приликама када се појави могућност склапања брака. Етничка удаљеност фигурира као самосталан мотив у мањем броју шала које су прожете благом иронијом због субјективности и уобичајене пристрасности људског расуђивања.

Шваба и Шокац
Нека Шокица из околине Винковаца била у цркви. Вративши се у село похвалила се другарици овако: “Кад сам била у Винковци у нашој цркви, сиднем ти друго до једног Швабе, а Шваба се нај’о шункаре, па смрди, смрди. Ја ти друго нисам могла издржат’, па приђем на ливу страну и сиднем до једног Шокца, а Шокац се нај’о била лукца, па мири, мири к’о босиљак.
Чуо у Винковци на пчеларском конгресу 1908. године Лазар Бингулац.

(Кића, 35, 29. VIII 1926.)

Нису се разумели
Неки Шваба, момак, лудо се заљубио у Српкињу, па хтео да је запроси, и обратио јој се овако:
-Но, Марица, касала твоја нана да дала тебе мене.
-Ја то, Швабо, не разумем - одговори му она.
-Касала твоја нана, да ти буде моја млада.
-То није истина, нити је то могуће, јер ти си Шваба а ја сам Српкиња. Не да наш закон.
-Ако ти не слуша, ја тебе заколе.
-О, убио те Бог, разуми: не да то наша црква.
-Ако ти цркла, ја усела друга млада.

(Кића, 28, 12. VII 1925.)

Други примери, пак, наводе на закључак да је назив Шваба био погрдан:

Нема
Шваба: Је л, брудер, има ли у ваша варош који Немац та живи?
Србин: Нема ни једног немца, овде су све саме Швабе.

(Брка, 9, 28. II 1910.)

Србин и Шваба
Путовали Србин и Шваба, и шалили се у путу. Наједанпут Србин спази једну црну бубу и рече:
-Еве буба Шваба!
-Но, то је буба Срба одговори му Шваба.

(Кића, 28, 9. VII 1922.)

Иако највећи број примера са Швабом и Србином можемо приписати народном шаљењу које се заснива на општим шаблонима, без одређеног подтекста и забаве ради, неки примери нас експлицитније информишу о разлозима за постојећи етнички антагонизам. Шале које укључују Швабу и Србина не износе само предвидљиве типске садржаје него и рефлексе живота у којима се очитују актуелни политички догађаји и ситуације. Пословични ривалитет актера у тој врсти прича далеко је озбиљније нарави, будући да долази као последица политичке неравноправности која траје дуги низ година. Преко ове грађе назиремо историјске услове и околности које су утицале на то да Србин и Шваба буду непрестано конфронтирани: Њихово непријатељство има корен у честим, много пута понављаним политичким и ратним сукобима. У тим стварним сукобима улоге су увек на исти начин подељене: први се налази у позицији слабијег -   окупираног, други у позицији јачег  - окупатора. Попришта нарочито изоштреног конфликта су Босна у периоду након аустро-угарске окупације и Војводина током Првог светског рата. Поштујући начела фолклорног стваралаштва, ни ове причице нису ослобођене жанровских и хумористичких шаблона, али су ситуације и детаљи третирани с више индивидуалне слободе. Њихову суштину чини тежња да се истакне духовна надмоћ слабијег, његова морална победа над јачим противником. У тим скицама Шваба је означен као вечити непријатељ, међутим, његов опонент није баш сваки пут именован као Србин јер - зависно од места и конкретних историјских догађаја на које се односи садржај приче  - може бити етнички неопредељен Босанац, Шокац, или чак Турчин. Те причице користе мотиве шаљивих народних прича из претходног столећа, који су модернизовани и пребачени на скорија политичка збивања. Тако, на пример, прича Шваба у Босни са истим мотивом, истим актерима и незнатном варијацијом у наслову Нијемац и Бошњак може се прочитати у збирци коју је Вук Врчевић објавио 1884. године.[4] Искуство дугогодишњег сукоба осећа се чак и у оним причицама где је све друго у споредном плану, будући да је главни нагласак на комици језичког неспоразума. Без обзира на то што се она гради помоћу игре речима, из назнака које су у позадини дате наслућују се одјеци реалног окршаја. Језичка типизација Швабе је стандард који се свуда на исти начин понавља, невезано од тога колико се његов лик у дотичној прилици ослања на шематске црте - на заоставштину коју су оставиле за собом већ споменуте шаљиве народне умотворине.

Шваба у Босни
Дошао Шваба у Босну и погоди Србина, кочијаша, да га одвезе у неку варош. Кад су били преко једне широке баре упитаће Србин Швабу:
-Вјере ти, Швабо, што си дошао у Босну кад не знаш добро српски?
-Но, ја моше цела свет са мој немачко језика прећи - одговори му Шваба брзо.
Србин се на то наљути, џарну кљусе, врдну колима и изврте Швабу у бару:
-Кад можеш с њемачким језиком прећи цио свијет, моћи ћеш, ваљаде, и ову нашу бару - рече Бошњо и продужи пут.
А Шваба оста у бари.

(Кића, 52, 25. XII 1910.)

Хотел “Аустрија”
Ускоро по босанској окупацији дође један Шваба у Сарајево и замоли једног Турчина да га одведе у хотел “Аустрија”. Како није знао добро српски Шваба је само говорио:
-Но мене фодила ‘отел Аустрија!
Турчин, као простак човек мислио је са свим друго, па поведе Швабу на Требевић (брдо више Сарајева). Шваба видећи да га овај води ван вароши, повиче:
-Но, комшија, ти мене фодила у прдо... Ја хоче ‘отел Аустрија!
Турчин стаде, окрену се и показа руком:
-Све ово што видиш, пријатељ Швабо, отела је Аустрија, па и још много више. А то би се најбоље виђело озго са Требевића.
Шваба се ратосиља Турчина и врати се у варош.

(Кића, 5, 6. II 1911.)

У својству етничких типова, Србин и Шваба нису надживели своју епоху, нити су се икако могли прилагодити фолклорном укусу и захтевима новог доба. Мада ту и тамо и даље срећемо Швабу у улози странца у хумору сад већ урбаног карактера, то не значи да може бити говора о некој продуженој, самосталној егзистенцији овог лика. Немачки досељеници напустили су Војводину, те Немци у пређашњем етничком смислу више нису били релевантни. Као јунаци прича, Србин и Шваба задржали су се на граници која дели традиционално, сеоско, и модерно, урбано хумористичког стваралаштва, већим делом окренути ка прошлости. Захваљујући тој традиционалној црти и уопштеној етничкој типизацији ликова, у овој грађи сачувано је сразмерно више етнографских података него у другим шалама. На основу ње стичемо слику о некадашњем сеоском начину живота, о етничкој дистанци, суседству и расположењу народа који су насељавали исти животни простор. За разлику од оних које ће с новим добом доћи, те мале згоде обрађивале су теме и догађаје везане за једну врсту локалне заједнице, па су истовремено и оним стално присутним универзалним мотивима додавале делимично локалне тонове. Србин и Шваба одлично су се уклопили у живописне сцене из сеоског живота, међутим, можда баш због ове особине, нису располагали одговарајућим потенцијалом за преображај, за адаптацију на новине које је изнедрило модерно време.

Напомене

1. Пародија исте песме постоји и у јеврејској варијанти, али је, уместо језика, акцентован стереотип јеврејског трговачког духа.
2. Видети: L. Roerich, Der Witz, Stuttgart 1977.
3. Исто, 250 и даље.
4. В. Врчевић, Народне хумористичке гаталице и варалице, Дубровник 1884.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]