Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

ЕТНИЧКЕ ШАЛЕ - КАТЕГОРИЗАЦИЈА У УЖЕМ СМИСЛУ

Када се има у виду шаренило форми, као и семантичка универзалност шала у којима се као судеоници појављују етнички типови, с пуно оправданости искрсава дилема постоји ли уопште тип шале која нас извештава о нечему што је етнички специфично, шала која нам, првенствено и пре свега, даје информације о аспектима етничке реалности? Постоји ли макар и један облик шале за који бисмо с великом дозом сигурности и самопоуздања могли потврдити да излаже садржаје који одговарају истини, или барем да је ту реч о социјално укорењеним представама, стереотипима који су везани за поједине народе и етничке скупине? Могу ли се, и из које врсте савремених вицева црпсти подаци о култури, етничком животу, етничким односима и етничком карактеру? Има ли уопште вицева које се баве психолошком карактеризацијом и менталитетом народа? Јер, с обзиром на општи карактер шаљивих сижеа, чија је најважнија особина прилагодљивост, лако усаглашавање с временом, амбијентом и захтевима средине, то би требало да буду специфичније шале да бисмо с довољно оправданости могли говорити о нарочитој врсти етничких шала. Другим речима, то би извесно морале бити шале у којима етничке и националне особине, то јест конвенционално уобличени етнички протагонисти, не би били у доминантној функцији књижевно-стилског средства, служили као инструменти хумористичког онеобичавања, појачавања и надоградње, већ би етнос био идејно полазиште, основни разлог за конструисање шале. Дакле, то би био хумор који се бави етничком страном човековог живота, исто као што се сексуални хумор бави еротском, црни макабричном, а политички јавном, политичком сфером људске егзистенције.

Генерално узев, шаљиве народне приче су афирмисане, поштоване и коришћене као извор сазнања о животу народа. Сасвим је легитимно да се из тог фонда грађе извлаче реконструкције разних изумрлих обичаја, као и то да се на основу њих формирају судови о менталитету, карактеру и колективној психологији народа. У нашој фолклористици шаљиве причице третирају се као равноправан и валидан научни извор: “Како је, као што је познато, хумор историјска категорија - шаљива прича је везана за поглед на свет, историјски и културни развитак народа, за један или више друштвених слојева; условљена је цивилизацијском, општељудском и индивидуалном психологијом.”[1] Штавише, сматра се да је то још недовољно искоришћен потенцијал, јер управо та врста грађе може пружити “драгоцен материјал за сваку озбиљнију етнопсихолошку студију.”[2]

Но, је ли то одиста тачно и може ли се као правило применити подједнако на традиционални фолклор и на новије, згуснутије хумористичке врсте? На евентуално постојање шала које имају вредност за етнолошка проучавања указује незнатан број теоретичара заинтересованих за ову проблематику. Аутор најопсежније књиге на тему етничког хумора К. Дејвис, на пример, проблемима строже дистинкције етничких шала не посвећује готово никакву пажњу. У контексту једног омањег, не много амбициозног чланка, Дејвис узгредно наговештава да је могуће наћи известан, самосвојнији тип шале, које он назива “дескриптивне”, међутим, не конкретизује шта се у ствари у границама те категоријалне целине обухвата. Дејвис ову врсту изузима као друкчију од осталих, будући да је она, у већој мери него остале, условљена социјалним и културним чиниоцима. Не улазећи у прецизније објашњавање шта се крије под наведеним појмом, кратко констатује да је таквим шалама досад мало пажње посвећено. Једино истиче да су то облици код којих је повезаност с друштвом и културом тешња него код других типова шала, па, како се нижу мене у друштву, истовремено с трансформацијама у култури и социјалној структури преображавају се и они, мада са закашњењем. Етнички стереотипи који су својствени тим облицима такође трпе промене, будући да су и они подложни деловању истих заједничких чинилаца.[3]

Без примера и адекватног објашњења, и сувише је компликовано извлачити закључке шта тај особени тип културно зависне “дескриптивне” шале треба да представља. Неупоредиво експлицитнији у дефинисању дистинкције и могућег варијетета етничке шале јесте В. Рескин (В. Раскин). Рескинова дефиниција етничког хумора је вероватно једина која с више прецизности и нужних ограничења поставља проблем, сужавајући фокус посматрања унутар одређених, неопходних лимита. У том погледу, споменути аутор чини изузетак од општеважећег правила. Наиме, права је реткост да се међу фолклорним прегаоцима и истраживачима хумора наиђе на личност која увиђа да је проблемски чвор етнос - хумор комплекснији него што се обично мисли, те да му стога треба прићи с више доследности, обазривости и пажње; да тип етничког хумора захтева јачу дискриминацију од уобичајене површне идентификације с протагонистима који носе етничка имена и етничка обележја. Рескин се клони уопштених констатација и наводи сасвим конкретне услове за разликовање етничке шале: “Шала је уистину етничка уколико - и само ако - њена главна опозиција, или једна од њених главних опозиција, укључује барем један заиста етнички предложак (script). Етнички предлошци су скуп псеудоенциклопедијских предложака који треба да буду интернализовани пре конструисања или пре конзумирања етничких шала... ако је шала заиста етничка, уклањање евоцираног етничког предлошка чини је неразумљивом... циљну групу може заменити само она етничка група која са њом заједнички дели евоцирани етнички предложак.”[4]

Заправо, оно што је од суштинске важности у овој дефиницији јесте скретање пажње на чињеницу да треба поћи од сижејног ограничења као критеријума за одређивање и категоризацију подврсте етничке шале. Рескин лимитира подручје етничке шале на тај начин што у чврсту међусобну зависност доводи тип шале и њен текст (предложак, сиже, или тематски мотив), с једне стране, и текст и етничку групу на коју се тај текст односи, с друге стране. С обзиром на то условљавање, овај аутор не допушта могућност арбитрарних замена етничких група: наизменично смењивање разноразних етничких типова и јунака у истим улогама, што је иначе редовна појава када се ради о етничким протагонистима највећег броја шаљивих причица, вицева и анегдота. Истовремено, чисто етничка шала искључује варијанте у којима се етнички јунаци спомињу у нарацијама чија је садржина недиференциране, етнички ирелевантне, глобалне природе. Нажалост, ни Рескин не иде даље од уопштеног теоретисања, односно пропушта прилику да гледиште које заступа учини мање апстрактним тиме што ће обезбедити конкретне илустрације, допуне и појединости. Пре свега, централни појам који у циљу дефиниције користи - етнички предложак (script) - није на адекватан начин разјашњен. Остаје, наиме, нејасно у којем би то садржајном и формалном виду “псеудоенциклопедијски” етнички предложак етничке шале требало да се манифестује. Како изгледа текст који описује, или који одражава феномене доиста етничке по својој нарави?

Уколико се определимо за Рескинову врсту аналитичке искључивости, из категорије етничког хумора - схваћеног у уобичајеном, свеобухватајућем, недискриминаторном смислу - одстрањује се највећи део грађе, претежна већина традиционалних и савремених шаљивих примера. Тим путем на видело неминовно излази истина да највећи део етнички протумачених шаблонских причица ни издалека не испуњава задате услове. У вицевима, анегдотама, а нарочито у модерним циклусима загонетних питања, етнички типови се по правилу користе алтернативно, наизменице смењујући једни друге без посебног реда, система и логике. Такав третман етничких јунака углавном не иде науштрб разумевања текста. Истоветни мотиви и текстови шала циркулишу по целом свету, с том разликом што свака културна и фолклорна традиција бира јунаке из свог сопственог, локалног фундуса етничких група и етничких типова.

Ипак, и поред неоспорне предоминације примера овог шире применљивог, у погледу избора протагониста далеко лежернијег, не тако ригидног типа, брижљивим прегледом наше грађе откривају се и такви примери хумористичких предложака који су уже одређени у споменутом смислу. Мада их нема много, већ у крајње ограниченој, минималној количини, то би били примери који мање-више испуњавају услов за етничку категоризацију. У извесном смислу, њихови садржаји одударају од већине досад споменутих, који нису индикативни с обзиром на идеју и на концепт етноса као егзистенцијалног људског предодређења. Те шале образују једну не баш униформну скупину, пошто се и међу њима уочавају разлике у структури и значењу, поготову ако анализирамо њихове дубље семантичке слојеве. Интересантно је да су то махом шале из старијег доба, састављене или у развијенијем, или у наративно оскуднијем облику. Свима је заједничко то да се односе на поређење неколико различитих етноса. Међутим, важно је нагласити да се не ради ни о каквом такмичењу: за разлику од многобројних слично скројених варијанти, у којима се као такмаци срећу етнички профилисани ликови, у овим примерима није реч о уобичајеном рангирању, надмудривању, или доказивању супериорности по било ком питању. Као мерило за поређење националних и етничких група узима се својство које се сматра најкарактеристичнијим за дотичне народе, оно што би чинило њихову најупадљивију колективну одлику. Предност се даје особини која је доминантна и која, наводно, у потпуности одсликава основни етнички и национални карактер. Сликовито речено, те шале представљају мале етничке крокије исцртане једним јединим, брзим, хумористичким потезом. Што се тиче њихове формалне конструкције, она је у сваком случају вишечлана - састављена обично (мада не и обавезно) од једног трочланог низа. За разлику од осталих претходно описаних примера - у којима су учесници типски уобличени било као фолклорни јунаци индивидуализовани и самостални до извесног степена (Лала, Мујо и Хасо), било као типови којима се означава етнос у целини (Јеврејин, Црногорац, Циганин) - ово је врста хумора у којој улоге нису подељене литерарним јунацима и типским карактерима, већ стварним, интегралним етносима. Као актери тих шала појављују се сами народи, без обзира на то јесу ли у тексту симболично репрезентовани појединцем, или су збирно именовани као народ. Комична карактеризација интегралних етноса чини предмет таквог типа шале, њену суштину и бит. Тежиште је стављено како на стереотипно уопштавање особина тако и на феномен различитости међу народима. Културне разлике чине се смешним већ саме по себи, независно од избора конкретних особина које ће се узети у обзир за карактеризацију. У појединим варијантама све народима атрибуиране особине се сматрају смешнима, то јест карикирају се сви представници нација које су увршћене у шалу. Међутим, чешће је да се поступком градације апострофира само једна, последња по редоследу црта менталитета као посебно недостојна или посебно апсурдна. И у једном и у другом случају, поента је идентична - хумористичка презентација етноса који се спомињу у датом контексту.

Препознавање овако означене категоријалне врсте етничког хумора изузетно је деликатно. У питању је изнијансирана, крајње осетљива семантичка дискриминација између унапред формираног хумористичког типа, који је носилац одређене смехотворне функције, и актера који сами по себи нису тип; то су симболични објекти за демонстрацију неких комичних стереотипа, типских особина које се најчешће исказују делом, кроз вршење неког наложеног задатка. Обично, у нагомиланом мноштву различито срочених примера ту осетљиву нијансу није нимало једноставно уочити. Треба имати истанчан слух да би се чула она права нота и погодило где лежи доминантни акценат шале.

Како ко
Некад је један међународни конгрес решавао питање о Христу.
Немац је рекао: Ми ћемо протествовати.
Енглез је рекао: Ми ћемо га откупити.
Србин је рекао: Ми ћемо га отети.
Вла је рекао: Апуј господине како би било да га украдемо.

(Брка, 12, 19. III 1906.)

Пред Христовим крстом
-карактеристике људи појединих народности-
Прича се, кад је Христос на крсту разапет висио, договарали су се наши људи како би га од смрти спасли.
Римљанин је рекао: “С правом да идемо и да тражимо, да се невино осуђени ослободи казне, а на основу закона”. - Овим хоће да се покаже како су Римљани били људи од закона и правде. (“Римско право”)
Грк је рекао: “Аспри!... аспри! - мрдајући палцем десне руке преко кажипрста... Да покупимо ми и спремимо доста аспри и да подкупимо судца, па да видите како ће га одмах пустити”. - Овим ваљда хоће да се покаже како су Грци спекулативна духа и како верују у чудесну моћ новца.
Србин је одговорио: “Док ми тражимо да се он казне ослободи и на то исто истичемо неко право, или док скупљамо паре за откуп, дотле је он обрао бостан, него сви ми, колико нас је овде, сложно да јурнемо, да га скинемо с крста, па ко погине од нас нек погине, а остали ће га скинути и ослободити.” - Овим опет хоће да се покаже како Србин полаже на своје лично јунаштво и самопожртвовање.
Ту се међу њима десио и један Вла’ па му се ни један предлог није допао, зато и он узе реч и каза: “Ласиће, фраће, најгриже” - т.ј. полако браћо, немајте бриге. “Што за њега да се судимо, што да га купујемо, што да се бијемо? - Причекајте малко само док се смркне, па док ја цепнем ун ока ракија, па ћу да га украдем и донесем заједно са крстом.” - Овде не треба објашњавати. Христос ни на један од ова четири начина није ослобођен, али многи држе да је онај начин што га је Вла предлагао био најлакши.

(Кића, 17, 20. IV 1908.)

Етнографско обележје
Било је то у доба нашег државног разграничења.
У једном друштву наших академичара водила се реч о народностима у нашој држави и њиховом етнографском обележју. Ствар се тицала поглавито елемената на левој обали Дунава где је била упућена и комисија стручњака етнографа.
И сви су они, ко дубоко, ко високо научно према овим или оним уоченим карактеристикама одређивали националитет појединих места. Наравно да се нису слагали. Сложио их је један стари академичар који није био стручњак.
Идемо, каже он, лађом на Дунаву. Наилази неко место и лађа пристаје.
-Хох! - чује се са пристаништа.
Немате шта да размишљате. То су Немци. Идемо даље. Опет лађа стане.
-Ељен! чује се.
Мађари. Продужимо пут до идућег места.
-Сатрајаскаа! одлеже се отуд.
Нема никакве сумње. Румуни.
Опет оде лађа. Опет пристане. А са обале се зачује:
-... ти мајку!
Није потребно, господо, да вам кажем који је то елемент.

(Веселе новине, 4, 23. I 1926.)

Горе наведене причице повезује то што је комична карактеризација појединих народа њихов ударни, заједнички мотив. Превасходни циљ свакој од њих је да представи шта чини индивидуалну специфичност укључених народа или етничких група. Прва два, међусобно сасвим блиска примера у ту сврху употребљавају рабљене, одавно измишљене сижејне клишее: у старијим временима, превара, лоповлук и крађа су интензивно и радо коришћене теме за хумористичку разраду. Опширнији, приповедно развијен текст исти мотив маштовито приказује кроз пародију ситуације из Новог Завета. Узгред набаченим коментарима наратора који излаже ток догађаја појачава се утисак спонтаности, прикрива отрцаност употребљеног клишеа, због чега цела прича делује аутентично, а народима приписане особине реално и уверљиво. За разлику од њих, трећа причица не извире из сместа препознатљивог, универзалног мотива, једног од оних безброј пута варираних у стандардном репертоару шаљивих прича. По изабраном начину, пре подсећа на новинску репортажу коју и буквално подражава: износи извештај тобоже настао као производ реалног искуства, који је саткан од егзактног чињеничног материјала. Усто, последња причица одваја се и по томе што је конципирана да буде комична карактеризација не свих, већ једног, и то сопственог народа, који лаконски описује као вулгаран и прост. Та замисао уграђена је у конвенционалну вишечлану структуру; понављањем, чија је функција да се постепено припреми врхунац, ређају се сцене, заправо идентичне ситуације са различитим судеоницима, како би финални контраст одјекнуо још силовитије. Намера се открива у завршници приче - у моменту кад се коначно стигне до одлаганог експонирања правог субјекта радње.

Обе цитиране хумористичке варијанте служе се типичним жанровским клишеима уз извесне дораде. Баве се етничком карактеризацијом тако што треће лице, лице наратора који не учествује у акцији, сврстава народе у одговарајући поредак; у прва два примера, критеријуми проистичу из самог мотива, док се у трећем манифестује као идеја која је слободна и која предодређује причу у целини. Сами актери догађаја уопште нису свесни да је посреди неко рангирање: они се међусобно не огледају. Њихове способности, квалитете и снаге одмерава особа која је споља, чије представе о народима у шали налазе свој формални израз. Је ли то мишљење заједничко мишљење целог народа, или не тако бројних анонимних твораца ових садржаја, да ли се ради о субјективном утиску, или се у свему може назрети и покоје зрнце истине, није од пресудне важности за живот и судбину испричане приче.

Неколико интернационалних шала сличног типа наводи и амерички фолклориста А. Дандес, који их не оклевајући, у складу са својим вредносно-теоријским опредељењима, групише у категорију етничке увреде или етничке клевете (ethnic slur)._Ове шале представљају најчистији и у много чему погоднији пример за илустровање, будући да њихово тумачење није искомпликовано уплитањем сталних фолклорних мотива. Могло би се рећи да су такве шале прототип етничке шале. Предочавају нам један мултиетнички скуп, параду неколико различитих нација чији се представници налазе у истој ситуацији или пред истим задатком. Разуме се, као што се унапред очекује, држање у тој ситуацији биће посве различито. Наредни пример упоређује типичне реакције супруга разних националности након окончања љубавног чина:

Американка: Ах, мили, то је било сјајно!
Францускиња: Mon cherie, какав си ти диван љубавник!
Јеврејка: Требало је да тражим бунду.
Немица: Ах, mein Herr, какав ауторитет! Какво руковођење!
Енглескиња: Драги, да ли се сад осећаш боље?

Други класичан пример мултиетничке шале, који такође бележи Дандес, за мотив има међународну конференцију научника с темом: различити аспекти слона. Енглез ће се представити радом “Лов на слонове у Индији”; Рус излаже: “Слон и петогодишњи план”; Италијан чита саопштење: “Слон и ренесанса”; Француз разматра “Les amours des elephants” или, у неким верзијама, “L’elephant dans la cuisine”; Немац говори о “Слону и ренацификацији Немачке” (у другим верзијама “Војна употреба слона” или “Ein kurze Einfuhrung in das Leben des vierbeinigen Elephanten”); Американац прилаже чланак: “Како подићи бољег и већег слона”.[5]

Наведени текстови довољно јасно указују на разлику између највећег броја досад описаних шала - које углавном користе опште, интернационалне мотиве спајајући их с типским, етнички профилисаним јунацима - и шала чији је основни мотив излагање стереотипа који су несумњиво раширени и изван оквира фолклорне грађе, а односе се на националне, народне и етничке скупине. У тим примерима они су на најједноставнији начин, табеларно пописани пошто се сматра да је то само по себи достатно, експликативно и смешно да никакве друге интервенције нису неопходне. Сасвим је оправдано њихово просто низање: мултипликација само појачава комични учинак сваког понаособ.

Ипак, и поред припадности истом, заједничком типу, између првог и другог примера Дандесове шале не може се баш ставити знак једнакости: док први барата стереотипима који се односе на менталитет, на психолошке и карактерне особености појединих народа, дотле, у другом случају, стереотипи произлазе из генерализације извесних историјских, политичких и економских искустава земаља и народа који у њима бораве. Ако је прву класу стереотипа немогуће проверити емпиријским путем, друга засигурно има покриће и одговарајућу утемељеност у свету егзактних чињеница. Међутим, чак и та неоспорна препознатљивост фактографске грађе може бити варљива: ни она није докраја поуздан показатељ веродостојности изнесених карактеризација јер ни у другом, исто као ни у првом случају, није могуће установити колики је стварни степен кореспонденције између интегралних колектива и оних, с њима спојених уопштених представа, симбола и стереотипних особина.

Без обзира на споменуту мањкавост, највише оправданих разлога има да се шаљиви текстови попут ових издвоје у засебну групу од осталих и подведу под одредницу етнички. Са становишта самог фолклора, није од нарочите важности јесу ли фолклорне творевине одраз реалности и истине, односно право огледало менталитета неког народа. За фолклористичке потребе категоризације етничких шала једини податак који има значај је сама чињеница да су то шале које се непосредно и директно баве етничким идентитетом као једном од манифестација земаљског постојања људског рода. На том широком феноменолошком плану симболизују се, приказују и компарирају етноси: наиме, етнос се употребљава као хумористички концепт, а не као инструмент за доказивање да је неко бољи, јачи, паметнији, способнији. У већини случајева компарација је практично средство, згодно и једино при руци, да се о тој крупној, вишедимензионалној и егзистенцијалној теми на концизан хумористички начин нешто каже. Људска радозналост, која се очитује кроз сферу хумора, интригирана је самом појавом етничке шароликости, као што је одувек била интригирана лингвистичким варијететима, множином дијалеката и различитих могућности говорног изражавања.

У поређењу с огромном количином шала које обрађују друге аспекте човековог живота, етничких шала у ужем смислу има диспропорционално мало. Изненађујуће делује откриће да споменутих ревијалних комбинација етничких стереотипа нема много ни у нашој, а, по свему судећи, ни у фолклорној грађи осталих народа. Можда је њихово време већ истекло. Виц који обрађује мултиетничке стереотипе - који описује начин понашања различитих народа у истој ситуацији, или пред истим задатком - данас се само спорадично може чути. Но, чак и ако прихватимо могућност да је из неких разлога пресахло интересовање за ову врсту шале, не можемо занемарити чињеницу да нема индиција које указују на то да их је у замашнијој количини икада раније било. Истини за вољу, стереотипи и модели за овај тип хумора нису ни много разноврсни ни много бројни. Како који народ изјављује и води љубав, приступа задацима, војничким дужностима и томе слично, је нешто што се не може варирати бесконачно. У сиромаштву и нефлексибилности предложака треба тражити главне разлоге због чега се етничке шале нису бујније разгранале. Стереотипне представе које се везују с народима су скучене и инертне: нису подложне променама и у дугим временским размацима остају какве су биле. Избор стереотипа, као и број одлика од којих се ти стереотипи најчешће граде јако је ограничен. Кад се томе дода и мален круг нација које су у једној епохи хумористички релевантне, излази да је понављање једног те истог готово сасвим неизбежно, а то је управо оно што хуморни израз не трпи.

Као компензација за тај више него оскудан потенцијал етничког хумора, мултиетничке стереотипе могу заменити други, код којих се не одржава чак ни илузија заснованости на стварним етничким карактеристикама - на шта претендују они из напред наведених примера. Повезаност етничког стереотипа с културом једног народа, која би - макар и фиктивна - требало да служи као подлога за виц, у највећем броју примера сасвим је лажна. Стереотипи се појављују у разним, могло би се рећи, кривотвореним облицима. Психолошке и карактерне црте које ће се приписати појединим народима условљене су пре свега мотивом, то јест представљају резултат захтева које изискује сама разрада вица. Уместо настојања да се на смешан начин симболично прикаже менталитет, јединствени колективни карактер народа, у средиште ових вицева смештају су уобичајени људски пороци - распрострањене, свим народима својствене мане и слабости. Те шале које комику граде на ниским странама људске природе задобиле су широку светску популарност. Па, и поред тога што је свима јасно да су пороци и мане пре карактеристични за појединце него за групе у целини, у шалама су етнички класификовани и национално уопштени. Прилично произвољно распоређени су између етничких актера, с тим што морају да се узајамно надовезују и да прате логику радње. Ако први тип “истинских” стереотипних особина налази оправдање бар утолико што вуче корен и инспирацију из нашироко распрострањених представа о неким народима, овај потоњи засигурно је лишен и таквог, индиректног покрића. Већ на први поглед очигледно је да су људске мане атрибуиране без много разлога и везе. Штавише, јасно је да није нужно да буду припојене уз етничке актере, јер би у ма ком другом распореду улога имале исти смисао и исто комично дејство.

Зато, упркос ономе што се чини, структуре ове две врсте шала нису у потпуности истоветне: у првом случају, целокупна форма шале подређена је доминантној улози и набрајању стереотипа; у другом, релација је обратно усмерена - стереотипне особине су те које се налазе у функцији мотива који је семантички наглашен и који представља чврст темељ шале. Типичан пример таквог вица приказује изабране представнике неколицине народа - обично три на броју - у ситуацији када је сваком од њих постављен по један лични услов чије испуњење доприноси да се оствари опште, заједничко добро. Шала која следи интересантна је и по томе што се типичним манама, наводно етничким обележјима, појачава привид аутентичности документаристичком поставком излагања. Приповедање наликује извештају: казивање ствара илузију веродостојности вештим уметањем дневно-политичких референци.

Шта је разлог
Кажу да су они у Лондону ставили као услов, да остваре наш зајам, да им се у Лондон пошаље и то: један Словенац који не пије, једна Хрватица чиста телом, и један Србин који не прима мито.
Тражили ови наши, тражили и нашли Словенца и Хрватицу, који одговарају условима, и послали их у Лондон, па стали тражити Србина који не прима мито, ама некако то је тешко ишло. Најзад на једвите јаде нађу једнога и пошаљу Лондону депешу, да је нађен и Србин, и да ће се упутити.
Али из Лондона дође депеша ове садржине:
“Не шаљите Србина, јер је ствар пропала. Словенац се опио и обешчастио Хрватицу.”

(Геџа, 46, 13. V 1928.)

Примером који смо навели успешно је актуелизован један распрострањени, интернационални мотив, стављен у конкретан друштвено-историјски контекст и прилагођен околностима које су владале у времену када је коришћен. Као што смо рекли, пороци који су узети у обзир и у овом случају посве су арбитрарни. Приликом њиховог избора и расподеле једино на шта се морало мислити јесте сам развој приче: из тог разлога, њих је било потребно међусобно повезати и уклопити у једну логичну целину. Тако се дошло унапред планиране комичне кулминације: до урушења заједничког прегнућа које је требало да свима донесе корист. Уместо тога, на видело излазе фатална тврдокорност и непроменљивост ситних људских слабости. У модернијим вицевима с истим мотивом, осим ноторне похлепе на новац, потенцирају се хомосексуалне склоности.

Следећи пример из истог времена интересантан је с те тачке што се стереотип лаког морала поново приписује Хрватици. Типска карактеризација етничких протагониста имплицитна је и мање-више споредна. Уместо отворено наведених људских слабости, овде је реч о жељама. Као у многим другим на изглед етничким шалама, етничка карактеризација ликова је појава која има споредни, другостепени значај. Мада је искоришћен стандардни интеретнички трочлани шаблон, примарни смисао шале није етничке већ скривене сексуалне природе. Сама шала, конципирана доста неумешно, алудира на вулгарност као колективну карактеристику која се редовно приписује Србима:

“Српски Бог”
Разговарале: Српкиња, Словенкиња и Хрватица шта би која желела да буде.
Српкиња рече да би желела да буде принцеза.
Словенкиња, да буде филмска уметница, а
Хрватица рече: да би желела да буде - Српски Бог.
Шта ће ти то, упиташе је другарице!
Па за то: Што сваки Србин опсује дневно по педесет пута Бога.

(Геџа, 55, 28. VI 1928.)

 Претходно цитирани вицеви занимљиви су највише због тога што је удруживање Србина, Хрвата и Словенца реткост у нашој изобилној и разноврсној хумористичкој грађи, а не зато што би универзални стереотипи људских мана у ма ком смислу били сигнификантни за споменута три народа. Из занемарљивог броја таквих примера није могуће разазнати чак ни то јесу ли одраз некад владајућих предрасуда, резултат склоности да се баш на овај начин уопштава слика о дотичним народима, или не. Гледано из угла социолошких теорија које заступају становиште да агресивна осећања према припадницима других заједница представљају подстицај и кључ за ту врсту хумора, интригантна је такође и чињеница да је улога простака у шалама оваквог типа по правилу резервисана за Србина. Рекло би се да та стереотипна представа има доста дугу традицију, те да није - како би се на основу агонистичког тумачења етничког хумора могло очекивати - наметнута однекуд са стране. За њеним извориштем треба трагати унутар граница српског фолклорног стваралаштва, јер је то заоставштина која је врло вероватно потекла из старије традиције шаљивих народних прича. У народној традицији, водеће место увек заузима фолклорни јунак простог порекла, виспрен и бистар, који недостатак углађености, учености и повремене прекршаје моралних норми надокнађује шармом своје спонтане и неискварене природности, урођеном сналажљивошћу, вештином, као и неисцрпном снагом виталне енергије. Сасвим сродни или чак подударни јунаци могу се открити у делима литерарног фолклора разних народа света.[6] Сходно личном суду и моралној процени приповедача, овако конципираном карактеру приписује се било позитиван било негативан предзнак. У наредном примеру, сазданом очигледно с намером да се поентира национални карактер Срба, критички став је отворено, без имало увијања саопштен.

* * *

Идем ја ономад од “Лондона” ка Теразијама, а средином улице тера један сељак пуна кола јаја. Корпе у колима су биле откривене па их је свако посматрао и чудио им се.
Наилази Мошо Бејосиф, трговац из Кр. Александра улице, па ће, видевши јаја:
-Ух, што би био добар гшефт!
Муса посластичар испаде пред кола и рече, пљеснувши рукама:
-А, бре, брате, што би било баклаве!
Не прође мало, а ето ти неког Саве, познатог испичутуре из Палилуле, погледа у она јаја, зажмури па одвали:
-Ех, где је сад један аутомобил па да налети, што би било русваја...
  Ето такви смо вам ми, Срби. Један говори о послу, други о баклавама, а Србин о џумбусу.

(Веселе новине, 6, 7. II 1926.)

На етничке карактеризације подсећају још неки типови шала, које се по смислу разликују међу собом. Летимичним увидом, узимајући у обзир само основну формалну структура, а не и све финесе значења, стиче се утисак као да је реч о идентичном обрасцу који је незнатно, изнова, вариран. И овога пута су то форме у којима се компарирају припадници више народа. Међутим, уместо карактеризације која происходи из мотива и тока приче, уместо наводно објективног сагледавања видљивог или невидљивог наратора, суочавамо се са личном, што ће рећи субјективном проценом актера о сопственим способностима и постигнућима. Тај облик често се служи формулом хумора који се темељи на неограниченом, маштовитом фабулирању што за подлогу има или лаж, или хвалисање. Било да се ради о хвалисавом самоистицању, или о егзибиционизму маште, суштина је у директном надметању: надметању идејама, које су понајчешће апсурдне; сразмерно ретко, у питању може бити и узајамно одмеравање самих учесника. Наравно, и ова семантичка разлика више је него деликатна. Много пута није нимало лако преломити којој од споменуте две врсте надметања дати предност: да ли је примарна идеја коју етноси у овом случају само отеловљују, или можда сама чињеница припадништва одговарајућем етносу? Колико је етнички моменат у тој врсти хумора уистину важан, може се одредити једино на основу тако субјективног мерила као што је утисак који свако за себе ствара о томе шта је пресудно у датом случају. Неоспорно је да етнички идентитет протагониста чини њихову битну компоненту, премда није искључено ни учешће лица који су изабрани по неком другом принципу. Захтеви времена делују да најчешће коришћен буде управо тај, национални принцип.

 Насупрот примерима о којима је претходно било говора, у тим творевинама етнички идентитет не конституише се уобичајеним поступком атрибуирања одговарајућих особина, деликата, или психологије, већ се очитује у трансформисаном виду националног и етничког поноса. Етнички понос преузима функцију коју у другим варијантама имају менталитет, карактерне и психолошке особине. Тај понос испољава се као збир наводно почињених славних дела. Лица у овим вицевима не само да репрезентују своје нације, него их и експлиците заступају износећи њихове компаративне предности: освојене ловорике, све сама фасцинантна остварења, запањујуће успехе које су постигли у вечитој утакмици с другим конкурентима. Необичним чудесима доказује се супериорност нација које се надмећу. У ствари, оно што се истиче јесте велелепност националних држава. Новије шале редовно користе Американце и Русе као симболичне представнике две најмоћније силе на свету. Њима је придружен и трећи члан, неминовни аутсајдер, који ће однети последњу реч у комичном надигравању. Разуме се, његова победа је чиста фарса; она наступа као иронични антиклимакс целе ситуације. Сви такмаци, а не само последњи, у коначном исходу испадају смешни.

Шала у којој се с великим временским закашњењем оживљава Ера, представља један од типичних примера ове врсте. У њој је искоришћена стандардна хумористичка техника комбиновања буквалног и пренесеног значења појмова, која у конкретном случају има задатак да обесмисли високопарне изјаве и учини их апсурдним. Несумњиво је да би такав тип шале било могуће конструисати и с актерима који нису етнички профилисани, но, тиме би се изгубило доста од драмског и хумористичког набоја. Смањило би се изобиље разноврсних конотација и нестало драмске конфликтности која је тако рећи природна. Иако је мотив оно што је релевантно, и што је важније од самог састава типских јунака, нужно је да су они с разлогом градирани и супротстављени. Уколико компетиција и компетитивност учесника нису с довољно прецизности мотивисане, нема праве оправданости у развоју ситуације и разради вица:

Ерина посла
Састали се Американац, Рус и Ера.
-Ми имамо радио са пет лампи, хвата све станице с Марса - каже Американац.
На то ће Рус:
-Ми имамо радио са десет лампи, хвата све станице из свемира.
-Код нас, браћо - рече Ера - у кући има једна лампа, а кад се она угаси онда ‘вата ко кога стигне.

(Ошишани јеж, 1771, 8. VI 1973.)

Слично анималним учесницима у баснама, актери ових шала у извесној мери персонификују принципе. Због те особине и због сукобљености која је иманентна те не изискује посебно образложење, већина варијаната с овом формулом за главне протагонисте узима представнике одређених религија - света лица, црквене оце и друге верске часнике. Могуће је да су на типичну формулу религиозног хумора етнички учесници тек накнадно накалемљени.[7] Било како било, евидентно је да се приликом карактеризације етничких типова много више рачуна води о карактеристикама националних држава, него о евентуалним цртама менталитета појединих народа. Особине које су приписане актерима нису инспирисане ни културним, ни психолошким, ни моралним разликама међу људима, већ разликама које постоје међу националним државама. Код шала код којих је основни акценат стављен на компетицију, много говори чињеница да су етнички актери идентификовани са својим националним државама.

На овом пољу већ доспевамо до линије додира између уже схваћеног етничког и политичког хумора - границе која је најмање разговетна и коју је најтеже одредити. Услед неизбежног процеса поистовећивања народа и државе, политике и културе, веома често наилазимо на комбинације, на делимично или потпуно преклапање етничког и политичког хумора. Националне државе су једини носиоци реалне силе и моћи: Без обзира на исказани интензитет етничког поноса, само оне имају средства и снагу да поремете суштаствену, иманентну, равноправност различитих култура и народа, укључујући фактор силе која неумитно лишава слободе и доводи људе у поредак. Политика и политичке мапе света нашле су свој рефлекс у готово свакој сфери човековог живота. То се наслућује чак и у напред цитираном примеру - за који се не би могло рећи да има праву политичку тенденцију - где су Американци и Руси више у својству симболичних представника развијеног, супермодерног света и служе као контраст за истицање домаће технолошке заосталости и за интензивирање имплицитне сексуалне алузије. У већини сличних примера хумора, код којих политичка конотација није у предњем плану, судеоници се користе на исти функционалан начин: за креирање гротескне, комичне илузије о партнерству и једнакости, равноправности у трци за престиж водеће силе на свету.

 Међутим, осим ових, постоје и други, далеко озбиљнији примери шала, у којима се надметање нација не третира као безазлена и гротескна игра. Етнички протагонисти ту нису с циљем да буду ефикасно, најприкладније помагало за креирање комичног драмског конфликта. Јер, они су изабрани првенствено са задатком да буду заточници и гласноговорници држава које се боре у ратовима, пропагирају политичке идеје, које кроје садашњост и будућност човечанства. У њихово име оглашавају се и ти представници народа, служећи се истим жаргоном победе и пораза, супериорности и инфериорности, надгорњавајући се и одмеравајући своје и противничке предности и недостатке. Тенденциозност у тим шалама више је него очигледна. Она проистиче из жестоког антагонизма који је настао као резултат политичког, или војног сукоба. Етнички представници народа наступају као борци за политичке циљеве који су у исто време и приоритетни национални циљеви:

Швабо и Банаћанин
За време светског рата, неки банатски Швабо, много је задевао и дирао свог комшију Србина. Једаред ће му рећи:
-Чуј, комшија рац, ми сад ишла у Србија!
-То је добро - одговори му Србин.
-И ми прегазила будемо Србија.
-То је добро, комшија.
-И ја буде ухватила оног твог Петра.
-И то је добро.
-И њега фодила у Пешту.
-Добро је и то.
-И одвела га у Беч.
-Но, и то је добро.
-И оно била кочијаш код нашег цара Фрања Јосифа.
-Е, то није добро.
-А зашто није и то добро?
-Зато што је Петар много префриган, и тај ће изврнут кола и нашег старог Фрању превалит’ да изломи врат!

(Кића, 14, 5. IV 1925.)

Ко је паметнији
За време аустријске владавине у Војводини, неки Мађар, шеф станице, упитаће чувара пруге Србина:
-Је ли, Милане, ти си разборит човек, реци ми истину: који је народ паметнији: Срби или Мађари?
Милан му одговори одсечно:
-Паметнији су Срби.
-А зашто баш да су паметнији Срби? Хоћу овог часа да ми то кажеш! - љутито му викну Мађар, који је очекивао да Милан, као подчињени не сме тако рећи.
-Ево зашто су паметнији. Видите господине, на нашој прузи, на свакој рампи, пише на табли мађарски: “Пази кад долази воз!” Пошто српски не пише, већ само мађарски, то значи да је то написано само за Мађаре. Србин је паметан па и сам стане кад пролази воз, а Мађаре морате да опомињате. Те отуда је, ето, Србин паметнији од Мађара - објасни му Милан.

(Кића, 9, 28. II 1926.)

Код наведених примера политичка идеја назначена је јасно и недвосмислено. Етнички протагонисти не само што су у положају заступника политички оштро сукобљених страна, већ се уједно налазе у тотално неравноправном односу освајача и потлаченог. Слично многим другим варијантама рађеним по истом шаблону, потлачени на крају задобија вредну симболичну победу. Захваљујући свом надмоћном духу и вештини да преокрене у сопствену корист жаоке охолог противника, он ће из борбе изаћи као несумњиви морални победник. За разлику од друге, прва по редоследу шаљива причица - састављена у форми продуженог драмског дијалога - прибегава неким конвенционалним, општим местима из циклуса хумора о Шваби и Србину. Двојица антагониста приказани су на исти начин, као комшије из сеоског суседства; Шваба говори њему својственим оскудним и исквареним српским језиком у којем су понајвише испретурани родови. Дакле, за политичке поруке искоришћени су неки одавно постојећи стилски и сижејни модели, који су, уз минималне интервенције, без проблема прилагођени новим захтевима.

Када се дуготрајни, изванредно комплексни политички проблеми поистовете с горућим националним проблемима, заиста је тешко држати се уобичајених подела и са сигурношћу рећи где се завршава етнички, а почиње политички хумор. За оба цитирана примера могло би се казати да се налазе на међи између једне и друге врсте хумора: етнички симболи добијају политичко, а политички, етничко значење, наизменично. Што се тиче специфичне проблематике политичког хумора, то је хумор који захвата збиља огроман простор хуморног стваралаштва. Но, као и у другим ситуацијама када је реч о духовној делатности, немогуће је одржати доследност и направити класификације које задовољавају егзактна и прецизна научна мерила. Стога, све фолклористичке поделе хумора морају се схватити искључиво условно. Деобе на етнички и политички хумор, као уосталом и црни и еротски, кадре су једино да нам укажу на оне елементарне, широке садржајне целине које имају егзистенцијални значај за човека; које га се директно тичу и погађају његов живот. Из тог разлога, оне су стални предмет његових хуморних релативизација. То су несагледива подручја изнијансираних значења, чије тачне контуре није могуће исцртати. Зато је личном осећају препуштено да у гомили потенцијалних значења одабере оно које се чини доминантним. Рецепција шале је индивидуална и врло битна чак и када се ради о научним истраживањима: контекст и слух пресуђују да ли је у некој шали пресуднија етничка, политичка, сексуална или, можда, макабрична нота. Имају ли у претходним причицама већу тежину етнички параметри оваплоћени у политичким, или је политичко изнад свих осталих етничких датости, у крајњој линији одлучује свако према сопственим критеријумима и према сопственом погледу на свет.

Ипак, ако бисмо некако успели да етничке садржаје у потпуности изолујемо од других семантичких области, сигурно је да би нам на располагању остало занемарљиво мало материјала. Значи, опет смо суочени с парадоксом који је толико типичан за хумор: Етничка профилација ликова и етнички јунаци су омиљени међу људима и најчешће коришћени у савременим шалама. То су најживописнији и најпопуларнији јунаци вицева с неизмерно великим хумористичким хабитусом. С друге стране, шала чији текстови (scripts) говоре о феномену етноса и етничког идентитета у глобалном, егзистенцијалном смислу тако рећи и нема. Њихов број несразмерно је мали у односу на шале које покривају остале сфере људског живота.

Напомене

1. Н. Милошевић-Ђорђевић, О континуитету и променама облика усмене прозе Лесковачког краја, поговор у Иста (прир.), Српске народне приповетке и предања из Лесковачке области, Београд 1988, 587.
2. Н. Љубинковић, увод у Исти (прир.), Усмена књижевност, Београд 1978, 15.
3. C. Davies, Ethnic Jokes and Social Change, The Case of the Welsch, Immigrants and Minorities, 4/1, London 1985, 46-64.
4. V. Raskin, Semantic Mechanisms of Humor, Dordrecht, D. Reidel, 1985; наведено према: C. Davies, Ethnic Humor..., 320.
5. A. Dundes, A Study of Ethnic slurs..., 191.
6. Поједини тумачи фолклорног материјала такве народне јунаке повезују с типом трикстера, али, с обзиром на чињеницу да је то појам преузет из фолклора који припадају сасвим другачијем културном и антрополошком миљеу, поређења слична овима - извучена из одговарајућег културног контекста - нису захвална и свакако их је боље избегавати. Видети: Е. Рускова, Поетика на смешното в блгарските народни приказки, приказки за хитреци, Софија 1987.
7. К. Дејвис, као и неки други аутори који у тумачењу етничког хумора полазе од премисе да се ту ради о негативним етничким стереотипима, односно особинама које је увек пожељно приписати другима, сматрају да се већ оформљени етнички стереотипи унутар самог етноса распоређују на групе с којима нема заједничке идентификације. И обратно, локални, неетнички, стереотипи уопштавају се на глобалном, етничком, нивоу у вицевима који циркулишу изван граница локалне средине. Другим речима, могуће је да се идентична врста типског уопштавања користи у оба наведена случаја, односно преноси по потреби с етничких на неетничке карактере, и обратно. Видети: C. Davies, Ethnic Humour...

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]