Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

ЦИГАНИ

Међу етничким јунацима, јединствено место заузимају Цигани, народ луталица о коме се проносе приче у многим деловима света. У свим сферама живота - историји, друштву, фолклору, па дакле и у хумору - Цигани имају свој особит, специјалан статус. Светови Цигана и нецигана, гаџа, потпуно су одељени и као да функционишу по принципу супротности, или, пре, по принципу две егзистенцијалне могућности које узајамно искључују једна другу. То су две недодирљиве крајности, услед чега на готово мистичан начин привлаче једна другу. Овде ни у ком случају није реч о етничкој дистанци у уобичајеном смислу тог појма, већ о опозитном односу елиминације који међу тим народима и културама влада: с једне стране су Цигани, с друге стране, они који то нису.

Не улазећи у разлоге за такву поделу, примећујемо да се она јасно оцртава и у бројним фолклорним хумористичким облицима. Цигани су јунаци шаљивих прича, вицева, ређе анегдота, понекад и главни актери пародија у стиху. Највећи део тих прича је давнашњег порекла, то јест спада у круг старије, више традиционалне наративне грађе. Оне припадају седиментима усменог фолклора чије порекло и чију старину је тешко и непоуздано утврђивати. Но, без обзира на временско раздобље, пада у очи да се Цигани по правилу описују као сој другачији од осталих људи на свету. Код Цигана је све окренуто наопачке. Они живе ту, у “нормалном” свету, али увек пострани и изоловано од других - било да су представљени у домаћој средини, било у комуникацији с другим етничким и културним групама. Кад је о првом случају реч, кад се препричавају згоде о Циганима у оквиру њиховог интерног окружења, углавном се говори о породичном животу. Мотиви који се везују за ту вечно маргиналну етничку заједницу у претежном броју обрађују односе између чланова ужег породичног круга. Најчешће је у питању однос две сукцесивне генерације: на пример, сиромашни родитељи и гомила ситне деце, одрасла деца и стари родитељи, мајка и син. Шале које доводе у везу особе из исте генерације, рецимо, мушкарца и жену као брачне партнере, нису карактеристичне за ране периоде; тај однос може бити само посредно назначен преко неких других, јаче акцентованих аспеката ситуације или радње. У већини шаљивих причица Цигани су представљени као људи који не знају шта су то права породична осећања. Популарне теме које се почетком века непрестано понављају тичу се безосећајних и лабавих односа крвних сродника, то јест крхкости спона које држе на окупу чланове циганске породице. Као смешне, обично се описују неемотивне реакције рођака у оним посебно емотивним и драматичним животним ситуацијама, реакције које одступају од норми које се стандардно очекују у датим околностима:

Циганска жалост[1]
Будили Циганина да устане: хоће мајка да му умре. Циганин протрљао очи па упита:
-Је ли опасно?
-Устај, ево издише! - рекоше му они.
-Ала ће то бити жалост кад се сутра пробудим! - рече Цига и окрену се на другу страну.

(Кића, 10, 2. III 1908.)

Из циганског царства
Умро циги отац и донели га на гробље. Гробар, с  цигаром у зубима, баца тешку земљу у раку и у сласт гута дим од дувана. Ожалошћени син, цига, гледа у мртвог оца и кука а гледа и у цигару, па му пљусну вода на уста:
-Имаш ли дувана? - упита он гробара.
-Имам - одговори овај.
-Куку, леле... Пуши, пуши, нећу ти још тражим, хоћу да кукам за татка! - Залелека цига и настави да се бије у прса за изгубљеним оцем.

(Кића, 14, 4. IV 1910.)

Ван породичног круга, Циганин се креће по свету који је дефинисан или сталешки или професионално, само не етнички. Њега је могуће наћи на разним официјелним и неофицијелним местима и у разним животним ситуацијама: у војсци, на суду, у цркви, на губилишту, на сеоском газдинству, на друму, итд. Ту долази у додир с људима различитих статуса и положаја у друштву - капетанима, кметовима, жандарима, поповима, земљопоседницима и свакојаким путницима. Наравно, све су то њему надређени сталежи, далеко изнад позиције коју он заузима, јер је то убедљиво најнижа позиција на хијерархијској лествици. Само изузетно се догађа да се Циганима супротстављају ликови који су етнички окарактерисани, то јест да се однос поставља као међусобни однос два етничка ентитета. У једном занемарљиво малом броју примера ти други су именовани као Срби. Много жешће се дешава да се шаљива радња у којој су учесници Цигани развија у оквирима познате троделне схеме градације, односно да је то такмичење или компарација три одабрана етноса. Разуме се, избор етноса је потпуно арбитраран и мења се од једне до друге варијанте. У наредном примеру главне протагонисте чине Србин, Влах и Циганин, међутим, постоје и бројне друге могућности: Тако, идентична причица, штампана 1924. године, укључује Немца, Албанца (Албанез) и Циганина.

Србин, Влах и Циганин
Путовали с вашара Србин, Влах и Циганин и разговарали шта су лепо видели.
-Бре, што беше пред Ђокиним дућаном једна лепа бритва, са сребром ишараним корицама - рече Србин.
-Видео сам је и ја, и кајем се што је нисам дигао - додаде Влах.
Нато Циганин завуче руку у џеп и рече:
-Жив ми Бог, ево ја сам је смакао! - и показа бритву.

(Кића, 43, 21.X 1907.)

Склоност ка лоповлуку је једна од особина која се много пута приписује Циганима, али морамо скренути пажњу на то да је у питању универзални мотив који се примењује и на остале етничке групе такође. Насупрот наведеном примеру, постоји доста текстова у којима су Власи споменути у истом том контексту, као генетски или, барем, као највећи и највештији крадљивци. Кад је о Циганима реч, јачи акценат се ставља на њихову необичну умешност у лагању, на брзину и спретност којом се извлаче из оних више него неугодних ситуација кад су као починиоци ухваћени на делу. У том смислу илустративни су следећи примери:

Циганска посла
Украо цига гуску па почео да бега. Кад га виде пандур, појури за њим и викну: “Стани куме!” А цига му одговори “Стани ти тебе барем нико не јури”

(Ђаво, 14, 1. IV 1907.)

Досетљиви Цига
Чувар ухватио Циганина где се попео на јабуку, па му подвикну:
-А шта ћеш на јабуци несрећниче?
-И молим те, господине, пала једна јабука на земљу, па сам се попео да је окачим на своје место; одговори Цига.

(Брка, 37, 20. IX 1909.)

Циганин полицај и фењер
Попне се ноћу Циганин на зид, да украде фењер са улице. На то наиђе полицај, и викне на Цигана. “Море Циго шта ти ту радиш.” А Циганин одговори; “Та господине очистио сам фењер, и усекнуо жижак, да боље видиш, кад прођеш.”

(Звоно, 23, 17. IX 1910.)

Морао украсти
Један циганин залутао у попову кухињу и виђе како се пече прасе.
-Бегај, крмачо, или ћу те узети! - повика циго на прасе. Али прасе се није мицало.
-Зар сам ја крив што ме не слушаш! - рече циго и украде прасе...

(Звоно, 251, Ускрс 1927.)

Да га ветар не однесе
Пријео се циганину млад лук, па к’о вели да оде да мало набере, али не у својој, јер је није ни имао, већ у туђој башти. Опази га чељад, те ухвате цигу. Када су га запитали зашто краде лук, он је одговорио: “Не чупам лук да крадем, него сам се ухватио за њега да ме ветар не однесе, па се лук сам ишчупао!” А када га је домаћин упитао: “А шта ти је то у торби?” из које су вирила пера од лука, цига је, видећи да је ухваћен, одговорио: “Па то и јесте зло, што је у торби.”

(Звоно, 259, 18. VI 1927.)

Довитљивост, окретност, сналажљивост у најразличитијим животним ситуацијама, неуобичајена прилагодљивост, флексибилност, вештина да се у моменту измени понашање које се у датим околностима показало нефункционалним, лукавост, рђавим искуством научена мудрост убогих и одбачених, и, изнад свега, сврсисходан и практичан здрав дух,, одлике су које красе овај етнички тип. Ретко кад је Цига представљен као збуњен или беспомоћно уплетен у сопствене лажи. Чак и кад се нађе у безизлазној ситуацији, кад је непорециво затечен на делу, без двоумљења наставља да изврдава не посустајући никад у својој одбрани. У свом измишљању ослобођен је као дете: ни најмање га не спутавају разлози логике, или било каква друга ограничења која потичу од конвенција, закона и правила која су прописали људи. Није нимало склон мудровању, међутим, попут осталих представника безначајних и убогих, уме и да мисли и да закључује оштроумно кад год је то заиста потребно.

Само прву.
Пре неког времена осуде неког Цигу због крађе на 25 батина. Кад се Цига пружио на клупу, капетан му рече: “Ако ме лепо узмолиш, опростићу ти неколико батина.”
А Цига брже боље скочи и склопи руке: “Милостиви господин, молим покорно, немој ми опростити неколико; опрости ми само - прву.”

(Звоно, 118, 4. X 1924.)

Хоће цига обадвоје
На некој ветровитој зими, питали циганина:
-Циго, шта велиш сад: или да се огрејеш, или да једеш рибе?
-Да гу пржим - одговори цига.

(Кића, 7, 15. II 1925.)

Циганин на причешћу
Циганин, сеоски субаша, дошао да се причести. Поп га пита за грехе, па, поред осталога, пита га и то да није штогод украо.
-Нисам, попе, ал’ сам баш од тебе хтео да украдем жито.
-Е, то је као да си и украо, рече поп. Мораш седам дана да постиш и да се кајеш.
Неколико дана доцније Циганин примети попове коње крај кукуруза. Цига их ухвати и доведе попу.
-Попе, да платиш оштету, викну Цига.
-А шта су урадили? упита поп.
-Наш’о сам их поред пута. Хтели су у жито.
-Па није то ништа. Зар за то да платим оштету? - зачуди се поп.
-Како није ништа! То је таман к’о да су се најели од њега. Тако си ме ти научио.

(Ошишани јеж, 202, 12.XI 1938.)

Као у напред наведеној шаљивој причици с помало моралистичким призвуком, поп и Циганин често чине комични тандем. Они се сучељавајући у функцији заступника две супротне стране, односно два различита, узајамно искључива погледа на свет. Поп и Циганин репрезентују два опречна принципа: један је представник цркве, заправо света који је чврсто утемељен на институционализованом поретку ствари, док је други носилац нереда и анархије. Духовна сфера Цигана је сфера приземног, профаног, маргиналног и субверзивног. Овај јунак доводи у сумњу и релативизује и вредности и све установљене регуле. Због тога је Циганин веома често актер у типу хумора чији је главни предмет десакрализација цркве, односно профанизација вере. На пример, он је приказан као непосвећен и неук, неко ко нити познаје нити схвата елементарне основе веронауке, ко не зна шта су најважније хришћанске светиње, не уме да се крсти, ко није ни вољан ни способан да макар шта од тога научи. Иако се покаткад притворно труди да делује лојално и удовољи туђим жељама, он у ствари љубоморно чува своју слободу. Баш у том религијском контексту, највише је потенцирана немогућност преваспитања и преображаја те, споља гледано, беспризорне циганске природе.

Поп и циганин
Обећао поп циганину да ће му дати врећу брашна, чим буде научио да се правилно крсти. Једног дана ето ти циге код попа.
-Е, јеси ли научио? упита га поп.
-Јесам одговори цига па поче да се крсти. Во имја оца и свјатаго духа.
-Полако, полако. А где ти је’ син! Упитаће поп.
“Син?” узвикну цига... Ено га пред вратима држи врећу за брашно...

(Брка, 45, 30.X 1905.)

Цига у цркви
Ушао цига у цркву да се помоли Богу. разгледајући иконе, шану ће једном до њега:
-Пријане, који је оно бос светац на оној великој икони до оних вратница на средини?
-То је Исус Христос - одговори му овај.
Цига се прекрсти и рече:
-Буди Бог с нама, већ толико година како му се молим, а још се и не познајемо.

(Кића, 32, 8. VIII 1910.)

Шта ћеш онда ти?
Саветовао попа Циганина да се већ и он једаред моли Богу.
Циганин: Хм! Ја да се молим Богу. А да шта ћеш онда ти, кога беса, радити!

(Звоно, 125, 22. XI 1924.)

Циганска посла.
Хтео Цига да се причести, па дошао да га попа исповеди. Свештеник, знајући да он слабо зна о божанству, упита га:
-А море, Дагуле, знаш ли ти колико има светих тајни?
-А знаш ли ти, попо? дочека Цига.
-Ја знам, одговори свештеник.
-Е, па кад знаш, што мене питаш? одговори Цига.

(Звоно, 163, 15. VIII 1925.)

За Циганина ништа више немају значаја ни сталешка правила и сталешке разлике. Он, наиме, није жељан да разуме у чему је смисао тих конвенција, па зато у себи не налази ни трунку страхопоштовања кад га случај намести у друштво господе. У сусрету са моћнима, са онима који држе власт у својим рукама, Циганин гледа само на то како да профитира, како да нађе најпробитачнији начин да нешто обави, да извуче за себе неку ситну, али конкретну и сигурну материјалну корист. Но, супротно очекивању, он никада није понизан: ни удвориштво ни ласкање нису средства којима ће се за своје потребе користити. Таква средства подразумевају много веће личне амбиције, далекосежније зацртане и одређене циљеве. У ствари, Циганин је непревазиђени стручњак за ситне ствари и ситне потезе. Упорно мољакање, наговарање, разуверавање или правдање су довољно делотворне вербалне технике у којима њему нико не може бити раван. Свет у коме се креће служи му за то да га за своје тренутне потребе искористи, а не да у њему буде прихваћен и да стекне признање. Увек и у свим ситуацијама, он остаје изван званичног друштва, завирује не улазећи у њега, непрекидно на прагу институционализованог света, али никад укључен ни стегнут у његове калупе.

За лепше друштво
Путовао господин у вагону у коме је седео и један стар цига, и пушио неког смрдљивог крџу у својој огорелој лули. Господин осети смрад од дувана, стаде кијати и кашљати, па да би се тога отресао, извади из кутије цигару свога финог дувана и даде му је да запуши.
Цига узе цигару, загледа је и спусти у џеп.
-Остави ту лулу, па пуши цигару! - рече му господин.
-Љубим ти леђа, господине, њека ћигаре; ћувам је за љепше друштво.

(Кића, 2, 8.И 1912.)

На ручку
За совром, код неког сеоског домаћина, за којом је ручао домаћинов гост, тамошњи кмет, привуче се полако и седе и један циганин, који је нешто радио код домаћина.
У том му викне неко са стране:
-Мујо, море!
-Шта је газда? - одазва се циганин.
-Несретниче, зар ти да ручаш са кметом?
-Што да не ручам: није кмет поган - одговори Мујо.

(Кића, 50, 13. XII 1925.)

Интересантно је да напоредо с непрестаним деловањем у овоземаљској, профаној стварности које му је дато - а можда баш из тог разлога - етнички тип Циганина развија карактеристике, боље рећи, преузима улогу апсурдног јунака у шаљивој фолклорној прози. Он је централни лик низа сажетих, језгровитих прича у којима доминира превасходно апсурд. Заправо, могло би се закључити да је апсурд основни разлог постојања приче, костур на коме се гради шала, извор из којег шаљиви садржај истиче и у који се, заокружен, поново улива. Обично се целокупна наративна конструкција исцрпљује у једној слици или једној, врло једноставно изложеној ситуацији у којој се замисао, жеља, или, просто, сан не третирају као плод имагинације, већ као истинска ствар - готова реалност. Постојање жеље или намере изједначава се с реализацијом само по себи. Но, овде није реч о фантастици пошто се два плана намерно логички бркају: не примећује се разлика између у машти направљеног рачуна и догађаја који би тек требало да уследе у стварности. Комично је то што се здраво за готово узима нешто што постоји само у мислима и што би, без нарочитих изгледа, у будућности евентуално могло да се догоди, и то што се унапред рачуна с целим ланцем последица који ће такав замишљени догађај наводно да произведе. Има много шаљивих причица које се граде на све подробнијем и све апсурднијем ређању сукцесивних догађаја који се један за другим надовезују на почетни имагинарни узрок. На тај начин се истичу и апсурд и детињаст ментални склоп Цигана. Раскорак између жеља и њихове на минимум потреба сведене егзистенције, између маште и реалности код Цигана једноставно не постоји. Некад се тај резултат постиже посредством слике, а некад више говорним средствима. У оба случаја комичан ефекат има ишчашен тон чије је исходиште апсурд.

Циганске жеље
Син (своме оцу циги): Чувај се ти тата бре, оће те погази коњ.
Циганин: А где је бре коњ?
Син: Па сад ћу да идем на вашар и да купим.

(Брка, 8, 16. II 1903.)

Готове паре
Дуговао циганин неком сеоском трговчићу и овај отишао пред чергу да тражи новац.
-А бре, мајсторице, где је мајстор? - пита он цигину жену.
-Отишао горе на утрину да сади трње.
-А шта ће му трње?
-Туда пролазе газдинске овце па ће да се чешу о трње, па ће да се нахвати вуна, па ће да гу побере и прода и узме паре, те да теби, светло лице, врати дуг.
Трговац се насмеја:
-Ха, ха, ха!
А циганка дода:
-Лако је теби да се смејеш на готове паре...

(Кића, 8, 19. II 1912.)

Циганка и Циганче
Седела Циганка поред ватре у черги, и преко луле гледала у дим који се диже с огњишта, па ће узданути и рећи:
-Е хе, да имамо масло, к’о што немамо брашно, па у комшилук тепсију да узмем, па да умесим једну гибаницу, па да ручамо и прсте да поједемо.
На то ће јој рећи Циганче:
-А ја ћу овако да ручам: хоп, хоп (показује прстима) па ћу и коло из средине да узмем.
Циганка зграби жарач и распали Циганче:
-Како ти коло да узмеш, кад татко коло треба да поједе!

(Кића, 12, 21. III 1926.)

Сличан мотив може се срести и преточен у стихове:

Циганска песма
Давла, давла
Све о нечем сневам
Да је масти
Ко што брашна немам
И тепсије
Ко што немам сира
Ал би масна
Гибаница била

(Брка, 36, 13. IX 1909.)

Врло близу апсурда је и највећи део црног хумора у коме Цигани такође редовно учествују. У претежном броју примера то је и дословце “хумор на вешалима”, будући да се ради о ситуацији у којој је Циганин осуђен на смрт вешањем. Међутим, он не схвата, или одбија да схвати трагичну коначност тог чина, па стога реагује као да је посреди нека сасвим рутинска свакодневна радња. С џелатом покушава да се нагоди око, за ту прилику, потпуно бесмислених и апсурдних појединости. Као резултат такве упорне самообмане настаје ефекат трагикомичног. Истовремено, у ширем контексту значења ове макабричне врсте хумора, могло би се говорити и о тоталној релативизацији свих проблема, питања и норми које се тичу човекове егзистенције на земљи. Донекле другачије су извесне варијанте које акцентују неочекивану хладнокрвност у Цигином понашању на губилишту, што није баш у сагласности с уобичајеним, типским цртама овог лика. То је нешто што много боље пристаје пословично хладнокрвним Енглезима, а могуће је да је пренето на Цигу касније, управо због распрострањености и популарности циклуса који је првобитно био везан за друге јунаке.

Циганин на вешалима
Осуде цигу да га обесе и доведу га на вешала. Кад угледа конопце и замке, цига се стресе и рече:
-Господине, жив ти Бог, не вешај ме за врат, тугаљив сам, него ме вешај за ногу.

(Кића, 10, 2. III 1908.)

Нестрпљиви цига
Ухватили циганина у крађи и неки преки суд реши да се обеси. Изведоше га на одређено место и очекиваху џелата да донесе конопац да га обеси.
Цига, који није знао шта му се то ради при вешању, од нестрпљења развика се:
Ајде, бре, луђи, пребесите ме на двоје, на троје, па да си идем кући, циганка ми варила каћамак, па ће се лошо направи од њега, ако ме још мало овђе задржите!

(Кића, 5, 2. II 1914.)

Циганин на вешалима
Осуђеном циганину на вешала прекинуо се конопац баш када је џелат хтео да га затегне. У томе тренутку циганин је пао под вешала. Џелат пренеражен гунђао је: “Но, то ми се још није десило!” – “И мени”, флегматично је додао цигнин дижући се са земље.

(Звоно, 131, 4. XI 1908.)

Апсурдних и црнохуморних тема има и изван простора губилишта. Чувена је она прича о Циги који учи коња да не једе, па таман кад га одучи од хране, овај цркне, као и друга, кад Цига, на питање пролазника је ли то његово дете које се голо-голцато мува около, одговара да је дете сироче а да га он само одева. У ствари, интересантна је појава да се за друге етничке типове не везују црнохуморне теме у истој мери као за Цигане. Овде је у питању нека врста парадокса: С једне стране, у најраспрострањенијим, популарним представама Цигани су право оличење животне снаге, виталности која савлађује све препреке и тешкоће. С друге стране, пак, с тим етносом је некако увек повезана и тугаљивост, али и њена узвишенија форма - патетика. Добро је познато да се исти или слични шаблони користе у разним уметностима - у књижевности, кинематографији, па чак и у сликарству.

Како ли је онима напољу?
Један Цига хваташе рибу на реци и у том удари киша. Немајући ништа чиме би се огрнуо, цига узе мрежу па се огрну њом. Киша пљушти, а он промоли прст кроз мрежу и рече:
-Боже, како ли је онима што су напољу?

(Кића, 51, 16. XII 1907.)

Циганинови гости
Добио циганин госта. Дошао му кум па циганка спрема за кума ручак... Хоће да му испржи цело једно јаје.
Циганче скаче око мајке и стално виче како је гладно. Циганки се досади па му рече: “Чекај де, није кум хала, па да поједе цело јаје.”

(Звоно, 133, 17. I 1925.)

Циганска посла!
Господар запита свога слугу Циганина:
-А где си био до сада, Циго?
-Јео сам шунке господине.
-А што лажеш, Циго, камо ти шунке?
-Бога ми, господине, све до сада сам гледао господина домина, како једе шунке. Он само жваће, а ја све - гутам.

(Звоно, 144, 4. IV 1925.)

Које се културне и етничке одлике најчешће издвајају ради конкретизације Цигиног лика? Уобичајена помоћна средства која се користе како би се означила и представила већина етничких типова су властита имена карактеристична за дати етнос и одговарајуће дијалекатске и језичке варијанте. Језичке особености на првом месту, а потом и лична имена необичне звучности су важна јер дају локалну боју која је неопходна тој врсти хумора. Ипак, кад је реч о Циганима, наилазимо на многа одступања од стандардних правила. У причама, вицевима и анегдотама ретко кад се употребљавају властита имена уместо етнонима Циганин, или његове одомаћене скраћене форме Цига. У целокупном фундусу прикупљене грађе откривамо свега неколико имена, или циганских надимака који се наводе у малом броју примера: Фирга, Муја, Муса, Мика, Грга, Дагуле итд. Исто тако, ни језик којим Цигани говоре није посебно педантно дат. Тај језик је граматички искварен, доста умекшан, с честом употребом гласова ђ, ћ, и љ, уместо д и џ, ц и л. Међу узречицама, типичне су “бођидуша” (бог и душа), “љубим ти леђа”, “давле, давле”. Приликом ословљавања честа је титула кум или газда. О циганском језику изричито се говори само у једној, истоименој причи чији подтекст има моралистичку ноту:

Цигански језик
Три младића ухватили једног циганина и терају га да их учи цигански.
-Муљим вас, што ће вам цигански језик, код вашега љепога језика - виче им циганин.
-Хоћемо да знамо! - вели један.
-Да јевтиније купимо клинце и вретена! - виче други.
-Добро је свашта знати, па и цигански! - виче трећи.
-Ама, муљим вас, газда, оставите ви мене сиромаха - отима се циганин. Па се у томе отрже и побеже.
-Циго, бре!
-Фирго!
-Манго!
-Лопужо! Магарче! Стоко! Оца... Мајку... привикаше они за њим.
Цига се осврте и добаци им:
-Што имам да вас више учим, кад, ето, боље знате цигански него ја.

(Кића, 12, 16. III 1908.)

Осим крађе и просјачења, типична занимања којима се Цигани баве су трговина и свирање. Тргују коњима (џамбаси), дињама, вретенима и преслицама, као што се види на основу претходног примера. Раде и код сељака за надницу, понекад су радници на грађевини, мада само привремено, увек у пролазу.

Куражан коњ
Продавао циганин коња на вашару. Купац дође, загледа га у очи, у ноге, пљеска га по врату и сапима, па ће рећи:
-Изгледа да је здрав. Само не знам да није плашљив?
-Њије, газда, жив ми Бог! Сву ноћ спава сам у шталу, па се ње плаши, ама ич! - похвали га цига.

(Кића, 16, 15. IV 1912.)

Цигански мираз
Један циганин удавао кћер, а зет га питао: шта му даје за мираз:
-Шта да ти дам? - вели му стари Фирго: - Дајем ти целу Посавину и све Поморавље, које од трговине, које од крађе, које од прошње. Ако од толике земље што не привредиш ниси прави циганин!

(Кића, 30, 25. VII 1926.)

Циганин и будући син
Једног летњег дана беше нека Циганка при порођају, те се сирота никако није могла да опрости те муке.
Њен муж, видевши да му се жена мучи, приђе јој ближе, као да ће јој нешто помоћи, па почне плачним гласом да виче: “Сине Мико, дођи, спремио ти татко кемане да свираш.”

(Звоно, 109, 2.VIII 1924.)

Старину чува,
Радио Цига на грађевини код грађевинара Р. Једног дана заклао сопственик грађевине младо јагње зидарима за ручак, па је требао и Цига да руча.
Кад је Цига ручао и добро се најео, запита газду:
-Ама, бре газда од какво месо ми ручасмо?
-Од јагњеће - одговори газда.
-Је л’ то од младо јагње?
-Јест - рече газда - ено му глава!
-Ама, Бођидуша, бре газдо, је л’ ми ниси могал кажеш пре, тиће кад се наједо. Чувам си старину, газдо. Пре Гјургјевдан не једем јагњеће месо.

(Кића, 17, 25. IV 1926.)

Сви досад цитирани примери потичу из првих неколико деценија века, док се претежна већина њих појављује у штампи на самом прагу двадесетог столећа. Причице чији су главни учесници Цигани рефлектују понајвише традиционалну културу, у то доба још увек у пуном јеку и полету. Највећи део фолклора који говори о Циганима - мотивски и по начину нарације - тесно је везан и усклађен са начином живота који обично зовемо традиционалним. Многе од тих шаљивих причица информишу нас о појединим аспектима живота на селу речитије него остале шале са етничким јунацима. Између осталог, откривајући нам ситуације и моменте који су се сматрали смешнима у то доба, односно пружају нам увид у смисао за хумор тадашње сеоске заједнице. Без обзира на вероватно старије порекло, те шаљиве народне причице кореспондирају и с временом, односно историјским тренутком кад су објављене у штампи. Највећа заслуга за њихов продужени живот свакако припада читаоцима који су предано слали текстове које су негде чули и забележили. Како време одмиче, с интензивнијом урбанизацијом, све је мање сличних умотворина у хумористичкој штампи; на сцену ступају и нови етнички јунаци. Ипак, то не значи да је Цига као етнички тип и комични јунак сасвим потонуо у заборав. И у будућим годинама он ће задржати присуство у шалама, чак и ако с времена на време буде гурнут у страну да би уступио простор тренутно популарнијим хумористичким ликовима. Но, његова позиција из каснијих дана у сваком случају неће бити истоветна оној с почетка века; највише зато што је знатан део традиционалних тема, чији је најподеснији носилац Цига био, застарео. С друге стране, развој апсурдног хумора, који је углавном био поистовећен с Циганима, ишао је другим правцем, на такав начин да овај полу-лукав, полу-наиван тип није могао да се прилагоди а да притом не изгуби сопствени идентитет и сопствени карактер.

Без обзира на релативно лимитирану способност адаптације, Цигани су и у новом историјском раздобљу спајани с одговарајућим темама - сексуалним, војничким, ређе политичким. Занимљиво је, рецимо, да се након завршетка Другог светског рата, у својству хумористичког јунака међу првима појављују у штампи, синхроно са обнављањем  публиковања необавезне шале уопште. Убрзо потом штампају се и шале с Лалом као главним јунаком, што би се могло објаснити сличном природом та два типа: И један и други су након подужег развојног пута постали фолклорни јунаци - што већ значи индивидуализовани комични карактери - пре него етнички типови у строгом смислу, представници народа или етничке групе. До дан-данас остале су у оптицају шале које се односе на службу у војсци, ратовање и војну обавезу. Па, иако се у прошлости та врста војничког хумора везивала и за остале етносе (Јевреје, на пример), у другој половини двадесетог века по правилу се идентификује с Цигом, покаткад с Лалом. Традиционалне шале о одслужењу војног рока и о дисциплини у војсци варирају разне ситуације у којима је Циганин представљен као кукавица и симулант - опет као неко ко нема ни најмање смисла за поштовање надређених чинова, војно устројство и хијерархију. Он се и у овом случају брине искључиво за личне потребе, мали шићар и ситну сопствену корист. Истовремено, као недорасло дете ужива у тричавим и безначајним почастима којима се сви остали војници подсмевају. У многим шалама Цига се приказује као добошар или четни трубач, звање на које је изнад свега поносан. То је војник који се не разуме у оружје, не сналази у пуцању, који не схвата да треба да рапортира по строгим правилима службе. И овде је он анархични рушилац дисциплине, премда му то није свесна намера. Попут цркве, војска је само још једна парадигма - симбол званичног света с којим Цигани живе у константној опозицији.

На пуцању
На стрелишту распоређен вод за пуцање у мете. Поручник извади цигару мету је у уста, погледа циганина што је био први на десном крилу и командова:
-Пали!
Цига погледа у поручникову цигару, устумара рукама по џеповима и рече:
-Муљим, госпођине, њемам машину, ама ич! Славе ми!

(Кића, 35, 28. VIII 1911.)

Немој да ји караш
Стара Циганка чим доби од сина писмо, да је добио за каплара, оде у касарну и кад угледа сина где лупа у добош рече му:
С официри се не свађај и немој да ји караш! Љубим ти чин и звање! Љуби ти мајка - маљицу!

(Брка, 49, 16. XII 1912.)

Парадни
Учили цигу војника да увек мора старешину војника да поздрави, кад год поред њега пролази.
Једаред цига носи две порције јела и не обраћа пажњу на официра који прође поред њега. Наљућен официр заустави га и викну:
-Је ли ти бре? Зашто ме не поздрављаш?
-Мулим ти се господине, држ ове порције, да ти ребнем један парадни! одговори цига.

(Фигаро, 8, 19. II 1922.)

Коначно, упркос свим упадљивим разликама у култури, начину живота и погледима на свет, упркос одбачености и неукључености у главне токове друштва, фолклорни материјал који се односи на Цигане не садржи шале које би се могле интерпретирати као погрдне, подругљиве, намерно увредљиве и понижавајуће, једном речју, антициганске. У целокупном корпусу грађе забележили смо само један пример који би, уз дужан опрез, требало сматрати изузетком. То је сасвим очигледна, недвосмислена и отворена етничка погрда начињена у најкраћој форми питање-одговор: “Кад је Циганин човек? Кад га угледаш издалека, док га ниси распознао!” (Кића, 45, 5.XI 1922.)

Напомена

1. Сви наведени примери остављени су у њиховим оригиналним верзијама, без правописних корекција.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]