Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

ТИПОВИ ВИЦА И ШАЉИВОГ ПИТАЊА

Критеријуми на основу којих се праве типологије и систематизују вицеви углавном су врло једноставни. У специјалним издањима новинских свешчица, као и у неупоредиво амбициозније замишљеним лексиконима, вицеви се групишу или према садржају, или према главним актерима: на пример, вицеви о неверству, браку, школи, или вицеви о малом Перици, Шкотланђанима, лекарима, лудацима, канаринцима, лоповима, силеџијама, рогоњама, марсовцима, муцавцима, професорима, адвокатима, риболовцима, коцкарима, трговачким путницима, студентима, стјуардесама, каубојима, таштама... - и тако даље, без неког реда, унедоглед.[1] Избор тема, односно могућих учесника комичне радње готово да је неисцрпан. За разлику од мотива чија је количина ипак лимитирана, број потенцијалних делатника који би у неком тренутку могли да се задесе у хумористичком тренду и добију место у популарним вицевима не може се ни сагледати. Скоро свака врста професије, свака друштвена, етничка, или статусна група, људи, животиње, па чак и физички предмети имају шансу да се барем накратко нађу у фокусу ове врсте хуморног дискурса. Но, ти и такви несистематски, овлаш урађени пописи актера и тема не казује нам ништа посебно о типу причица, односно о самој концепцији појединих вицева. На жалост, у том погледу битно различите нису ни оне озбиљније, на научним темељима постављене систематизације фолклористичке грађе, чији зацртани циљеви превазилазе оквире распоређивања и таксативног набрајања материјала који је својевремено био, или који тренутно кола у текућем фолклорном оптицају.

Л. Рерих, већ спомињани аутор интегралне студије о вицу, груписао је критеријуме на основу којих се најчешће изводе класификације ове литерарне форме у неколико скупина с неједнако дефинисаним садржајима: 1) поименце или групно наведени главни протагонисти - Мала Ерна, Фриц, разбојници, жабе великих уста, слонови итд; 2) стварни и измишљени креатори вица - деца (дечја уста), ловци, риболовци, покондирени нови богаташи, дођоши и сл; 3) основни садржај и област - политички, конфесионални, сексуални, скатолошки, који причају лаж, сан; 4) критеријуми који саопштавају нешто о техници, форми и структури којом се користи виц - вербални, у слици, у мимици, дефиниција, омашка, рачун, надметање адутима, виц који уништава поенту; 5) критеријум који узима у обзир тон и општи утисак - црни, морбидни, неслани; 6) етнички или регионални критеријуми - јеврејски, пруски, шкотски итд. Објашњавајући ближе овај начин класификације, Рерих прецизира да су њиме обухваћене две категорије: или су то вицеви о дотичним етничким групама, или, пак, вицеви које су смислили припадници тих групе. 7) према функцији или снази тенденције - агресивни, неуљудни, тенденциозни, антиклерикални, безазлени итд; 8) према местима одигравања - школски, из касарне, казина, исповедаонице, с пустог острва итд.[2]

Редовна је појава да се приликом систематизовања грађе упоредо користи неколицина споменутих принципа. Шаренило тих критеријума, као и њихова неизбалансираност када се има у виду раван општости, логичка доследност и угао из ког се посматра расположива грађа, представљају заједнички проблем мање-више у свим фолклористичким радовима ове врсте. Све је у игри када се чине покушаји да се унесе ред у један до те мере непрегледан, разнородан и, изнад свега, обилат хумористички материјал: од субјективних параметара као што су оцене квалитета и преовлађујућег тона приче, арбитрарних тумачења подтекста и наводно прикривених тенденција, од простог апстраховања ликова или места где се одвија радња, до категоризација сижеа и стварања глобалних тематских типологија. Ипак, од свих могућности које стоје на располагању, чини нам се да је за разумевање суштинске природе жанра, као и његових развојних стадијума и фаза, једино целисходно одабрати приступ којим се у средиште пажње ставља стилска и структурална концепција приче, начин на који се гради и остварује специфичан доживљај хумора. Анализирајући неке од типичних облика у којима се испољавала ова минималистичка наративна форма - који су с временом трпели преображаје у складу с преображајем општег смисла за комично - стичемо много одређеније представе о изражајним распонима ове врсте. Наиме, једино се таквом врстом типологизације могу изнети на видело богатство и разноврсност формалних структура у којима се може јавити виц; осим тога, могуће је направити какву-такву периодизацију када су упражњавани, односно имали превласт одговарајући типови хумора. Истовремено, тиме се јасно показује колико су фолклорне појаве, па дакле и хумор, повезане с историјском епохом, колико су пластичне, колико подложне преобликовању које је неумитни диктат времена.

Прегледом шаљивих причица које су не губећи континуитет објављиване у хумористичкој штампи Србије током историјског и временског раздобља двадесетог века - рекло би се уједно и златног века ове фолклорне форме - стиче се доста верна слика о капацитету стилских и структурних могућности ове области стваралаштва. Међутим, то никако не значи да је та врста типологизације ослобођена слабости које су пратећи део других. И у овом случају, као и код свих осталих, логичка доследност је принцип који није могуће испоштовати докраја. Као све друге, та подела је условна: она није у стању да следи увек исту логичку нит управо зато што обрасци на основу којих се састављају шаљиве причице не припадају истом подручју и истом кругу појмова. Полазећи од датих примера, могуће је извршити само провизорну категоризацију, то јест идентификовати један број типичних модела по којима су се у своје време градили, или се можда и надаље граде неки вицеви. Кад је о хумористичком фолклору реч, педантно извођење класификација напросто није изводљиво због тога што је у тој области стваралаштва људски дух понајмање спутан, опире се и пркоси свим одвише стегнутим калупима. Од једне до друге категорије сусрећемо се с граничним или противречним примерима који оповргавају шематска правила и умањују прецизност сваке систематизације. Комбинације више различитих структурних модела су уобичајена појава. Стога је за интерпретацију и разврставање грађе од примарне важности проценити који од модела носи превагу, који је главни, а који су споредни; другим речима, треба разлучити оно што чини кичму и основни смисао шале од оних не толико значајних додатака и украса.

Хронолошки пресек материјала одсликава све владајуће тенденције у развоју хумористичких врста о којима је досад већ било говора. На преласку из једног у друго столеће још су јаки утицаји традиције: део хумористичко-сатиричне штампе у сразмерно великом броју публикује народне умотворине које се сматрају традиционалним и које одишу духом прошлих времена. Међутим, то је само последњи рефлекс онога што је баштинио деветнаести век, избледели и закаснели одсјај некадашње снажне струје купљења и конзервирања усмене народне традиције. Интересовање за тековине из прошлости и за издавање фолклора из деветнаестог столећа све очигледније слаби и примиче се свом коначном крају. Паралелно са још увек присутним народним причицама појављују се неки модернији кратки облици за које би се данас без много оклевања могло казати да спадају у област вица. Да та сажета, вербално шкрта форма представља новост за читалачку публику навиклу на далеко подробнији литерарни израз, види се из обазривог начина њихове новинске презентације: уредништва сматрају да није довољно да такве шале изађу у свом интегралном текстуалном виду; она сматрају да је неопходно да ту и тамо, у загради, додају покоје упутство за лакше разумевање, да дискретно интервенишу образлагањем мотивације, поступака и изјава у тексту који следи. Без обзира на краткоћу нарације, обавезан је наслов пре почетка текста, као елементарна, на први мах уочљива индиција да је реч о одређеном сижеу и о приповедној врсти. Насловом се тематски дефинише садржај и дају назнаке за правилно тумачење: код вицева који су састављени од неколико реченица и који се у великој мери ослањају на алузију сврха наслова је да пажњу читалаца усмери на одговарајући колосек, да припомогне да се докучи идеја која није тако експлицитна као у традиционалним, сразмерно спорим наративним формама. Осећа се бојазан да публици која је одгојена на разуђенијим литерарним формама подтекст вица неће бити одмах схватљив, поготову ако се ради о врсти апсурдног хумора, који у том раном периоду није био много распрострањен, а камоли онако доминантан као на крају века. Функција наслова је да пружи помоћ у читању текста, да учини јаснијим дијалог који је привидно лишен смисла, као у следећем примеру где се апсурд, који зацело твори срж шале, објашњава жељама Цигана које никада немају рационалну подлогу. Циганима се, по обичају устаљеном из старих времена, приписује различита, искључиво њима својствена логика, детињаст и мало уврнут однос према свету:

Циганске жеље
Син (своме оцу циги): Чувај се ти тата бре, оће те погази коњ.
Циганин: А где је бре коњ?
Син: Па сад ћу да идем на вашар и да купим.

(Брка, 8, 16. II 1903.)

Много чешће наслови су у служби глобалне идентификације жанра. Они су формулисани тако да буду недвосмислена оријентација у погледу самог карактера текста, прва назнака о томе о каквој врсти је реч. Да је у питању шала, или бар један специфичан тип шале, говоре скоро истоветни наслови који се непрекидно, из броја у број понављају: Насадио га, Доскочио му, Нису се разумели, Криво га разумео, Двосмислено, Мило за драго, Добар одговор, Добро одшалио, Шала у рату, Неспоразум, Досетка, Досетљивост, Цигина досетка, Букусов виц, Цигин виц итд. Занимљиво је да је у последњем по редоследу примеру новији термин виц већ примењен на скраћену, незнатно модернизовану верзију омиљене народне приче, много пута вариране, која обрађује стандардни мотив преваре:

Цигин виц
Дошао цига у зиму код газде и моли га да му да једно бреме сена. Газда се поче устезати, а цига притаче:
-Дај, газдо, жив био, имаш доста сено, што ће ти толико...Сад ће свети Сава, нова трава.
Газда пристаде и даде му га. Цига упрти бреме, поздрави се и кад изађе из котора викну:
-А, бре газдо. Чувај сено... свети Сава средозимац, а Божић је јесењи светац.
И ухвати маглу.

(Кића, 10, 4. III 1912.)

Вицеви који не носе наслов представљају изузетак, нарочито у прве две деценије двадесетог века. По свој прилици, на такав начин објављују се у оним ретким приликама када се чини да је смисао садржаја сасвим јасан и недвосмислен, то јест када се ради о варијантама раширених, надасве типичних и ко зна колико дуго рабљених мотива. Доцније, током двадесетих и тридесетих година, чешће се догађа да овакве причице буду штампане без споменуте уводне референце, под условом да су груписане у склопу устаљених, само за њих предвиђених рубрика. Уколико су протагонисти вицева неки одомаћени, нашироко прихваћени типски јунаци, већ увелико срасли са самим жанром, у том случају они су довољни као асоцијација и замена за наслов као путоказ. Несумњиво је да спомен Лале или Јеврејина усмерава дирекцију на праву жанровску страну.

* * *

Хајдук: (из жбуња) - Паре или живот?!
Јеврејин: Ух, ала тај има трговачког духа?!

(Брка, 26, 28. VI 1915.)

* * *

Арон Леви богати кожарски трговац умираше. Скупише се око његове постеље сва три сина Аврам, Исак и Моша.
Најстарији поче да предлаже да саране оца првом класом.
Исак, средњи син предлаже да је довољно ако приреде пратњу III класе јер је отац увек био врло скроман.
Моша који је био најмлађи рећи ће:
Исак је у праву, отац је био веома скроман, и ја сам уверен да ће он бити потпуно задовољан и на оном свету, ако га саранимо последњом класом као највећег сиромашка.
На те речи, пробуди се самртник Леви из агоније и рећи ће последњим дахом:
“Не, не, драга децо, хвала вам, ја ћу отићи пешке на гробље.”

(Геџа, 6, 7. VIII 1927.)

Интересантна је и обрнута појава да се у новије доба, а то значи након свршетка Другог светског рата, у време када је виц већ дуго врста с којом су се сви сродили, у штампи још могу наћи вицеви с исписаним насловом. Најчешће су то вицеви које редакцијама упућују сами читаоци. Такви примери радо се заокружују у једну употпуњену литерарну или мисаону целину и на овај начин. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, вицеви се углавном штампају на страницама које су посебно издвојене за то - без наслова, јер су они до овог времена готово сасвим занемарени. С друге стране, насупрот овој прихваћеној обезличеној презентацији, без икаквих значењских индикатора, новинска уредништва издају посебне едиције свешчица које су намењене масовној публици, у којима су вицеви изнова обележени одредницама у виду наслова. Од старијих примера разликују се утолико што одабрани наслови не садрже више никакву информацију с обзиром на жанр, него просто саопштавају тему. Ако неку тему није баш једноставно формулисати на концизан начин, односно ако је завршна реплика упечатљиво и спретно вербализована, улогу наслова преузима један њен фрагмент, или се изјава оставља неокрњеном, на пример: Најбоље је кад је човек здрав, Православни комуниста, Друга кера, Очин сам мог’о, Питајте мужа, Боља пратња, Платио карту и безброј других, њима сличних.

Овакав систем насловљавања карактеристичан је понајвише за тип вица с окосницом коју сачињава комична реплика или досетка. Та реплика може бити срочена на стилски различите начине, у виду неке необичне синтагме, парадокса, сликовите метафоре, виспрене алузије и томе слично. Досетка је оно што се наглашава, сви остали елементи радње, ситуације и описа налазе се у директној функцији њене духовитости, и служе искључиво за то да је појачају, улепшају и за једну додатну нијансу истакну. Неретко, у извесним нарочито успелим примерима, ова самостална и сразмерно независна компонента ослобађа се тесних ограда наративне форме и, као пословични и афористички израз прелази у живу, свакодневну конверзациону употребу. С друге стране, могућ је процес у обрнутом смеру: спонтано настале језичке досетке које су наишле на широко допадање смештају се у чвршће калупе жанровских структура, чиме се конзервирају и уоквирене у том облику распростиру даље од граница које је унапред било могуће сагледати. На постављено питање шта је првобитно, досетка или виц, најчешће није изводљиво добити поуздан одговор. У одређеним примерима вица, више него у другим, чини се да је досетка тек накнадно узидана у његову формалну структуру. Између овог облика вица и традиционалне шаљиве приче нема никакве разлике кад је о самосталности изјаве реч: репликом која чини садржину вица и поентираном завршницом шаљиве приче манипулише се на потпуно идентичан начин. И једна и друга изјава су у истом степену независне. Као у случају пословичне употребе изрека из некадашњих шаљивих прича, досетка на којој почива осавремењена форма комичне нарације до те мере је доминантна да може да егзистира независно од осталог текста. Многе језгровите мисли из народних прича настављале су да круже и да се цитирају како би коначно биле стандардизоване као универзални исказ и фиксне народне пословице. Преласком у слободнији конверзациони фолклор, сегменти вица - налик сегментима некадашњих шаљивих народних прича - богате говорни језик чинећи га живљим, сочнијим и живописнијим.

Боља пратња
Газда Панта пијан, прате га тамбураши.
Попа: Еј, несрећниче један, зар да те ови прате?
-Боље и ови, него ти оче прото!

(Оковани јазавац, 2, 31. X 1935.)

Број деце
Разговарају два Црногорца:
-Је л’, бога ти, колико ти дјеце имаш?
-А што питаш?
-Онако...
-Имам двоје дјеце и три ћерке.

(Ђетићи, Јежев хумор - Виц)

Платио карту
Гужва је у аутобусу и кондуктер моли путнике да се помере напред. Црногорац га погледа онако испод ока али ипак крену један корак. Кондуктер опет моли путнике да се помере напред јер треба да прими још путника, а Ђетић ће на то:
-Је ли, аветињо, живота ти! Па јесам ли ја платио карту да се возим ил’ да идем пешке?

(Ђетићи...)

Православни комуниста
Лала, члан Партије, славио славу и кришом крстио дете. Секретар партијске организације позвао га на одговорност.
-Реци Лало, кад славиш славу и крстиш дете, какав си ти комуниста?
-Па, друже секретаре, ја мислим да сам - православни комуниста...

(Лала и Соса, Јежев хумор - Виц)

Виц чија се суштина исцрпљује у томе да буде оквир за духовиту реплику представља само један у низу могућих образаца хумористичких облика који иначе постоје. То је релативно лабаво конципиран облик која има широк дијапазон репертоара и континуитет трајања који не подлеже ћудима моде и времена. У новије доба то је један од преовлађујућих типова вица, будући да су бројни други типови заборављени, или им је из одређеног разлога понестало привлачности, тако да су се временом проредили, или су сасвим нестали из говорне употребе. За поједине, некад веома популарне типове шаљивих причица можемо претпоставити да су ишчезли пре свега из разлога што су превазиђени, што су људима почели да звуче и делују превише једноставно, превише наивно. Људи који су укључени у динамичан развој савременог света рапидно губе смисао за једноставност ствари. Гомилање стимулуса, информација, искустава и свакојаких знања отупело је слух за многе видове значења која су некадашњим, мање софистицираним и мање захтевним људима изгледала парадоксално, изазивала чуђење и смех, причињавајући им огромно задовољство.

Узмемо ли за илустрацију ових процеса увек атрактиван лингвистички хумор, видимо да језичке игре речима временом бивају све компликованије. На пример, хомофонија, сличност по звучности језика, која је на почетку века убедљиво најпопуларнији облик лингвистичког хумора око кога се врте разне приче, одавно је престала да се сматра смешном сама по себи. Уследила су раздобља интензивног мешања људи и развоја комуникација; у тим условима нормално је да додир са страним језицима нема више чар новине, да губи своју комичну страну. У савременом свету то није феномен који би привукао ма чију пажњу. На туђи језик не гледа се као на нешто што је необично и егзотично, нити то икога може да чуди: сваки неписмени сељак већ је толико информисан да би му једноставни језички неспоразуми могли деловати атрактивно и комично. Услед тих промена, неизбежно су се морали угасити они облици лингвистичког хумора који су хумор црпели из паралелизма два страна језика, или два начина говора, а својевремено су имали огромну популарност и значајан удео у фолклорној грађи. Првих деценија двадесетог столећа учестале су варијанте управо таквих шаљивих дијалога. По тону и по утиску који остављају, ти дијалози делују традиционално, те врло вероватно вуку нит из неке још раније епохе. Споменути облик шале није оријентисан на неку одређену поенту, већ је то мала бурлескна комедија: слика се ситуација у којој су се обрела два лица која не примећују да с њиховом комуникацијом нешто није у реду, да сваки говори својим, другој страни неразумљивим језиком. У извесним варијантама један од учесника је наглув. У обе варијанте, саговорници се понашају као да не постоји језичка баријера, као да је у питању разговор особа које се разумеју сасвим коректно:

Није туда
Србин и Мађар који се изгубио. Нем тудом Серб (не знам српски). - Е, оца ти швапског...Сад ја пролазио толико пута овуда и не погреших, а ти се нађе да ми кажеш да није туда!

(Кића, 19, 6. V 1907.)

Глува Црногорка
-Пошто, баба, млеко!
-Јес’, право велиш, син ми је Пеко!
-Је л’, баба, тазе?
-Јес’, осто је код нашег Лазе.
-Ти си бабо глува?
-А?
-Остарела си па не чујеш...
-Ђавоља работа, чоче, јес’...

(Кића, 29, 13. VII 1908.)

На суду
Пошао сељак да се жали на суду како му је вук појео овцу. Судија је био шваба па није разумевао добро српски.
Сељак - Господине судија, изео ми вук овцу!
Судија - Вас!
Сељак - Није пас, него вук!
Судија - Варум!
Сељак - Није варену него је живу изео.
Судија - А со (правећи се да је разумео)!
Сељак - Није солио, већ неслану је појео.
Судија - Марш!
Сељак - Није била мршава већ јалова...

(Брка, 34, 30. VIII 1915.)

Иако ови примери највише подсећају на сеоске шале и сеоску врсту забаве, градска хумористичка штампа у истом временском периоду негује исту форму поигравања речима. Омиљене су разне варијанте благо сатиричних епиграма, написане у скоро подударном стилу:

Из немачког језика
Лапо зову “шене”
То зна свако дере
Али код нас Срба
Шене само - кере...
(итд.)

(Брка, 34, 26. VIII 1912.)

Уопште узев, вербалне игре представљају једну од кључних техника и форми хумора; оне су елементарна основа духовитости. Ако ништа друго, незаобилазан су зачин сваког типа хумора, без обзира на простор или период из кога хумористичка грађа потиче. Скала могућих порука и финеса значења која се постиже маштовитим и неспутаним баратањем речима готово да нема ограничења. Изокретањем уобичајеног смисла, намерним изигравањем строгих језичких регула, непоштовањем условљености и тврде обавезности језичких принципа, човек тако рећи надохват руке открива једно неизмерно и драгоцено поље слободе које му је природно потребно. Негирањем једног етаблираног и институционализованог поретка, он проналази уживање за себе: не само у креативном процесу трагања за новим и ненаданим смислом, но исто толико у субверзивном осећају непослушности коју баш нико није у стању да контролише. Претежан део свеобухватног хумористичког наслеђа односи се управо на поменуту врсту лингвистичког хумора. Почетком века лингвистички хумор заузимао је место без премца у шаљивом фолклору и разоноди људи, међутим, у модернизованом облику, језичке игре имају актуелност у подједнакој мери и касније. Ипак, хронолошки гледано, лако се уочавају разлике. У модерно време игре речима радије се везују за бесмислицу и апсурд - служе као адут којим се доказује арбитрарност људске егзистенције и привид свих земаљских ствари.

Стотинак година раније, уживање у језику било је кудикамо непосредније. Дијалекти, с бујним потенцијалом асоцијација који такав начин говора по себи носи, нису били само помоћно изражајно средство, већ су коришћени као себи довољан извор забаве и смеха. Били су предмет којим се хумор, а нарочито шаљива прича, анегдота и виц изузетно често баве. Мале, популарне хумористичке форме које бисмо могли назвати комичним монологом или комичном дескрипцијом типичне су за раније епохе у развоју лингвистичког хумора. Те изузетно живописне језичке скице појављивале су се у разним варијантама, разним тренутно интересантним, хумористички атрактивним дијалектима. Данас су такве врсте шала, по свој прилици, потпуно изумрле. Значај који се придавао језичким сликама у прошлости огледа се такође у честом коришћењу дијалекта на осталим хумористичким плановима: они су били темељ и ослонац хумористичко-сатиричних жанрова. У том, мало помереном језичком обрасцу најлакше су се износиле озбиљне критичке опаске, коментари на текуће политичке догађаје и целокупно стање у друштву. Сатирични текстови који су првих деценија века представљали реакцију на актуелну друштвенополитичку ситуацију шаблонски су писани на овај начин, чешће у форми дијалога него монолога. (Најуспелији етнички пар, рекли бисмо, кир Дима и кир Сима.) Били су то мање или више духовити осврти с неопозивом, лако уочљивом тенденцијом и ставом. За разлику од њих, напред споменути комични монолози, који се учестало понављају у интервалу двадесетих, у потпуности су лишени било какве примесе ангажованости. Тим текстовима се не саопштава ништа актуелно ни важно; њихов једини циљ је да буду смешни. Они подсећају на то да паралелно са званичном говорном нормом егзистирају њена не тако угледна наличја, која су далеко сочнија, далеко забавнија, и која бацају ново светло на околне појаве и ствари. Такве шаљиве цртице обично имају као мотив другачије, алтернативно виђење сврхе и функције техничких новина. С друге стране, оне речито говоре о томе како ствари - језичким средствима изокренуте наопачке - губе своју митску ауру, достојанство и ауторитет; претварајући се у смешне и сасвим обичне, не уливају више страхопоштовање које су до тада уливале. Употребом дијалекта физички предмети и разни модерни изуми добијају једну нарочиту димензију; своде се на њима одговарајућу, примерену људску меру и спуштају за степеницу ниже испод човека. По својој бити, ове форме представљају нешто опширније, с више детаља употпуњене комичне дефиниције појединих предмета. Оне не говоре о људима, већ о појавама и предметима. То ће рећи, присуство дијалекта не значи аутоматски исмевање припадника других култура, како се то у стручној литератури, нарочито оној с англо-саксонског говорног подручја, доста често наглашава. Овакво гледање на улогу коју у шалама има дијалекат не одговара истини баш због тога што се превиђа ноторна чињеница да је језик први и најбитнији инструмент сваког облика хумора. Понекад је функционално, помоћно средство, понекад непосредна тема хумора - у сваком случају, ретко кад је у директној служби етничке увреде и омразе.[3]

Загорац и звонце
Видео Загорац кућно електрично звонце у Загребу, па кад је дошао кући, а он овако објашњава ту направу:
-Наш прештимани госпо’н гроф направили су некаквега врога на врата. Малега, белега а округлега. V средини ма јен црни цецек. Кади се на он цецек притисне, так згојни, згојни (звони), да никај дружине треба звати ни. Ем сам позабил как се зове. Је теле-гроф или гроф-теле.

(Веселе новине, 22, 30. XII 1924.)

Македонац о билијару
Вратио се Македонац на вилајет па прича шта је видео у Београду.
-Ама, бре, у едно кафана што видаф! На едан велик астал сас четири ноге, обграђен наоколо, пустили неки кугли ки јајца. Па едан сас велик бастун мерка го, мерка го, докле не пикну јајце у трокелце, а трокелце у јајце. Па едан вика: партијата двесто двајес!...

(Кића, 33, 16. VIII 1925.)

Рамадан објашњава шта је то биоскоп
-Рамадане, знаш ли ти, бива, шта је то кино?
-Их, знам. Како не би’ знао!
-Е, дина ти, исприћај ми, ја тога шејтана никад видио нисам.
- Ето, то ти је ‘вако. Испред твога ока, по дувару, трће, ефендум, шејтани, има хин стотине, и проносе собом све што замислит’ мореш. Ти би рек’о вас се дуњалук пренио на они дувар, а да је’но мореш ухватити - јок, не мереш, па да ти је брада до паса.

(Ошишани јеж, 180, 11. VI 1938.)

Наредна два примера нису у дијалекту, али на сасвим сродан начин користе извитоперену смешу домаће и стране лексике. Овде се такође ради о форми лингвистичког хумора, односно о варијанти садржаја којим се излаже комичан опис предмета или догађаја. За разлику од првог, други по реду пример изискује мало опширнији увод у ситуацију која ће довести до ишчашене употребе језика. Посредством ономатопејског начина изражавања, ту је јаче акцентована неукост.

Зна па уме
Дошао ђак код Швабе шнајдера, да наручи капут, те му овако тумачио:
-Махен зи мир ајне фраклијон унд да (показује испод врата) ајн бомболијон, унд да нихт кнап цу кнап, него кнап унд варта писли. Унд да шен апшнајден унд хинтен парћ!

(Звоно, 99, 24. V 1924.)

Лала у швапској војсци
Служио Лала у аустријској војсци и није знао немачки. Једне ноћи буде одређен на стражу да чува бурад са некаквом течношћу. Како је било зимско доба и мразеви јаки, то се преконоћ бурад смрзну и попуцају. Сутрадан, кад ограну сунце, бурад се почну кравити и она течност цурити.
Сад требало је то рапортирати на немачком језику и Лала се стаде мучити како ће рапорт срочити. Али у том бане капетан. Лала се испрси, удари пету о пету и рапортира овако:
-Кер капетан... обруцен попуцен, але васер врц, прц, штрц на све стране...

(Кића, 7, 14. II 1926.)

Дијалекат је изванредно економично стилско и наративно средство. На првом месту зато што је у тој мери обојено и сликовито да остале украсе није потребно додавати. Осим неопходне уштеде у другим стилским средствима, дијалекат обезбеђује да се на лак и једноставан начин локализује прича, да универзални мотиви постану зачас другачији, појављујући се у новом, свежем, језичком издању. Тако приче добијају изглед који највише одговара одређеном времену и одређеној култури. Свака средина по својој мери кроји и разрађује наслеђем, или фолклорном комуникацијом, преузет хуморни материјал припајајући му једну особиту, тој средини својствену нијансу значења чије се исходиште налази у језику. Истим путем могуће је осавременити и изнова у фолклор вратити хумористичке мотиве који су из неког разлога били ван оптицаја, заборављени. Преформулисањем и језичким редиговањем постиже се утисак аутентичне савремености, те се не може ни помислити да су у питању углавном крајње општи, прастари мотиви. Та привидна временска и локална аутентичност представља нужан предуслов за већину шаљивих форми.

Но, дијалекат није једино средство којим се остварује приближавање шале домаћим, савременим слушаоцима. Актуелизација хумористичких мотива постиже се такође одређеним стилом нарације, одговарајућим интервенцијама у вербалном излагању приче. Уколико се жели снажнија илузија аутентичности, прича се приказује мање фиктивном, веродостојнијом, тако што се потенцира реалистичност у наративном начину. Често се осећа потреба да се хумор потпомогне још и тиме што ће се позивати на истинитост, ојачати наговештајем да комична реплика или згода нису само кобајаги. Због тога се свесно намеће утисак да се оно о чему се прича заиста одиграло, или барем да постоји вероватноћа да се тако што на сличан начин негде и догоди. Ова врста уверљивости постиже се приповедањем сведока у првом лицу, што је ређе, или убацивањем конкретних детаља који нису значајни за ток, који не мењају основни смисао приче. На пример, износе се конкретни подаци о простору, или о времену дешавања, што за конструкцију овог жанра није ни од каквог суштинског значаја. У ствари, виц се казује на начин који је типичан за анегдоту. Такав манир излагања није карактеристика неке одређене епохе; уочава се чак и у најсавременијим трендовима хумористичког и фолклорног саобраћања, мада је можда ипак више ствар прошлости управо због другачијег става према нарацији и другачијег поимања приче.

Недај, Боже, горе
Пралазио Циго преко леда кад се зимус била замрзла Сава, па како је био бос ко пас, да би угрејао ноге, почео да игра по леду. Виде га неко па га упита: Како је Циго?
-Недај, Боже, горе” рече Цига.
-А зар и од тога може бити што горе?”
-”Бога ми, ако се лед провали, биће много горе” одговори Цига.

(Брка, 14, 29. III 1909.)

* * *

Дошао сам са једним случајним познаником Немцем у један овдашњи ресторан на ручак. Поручили смо супу, и ја је полако сркућем, а мој ти Шваба све нешто тражи у оној супи. Најзад, зовну келнера и рече:
-Зашто офде офа тлака.
-Не знам, случајно, ваљда.
Шваба опет нешто вади, па ће:
-Келнер, понеси један чешал, ја очешлала офа супа.

(Веселе новине, 21, 24. V 1925.)

Могло је и горе испасти
У једној загребачкој кафани за столом седе неколико Јевреја и воде разне разговоре. Разуме се у овом злом времену нагодаба и стечаја понајвише се о томе и говорило. Било је разговора о разводу бракова, о неким хапшењима због превара и.т.д. Сваки од њих давао је своје мишљење, само згрчени Мориц увек би понављао! “Тхе, то је могло и горе испасти!” Одједном је долетео Пфлителштајн и сав узрујан рекао је: “Замислите какава се несрећа догодила: Мајер је затекао Милера у постељи са својом женом. Мајер је гађао револвером и Милера и своју жену, па на послетку и себе!” - “Тхе, то је могло и горе испасти!” рекао је згрчени Мориц. Сви се загледаше. “Како, Мориц, ти то мислиш?” - “Тхе, прошле недеље затекао ме је Милер са његовом женом!”

(Звоно, 249, 9. IV 1927.)

Међународна подела рада
И у Босни се доста прича о печалби и о могућностима зараде у иностранству. О томе смо забиљежили овај дијалог:
-Лијепо се и Суљо снашо у иностранству. Отворио банку!
-Како?
-Калаузом.

(Чивија, 16. IX 1968.)

Први, трећи и четврти напред наведени пример варирају популарне мотиве који су одавно укључени у светску фолклорну и културну баштину. Но, пошто су одговарајућим конкретизацијама смештени у домаћи амбијент и прилагођени домаћем кругу читалаца, њихову аутентичност, локално порекло и карактер нико не доводи у питање. Универзалност мотива тиме практично постаје ирелевантна - причице су ионако добиле своју особену, интимну, локалну атмосферу, оне делују изворно, као да заиста одражавају менталитет и ситуацију искључиво средине за коју су везане; на одређени начин делују вероватно, упркос њиховој више него очигледној комичној фиктивности.

С друге стране, на сродност с анегдотом не указује само наративни начин него и одређена структура приче. Постоје вицеви који по облику подсећају на типичну анегдоту, на оно што се под појмом анегдоте обично подразумева. То је тип шале која је састављена у целости од духовитог коментара, то јест која се конструише само зато да би уоквирила неку интересантну, парадоксалну или, просто, необичну изјаву. Разуме се, пошто је о вицу реч, таква изјава обавезно носи нешто лежерно и смешно. Овај тип шале веома је близак шали која садржи духовиту реплику, али ипак их раздваја једна осетљива нијанса значења: Реплика може бити безлична и више је у духу вица, док коментар има једну личну ноту, те је више у духу стандардне анегдоте. Комичан коментар може се наћи и у вицевима скорашњег датума, иако неупоредиво ређе него раније. Проблем је у томе што за овај модел шале не постоји довољно велики избор безвремених и трајних фолклорних предложака које је могуће варирати и адаптирати следећи укус средине и историјског доба. Већина коментара спада у домен конверзационих, флуидних, брзо пролазних ствари, које је тешко калупити у чврсте формалне стеге - једини начин да се они одрже и за један дужи временски период сачувају. Те драгоцене говорне творевине, нажалост, брзо падају у заборав, заједно с изменом околности и духа времена који су им пружили подстицај. Свакако их и у данашње време има, али је њихова садржина мање необавезна, растерећена, безазлена игра духа; више су то коментари с одређеном сврхом, и с поводом који није неозбиљан. Због тога се много чешће преносе посредством жанрова који су боље подешени и за то: вероватно најкарактеристичнији за наше време је афоризам, који потенцира парадокс и по правилу има критички однос према друштвеној и политичкој стварности. Ти савремени облици, иако сродни по облику, доста су удаљени од неполитичких, простодушних и забавних опажања која су некад била у средишту пажње хумора. У сваком случају, коментари у вицевима односе се на универзалне теме, на човека уопште, или на менталитет народа; њихов хумор, зависно од личног схватања и угла из ког се посматра, заснован је или на притворној наивности - неспособности да се прозру ствари - или на размишљању које одсликава радо исмевану, комичну глупост.

Преко реда
Посматрају Хусо и Хасо атлетску трку, па ће Хусо рећи:
-Ето, болан, што ти је наш човјек! Сви су добили бројеве ал’ шта то вреди кад трче преко реда!

(Ошишани јеж, 1771, 8. VI 1973.)

Споменути тип вица по много чему одудара од патријархалне црногорске анегдоте која у формалном погледу такође представља оквир за дату изјаву. За разлику од назначених вицева, у тој врсти анегдоте износи се једна сасвим друкчија врста реторике, пошто се бележи нека херојска, памћења вредна изјава која има моралну тежину и која је докраја прожета патосом. Традиционална црногорска анегдота није намењена безбрижној забави, јер она треба да буде узор - да служи као морална подука нараштајима који долазе. Једина сличност између ње и савременог вица огледа се у томе што се и у једном и у другом случају изјава везује за ликове који су персонализовани. Ауторитет личности интензивира литерарни и говорни ефекат; својом истинском, или, пак, имагинарном снагом личност појачава изјаву дајући јој додатну изражајност и убедљивост. Ако је реч о вицу, чини га још смешнијом.

Личности о којима се говори у таквим, анегдотским, варијететима хумористичких облика припадају свим сферама живота. Под условом да су довољно маркантне и да у датом тренутку значе и симболизују нешто у свету, приписују им се најразличитије врсте виспрено формулисаних истина, изјава, коментара и сентенци. На почетку века, на пример, интернационална фолклорна фигура био је чувени богаташ Ротшилд. Доцније су се на истој гомили измешани могли наћи најразличитији ликови - од спортиста и глумаца, до плејбоја и помодара. Насупрот тим индивидуама, као фиктивни творци цитираних реторичких бисера појављују се и имагинарни фолклорни ликови, који су до извесног ступња индивидуализовани, то јест они типови који су дуготрајним процесима фолклорног преношења, селекције и додавања донекле развили особеност и карактер. Премда нису стварне личности из стварног живота, то су јунаци који су се толико наметнули својом сугестивношћу, препознатљивошћу и својом оригиналношћу да их људи прихватају и доживљавају исто као реалне особе. У сваком случају, њихове функције у оквиру жанра потпуно су идентичне. За разлику од оних чије су егзистенције стварне, ти измишљени ликови чешће се служе дијалектом као опробаним средством индивидуализације, појачавања и комике. Кроз језик којим говоре оваплоћују се неосетно и врло природно. Њиховим говором заокружује се целина и надокнађује недостатак психологије и карактера. Личностима из реалног живота углавном не треба та врста подршке - оне морају да се издвоје снагом свог особеног карактера. Но, с обзиром на то да те личности такође подлежу истим правилима литерарног стваралаштва, основно је да поседују дар, да располажу капацитетом за литерарно-фолклорну типизацију. Од кључне је важности до ког су степена способне да се уклопе у систем, односно колико су кадре да удовоље захтевима елементарне типизације коју као нужност поставља сам жанр.

У фолклорном материјалу с овог подручја, као протагонисти у назначеном типу анегдотских вицева фигурирају готово сви раније споменути етнички типови. Црногорци, можда, више од осталих, будући да је традиционално фолклорно наслеђе Црне Горе остало дубоко урезано у сећању људи и да представља прави рудник разноврсних алузија. Због тога су Црногорци згодан предмет за шале, нарочито оне кроз које се дискретно провлаче комичне инконгруенције. У модерно време, у њима се успешно експлоатише хумористички раскорак између традиционалног патоса, између прокламованог херојског поноса - које се третира као самохвалисање и параван - и изговорене или учињене тривијалности. Те шале носе јасан призвук пародије на црногорске вредности, на громогласно црногорско чојство и јунаштво.

Црногорац и зец
Секао Црногорац дрва у шуми, док у једно време зец, поплашен од нечега, пројури Црногорцу између ногу. Црногорац се уплаши па скочи у страну колико је могао, јер није знао да је то зец. Кад се мало стишао од узбуђења и кад виде да је то био зец, раскорачи се, замахну секиром и повика:
-Лако ти је из пријеваре било пролазит’ између ногу Паја Јакошева, но ако те мајка родила прођи га сад, кад знам ко си, па ћеш виђет ко’е Пајо Јакошев!

(Ошишани јеж, 171, 9. IV 1938.)

Да је ближе
Извалио се Мргуд под трешњу да се одмори. Кад, једна трешња му паде право на трбух. Однекуд слете врабац и поче да кљуца ту трешњу. Оборио Мргуд очи низ нос, крвнички гледа врапца како му скакуће по трбуху, а онда наједном срдито простења:
-Аветињо ‘тичија, моли бога што си тако далеко, па ми је тешко да подижем руку, а да си ми нешто ближе, показа’ би ти ја како се скаче по трбуву Мргуда Пејова!

(Ђетићи,...)

Исти дјед и отац
Срете стари Црногорац младића на путу и упита га:
-Чији ти бјеше, соколе?
-Ја сам, дједо, син Ива Крцуна Перова из Цуца.
-А јеси соко од сокола и јеси јунак од јунака: јунаци су ти били и дјед и отац, јуначке су мегдане дијелили и турскијег се глава нашјекли, како ниједан Црногорац од Косова... А, божја ти вјера, Ђетићу, имаш ли мало дувана?
-Божја ми вјера, дједо, немам ни труни!
-А јеси нико од никоговића, рђа од рђе, као што су ти дјед и отац били: бабе и немрчипушке, који јуначка мегдана нигде нијесу ни видјели, већ се под женске скуте сакривали и црногорско лијепо и јуначко име срамотили ка’ ниједан Црногорац од Косова! Бјеж’ погани од погани!

(Ђетићи,...)

У последњем примеру језички израз је нарочито наглашен: Улога дијалекта је толико потенцирана да није лако разлучити шта чини основни предмет хумора - специфичност језичког исказа, или сама садржина коментара. То је појава с којом се доста често сусрећемо у шалама чији су главни актери Црногорци.

За разлику од Црногораца, Цигани не располажу једнако упечатљивим говором. По старој, уходаној традицији, њима се у уста стављају изјаве и мисли метафизичке нарави, у којима се на привидно наиван, детињаст начин преокрећу уобичајене релације између човека и универзума, или се, у сличном стилу, изоштрава парадокс у односима између појединца и друштва:

Остарело сунце!!!
Виде Цига једнога дана, када је била магла како је сунце бледо, па ће рећи:
Еј Боже, остарело ти је и сунце, па нас више и не греје, него би било добро, кад би њега узео за месец, а друго да направиш.

(Брка, 30, 26. VII 1915.)

Мајчин савет
Ухватили Циганина у крађи, а мати га учи, шта ће казати пред судом:
“Ако ниси, ниси! Ако јеси, ниси!”

(Кића, 16, 18. IV 1926.)

Кад је, пак, о Јеврејима реч, то је у највећем броју случајева тип вица који обелодањује специфично јеврејско наслеђе хумора, чврстим нитима испреплетано са древном и суморном историјом овог народа, с талмудском логиком и суптилним, контемплативним, релативизујућим начином размишљања о свету и о појавама. У својству аутора коментара који одишу тананом иронијом, а идеју саопштавају својеврсним индиректним путем, појављују се ликови из традиционалне јеврејске фолклорне баштине, од којих је мудри рабин свакако најчувенији и најтипичнији. Кроз изнети духовито-рационални коментар одражава се један комплетан филозофски поглед на свет, неретко сажет у виду побожне молитве или религиозне проповеди. Наравно, пошто се и у овом случају хумор прилагођава укусу најшире публике, нису неуобичајена карикирања, као ни разне врсте комичних вулгаризација јеврејских причица, које могу бити мање или више успеле.

Из писма једног меломеда (учитеља)
“Драга мој жена, молим ти пошљи ми твоје папуче. У ствари ја не тражим твој папуче, него мој папуче, али ако ти пишем мој папуче ти оћеш да разумиш твој папуче и оћеш да ми пошљиш твој папуче. За то ти пишем твој папуче, да тако прочиташ твој папуче и да разумиш мој папуче и мени изистински пошљиш мој папуче.”

(Звоно, 245, 15. X 1910.)

Молитва сиромашног Исака
Стари Исак, који иде из куће у кућу и купује старо одело, увек је, када је од куће полазио, изговарао ову молитву: “Рабание шел алам (Господару света)! Ти знаш, да ја само према теби имам битахен (поверење), ја знам, да ћеш ми ти помоћи! Само те морам молити, да ми све донде помажеш, докле хоћеш да ми помогнеш!”

(Звоно, 63, 22. IX 1923.)

Философија старог Моше
Седи стари Моша пред кућом доле на Дорћолу и студира о данашњем свету: “Боже мој, како су се времена променила па и обичаји! Пре су младожење биле срећне и пресрећне, када су младу одводили кући својој. Она му је била све благо на свету; мираз је био сасвим споредна ствар. А сад? - Сад је са свим тумбе. Сада просиоци одмах питају за мираз и девојка им је споредна ствар!...Шта ћу ја да радим са Ребеком, Саром, Естером, Букицом, Регином и Руфом!...

(Звоно, 63, 22. IX 1923.)

Рабинова проповед
Један новопостављени рабинер једне мале вароши држао је у синагози своју приступну проповед:
“Драги правоверни”, отпочео је рабинер, “ја сам себи изабрао као тему за приступну проповед: Братство, Јединство и Равноправност. Братство захтева од нас да ми сваког од нас сматрамо као свога брата! Јединство захтева да се сви заједнички држимо а Равноправност - да ви мени одмах још данас исплатите моју плату!”

(Звоно, 108, 26. VII 1924.)

Дужина саопштења код ове форме вица може да варира од опсега једне реченице до, истина, кратког, али заокруженог текста монолога. Као што се из неких од претходно наведених примера може видети, у поентираним коментарима често се скривају изреке, пословице, или афоризми - фразе које у себи садрже фиксиран став према свету, појавама и друштву. Данас смо навикнути на њихову аутономну, осамостаљену презентацију - читамо их као мисли иза којих стоји несумњиво, индивидуално ауторско право, које говоре саме за себе, имају своју властиту тежину без обзира на то коме се приписују: било да су њихови творци истински, или само тобожњи, јунаци вица или анегдоте. У прошлости су духовите рефлексије чешће биле презентоване под видом формално структуираних наративних целина, кратких шаљивих врста, но, савременим развојем, ствари су се знатно измениле. Пре свега, пада у очи да је типични образац шаљиве анегдоте која се састоји од извесног запажања, или од духовите, парадоксалне опаске којег знаменитог човека у наше доба скоро сасвим ишчезао из фолклорне употребе. Некадашње, серијски исписиване рубрике под заједничким насловом Рекли су... одавно су изгубиле занимљивост, проредиле се, или су преиначиле свој стари профил. Те рубрике не попуњавају више универзални судови које су необични или паметни људи уобличили на необичан или паметан начин. Наместо тога, у новинама се сад штампају бесмислице, плиткоумна и тривијална мозгања, дневнополитичке испразности чије је време оптицаја безначајно кратко. Педесетих и шездесетих година, међутим, овај класичан тип хумористичке анегдоте још се увелико неговао у нашој штампи.[4] Широм света чувени писци Марк Твен и Бернард Шо - први по својој духовитости, други по интелектуалном цинизму - представљали су омиљене, типичне фигуре у датом жанровском контексту. Али, нису изостављане ни многе друге славне персоне: Чарли Чаплин, Алберт Ајнштајн, Ернест Хемингвеј, као ни сијасет осталих, њима равних лица. Упадљиво, наизменично коришћење многих интернационално познатих имена највероватније је имало функцију да уклони једноличност од које се оправдано стрепило, то јест да асортиман понуђених изјава читаоцима делује разноврсније. Убрзо после овог периода, лака, пре свега разоноди намењена штампа, наместо великана, почиње да користи каприциозне глумице (Брижит Бардо, на пример), као и људе који су своје име стекли на естради. И надаље се наводне, њима атрибуиране изјаве увијају у елементарну форму и оквир анегдоте, мада не задуго, јер ти облици ускоро сасвим губе важност. Славни се фабрикују, разоткривају и приближавају поклоницима посредством медија, а личност, што ће рећи непоновљива особеност појаве и карактера, престаје да чини вредност сама по себи - одузети су јој драж, ауторитет, чак и сама видљивост. Бављење аутентичном личношћу човека-појединца не слаже се с духом савременог доба, па ту треба тражити и основни разлог за постепени нестанак анегдоте. Као стилска форма на граници између наглашене случајности приче из искуства, с једне стране, и типске универзалности приче која за окосницу има заједнички мотив, с друге стране, анегдота је захватала један свакако значајан семантички простор. Али, изгледа да је савремени човек изгубио потребу, да му је понестало радозналости за тај специфични међупростор значења. Последица његове незаинтересованости је да оваквих примера у фолклорном оптицају данас има све мање и мање.

Ако се послужимо уобичајеном дихотомијом, основа на којој почива комика ових текстова била би у највећем проценту dictum. Али, градиво не само за анегдоте, него и за остале варијанте шала такође је factum, за шта материјал могу да дају и модификоване, жанровским захтевима прилагођене догодовштине из живота. Једним делом, у ту групу убрајају се ситуације или задиркивања у вези с неким стварним поводом, то јест комични инциденти за које се може поверовати да су се на такав, сличан начин негде одиграли. Овакве причице такође прибегавају типским јунацима као очигледном жанровском референцом; другим речима, шаблонизују се и прилагођавају структуралном моделу вица. Могуће је да се разни, у стварности одиграни комични инциденти изнова препричавају, због лепоте и чари приче стилски дотерују, уопштавају, све док не буду моделовани у калуп који ни по чему не одудара од уобичајених, фиктивних шала. Најчешће су слушаоци у недоумици како да схвате такву причу: не зна се да ли је у питању неки измишљени, универзални мотив који се приповеда на наглашено веристички, анегдотски начин, или се догађај уистину збио, па је тек интервенцијама на формалном плану увршћен у групу и стандардни репертоар хумористичких жанрова. Да ли је реч о некој варијанти фабулата и мемората, нарочито је компликовано одлучити у случају традиционалног материјала, за који нико не може са сигурношћу рећи је ли у целости плод маште, или, пак, има неко чињенично исходиште у самој стварности.

Било како било, структура овог типа причица је отворенија, будући да је у стању да истолерише сразмерно већи број појединачних детаља, атмосфере и описа, штавише одређену количину психологије, мотивације и емоција, а да то не делује сувишно и жанровски контрапродуктивно. Те тако рећи веристичке причице сачувале су за нас једну суму података из обичног, свакодневног живота из прошлих дана. Ништа мање интересантно од тога, из њих се могу назрети поједине, за дату епоху карактеристичне, хуморне реакције људи. За разлику од већине других образаца шала, који се граде на стандардним мотивима, претежан део згода овог, рекли бисмо, неформалног и лабавог типа шале тешко да би преживео транспозицију у другу средину, или у савремени историјски тренутак.

Цинцарски меланш
Гост: Молим вас дајте ми један меланш. Али топао.
Кафеџија цинцарин: (не знајући шта је то, оде до келнераја премишљајући врати се натраг.) Извините господине нисмо још ударили славину.

(Брка, 7, 15. II 1904.)

Тима на трамвају
Банаћанин Тима, кочијаш по занату, добио за кондуктера на електричном трамвају у Београду. Једног дана десило му се нешто, те му трамвај није могао ни маћи.
-Та звезду му његову... та само да ми је ту мој бич, кренуо би он - виче Тима публици.

(Кића, 38, 17. IX 1922.)

Црногорац зида кућу
На једном војвођанском спахилуку населили неколико личких и само једну црногорску породицу. Добили су сви грађу и плацеве па Личани већ почели зидати куће. Црногорац, са женом и децом, једнако вуче земљу колицима и насипа плац. Личани већ саградили куће а Црногорац још једнако довлачи земљу. Упиташе га зачуђени Личани, кад мисли кућу зидати.
-Ма, чекајте болан! Треба прво брдо да направим. Ђе сте ви виђели кућу да није на брду?

(Оковани јазавац, 5, 21. XI 1935.)

* * *

-Еси ли ти, Дане, чуо за Николу Теслу?
-Како да н’јесам, чоче, та он ми је род!
-Нуде, а какав?
-Па мој се поп оженио из његова села!

(Оковани јазавац, 5, 21. XI 1935.)

* * *

Изишао шјор-Иве ујутру на сплитску риву, врти штапићем, фићука...
-Здрави били, шјор Иве! - поздравља га знанац. - А куд ћете у ову уру ривом?
-А грем учинити један ђир (шетњу) да будем поподне слободан, - одговори шјор-Иве.

(Ошишани јеж, 2591, 7. IV 1989.)

Менталитет, психолошке реакције и карактерне особине људи могу се разоткрити и у опробаном маниру комедије ситуације. По правилу, комичне ситуације односе се на врсту сексуалног хумора; најчешће третиран мотив јесте брачно неверство и, уопште, прељуба. На пример, одувек се смешном сматрала неадекватна реакција мужа на изненадну вест да га супруга вара. Неверство је хумористички мотив који је подједнако актуелан у свим раздобљима времена, па стога не чуди што огромно мноштво вицева, у непрегледном мору варијаната, излаже управо овај аспект мушко-женских односа. Код извесног броја споменутих варијаната, догађај се описује на начин класичног позоришног водвиља, што нас наводи да претпоставимо како је инспирација за виц вероватно проистекла из ових голицаво-лепршавих комада, а можда и из каквог другог, разоноди намењеног штива. Под видом комедије ситуације обрађују се и неки други мотиви. Но, оно што је заједничко је да је такав тип вица по форми сажетак бурлеске, односно приче у којој је радња превасходни носилац комике. Премда је, удовољавајући захтевима форме, у погледу излагања докраја редукована, радња је ипак у предњем плану - у јасним контурама скицирана, недвосмислено доминира својом буфонеријом. Тај тип вица, у ствари, представља једну живописну цртицу која врло пластично, на првом месту, визуелно приказује комичну ситуацију. Због те особине, слушаоцима није нимало тешко да замисле и у машти предоче њихову инсценацију у театарској форми скеча; с разумљивим изузетком оних ситуација које су конструисане као надреалне, а које такође чине постојани предмет те врсте најпре забавног хумористичког израза.

Љубоморни чива
Један љубоморни чива јурне у свој стан, да тражи љубавника своје жене. Отвори орман па га опет затвори. “Овде није!” Отвори врата спаваће собе па их опет затвори. “Овде није!” У јарости отвори врата од шпајза. Ту виде једног господина намргођеног са револвером у руци. У магновењу затвори врата, извуче кључ и повика: “И овде није!”

 (Брка, 18, 3. V 1909.)

* * *

Самуило се јада Моши:
-И синоћ, Мошику, уђем у своја кућа и нађем своја Сара у интимно разговор са она жандармериска поручник...
-И шта си урадио, Самуило?...
-Шта сам урадио? Да си само био! Толико сам залупио врата за собом да се сигурно лупа чула до Теразије! И, они су могле да осете да нисам ни мало било задовољан!...

(Веселе новине, 38, 19. IX 1926.)

Има времена
Кон игра мирно у кафани шеш-беш. Један пријатељ долази му хитно и саопштава:
-Кон, трчи кући. Тамо ћеш ухватити младог Букуса са твојом женом.
-Има времена - одговори Кон хладно. Пријатељ се зграњава.
-Шта! Ти кажеш да још има времена.
-Па дабоме. Та животиња никад не одлази пре девет сати.

(Дерт, 20, 18. V 1928.)

Сирота Соса
Дође Лала кући и затекне голишаву Сосу.
-А што си ти гола? - пита је.
-Немам, сирота, шта да обучем - жали се Соса.
-На то, Лала приђе орману, широм га отвори, пребира хаљине и говори:
-Немој да те ошинем! Како немаш? Гле, ова плава, ова црвена, па са цветићима, па ова бела, здраво Панто, па жута...

(Виц о Лали, стр. 86)

Глупа ситуација
Разболела се Перса, нема ко да помузе краве. Позвала Лалу, објаснила му, а он шта ће, мора да ради и оно што зна, и оно што не воли. У штали узео Лала ведро, столичицу, наместио се, и таман да почне... а крава се ритнула, и њега и ведро оборила. Шта ли у таквој ситуацији ради Перса? - мисли Лала. Сети се, узео штрангу и завезао крави ногу за дирек. Са првим млазевима млека изврнуо се поново. Онда јој је привезао и другу ногу. И када је већ помислио да ће посао добро да заврши, крава га жестоко ошинула репом по очима. Опсова ружно. Устаде љутито, пребаци штрангу преко греде, попе се на столичицу... сад ће јој везати и - реп! Али, како је подигао руке, тако му спадоше и панталоне и гаће. Оста го, са подигнутим рукама, везујући крави реп. У том тренутку створи се комшија Панта.
-Забога, Лало, а шта се то спремаш радити?
-Ето... комшија Панто... спремам с да ‘бем краву... јер, што год би’ ти друго каз’о, не би ми поверов’о...

(Лала и Соса,...)

Ко ће знати
Носи Лала две повеће лубенице. Прилази му пролазник:
-Где је овде Пере Сегединца улица?
Мисли се Лала, нешто му је нелагодно, хтео би да услужи пролазника, па ће:
-’Оћете л’, мол’ ћу фино, да ми придржите ове лубенице?
Пролазник их узима. Лала уз осмех шири руке и каже:
-Та ко ће знати! Ја, уопште, нисам одавде.

(Виц о Лали, стр. 66)

Друга кера
Лала и Панта илегално прелазе границу на којој су разапете жице начичкане празним конзервама. Све што прође и закачи се, задрма конзерве. Оне звоне и обавештавају граничаре.
Прво прелази Панта, чује се звоњава конзерви, војник виче:
-Стој! Ко иде?
-Ав... ав... ав... - досетио се Панта и прешао границу.
Сада креће Лала. Конзерве звоне.
-Стој, ко иде? - чује се опет глас војника.
-Друууга кееера... - отегнуто одговара Лала.

(Лала и Соса,...)

Лала падобранац
Служио Лала војни рок у падобранским јединицама. После теоретске наставе, дошло и време за прве скокове. Лала знао, као и сви други падобранци, да треба да изброји до десет, па да повуче ручицу која отвара падобран.
Скочио Лала, падао, падао, а падобран се не отвара. На велику срећу, треснуо је на камару сена. Спасиоци дојурили и чују са врха камаре Лалино бројање:
-... сееедам,... оооосам,... деееевет...

(Виц о Лали, стр. 142)

Непретенциозној забави припадају такође вицеви који су прожети у целости инвенцијом и маштом: састоје се од поигравања сликовитим претеривањима, то јест од неке врсте ларпурлартистичког, уметничког измишљања и лагања које је само себи циљ. Далеки праизвор ових форми могао би се тражити у традиционалним народним умотворинама, у којима приповедач у првом лицу испреда причу нанизану од лажи, чија је сврха једино у томе да слушаоце разоноди, да их запањи супериорном моћи своје имагинације. Заправо, приповедач се труди да сагради конструкцију од што фантастичнијих, истини што мање верних чињеница, и то већ чини вредност дела. Сличне причице могу се открити у традиционалном фолклору многих народа света[5]; у сведеној, наративно огољеној, минимализму форме прилагођеној верзији, оне су доцније транспоноване у виц. У питању је или облик монолога, или је реч о међусобном надигравању два, па и више такмаца у борби око тога ко ће изрећи већу, луцкастију, непојамнију, или убедљивију лаж. Каткад се исти мотив маштовите лажи провлачи под видом чудесног сна, мада се рационално оправдање за фантастику, или за апсурдну клицу у њиховој сржи, неупоредиво чешће налази у раширеној склоности људи ка хвалисању. Овај тип вица има више стилских могућности на располагању, па је сходно њиховом одабиру и акценат у тексту другачији. У појединим скупинама сродних примера могу се запазити различите финесе значења: Уколико је виц конципиран тако да личи на конверзацију која делује као да је истргнута из стварног живота, реч је углавном о комичном претеривању. С друге стране, постоје причице састављене од тотално надреалних, фантастичних слика које се свуда на свету првенствено везују за ловце и риболовце. У сваком случају, у овим формама лагање се третира као симбол слободе и креативности, што значи да не подлеже оценама које се темеље на моралним регулама.

Неслано
Код нас у Дрезду, насликао је један сликар тако природно грожђе, да су тице слетеле да га кљуцају!
Американ.: Којешта, код нас у Њу-Јорку, намоловао је ту скоро, један сликар, једну лулу тако природно да сам сваког дана долазио и - пушио на њу.

(Сатир, 28, 6. X 1902.)

Бог све може
Арон Функелштајн прича у друштву:
-Један пут сме си пуштау нас осам човека с један саониц низ брду. Кад сме слетиу доле у равница биу ји снег и испод овога снег био ји језер! Лед пукне и ми сви се подавиме...
-Па како си се ти спасау? - упита га кон.
-Бог све може! одговори Арон. Он можи да вам каже да је овај прича једна велика лаж!

(Звоно, 256, 26. X 1910.)

Ократи - отањи
Диванили Банаћани у биртији, па ће се један из Ђале похвалити.
-Та што су нам сад кукурузи!... Ево оволики клип! - и одмери од шаке до лакта.
-А у нас дебели ево оволики! - пљесну се по бутини један из Крстура.
На то ће онај из Ђале узмрдати уснама око камиша, па опљуцнувши у лево спусти глас:
-Отањи, отањи...
-А и ти ократи, ократи!.. примети и њему онај из Крстура.

(Кића, 2, 7. I 1922.)

* * *

Јуди моји - поче да се хвали Јуре који се вратио са сафарија у Африци - кад сам наиша на тигра, ја га од прве из пушке скинем. Ма, нисан ни стига напунити пушку, кад ево ти лава. Ја нож и прикољен га. Нисан се право ни окренија кад са дрвета змија наочарка. Кад сам јој одвалио једну пљеску, глава јој је ошла на једну страну а наочари на другу.

(Ошишани јеж, 2591, 7. IV 1989.)

Сличне замисли, засноване на гротесци и комици претеривања, исказују се у форми трочлане градације која је, према мишљењу појединих фолклориста, најкарактеристичније жанровско обележје вица. У тој форми, изјаве, односно гестови ређају се системом постепеног појачавања: финални, трећи члан је увек најјачи, највише удаљен од важеће, очекиване норме. Ређе, градација се може јавити и у разуђенијем облику, то јест протегнути се на већи број ступњева него што су уобичајена три.

Галантни људи
Исидор, Секал и Мајер договарају се шта ће поклонити свом пријатељу Шмулу за рођендан:
Исидор каже: Поклонићу му сервис за ликер за шест персона.
Секал: Поклонићу му сервис за кафу за осам персона.
Мајер: А ја ћу му поклонити цедиљку за чај за шездесет персона.

(Звоно, 104, 28. VI 1924.)

Ко боље
Ужичанин. Мислим да се нигде не живи дуже него у мојој вамилији. Стриц ми је умро у сто и 10 година!
Црногорац. Сто десет година, то није ништа! Једна моја тетка је умрла у 125-ој! (окреће се Лали) А код тебе?...
Лала. Код мене је лако... Још нико није умро у фамилији!...

(Веселе новине, 25, 20. VI 1926.)

Дај шта даш!
Два пропала Јеврејина (ако још и тога чуда има на свету!) сретну се и отпочну овакав пословни разговор:
-Слушај, Леви, дај ми 100 динара на зајам.
-Не дам.
-Дај педесет.
-Не дам!
-А десет!
-Не дам.
-Дај ми онда једну цигарету.
-Не дам!
-И тврдицо! Кажи ми бар онда колико је сати!

(Дерт, 3, 20. I 1928.)

Осигурање
Агент осигуравајућег друштва дошао је Моши. Нуди му под веома повољним условима осигурање.
-Какви су то повољни услови? упитао је Моша.
-Ако, на пример, паднете под точкове аутомобила, па вам отсече једну ногу, добићете 50000 динара.
-Ако ми отсече обе ноге?
-Добићете 100000 динара.
-Ако ми отсече још и једну руку?
-Пола милиона.
-А ако ми отсече обе руке и обе ноге
-Онда, господине, ви ћете добити толико новаца да ћете постати најсрећнији човек на свету.

(Ошишани јеж, 157, 1. I 1938.)

Наша посла
У једном друштву хвали се Американац.
-Ви сте свакако чули за највећу зграду у свету - облакодер у Њујорку. Е, то је изградио мој деда.
На то ће Француз:
-Није то ништа. Мој деда је изградио Ајфелову кулу у Паризу.
После краће паузе јави се Југословен:
-Свакако сте чули и за Мртво море. Е, видите, то је убио мој деда.

(Ошишани јеж, 1751, 19. I 1973.)

Далеко највећи број примера шаљивог фолклора који се срећу у нашој хумористичкој штампи припада категорији творевина оријентисаних на сталне мотиве. Ти облици организовани су у складу са строгим жанровским правилима а варирају опште, шаблонске мотиве, безвремене и универзалне по свом значењу. Флексибилност сталних мотива доиста је огромна. Очишћени од патине, брзо и једноставно прилагођавају се околностима и захтевима које поставља модерније, другачије, доба. Пут тих мотива можемо да пратимо кроз разне структурне и наративне облике, почев од класичне, традиционалне шаљиве народне приче, преко знатно сажетијег и савременијег облика вица, па све до најомиљеније врсте из данашњих дана - шаљиве питалице. Утисак који ће оставити ти мотиви умногоме зависи од начина на који су изложени. Некад, кад су испричани у старинском приповедном стилу шаљиве народне причице, они делују до те мере изворно, срасло са сеоском средином, и аутентично да се чини као да је њихово осавремењивање готово сасвим немогуће. Међутим, колико тај утисак може да превари доказују њихове касније варијанте, које речито говоре о високом степену самосталности, савитљивости и дугом веку опстанка многих шаљивих мотива. Такви, општи мотиви су врело одакле се непрекидно црпи материјал за накнадну, свежу хумористичку обраду. Садржај шале остаје истоветан, једино се начин презентације модификује и из корена мења скупа са епохом. У том смислу, може бити илустративан следећи низ примера:

Неда се Ера преварити
Срески писар сретне на путу Еру па га замоли, да оде на пошту и преда писмо, јер је у хитњи заборавио сам да га преда. Ера узе писмо и оде право на пошту.
Поштар тури писмо на вагу, па га мери а Ера гледа ли гледа.
“Еј ти Еро, обрецну се писар. “Ово је писмо тешко за марку од двајес пара, треба да прилепиш још једну марку.”
“Коме ти то” рече Ера. - “Ако дотуриш још јену марку, онда ће писмо бити још теже, зато боље овако како је.”

(Брка, 37, 20. IX 1909.)

Писмо
Написао Лала писмо Панти и однео на пошту.
-Писмо је јако тешко, - каже поштар. Потребно је да прилепите још јену марку.
-Смешно! - каже Лала. - А, зар ондак, неће бити још теже?

(Виц о Лали, стр. 44)

* * *

Зашто не би требало тражити од пошиљаоца да прилепи још марака на авионско писмо које је прешло одређену тежину?
Зато што ће те марке учинити писмо још тежим.

(Лексикон вицева, питалица 2857)

Сиже наредног текста потиче из чувене народне приче која се везује за Еру и Турчина; пренесен у скорије временски период, приповедно осавремењен, представља окосницу за кратак виц:

Жеља
Стоје Босанац и Шваба и у разговору опазише један спровод.
-Овај... шта сам хтела казати... ништа ми није тако страшно ко гледати српски спровод, вели Шваба.
-И мени је тако, ја рађе видим десет швапских спровода, него ли наш један, одговори брзо Босанац.

(Оковани јазавац, 3, 7. XI 1935.)

Уколико искључимо стил, развијеност и опсег нарације, видимо да се механизми претежног дела хумористичких облика могу свести на интелектуалне, менталне операције. Комика и разлози за смех обично се проналазе у неортодоксном служењу законима логичког расуђивања, у њиховој неспутаној, произвољној, слободној манипулацији. Доста често прибегава се ригидном поштовању логичког силогизма, с тим што се премисе схватају буквално, у дословно узетом значењу, па, сходно премисама, излази да су и закључци чудно уврнути. У питању је интелектуална игра, свесно манипулисање како правилима тако и појмовима, која човеку доноси уживање утолико што му пружа прилику да себи, односно сопственим тренутним жељама подреди ни мање ни више него фундаментална, за све људе иста, општа правила. Некад се то односи на установљене кодексе понашања у друштву, некад на норме језика, а некад на тако апстрактна начела као што су закони физике и математике. Та посвемашња, прецизно дефинисана, чврста правила, на око објективна, безусловна, кристално јасна и непорецива у примени, третирају се на субјективан начин - утилитарно и до крајности лично. Из којекаквих, углавном неочекиваних углова истражују се разне алтернативне могућности, да би се на крају комичном поентом обелоданило како све појаве у овом, привидно сређеном људском свету имају свој супротни, другачији аспект. Искључиво од човековог тумачења зависи како ће ствари бити схваћене, које ће од својих лица свет окренути, када ће се који аспект наћи у крупном плану. Тај, како га Л. Рерих назива, комични конфликт са логиком[6] је нешто што је својствено хумору у целини и зато се, премда не увек у истом степену наглашено, проналази у многим, различитим облицима шала. На тај интелектуални шаблон накалемљен је широк регистар тема; неортодоксни логички систем размишљања провлачи се кроз све могуће ситуације и врсте сукоба. Какав год да је конфликт посреди између две или више супротстављених страна, страна која реагује на шлагворт, на иницијални вербални подстицај, која узвратно одговара на провокацију, служи се одређеном врстом ишчашене, мање или више луцкасте логике. Ма колико на први мах изгледало непримерено и бесмислено, у уврнутом одговору увек се скрива једно мало језгро мудрости; оно чини да поента шале често делује више виспрено него глупо. Но без обзира на дубину мудрости и дубину хуморне интерпретације света, с пуно разлога можемо рећи да је у категорији логичког хумора човек уистину једино мерило свих ствари.

Као најапстрактнија од свих наука, математика је нарочито омиљен предмет за хумористичко експлоатисање. Дисциплина која је највише удаљена од арбитрарности, од тешко предвидљивих случајности које карактеришу људски живот, она тако рећи аутоматски буди интересовање за недогматску, субверзивну, хумористичку игру. Велика количина садржаја разних жанрова шала може се груписати под одредницу шаљиво примењена или, просто, шашава математика. (Л. Рерих за ту групу вицева користи називе: рачунски вицеви, вицеви с бројевима и погрешна, “фалш” математика.) Радња ових вицева често је смештена у школу, а шашави одговори у дечја уста. Карактеристично је да се у гомили таквих примера, који потичу из прве половине века, као главни судеоници наводе Јевреји, иако нису искључени ни припадници осталих етноса. Разлог томе највероватније је то што се између рачунања, с једне стране, и финансијске спретности, као и превасходног занимања Јевреја за послове трговине, зеленашења и новца, с друге стране, релативно лако ставља знак једнакости. Но, могућности математичког хумора ни у ком случају се не исцрпљују на плану трговачке калкулације. Вицеви који говоре о надмудривању, глупости, пијанчењу и конфликтном односу полова такође се окрећу око веселих нумеричких операција.

Бог види обрнуто
Сељак: Колики интерес, газда Мошо, узимаш на позајмљен новац?
Моша: 9%
Сељак: 9%! Па то је крађа! Зар се не бојиш Бога?
Моша: Бог одозго види цифру наопако и мисли да је 6%

(Сатир, 14, 30. VI 1902.)

Не попушта
Учитељ (маломе Моши): Мошо, реци ми, колико је 2 пута 3?
Моша: 9, господине.
Учитељ: Како то?
Моша: Е, па добро, 8.
Учитељ: Није ни 8, Мошо.
Моша: Е, ајде 7.
Учитељ: Није ни 7.
Моша: Е, господине, више не могу да попуштам.

(Звоно, 86, 23. II 1924.)

Он је задовољан
Натан Фрајденголд већ две године је у срећном браку - према његовом мишљењу. Имао је врло лепу жену. Једног дана срео га је један његов пријатељ и рекао му:
“Натане, јеси ли ти слеп или не? Не видиш шта се ради иза твојих леђа? Твоја те жена вара. Она има 4 љубазника, које је занела својом лепотом.”
“Ако, нека има 4 љубазника! Чудно ми чудо што има 4 љубазника. Ја сам више задовољан кад имам 20 процената од лепе ствари него кад бих имао 100 процената од ружне...”

(Звоно, 177, 21. XI 1925.)

Моша и његов тата
Моша каже своме оцу:
-Тата, позајми ми 10 динара, али ми дај само 5.
-Зашто то?
-Па тако: ти ћеш дуговати мени 5 динара, ја ћу дуговати теби 5, и тако ћемо бити квит!...

(Ошишани јеж, 224, 1939.)

Тесно
-Лало, колико пута иде 5 у 4?
-Та не може ићи - одговори Лала.
-Та, може, Лало!
-Добро, иде једанпут ал тесно - одговори Лала чешкајући се по глави.

(Ошишани јеж, 1772, 15. VI 1973.)

Погодио
У возу неки шаљивчина пропитује гласно загонетке:
-Брзи воз јури 120 километара на сат, релација Београд - Вршац, дуга је 70 километара, вуче шест путничких и два теретна вагона, колико ми је година?
-Ви мора да имате 42 године - каже Лала док се сви у купеу слатко смеју. Шаљивчина се уозбиљио.
-Погодили сте - каже, и тражи да Лала објасни: како?
-Лако - рече Лала - у Ботошу имамо блесавог свињара. Њему је 21 година, а ти си два пута блесавији од њега...

(Лала и Соса,...)

Како да откуца нулу
Дошао Лала кући, Соса одавно легла и чује:
сат откуцава један. Пита:
-Лало, кол’ко је сати?
-Десет.
-Како десет? Сат је откуцао један.
-А шта би ‘тела? Да ти и нулу откуца?

(Лала и Соса,...)

Тачно време
-Болан Мујо, кол’ко ј’ сати?
-Хасо, 10 и 10.
-Шта ме зајебаваш, Мујо, што одма’ не кажеш 20!

(Мујо и Хасо, Јежев хумор-Виц)

За разлику од цитираних “математичких” вицева у којима је, захваљујући употреби егзактних аритметичких операција као што су бројење и рачунање, механизам логичког закључивања намах уочљив, постоје и такве шале код којих је интелектуална поставка не тако једнозначне, већ комплексније природе. У већини варијаната језичке и литерарне карактеристике су те које из видокруга потискују примарну структуру засновану на изврнутој логици и наопакој врсти оптике. Супротстављање аргумената које се налази у самом језгру вица није тренутно распознатљиво пошто се пажња слушалаца расипа на разне друге моменте - на омиљене типске јунаке, приказ саме комичне ситуације, на хрпу могућих значења и конотација. Ипак, не треба губити из вида да је то једна од важнијих жанровских одлика која се имплицитно узима као ужа индикација за виц. То је критеријум који се користи за жанровску идентификацију пре него многе друге особине. Актери и тематика, на пример, представљају променљиве, другостепене величине жанра зависне од трендова који су у датом тренутку на снази, и оне ништа не мењају на плану дубинске структуре. Виц се сваки пут гради на исти начин: промовисањем једне неортодоксне, друкчије логике, позивањем на систем релација и појмова који одударају од уобичајено прихваћених поставки. Тим релативизујућим хумористичким начином који доводи у питање стандардне начине размишљања о стварима шире се хоризонти и умножава број опција у животу, па макар само закратко, док траје ментална игра.

Што се тиче композиције, вицеви саздани на логичком домишљању јављају се у неколико мање или више рашчлањених образаца: Најпростија је једноставна дводелна шема А-Б, у којој су сучељена два, обично само конверзационо опонирана партнера, од којих један провоцира, а други одговара на бачену провокацију. Други антагониста, дакле, реагује на изазов мимо очекиваних и устаљених логичких шаблона, узвраћајући репликом из једног неуобичајеног, атипичног угла. Па, иако је овде такође посреди реплика, она је за нијансу друкчија од реплика у осталим вицевима управо зато што је демонстрација памети или алтернативно коришћење логике, а не духовитост, њена главна сврха. Некада је резултат тог мисаоног процеса луцидан, некада апсурдан, умоболан, или непојамно глуп, као у вицевима који се баве тупавим, хендикепираним и ментално поремећеним особама. Међутим, чаки и тим на изглед бесмисленим, несувислим одговорима затвара се известан логички круг, а размишљање о свету обогаћује новим аспектима смисла и значења. Исти тај образац могуће је наративно проширити тако што ће се изложити две, логиком радње чврсто везане ситуације: прва има улогу да да образложење за ненадани исход, да оправда закључак који долази на крају текста. Премда се такав виц понајчешће испољава у елементарном виду драмског дијалога, директна вербална размена која је стуб драмске форме проширује се у извесним случајевима заобилазнијим стилом приповедања, што је, како смо видели, карактеристично за старији усменокњижевни начин. Тиме се не умањује независност дијалога - са или без наративних додатака, дијалог може да опстоји сам за себе. Језичке и стилске фигуре у тексту се шаблонски, по истом рецепту понављају.

Цигин сан
-Госпон попо, знаш шта сам сањао ноћас? Сањао сам да си ми ти дао динар, а попадија чарапе. - рече једног јутра циганин пред попином кућом.
-Ти знаш, циго, да се у сну све натрашке тумачи - одговори поп.
-Кад је натрашке, онда дај ти попе чарапе, а попадија динар. - протумачи цига.

(Кића, 46, 11. XI 1907.)

Моша на пазару
Изишао Моша на Нишки вашар па се шетка и разгледа шта се продаје. Док изтрчи пред њега циганин, џамбас, и стаде хвалити свога коња.
-Погледај га... леп као девојка, јак као мечка, брз као тица... Бођи душа, газда Мошо, појаши га па за сат да одеш у Дервен.
Моша не може да се отресе па ће рећи:
-Добро, добро, да се промислим.
После чеврт сата ето ти циге опет пред њега.
-Шта си се домислио, газда Мошо?
Јеврејин слеже раменима:
-Мислих, мислих, па никако не могу да смислим: каква би посла имао још и у Дервену!

(Кића, 18, 30. IV 1922.)

* * *

Данас сукобим на овдашњој променади мог познаника Швабу Криштофа Тича, а он обукао два црна капута па се означио као враг. Запитали га што је на овој врућини два капута обукао, а он ће рећи: “Снаш, пре три дан умрла мој тетка, а танас умрела и моја теча, па треба обадва да шалим.”

(Кића, 37, 13. IX 1925.)

Не зна ни он
Шетао Лала поред Дунава, па чуо како неко са пола реке запомаже.
-А што се дереш? повика Лала.
-Не знам да пливам, зачу се глас дављеника.
-Па не знам ни ја, па се, кас’ти, ипак не дерем, одговори Лала.

(Ошишани јеж, 158, 8. I 1938.)

Шућур
Мујо непрекидно позива конобара да га послужи:
- Још једну коцкицу шећера молим...
-Али, човече - побуни се конобар - па већ сте ставили седам коцки шећера у своју кафу!?
-Јес’, ал’ све су оне потонуле...

(Мујо и Хасо,...)

У истом интелектуалном кључу образован је велики део типично јеврејског хумора. Тематски, то је првенствено хумор који се односи на религију: на неопозивост ауторитета вере, десакрализацију и профанизацију дужности које су наметнуте вером, ограничења која у много чему спутавају понашање и индивидуални живот човека. Десакрализација је једна од егзистенцијалних, вечно актуелних тема хумора - провлачи се у хронолошки несагледивом распону времена и у безброј хумористичких варијаната.

Не мари
Соломон Цеви хтео да се покрсти па оде Рабинеру те му рече:
“Господине рави - ја би хтео да се покрстим, па сам дошо да се опростим.
Рабинеру беше жао што оће Соломон да остави веру својих отаца, па му достојанствено рече: За име Божје, Соломон, кад би те чуо твој покојни отац, он би се у гробу преврнуо.
-”Нека га, нека се преврне - не мари баш ништа.” рече Соломон - кроз недељу дана ће се покрстити и мој млађи брат, и он ће се опет преврнути и доћи ће опет на старо место.”

(Брка, 8, 15. II 1909.)

О томе ништа не пише...
Украо циганин попу Ђоки две гуске. Попа то дознао, па га позвао и почео га корити:
-Какав си ти човек, да крадеш гуске! И ти си ми неки хришћанин! Знаш ли, несретниче, да у Десет Заповести пише:
“Не пожелај ни осле јего, ни вола јего...ни жену јего...”
-Знам, знам оче Ђоко, али тамо ништа не пише и за гуске - одговори му цига.

(Кића, 48, 26. XI 1922.)

Безбожник
Син једног побожног рабинера терао је кера за леђима очевим. То је оцу било дуго непознато док се не нађе неки домаћи пријатељ, који сматраше за дужност да рабинера о томе извести.
-Жао ми је што вас морам известити, драги свештениче, да је ваш син полудео.
-Како то?
-Па ја сам га видео да једе свињску шунку и најмање 10 пута је пољубио келнерицу.
-Из тога ја не увиђам шта ви хоћете. Да је мој син 10 пута пољубио свињску шунку, и да је појео келнерицу, онда бих и ја мислио да је он полудео.

(Звоно, 83, 2. II 1924.)

Уопште узев, вицеви формулисани у директном конверзационом облику већином супротстављају различите аргументе, различите животне могућности, или различита схватања у односу на проблем о којем је реч, базирајући се обично на умећу рационалног, логичког расуђивања. Но, упоредо с њима, постоје вицеви који су на врло сличан начин конструисани, међутим, који се базирају на фигурама језика пре неголи на самој логици. Такви вицеви инспирацију налазе на првом месту у језичкој слици: полазе од метафоре коју интелектуално разграђују тражећи и проналазећи њене смешне, апсурдне, још неоткривене могућности. Непосредна жица комике извлачи се из вишеструког, маштовитог и надасве оригиналног третирања стилске фигуре компарације. Наиме, смешно се постиже тако што се у заједничку везу доводе ствари и појмови из дивергентних, категоријално потпуно неспојивих области. Ови, условно речено, метафорични вицеви за окосницу редовно узимају карактерне особине, односно луцкаста, апсурдна, или екстравагантна реаговања људи у појединим, по правилу више него тривијалним ситуацијама. Идентичним шаблоном граде се и популарни вицеви о лудацима и глупацима, који тако рећи никада не излазе из моде. Изузетно, догађај може бити измештен изван уских оквира реалности, чиме се за још једну нијансу појачавају комично дејство и упечатљивост употребљене метафоре. Пример који следи, много рабљен у своје време, концепцијски подражава параболу која у себи садржи моралну подуку; наравно, виц је интерпретира на профан, мада виспрен и вишеслојан начин. Остале шале инспирацију налазе у далеко баналнијим темама.

Божји одговор
Побожни Аврам Јонтефсон после своје смрти отишао је разуме се у небо. Тамо се наравно нашао са свима својим људима и праоцем Абрахамом, са Исаком, Јаковом, Мојсејом и свим пророцима и једног дана наиђе и на доброг Бога, па га упита:
-Господ Бог, кажи ми, шта јесте за тебе хиљаду година?
-Хиљаду година за мене је као један минут.
-Хм!-Хм! - А драги Бог, шта јесу за тебе милијон динару?
-Милијон динара за мене су једна пара.
-Слатка Бог, поклони ми једна пара!
-Причекај један минут.

(Звоно, 248, 18. X 1910.)

Добро оценио
Моша у једном кабарету угледа дивну играчицу и удивљен рече своме другу Леону гросисти:
-Е, ово је ванредна лепота, како ти се свиђа?
-Хе, бруто није рђаво, нето ништа, дара велика, а при том колосални трошкови.

(Звоно, 25, 13. V 1923.)

И он је дете
На каси железнице долази Јеврејин и тражи три карте дечје за њега и два детета.
Благајник: Нисте ваљда и ви дете?
-Јесам, дете Израиља!

(Звоно, 127, 6. XII 1924.)

Рђава прича
Два Јеврејина сретоше се после дужег времена.
-Шолем алехем, Давиде, како иде посао?
-Као идуће године.
-Као идуће године, како то да разумем?
-Знаш шта, пријатељу, посао иде сваке године све горе; али сада иде тако рђаво што би требало тек идуће године да буде!

(Звоно, 103, 21. VI 1924.)

Змијски цар
Мали Мориц: Тата, дај ми 5 динара да видим змијског цара у менажерији!”
Отац: Зар и тај луксуз, и узми увеличавајуће стакло, па посматрај глисту!”

(Звоно, 110, 9. VIII 1924.)

Сигурна посла
Моша Амар продаје ауто Исаку Дамајо.
-А како иде твој ауто?
-И још питаш. Иде као муња.
Погодба се сврши. Исак купи ауто од Моше и провоза се у њему. Али авај! Кола су ударала час у један тротоар - час у други; час у бандеру, час у излоге.
Зелен од љутине, Исак потражи Мошу:
-И што лажеш да твоја кола иду као муња?
-Ништа не лажем, Исак. И сам видиш да иду као муња - на цик-цак.

(Дерт, 1. 6. I 1928.)

Обичај и ред
Наврати једном приликом Мујо код Хасе и затекне га где меси торту.
-Шта радиш то, живота ти?
-Идем у позориште на “Фигарову женидбу”, па није ред да идем празних руку! - одговори Хасо.
-Ух, ћути, ти си сретник... Ја сам тако прошле недеље морао да купујем чамац за “Лабуђе језеро”!

(Мујо и Хасо...)

Стручњак
-Чујем, Мујо, да се бавиш истраживањима. То мора да је скупо?
-Па и није, ако не дозволиш да те преваре.
-Јеси ли ти кадгод дозволио?
-Само једном. Платио сам за комад шмиргл-папира два стара милиона, јер су ми рекли да је то мапа Сахаре.

(Мујо и Хасо...)

Међу осталима, могу се пронаћи и они, нимало увијени примери у којима се експлоатише хумористички потенцијал непренесених, најдиректније коришћених успоредби. У ту, додуше, не много обимну групу, могу се уврстити и комичне дефиниције извесних предмета или појмова.

Добро упоређење
-И слушај, Јакове, твој син Мориц свира као цар Давид, само не тако лепо.
-Верујем, а твој син професор Моша говори као премудри Соломон, само не тако паметно.

(Звоно, 84, 9. II 1924.)

Естетика
Два Јеврејина седе у кафани, па један прича, са свим около другом да је јуче био на једном предавању о естетици.
-Тако - рече други, - Естетика, Естетика, много пута сам чуо да се говори о томе, реци ми, шта је управо то естетичар?
-Шта је естетичар? Па, - то је кад неко сваког осмог дана промени другу кошуљу, и ако она ранија још није прљава.

(Звоно, 84, 9. II 1924.)

Изоловано од свих досад побројаних форми вица, стоји облик који бисмо једноставно могли означити као индиректну или намерну увреду. То је једини облик вица где је жеља да се на туђ рачун саопшти нешто погрдно несумњива и евидентна. Целокупна шаљива форма потчињена је том циљу - унапред смишљеном и сасвим свесном - да се повреди достојанство човека и нанесе увреда. Вероватно би ова варијанта хумора понајвише одговарала ономе што је у англосаксонској литератури добило назив етничка погрда, или клевета (ethnic slur), иако много пута без истинског, заиста оправданог разлога. Наиме, само се у овој специфичној варијанти вица ради о формализованом, смишљеном етничком ниподаштавању: замерке које су упућене другом човеку тичу се његове етничке и националне припадности, полазе од заједничког порекла и од стереотипа који уз то иду, а не од општељудских црта и слабости. Према очекивању, највећи део забележених примера односи се на Јевреје, иако ни остали етнички типови нису баш поштеђени, нити потпуно искључени одатле. У напетим околностима етничког сукоба, где год су расна и етничка мржња објективне чињенице колективног живота, овај образац вица праћен је нарочито негативним конотацијама; примењен на Јевреје, располаже страховитом снагом и жестином ударца. Као материјал за увреду користе се алузије на телесни изглед: увреда се често састоји од отвореног подсећања на карактеристичну семитску физиономију Јевреја - нос, пре свега; осим тога, на њихову верску припадност, обичаје, наводни национални карактер и приписане стереотипе понашања. Неретко, деградирајућом се сматра већ и сама чињеница што је човек по рођењу Јеврејин.

Ипак, упркос свему, претежан број примера ове врсте спада у категорију у којој увреда не успева да порази и да стигматизује жртву: у ствари, редовно се дешава да она промаши мету. Наиме, нападнута страна је та која победоносно излази из за њу нежељеног дуела, након што је већом хитрином и већом бистрином ума одбацила увреду, преокренувши резултат у своју корист, на штету противника који није дорастао задатку. Покушај вређања најчешће даје одличан шлагворт, одскочницу за једну супериорну егзибицију памети, за неупоредиво мудрију и виспренију метафору којом нападач бива потучен до ногу. Таква унакрсна размена удараца уједно је разлог што овај тип вица има јасно рашчлањену дводелну структуру. Премда је и у овим примерима извесно реч о духовитој, зналачки сроченој реплици, тенденциозност у њима је и сувише доминантна црта; она је то што чини разлог, одржава и покреће целу форму. Због тога, сматрамо да је боље да се такви примери посматрају за себе, не као остале реплике, већ као самостална скупина и тип.

Насадио га
Марвени лекар (седећи у кафани са једним чивутином): Ја сам био пре годину дана на острву Тахити тамо има у великом броју свиња и чивута.
Чивутин: Како би било да одемо и нас двоје како би повећали бројно стање.

(Сеља, 14, 2. V 1902.)

Вечити Јуда
Дошао неки Чива у редакцију “Дневног листа” а један од сарадника, рећи ће му: “Што си амо дошао, вечити Јудо?”
-Нисам ја вечити Јуда - одговори чива - “него сам Саул, син Кисов, и дошао сам амо да нађем изгубљене магарце мога оца.”

(Брка, 57, 30. XI 1906.)

Доскочио му
Пред дућаном Ицига Кона стоји ђенерал Ж. и очекује некога, па да му прође време забавља се са својим кером, који се зове Мојсеј.
“Мојсеј, овамо! - Мојсеј миран буди! Мојсеј куда ћеш!.. Мојсеј куш!” а при том погледа у Ицига. Најзад се окрете Ицигу и рече:
-Је л’ Ициг, како ти се допада мој кер? -
-Одлично, - одговори Ициг. - одлично ђенерале Ж. Да то куче није јеврејин, одавно би било ђенерал Ж.

(Звоно, 262, 1. XI 1910.)

Телесни знаци
-Мени се чини, судећи по вашем великом носу, да сте ви Јеврејин?
-Преварили сте се, господине. Али мени се чинило, судећи по вашим великим ушима да сте ви магарац. И, као што видим, нисам се преварио.

(Звоно, 118, 4. X 1924.)

Погодио.
Један војник ослови у Новом Саду једног господина који је личио на Јеврејина: Господине Кон, можете ли ми рећи где је жељезнички мост? На то ће рећи Јеврејин: “Од куда знате да се ја зовек Кон?” - “То сам погодио” - рече војник. - “Онда погодите и где је мост” - одговори Јеврејин.

(Звоно, 130, 27. XII 1924.)

Насадио га.
Један млади антисемит подсмеваше се једном старијем Јеврејину: “Али ви имате криве ноге, кроз које би могла комотно свиња да протрчи!” - Овај се испрси, заузе позитуру и одважно рече: “Протрчите, млади господине!...”

(Звоно, 130, 27. XII 1924.)

Унутар поменуте, прилично чврсто профилисане категорије могуће је уочити исто тако варијације. Негде је иницијална увреда слабије, а понегде јаче интонирана: у неким примерима ради се о ублаженој, више шаљивој алузији на јеврејско порекло; у другим, уводна провокација садржи неупоредиво снажнији агресивни набој. Наративни третман осцилира такође у амплитудама од језгровите реплике, муњевите и кратке размене доскочица, па све до спорије, приповедно и стилски заокружене форме кратке приче.

Три шаљивчине
Три шаљивчине сретну Јеврејина, па ће му рећи први: “Добро јутро, Авраме”, други: “Добро јутро, Исаче”, а трећи: “Добро јутро, Јакове”.
- Варате се, господо, одговори Јеврејин - нити сам ја Аврам, ни Исак ни Јаков. Мени је име Саул, који је пошао да тражи очеве магарце.

(Звоно, 125, 22. XI 1924.)

Биро за клање стоке
Трговац који је имао биро за клање стоке, пресели се из једне у другу варош. Дошав у биро за пријављивање, упита га чиновник за идентитет. Трговац му пружио своју пријаву. - “А, ви сте јеврејски клач?” - “Да, само кад са стоком имам посла” - одговори упитани, “Иначе сам трговац”.

(Звоно, 141, 14. III 1925.)

Кон пита...
У једном железничком купеу седе: један коњички мајор и Кон. За време вожње Кон је врло радознао и стално запиткује мајора те о овоме те о ономе. Кад је воз пролазио поред једног са свим голог брда Кон упита мајора:
-Јел’ те, господин мајору, зашто је овај брег овако са свим го?
-Е, видите, рећи ће мајор, у старо доба један је Јеврејин пљунуо на то брдо и од тада на њему ништа не расте...
Кон се ућута...
У вагону врућина, оморина. Мајор се поче јаче знојити и - скиде шапку са главе. Његова ћела засија. Мајор је био са свим ћелав. Кон пажљиво погледа мајора и запита:
-Јел’ те, господин мајор, да и вас није у детињству пљунуо какав Јеврејин те немате ни једне длаке на глави?

(Звоно, 119, 11. X 1924.)

Цитиране причице откривају везе с традиционалним јеврејским фолклором централних и источних области Европе, иако форме сличне овима нису атипичне ни за остале фолклорне традиције света. На идентичан начин, у истом контексту вербалног напада који се окреће против лица које га је започело, наше народне причице наводе Турке и Немце - народе с којима је, стицајем злосрећних историјско-политичких околности, од давних датума био успостављен оштар етнички антагонизам. Заједно с псовком и бласфемијом, увреде представљају део прастарог говорног наслеђа човечанства. То су једноставне, врло пријемчиве пучке творевине које спадају у универзални репертоар говорних жанрова. Међутим, и поред континуиране актуелности ових конверзационих облика, упркос њиховој културној и географској свеприсутности, модел шале која највише подсећа на софистицирану врсту свађе временом је престао да буде интересантан и изгубио се из свакодневне употребе.[7] Данас се такав тип шале може само изузетно срести. Рекло би се да је хуморна транспозиција увреде једна од превазиђених и застарелих форми хумора, форма која је смисао имала у епохама које су уљудност дизале у статус институције строго регулисане конвенцијама. Она је могла значити нешто у временима када је пристојност међу људима била закон, а манири у опхођењу нормирани; самим тим, облици попут ових поседовали су драж не само због своје осведочене комичне виспрености, већ скоро у подједнакој мери због своје евидентне субверзивности у односу на систем друштвене етикеције. Да би била такмичење духа, размена увреда захтева одређене услове: осећај за меру и јасне регуле говорног саобраћања. Обезвређена институција бон-тона, као и ескалација свуд присутног насиља околности су које не погодују да те форме дођу до изражаја и остваре свој пуни ефекат. За савремене обичаје говорног понашања, оне делују наивно и млако.

Из турског времена[8]
Идући чаршијом (главном улицом) псето застане пред једном касапском радњом, коју је обављао Турчин, и почне зевати на месо што је висило у радњи.
Турчин, видећи ту у близини неколико Срба, па да би их нагрдио, викне на псето:
-Уш, покрстио се.
Један од Срба, слободнији од осталих и шаљивчина, добаци на то:
-Ако, вала, ага, право и говориш: доста је и турковао.

(Кића, 33, 13. VIII 1922.)

Двосмислено
-Пошто коњ, циго?
-Приђи коњу, па види, лако ћемо се погодити!

(Сатир, 20, 11. VIII 1902.)

Мило за драго
Он:
(на балу, једној дами која зева): Немојте толико зевати, госпођице, можете ме још лако прогутати.
Она:
Небојте се, господине, ја сам јеврејка, ја не једем свињско месо.

(Брка, 1, 1. I 1909.)

Србин у Бечу
Нашао се Србин у Бечу у друштву неких Шваба и Мађара. Разговор је текао о трговачким приликама. Док ће га неко од њих дирнути:
-Је л те, у Србији има много свиња?
-А кад сте ви били у Србији? упитаће га Србин.
-Па био сам пре петнест година.
-Е од кад сте ви отишли отуд, од тада је мање свиња у Србији - одговори му Србин.

(Кића, 26, 26. VI 1911.)

Неке шале умекшавају латентну или отворену агресивност форме тако што је трансформишу у један неупоредиво лежернији и забавнији вид подбадања. Код таквих примера присуствујемо равноправном, рекло би се, бурлескном сучељавању двојице свађалица. Етничка увреда није моменат од било каквог значаја, јер супарници који деле мегдан у вербалном дуелу имају заједничко етничко порекло. Други по редоследу пример користи добро познати мотив из фундуса шаљивих народних прича:

* * *

Кажу да се то догодило у Милићевићевом Гранд Хотелу, пре извесног времена.
Ствар је у овоме: грдно се беху завадила два пријатеља, иначе два трговачка агента - Нисим и Левензон. У међусобној грдњи, разуме се, не бирају речи, што их један другоме добацује.
-И шта кажиш - ти да ми кажиш тај реч. - виче љутито Левензон. И био би много паметнији и лепше би изгледао, кад би на раме, где ти је лице и образ, имао онај други задњи страна.
А Нисим му одговара:
-И то ји било, а ја сам то правио и сваки ко ми види, а он ми пита: Како си ти Левензон, и шта радиш?

(Веселе новине, 17, 27. IV 1924.)

Питање
Води Мујо магарца на узици.
-Ћуј ба’, где ћеш с тим мајмуном? - упита Хасо.
-Какав мајмун, будало, то ми је магарац! - побуни се Мујо.
-Ћут’ бре, не питам тебе него магарца!

(Мујо и Хасо...)

Иде добро посао
Гледа Лала испред банке: људи улазе, излазе, а нити нешто уносе, нити износе. Уђе и пита: та шта се ту продаје?
-Магареће главе - рече му ћелавко за шалтером.
-А ондак вам пос’о добро иде! Видим да вам је остала још само једна...

(Лала и Соса...)

И на крају, као што смо рекли, комични садржаји могу бити формулисани у најсажетијем могућем виду, у облику који је састављен од свега две реченице: од постављеног питања и кратког одговора на њега. Пажљивијим проматрањем, међутим, чак и унутар овог на изглед најелементарнијег од свих жанрова могу се уочити разлике, које се откривају, на првом месту, у дијахронијској перспективи - када се прати еволутивни развој форме. Те разлике не односе се толико на сам формални образац колико на семантичке финесе у значењу текста. Ако се зађе дубље у прошлост, види се да питалице које чине део корпуса нашег традиционалног народног фолклора представљају извесну, донекле модификовану врсту разговора који саговорници не воде синхроно, у истом моменту времена. Први део дијалога, дакле питање, није упућено у директном говору већ је дато у безличном, неконверзационом виду; у том индиректном облику, наведено као цитат, оно чини уводну формулу иза које се надовезује изјава која је носилац целокупног садржаја и тежине форме. Обезличавањем особе која пита, генерализацијом уводног питања, чак и она саопштења која нису ни близу дубокомислена добијају појачано дејство, обраћајући се публици снагом сентенце или пословице. На тај начин, до максимума се истичу смисао и духовна живост констатације која је кључна у овом склопу, оно што оправдава комплетну формалну структуру. Такве врсте питања служе углавном као оквир за кондензацију идеја, за чување поенти из опширније срочених прича. Уколико се ради о сентенцама, оне су позајмљене из кратких народних прича. Ту су такође доспеле и друге врсте акцентованих изјава, мање или више виспрених реплика из разних шаљивих нарација, које се овим путем најдиректније и најједноставније намећу пажњи. Форма питалице омогућује да се чвршће структуирају и шаблонизују конверзациони, говорни облици који се иначе спонтано користе. С друге стране, непосредном конфронтацијом несагласних појмова кроз питање и одговор лакше се производи иронија или, пак, парадокс - уобичајени градивни елементи хумора. Лице чије се речи наводе дословце индивидуализовано је до извесног ступња, чиме се остварује и други, обратни ефекат: персонализацијом се разводњава строгост својствена сентенци, јер се цитирани исказ своди на мање претенциозну, не толико формалну раван јединственог људског доживљаја и искуства. Дејством тих средстава, умањују се нежељена бомбастичност и ауторитет који је иманентан општим исказима и даје до знања да је искорак у сферу шаљивог оно што је у првом плану, да је то битније од мудрости и филозофског погледа на свет. Неколицина примера из збирке В. Врчевића то врло добро илуструје:

133. Питали Црногорца: вјерујеш ли ти попу? - Ја бих га вјеровао и за стотину талијера.
134. Питали турчина: бојиш ли се свете тројице? - Ја се бојим и двојице па и да нијесу свети.
117. Питали некога кад су га на вјешала водили: за што се чешеш око врата? - Шкакљив сам око грла.[9]

(В. Врчевић, 1868, стр. 218.)

У потоњим, нешто модернијим облицима, шаљива питалица такође испуњава идентичну сврху: повећава важност и клишетизира исказ који је садржан у одговору, генерализује га за будућа времена дајући му јемство истине и ширину суда који има универзално значење. Другим речима, такве питалице стављене су у службу максиме, афоризма, којима су подређене. Доста често оне се позивају на митске, верске, или етиолошке проблеме настанка појединих ствари и појава. Разуме се, све те шале носе печат хумора који одговара времену њиховог оптицаја у живом фолклорном преношењу. Као многе друге форме хумора, ни овај вид питалице не може се замислити без јеврејских протагониста који су обезбедили највећу количину потребног материјала; библијска прошлост изабраног народа коришћена је као трајан и непресушан извор инспирације. У примеру који следи, споменути образац питалице је делимично модификован - сходно жанровским захтевима вица - персонализовањем лица које пита, односно примицањем стандардној, избалансираној форми дијалога:

Страх од смрти
Доктор упита Јеврејина: па што се тако плашиш смрти?
-Како да се не плашим, ви Хришћани имате једног човека који је умро за вас све, а ми Јевреји морамо да умиремо сваки за свој рачун.

(Звоно, 84, 9. II 1924.)

Зашто су Јевреји носати?
На ово питање одговорио је један Јеврејин овако:
-Наше претке вукао је Мојсије за нос четрдесет година и водио их кроз пустињу, па зато су, по наслеђу, и нама носеви велики.

(Кића, 19, 10. V 1925.)

У изузетним случајевима, две питалице могу бити спојене у пару, тако да прерастају у причицу која се испомаже градацијом као основним стилским средством. У њој се препознаје двостепени модел вица у коме је, као и код осталих варијанти прича, јаче наглашена досетка која долази на крају:

Зашто-зато...
Питали једног јеврејског свештеника: зашто код вас сахрањују мртваца чим умре?
-Зато што су Јевреји на земљи несрећни па једва чекају да иду на онај свет, где ће бити сретнији - одговори му он.
-А зашто много вичете у синагоги кад се Богу молите? - пита га он даље.
-То зато, што је наш Бог много старији од вашег, па је већ мало тврд на ушима - одговори му досетљиви Јеврејин.

(Кића, 25, 21. VI 1925.)

Спорадично, може се наићи на понеки класично конципиран пример вица, који се користи типичним јунацима и типичном формом кратке згоде, али је заправо питалица; иако употребљавају издашнија стилска и наративна средства, такви вицеви не представљају ништа друго до проширење загонетног питања:

Пред црквом
Стајао Бачванин пред црквом и гледајући на торањ рече:
-Е кад би знао зашто су на оном торњу два часовника?
-Кад један човек гледа колико је сати, да не би други морао чекати, добаци му један шегрт.

(Кића, 45, 8. XI 1925.)

За разлику од ових традиционалних форми питалица које датирају из старијих времена, модерна шаљива питања имају друкчији смисао и начин употребе. По свом суштинском значењу, она су дијаметрално различита, премда поштују неизмењен структурни образац питање-одговор. Основна супротност лежи у томе што код нових облика шаљивих питања нема ни трага од било како презентованог дијалога; те форме нису више модел упита с питањем као одскочницом за некакву необичну или парадоксалну констатацију, духовиту етиологију, гледиште или идеју. Нова врста шаљивог питања по својој бити је загонетка. Шаљиво питање које у себи садржи загонетку данас је популарније од свих споменутих хумористичких врста. Од досад описаних типова вица одваја га потпуни изостанак нарације која ту и нема праву функцију: идеју треба саопштити са што је могуће већом уштедом речи. Као резултат те једва постојеће, шкрте вербализације, смисао се исцрпљује у алузији, појму, или идеји доведеној до голог апсурда. Насупрот пређашњим варијантама питалица, у овом случају питање није упућено актерима већ непосредно слушаоцима, међутим, и то је само про форме, будући да се од њих не очекује да ће понудити ма какав, а нарочито не прави одговор. То није налог за истинско размишљање јер је једина сврха иницијалног питања да заинтригира пажњу и да припреми терен за оно што следи. Први и други део загонетног питања равноправно расподељују тежину форме: то су нераскидиво везани чланови, елементи који су комплементарни, који се међусобно надопуњују и који функционално зависе један од другог. Чврсто су спојени у јединствену целину јер тек у комбинацији могу да произведу смисао и да га начине разумљивим - заврше слику, заокруже ситуацију и тиме финализују комичну загонетку. Код ових шала, загонетање је игра у којој су слушаоци само привидно позвани на активно учествовање. Енигматско питање и решење који након њега следи раздваја само један делић секунде, кратко одлагање како би се што више интензивирао жељени ефекат. Прави осећај за динамику и ритам излагања јесте услов за успешну изведбу; развлачење се у овом случају заиста показује контрапродуктивним, као празнина која снижава ниво напетости и која разводњава ишчашеност и апсурд. Застој стога треба да буде само предах који ће осигурати исправну рецепцију доживљаја. Штавише, потребно је да се питања и одговори мултипликују, да се испаљују брзином рафала како би се слушаоци држали у одговарајућем расположењу и стимулисали за што више смеха. Из тог разлога, уобичајено је да се загонетна питања ређају у одређеним тематским низовима, где свако наредно питање користи нешто од претходног утиска и претходно дате информације, акумулирајући на крају њихове заједничке ефекте. Због своје економичности, загонетна питања не могу бити у потпуности самостална.

 Предуслов за нормално праћење и разумевање загонетних питања јесте употреба отрцаних, добро познатих хумористичких клишеа који су претходно, ранијим искуствима интернализовани. Парцијално спознавање идеје у овом случају не постоји као алтернатива. Загонетка располаже само једном димензијом и само једним слојем значења и, уколико је смисао промашен, пропуст не надокнађује ништа друго - шала је дефинитивно пропала. Ради тога, шаљива питања баратају најелементарнијим, архетипским мотивима, давно меморисаним и ускладиштеним дубоко у свести слушалаца: она говоре о глупости, лењости, шкртости, кукавичлуку и томе слично. У складу с тим, лица која се провлаче кроз ову форму морају поштовати иста правила: она су профилисана на један начин, то јест сведена су на једну једину симболичну димензију. Типски јунаци имају истакнуту улогу у свим напред споменутим типолошким врстама, али је њихова особеност у наративно развијенијим облицима неупоредиво јаче изражена, самим тим што се на један вишеструк и вишеслојан начин повезују с радњом, ситуацијом и токовима приче. У формулативним облицима загонетке све је крајње поједностављено; типски јунаци мање су ликови, а више симболи - функционални чиниоци потребни да би се затворила конструкција загонетке. Кад је о старијим етничким типовима реч, они су издашнији у могућим конотацијама из простог разлога што се с њима идентификује шира скала хумористичких приказа; они се ослањају на претходно оформљене представе, обогаћујући садашњу огољену презентацију подсећањем на некадашњу, неупоредиво рашчлањенију фолклорну карактеризацију. Мањак могућности да се пластичније извајају ликови компензира се успоменом на представе које су иза себе оставили сложенији, ка приповести и детаљу више оријентисани усмени жанрови. У свом минималистичком издању, шаљива питања лишена су средстава која би им пружила могућност неке разгранатије, не толико једностране карактеризације. Она се служе сликама, буквалним поимањем, бесмислицом и апсурдом који се уклапају у стереотипне хумористичке теме и мотиве. Од свих етничких јунака коришћених у нашем хумору, Мујо и Хасо, и Црногорци се у овим формама понајчешће спомињу: први пар у улози тупаџија и глупака, други етнос као пословични лењивци и уображени хвалисавци. Остали етнички јунаци или су раније повучени из фолклорног оптицаја, или су мимоиђени стога што нису уско типизирани, не репрезентују на директан, намах препознатљив начин одређену особину или појаву. Загонетна питања су грубо шаблонизирана; она не остављају простор за финије разраде смисла и значења под које би се могле подвести и друге теме осим ноторне глупости, лењости и прљавости. (Ова последња одлика карактеристична је више за инострани него домаћи хумор.)

Зашто Мујо држи радијатор насред собе?
ДА БИ ИМАО ЦЕНТРАЛНО ГРЕЈАЊЕ!
А зашто држи два радијатора?
ДА БИ ИМАО ПАРНО ГРЕЈАЊЕ!

* * *

Зашто Мујо држи секиру на телевизору?
ДА БИ ИЗОШТРИО СЛИКУ!
Зашто виљушку?
ДА БИ УБО ДРУГИ ПРОГРАМ!

* * *

Зашто Мујо држи нож у фрижидеру?
ДА БИ ИМАО ХЛАДНО ОРУЖЈЕ!

* * *

Зашто се Мујо смеје кад сева?
ЗАТО ШТО МИСЛИ ДА ГА СЛИКАЈУ!

(Мујо и Хасо...)

Шта се добије када се Црногорац стави у рерну?
ЛЕЊА ПИТА!

* * *

Зашто Црногорац држи столицу поред кревета?
ДА СЕ ОДМОРИ ПОСЛЕ СПАВАЊА!
Шта Црногорац ради пре спавања?
ПРЕБАЦУЈЕ ОРДЕЊЕ НА ПИЏАМУ!
Зашто Црногорац ставља коску међу ноге после ручка?
ДА БИ ГА КУЧЕ ОДВУКЛО У ‘ЛАДОВИНУ!

* * *

Како онанишу Црногорци?
ДА ПРОСТИТЕ, ГУРНУ ГА У ЗЕМЉУ ПА ЧЕКАЈУ ЗЕМЉОТРЕС!

(Ђетићи...)

Коначно, ако се осврнемо на све претходно изложене форме, варијанте и типове хумора који је негован током двадесетог столећа, видимо да је у питању једно доиста разноврсно мноштво које даје за право свима онима који тврде да виц као облик не поседује чврсту и самосвојну генеричку структуру, већ да се кроз такав сведени, есенцијални хуморни вид провлаче многобројни жанровски варијетети. Хумор који се испољава преко спојева неспојивих елемената - било да је реч о каламбуру, парадоксу или апсурду - представља једину несумњиво заједничку црту која обједињава све те типове. У формалном смислу, виц подразумева кристално прочишћен, до крајности сажет, вибрантно интензивиран језички израз. Међутим, и поред своје априорне језгровитости, он се временом мења и трансформише у још краће и још језгровитије врсте. Такав процес неминовно мора да се одвија на штету, алузивности, комплексности и ширине значења које виц носи.

Напомене

1. Видети: Д. Андрић, Лексикон вицева, Београд 1984.
2. L. Roerich, нав. дело, 5.
3. Нажалост, велики број фолклориста у дијалекатским шалама види искључиво омаловажавање других етноса. Штавише, они сматрају дијалекат оружјем за наношење етничких увреда. С тим у вези, нарочито жива дискусија развила се по питању дијалекатских вицева које преноси генерација америчких, асимилованих, младих, добро стојећих и релативно успешних Јевреја о самим Јеврејима. Да ли је ту посреди још један доказ јеврејског самоомаловажавања, покушај млађег нараштаја Јевреја да се дистанцирају од генерације њихових полуасимилованих очева чији су корени у руралној Европи, или, можда, нешто треће - за већину остаје неразмрсив проблем. Ипак, без обзира на дивергенције у ставовима, ниједан од фолклориста укључених у расправу о овом проблему не доводи у питање априорну тезу да је употреба дијалекта у хумористичким облицима тенденциозна. Видети: N. Katz, E. Katz, Tradition and Adaptation in American Jewish Humor, Journal of American Folklore, 84/332, 1971, 215-220; E. Cray, The Rabbi Trickster, Journal of American Folklore, 77/306, 1964, 331-344, као и наведене радове Д. Бен-Ејмоса, А. Дандеса, А. Зијдервелда.
4. У радовима који су писани средином шездесетих година, З. Нојман констатује да се у свим слојевима немачког друштва рађа жанр ведре анегдотске приче, приче која даје сажет опис догађаја из свакодневног живота. По својој структури, овај жанр у много чему личи на шванк, кратку шаљиву причу, иако и надаље задржава свој претежно документарни карактер. Књижевна анегдота чини пандан том фолклорном жанру. Сажимање и иронизација - процеси који, према уверењу многих теоретичара, имају примат у савременој фолклорној прози - нису захватили и овај жанр. Сасвим је могуће да је у периоду када је испитивао Нојман ова врста анегдотске приче ушла у видно поље истраживача, то јест постала интересантнијом за фолклорне прегаоце у Немачкој, но, нема сумње да је причица тог типа одувек морало бити; оне чине срж комуникације међу људима. Видети: S. Neumann, Volkprosa mit komischem Inhalt...,147.
5. У америчком фолклору то је жанр који је доста заступљен и разазнаје се под називом tall tale. Р. Дорсон мисли да порекло ових творевина треба тражити у фантастичним причама које су процват доживеле у седамнаестом веку, а које су путници из далеких крајева састављали не само ради тога да би читаоцима у завичају предочили егзотичне обичаје и разна необична искуства, већ с идејом да утоле људима прирођену жеђ за чудима. Сходно томе, Марко Поло би се могао сматрати родоначелником који је ударио темеље овом жанру. Видети: R. Dorson, Legends and Tall Tales, American Folklore, London 1977, 188.
6. L. Roerich, нав. дело.
7. Наместо увреда, поједине варијанте традиционалних народних прича служе се сличном формулом размене клетви. На клетву исказану у облику слике, одговара се интензификацијом исте те слике, па је узвраћен ударац тиме и жешћи.
8. Сличну варијанту шаљиве причице записао је В. Врчевић; носи наслов Турчин и Црногорац: “Дошао Црногорац у свога побратима у Херцеговини на крсно име, па од некуда наљезе некакав силан Турчин и сврати у домаћина те и не зван оста на ручку. Турчин кад види Црногорца, рече у себи: дај да се с њиме мало подругам, па му рече: јеси л’ чуо, Црногорче, како ономадне потурчисмо једнога вашега. Јесам, вели му Црногорац, и мило ми је, да имате сада ви турци једнога пса више. Какав пас? Хајдуче један! развиче се турчин мислећи да ће Црногорца препанути. А Црногорац: а да што је него пас; у нас, балијо, окину псу уши па му нађеду име кудров; а окину реп те га зову кусов; али пас ко пас, па кад није хтео умријети, ано нека липше. В. Врчевић, Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве, Београд 1968, 135.
9. Исти мотив у причама се обично везује за Цигане.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]