Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

БОСАНЦИ - МУЈО И ХАСО

За разлику од досад описаних етничких типова, Мујо и Хасо су једини модерни пар јунака у области шаљивог фолклорног стваралаштва. Народне причице у којима се наилази на спомен Босанаца сабране су кад и остале те врсте, делом још у првој половини деветнаестог века[1], међутим, као што је напред речено, оне својим јунацима нису даривале специфична етничка, карактерна или језичка обележја. Ни у социјалном ни у етничком смислу, босански ликови нису ни приближно дефинисани. Иза имена Бошњак каткад се крије бедни, потлачени рајетин, вероватно пореклом Србин, а каткад силни, далеко моћнији Турчин. Повремено су то приче с општим, универзалним мотивима, а повремено политички интониране фабуле у којима се сучељавају Немац у својству мрског окупатора и Бошњак као заступник окупираних. У основним цртама, то је фолклорно наслеђе које се пренело у нови век. Новине које излазе у то доба не доносе много прича о Босанцима. У онима које се могу наћи понављају се претежно шаблонске игре речима - најчешће варијације апсурдног разговора између државног службеника чији је матерњи језик немачки и простог сељака који тумачи оно што му је речено на основу хомофоније, сличне звучности језика, имајући притом на уму проблем који га мучи, који га је на то место и довео. Ове шале немају наглашену политичку позадину, мада се из разних других новинских садржаја може врло добро наслутити колико је раздобљу пре проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца обележје дала напетост и јака исполитизованост у односу на Босну. Из бројних сатиричних коментара назиру се обриси стереотипне слике о Босни као земљи стално разапетој, притиснутој недаћама и замршеним политичким проблемима, насељеној људима који су истога рода, но, ипак, по много чему различити, далеки и туђи. С протицањем времена та представа се мења: Босанци постепено губе статус полу-странаца, што значи да и хумор почиње да их третира интимније, као блиске и своје типове. Шале које дијалошки конфронтирају Босанце с осталим етничким типовима из интерног фолклорног репертоара необично су ретке у периоду двадесетих година. Изузетак чини следећи пример, где је Босанцу намењено да буде културно инфериоран тип:

Лала и Босанац
Нашли се Лала и Босанац, па разговарали о које чему. Лала се хвалио како у њих, у Срему, много штошта има, што у Босни нема, и како он много шта зна што Босанац не зна.
А Босанац опет, тврдио како је у њих боље но игде и како није он таки простак како га он замишља.
-Ми имамо и телефон, а ви немате - вели му Лала.
-Е, јес. Све ми имамо као и ви.
-А јеси ли ти видео телефон?
-Јесам га, вала, и јео - одвали Босанац.

(Кића, 3, 17. I 1926.)

Лик Босанца почиње да се популаризује тек средином, или крајем тридесетих, дакле у моменту кад етнички конгломерат државне заједнице - која пролази кроз хаосе криза и међунационалних размирица - постаје итекако релевантно питање, у средишту интересовања целокупне друштвене јавности. Хумористичка штампа пословично је увек имала чуло да осети пулс времена и актуелног тренутка: на свој начин и са своје стране, она је актуелизовала унутрашњу културну и етничку разноликост становништва тако што се трудила да укључи већи број етничких типова у рубрике које иначе публикује. Током претходне деценије, на плану избора и третирања етничких јунака још је било могуће уочити отуђеност, видети колико је дубок јаз између народа који су се нагло, одједанпут нашли у истој држави: Темељ и ослонац хумористичких творевина и надаље су, по старој навици, чинили локални, одраније познати типови; њима је додељиван задатак да буду протагонисти комичне радње. Међутим, с модерним отварањем хумористичке перспективе, којим је прихваћена нова реалност и откривен комични ресурс унутрашње смеше народа и мултикултуралности, Босанац је стекао свој хумористички профил - идентитет који га оживео и специјализовао као засебан етнички тип.

Оде Мујо
Седе крај Миљацке Хасо, Мујо и Ариф. У једно време предложи Хасо да се окупају. Сви пристадоше. Први се поче свлачити Мујо. Кад је био готов, ћупи у воду и зарони. Пошто се не појави задуго на површину, они почеше да разговарају између себе:
-Добро рони Мујо.
-Баш добро! одговори Ариф.
То рекоше и пошто су се свукли стадоше крај реке па се погледаше.
-А виђе ли ти, бива, да оде Мујо, Хасо? Рече Ариф.
-Оде, оде! додаде мирно Хасо и обојица почеше да се облаче.

(Ошишани јеж, 166, 5. III 1938.)

Утеха
Састала се два Босанца:
-Како си Мујо? пита један.
-Вала Богу, Амеде, а како ти?
-Вала, и ја добро... А шта ти ради брат?
-Е, болан, уби га синоћ гром.
-Ма знао сам ја да он не мере дуго, кад нако слабо изгледа, доврши Мујо.

(Ошишани јеж, 175, 7. V 1938.)

Убиство у ашчиници
Десило се некакво убиство у једној ашчиници на Баш Чаршији. На суђењу судија прозива главног сведока, самог ашчију Идриз-агу.
-Де нам ти сад лепо испричај како се то све десило.
-’Оћу, честити господине. Све ћу ја теби на тенане испричати. Овако десно ко сједи Хусо и пред њим, бива, пилав; онамо јопе при вр’у сједи Салко и пред њим кадаиф; онамо јопе до Салка Јунуз и пред њим долма, а јопе лијево ти је од њега - неки угурсуз - Адем ефендија и пред њим јиришће. Кад ли одједном нож сијевну, Салко паде. Алаха ми не знам ко га уби. Посјец ме ђе сам најтањи, ако знам.

(Ошишани јеж, 175, 7. V 1938.)

Као што нам неувијено казују претходни примери, за хумористичку типизацију која ће репрезентовати Босанца изабран је припадник муслиманске вероисповести. Рекло би се да је то логично решење јер је муслимански културни образац више него подесан да обезбеди освежење, то јест неопходну, пожељну разноврсност у хумору. У том обрасцу скривен је раскошан извор егзотике, интересантне за потку шаљивог ткања и за атрактивно онеобичавање стандардних шаљивих мотива. Значајну новину донела су већ и сама муслиманска имена, а такође и изобиље нових речи, узречица и појмова преузетих из турског језика. Само тај језички материјал био би достатан да испуни задати услов - да обогати и да улије дух новине постојећем хуморном изразу. Но, поменути фолклористички разлози за избор Муслимана сигурно нису били и једини. Осим многих, лако уочљивих разлика у вери, обичајима и стилу живота овог дела југословенског становништва, Муслимани су привукли пажњу и својим активним учешћем у политичком животу земље. Напоредо с Црногорцем и Лалом, карикатуре овог времена приказују Мује са обавезним, симболичним фесом на глави. Ипак, што се тиче индивидуалних карактерних и психолошких особина, ништа посебно специфично није устаљено као основ за систематско фолклорно варирање, изузев, можда, оријенталне шкртости на речима, уздржавања од било какве психолошке реакције, својеглавости и склоности да се ужива у доколици. Причице које се односе на Босанце прилично су разнолике међу собом. Комика, као и карактеризација ликова, гради се понајвише језичким инструментима.

Туђа работа
Седи Мујо поред јарка. Изуо кундуре и спустио ноге у воду, па гледа како вода тече. Наишао Смајо па застао поред Мује, али Мујо ни главе да окрене, акамоли да што проговори.
-Јеси ли ћуо, Мујага да је Шарфанова Хатифа побјегла од баба, бива удала се? пита Смајо.
-А што се то мене тиће? одговара мрзовољно Мујо.
-Ама, болан, побјегла је твоме брату Рагибу и, ето, ваљаће ти се мирити са Шарфаном, наставља Смајо.
-А што се то тебе тиће? одговара Мујо не окрећући главе.
-Ама комшије смо па велим...
-Јок, каке комшије? Ти лумера девет, а ја ћетири, а ђе је то себе јено од другог? заврши Мујо, а не окрену се.

(Ошишани јеж, 184, 9. VII 1938.)

Мехага у књижари
Дошао Мехага у књижару да купи сину једну школску књигу, и пошто је прегледао, обрати се књижару.
-Е, пошто ти је књига?
-Двадесет динара.
-Много је. Алаха ми, а и немам више од десет динара. Него, одвагај ти мени за десет динара, и ево ти паре.

(Ошишани јеж, 190, 20. VIII 1938.)

Ко је појео сир
Суљо и Ахмед купили сира за вечеру и ставили га коњу у бисаге. Када су стигли до једне кафане, Суљо уђе да попије кафу, а Ахмед, који је остао да чува коње, извади сир из бисага и поједе га.
Када је дошло време вечери, Суљо поче да тражи сир и пошто га не нађе обрати се Ахмеду:
-Ахмеде, гдје је сир? Да га ниси појео?
-Нисам, вала, Суљо, него биће да га је појео коњ.
-Е, нека вала, Алаха ми, и право је што га је коњ појео кад му га је магарац оставио, одговори Суљо.

(Ошишани јеж, 212, 21. I 1939.)

Покојни отац[2]
Теферичили Ибро и Хусо на врелу Буне и сладили пастрмке.
На Ибрино питање од чега му је умро отац, развезао Хусо да прича што може опширније, а не примећује да је рибе све мање. Кад то најзад, у зао час, опази, хтеде да наведе Ибру да се и он расприча, па упита:
-А, дина ти, од чега је умро твој отац?
-Мој на пречац - дговори Ибро преко залогаја и настави да једе.

(Ошишани јеж, 1987, 29. VII 1977.)

Три царева града
Бехто и Хусо у шљивару, егленишу, по шљивама попала гусеница, пасе ли пасе... Све рушти шљивов пупољак.
Бехто гледа силну гусеницу.
-Све ће нам шљиву појести ова живина...
-’Оће вала, сву - потврђује Хусо. - А бива, знаш ли ти, мој Бехто, шћта би сад ваљало?
-Шта?
-Ваљало би три царева града да има сад кога да нас наћера да оћистимо овај гад са шљива.
-Е, аферим, добро си рек’о! То би нам много ваљало, безбели... Ал’ ето, нејма ко...
-Нејма...

(Ошишани јеж, 1993, 9. IX 1977.)

Све до пред крај седамдесетих година двадесетог века у употреби су разна муслиманска имена, иако се највећи број пута понавља име Мујо. Чврсто здруживање имена Мујо и Хасо у сваком случају представља каснију фолклорну појаву и скорашњег је датума. Пре него што се тај чувени пар попео до врхунаца популарности, потиснуо остале конкуренте и запосео престижно место учесника без којих се не може замислити шала, било је доста тешко извући неку посебну жицу у хумору који се односи на Босанце. Није лако рећи шта је то индивидуално, специфично и баш најбитније што одражава босански менталитет, босански карактер и босански начин размишљања. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, смех тих шала неселективно је усмерен на опште људске слабости: лоповлук, алкохолизам, необразованост, ограниченост, простоту и сл. Једно време - после је то потонуло у заборав - омиљену тему шала чиниле су физичке предиспозиције босанске главе: главе житеља Босне хиперболисано су представљане као тврде, отпорне на ударце, толико непробојне да нема силе која би била довољно јака да њих разбије.[3] Кроз те физичке карактеристике провлачене су алузије и на њихову умну хендикепираност. Као контраст томе, занимљиво је да су се у уста Босанаца доста често стављале и врцаве опаске у вези с тренутно актуелним друштвеним и политичким збивањима у земљи.

Дочек
На сарајевској жељезничкој станици свечани дочек, долази неки државник, чују се плотуни. Суљо и Мујо акшамлуче на Требевићу. У неко доба Суљо ће рећи:
-Шта оно пуца?
-Оно су свећани плотуни. Долази њеки државник, па га доћекују.
Опет се чује плотун.
-А шта је оно сад? - пита Суљо.
-Други плотун.
-Асли га из прве не погодише...

(Чивија, 16. IX 1968.)

Тегет хумор са Башчаршије
Седе два хамала на Башчаршији и егленишу. Вели Суљо Муји:
-Ти Мујо, све вићеш “не море се, не море се”, а на теби сваки дан нова закрпа!

(Чивија, 16. IX 1968.)

Са Миљацке
Ухватио Суљо златну рибицу, она га моли да је пусти, па ће му испунити три жеље:
-Кажи прву жељу! - рече захвална рибица.
-Да овај Требевић буде сав једно мезе!
-Другу жељу?
-Да Миљацком умјесто воде теће ракија...
-А трећа жеља?
Суља дуго мисли, мисли...
-Ма дај још два деца ракије!

(Чивија, 16. IX 1968.)

Схваћени унитаризам
-Хасо, гдје путујеш? - упита Суљо.
-За Сарајево. А ти Суљо?
-Ја за Београд.
-Видиш Хасо, откако нема оне унитаристичке ознаке “ЈЖ” на возу, можемо са истим у исто вријеме путовати свако на своју страну.

(Ошишани јеж, 1623, 7. VIII 1970.)

* * *

Фатима, девојка из околине Добоја, дошла у град и упознала се с неким младићем. После извесног времена, она га упита:
-А шта си ти?
-Србин - одговори младић.
На то ће девојка:
-Ама, не питам те шта си по шовинизму, већ шта радиш.

(Ошишани јеж, 1674, 31. VII 1971.)

Филхармонија
Хусо и Хасо пију кахву. Одједном ће Хусо:
-Ћујеш, болан, Хасо, долази бечка филхармонија.
Хасо хитро отпи кахву па рече:
-Ћујем болан Хусо, ал’ свеједно ће њих “Жељо” са 5:0.

(Ошишани јеж, 1750, 12. I 1973.)

Двобој
Чувао Мујо стадо на ливади, па понео новине и чита. Сео на пањ и читао али му се придрема па све главом горе-доле.
Помисли ован предводник да га то Мујо на двобој зове, залети се па Мују тресну у челенку.
Кад је Мујо касније дошао себи, прво што је рекао било је: “Е, да му Мухамеда по сто пута, ко ми уби овна?”

(Ошишани јеж, 1772, 15. VI 1973.)

Иако нема никаквих препрека да се Босанци уклопе у најразноврсније типове и циклусе шала, већина је оних у којима се комични ефекат гради на глупости. Глупост је једна од стандардних тема хумора, с варијацијама које осцилирају у огромним амплитудама: финесе значења крећу се од нешколованости, неупућености, неспособности да се нешто замисли и схвати, па све до природне наивности, имбецилности и тоталног апсурда. Уз исти тај предметни круг везују се циклуси који говоре о дечијој глупости, погрешно схваћеним појмовима, одговорима одваљеним на часу, пред учитељицом, или у ма којој другој ситуацији. У улози ђака најчешће се појављује мали Мујо или Мујица, дете које је заузело место малог Моше, некадашњег јеврејског јунака, или етнички непрофилисаног малог Перице.

Цртани филмови
Суљо и Мујо у склопу једног нашег предузећа раде у некој афричкој пустињи. У предвечерје, једном, потерани нуждом, чучну испод неке палме. Након неког времена, Суљо ће:
-Ћуј, Мујо, окрени се и ти на ову страну!
-Зашто, болан?
-Поћели су цртани филмови...
Из даљине, великом брзином, палми се приближавао лав.

(Јеж, 1756, 23. II 1973.)

Проблем
-Мујо, дошо Суљо из Немачке.
-Су ћим, болан?
-Возом, ја ћим ће!
-Их, ђе ће га оноликог паркират?

(Јеж, 1765, 27. IV 1973.)

За ђабе
Ујела Мују змија па дошао код лекара.
-Где вас је ујела?
-У шуми.
-Море, на ком месту?
-Испод једног дрвета.
-Ма човече, не питам то већ за шта вас је ујела?
-За ђабе!

(Јеж, 1769, 25. V 1973.)

Знање
Пита учитељица малог Мују на часу:
-Реци ми, Мујице, који су органи за варење?
Мујо се мало замисли, па рече:
-Лонци и шерпе, другарице учитељице!

(Мујо и Хасо, Јежев хумор-виц, 1978.)

Учењак
Малог Мујицу интересовала једна ствар:
-Тајо, знаш ли ти ко је био Хамлет?
-Знам ко је био ‘Амлет, ал нећу да ти кажем. Узми лепо “Илијаду и Одисеју” па прочитај!

(Мујо и Хасо...)

Обавештење
На железничкој станици у Сарајеву спикер се обраћа путницима следећим речима:
“Путнички воз за Мостар и Плоче стоји на трећем колосеку, полази за пола сата... Понављам: путнички воз за Мостар и Плоче стоји на трећем колосеку, полази за... Вид’ будале, оде!”

(Мујо и Хасо...)

Скупа с фиксирањем стереотипних имена коначно се усталио и типски комични лик босанских представника у хумору. У наше време, шале с Мујом и Хасом достигле су изузетно висок степен популарности, степен који далеко превазилази популарност њихових јединих савремених такмаца, Лале и Црногораца. Без обзира на већ много пута доказану чињеницу да се за тренутно омиљене хумористичке типове лако лепе сви могући универзални мотиви - што значи да су неизбежна одступања од било ког круто постављеног правила - у овом случају пред собом имамо једно компактно језгро грађе која нам даје могућност да изведемо генерализације о неким суштинским и умногоме особеним странама идентитета поменутих јунака. На првом месту, оно што је другачије, што представља дистинктивно својство које се не разазнаје код претходних уопштавања слике Босанаца јесте социјално порекло овог пара. Мујо и Хасо су пре оличење социјалне него верске средине: они репрезентују одређени слој људи из Босне. У њихово поље смисла и значења уграђени су елементи једне, не тако давно прошле епохе друштвених кретања. Наиме, на основу најтипичнијих раних примера, стиче се утисак да су та двојица Муслимана представници југословенских гастарбајтера који су махом били пореклом из Босне. Они оличавају тип полутана - сиромашних, примитивних, за завичајно тле сраслих људи који су отишли на привремени рад у иностранство; то је социјални процес карактеристичан понајвише за мобилно време седамдесетих. Углавном се ради о дошљацима из руралне провинције, једва способним да се адаптирају на живот модерног града и код куће, а камоли на развијеном Западу. Ипак, за њих та промена значи једини пут ка напретку и изградњи неке боље будућности у домовини.

Препознатљиво
Оженио се Хасо негде у Немачкој, па решио да доведе своју Грету на недељу-две у родни крај. Успут јој причао о земљацима и о томе како други терају шалу с њима, па Грета стекла некакву слику о тим људима тамо у Босни.
Возе се они тако од северозапада ка југу, кад Грета одједном, да покаже како је све схватила, узвикну:
-Ево нас међу твојим земљацима!
-По чему познаде? - зачуди се Хасо.
Грета му показа једног ћопавог хоџу који је имао бели турбан око главе:
-Па видиш онога: боли га нога, а он увезао главу!

(Мујо и Хасо...)

Кофер
-Зашто не купите овај кофер? Видите колико је јефтин: само педесет марака! - наваљује купац на Мују у Немачкој.
-Ма, шта ће ми кофер, болан - брани се Мујо.
-Па да у њега ставите одело кад путујете...
-Вид’ будале! Зар да путујем го?!

(Мујо и Хасо...)

Питање
Седи друштво у кафићу и испија своје пиће, кад - врррум! - протутњи поред њих Мујо на мотору.
-Има л’ ко ваки “кавасаки”? - упита без стајања.
После неког времена, ето ти њега опет.
-Има л’ ко ваки “кавасаки”, лијепо питам?
Тако је прошао још неколико пута док једном момку није дојадило.
-Имам ја!
-Па где се онда гаси? - панично ће Мујо.

(Мујо и Хасо...)

Танте за кукурику
Уселили се Мујо и Хасо у новоградњу. Сретни, нема шта!
После неког времена, дигне Мујо ролетне и када је хтео да их спусти, оне никако да се појаве. Љутито оде до Хасе који је становао изнад њега и нападе га још онако с врата.
-Одмах да си ми вратио ролетне!
-Оћу, мало морген! Вратићу ти када ми ти вратиш оно по’ киле грожђа које ми је побегло када сам га прао у шољи!

(Мујо и Хасо...)

Будући да су Мујо и Хасо савремени јунаци, и њихов природни амбијент мора бити савремен. Пошто су релативно одскора типски заокружени, асоцијативни капацитет који са њима иде утиче на то да мотиви преузети из старије традиције шаљивог фолклора њима већином не леже. Њихова средина је строго урбана, иако овамо стижу из села, односно из пословичних босанских недођија и забити. То је тип људи који пред собом крче мали и скроман пут, уз скромну али, кад се све сабере, ипак значајну добит. Мујо и Хасо припадају класи врло виталних аутсајдера. Њихов статус је статус вечитих маргиналаца који су део целине сваког урбаног друштва. Они не постављају велика питања и задовољавају се ситним постигнућима: кадри су и решени да преживе све катастрофе које живот за њих спреми. Њихово незнање је огромно, али ништа мање функционално - штити их од опасности да се осећају као губитници. Хумор који се везује с Мујом и Хасом базиран је превасходно на тој врсти глупости, с том разликом што у неким савременијим варијантама садржи и једну софистицирану ноту апсурда. Глупост је тема која спада у категорију најопштијих људских тема, међутим, танане финесе вокабулара, мекоћа звука и изражајни потенцијали босанског говора - у коме је псовка врло битна компонента и има смисао животне филозофије, стоичког, измиреног коментара на све крупне и ситне догађаје у животу - чине да претежан део употребљених мотива делује јединствено и посве аутентично. Уопште узев, већина шала са босанским судеоницима, топографијом и, пре свега, дијалектом носи свој властити печат: интонирана је с немалом дозом простодушности. Њихова локална палета боја даје једну додатну, умногоме специфичну нијансу свим универзалним значењима.

Да се чује
Дође Хаса код Мује, а Муја ставио дете на орман.
-Што си болан Мујо подиго дете горе?
-Па да чујем кад падне!

(Ошишани јеж, 1765, 27. IV 1973.)

Чиста логика
Наиђе један човек на Мују и Хасу и зачуди се видевши да један копа а други одмах за њим затрпава ископано.
-Шта радите то, живота вам? - упита их.
-Постављамо цијеви за водовод! - одговори Мујо.
-Зашто онда један копа а други одмах затрпава? Где је ту логика?
-Логике има, него нема Ибре да поставља цијеви!

(Мујо и Хасо...)

Наука
Учи Мујо сина да плива.
-Маши ручицама, Салеме, маши, маши, маши ручицама... маши, маши... Е, јеб’ га!

(Мујо и Хасо...)

Одговор
Добили Мујо и Хасо стан у новоградњи. После два месеца, враћајући се кући на другом спрату зграде приметише како са прозора стана куља дим.
-Шта ли се оно запалило, мили боже? - као за себе ће Мујо.
-Ма, ништа болан. То се дими из Суљиног стана, а он је ватрогасац па је сигурно донео нешто кући да ради хонорарно! - објасни Хасо.

(Мујо и Хасо...)

Тепих
-Какве су вам те нове комшије? - пита Хасо Ибру.
-Мани, чудан неки свет. Купили нови тепих, па сад траже да се изувамо кад им дођемо у посету.
-Шта је то чудно?
-Чудно је што им тепих виси на зиду.

(Мујо и Хасо...)

Мост
-Замисли, прелазио Мујо преко оног нашег моста, а мост се из чистог мира срушио. Зашто?
-Па ваљда зато што паметнији попушта.

(Мујо и Хасо...)

Мерак
Купио Мујо два броја мање ципеле.
Па што то, болан Мујо? - питао га Хасо.
-Их мерака кад их скинем.

(Мујо и Хасо...)

Изузетно, може да дође до одступања од уобичајене концепције шала, тако да се тобожњој босанској глупости приступа из другог угла. У наредном примеру, видимо преокренуту стандардну ситуацију: Босанци се не налазе на раду у Словенији, већ су Словенци ти који путују кроз Босну; свесни стереотипа који влада о њима, Босанци играју баш на ту карту, употребљавајући га као практично средство да насамаре ограниченог, предрасудама оптерећеног противника.

Систем
Јанез и Јожа возили камион-крстарицу кроз Босну.
На семафору стану, кад приђе им Мујо и покуша да упали цигарету на фару.
-Дај дугачка светла, слаба је ватра! - замоли возача.
-Е, јесу ови Босанци глупи! - коментарисао је Јанез и упалио дугачка светла, а Мујо ће кроз шапат:
-Је л’ болан Хасо, је си л откачио приколицу?

(Мујо и Хасо...)

С времена на време, хумористички тандем Мујо и Хасо могуће је раздвојити, или претворити у троугао учешћем жене Фате, чиме се излази у сусрет потребама класичног сексуалног хумора: у оптицају је мноштво вицева на рачун секса, набијања рогова, и уопште - мушко-женских односа. За разлику од Сосе, Фатино хуморно појављивање искључиво је у својству сексуалног партнера. Дакле, осим лабилног морала, она не поседује друге индивидуалне црте, нити је чвршће спојена с било којим од двојице мушкараца: алтернативно се комбинује и с једним и с другим. Њена функција је другостепена и више пасивна - однос између Мује и Хасе јесте оно што је заиста релевантно. Између осталих, данас популарних еротских мотива, уз Мују и Хасу везује се хомосексуализам, а ређе и неке друге сексуалне девијације.

Откриће
Разговарају Мујо и Хасо.
-Нисам знао да она моја Фата ради за Америчку обавештајну службу! - рече Мујо.
-Их, откуда ти то? - зачуди се Хасо.
-Па, свако вече кад легнемо, а она помисли да сам заспао, Фата отвори прозор и јавља им се са “Е-СА-ДЕ! Е-СА-ДЕЕЕЕ!”.

(Мујо и Хасо...)

Забуна
-Ћуј, болан, Хасо, испало да је онај наш пријатељ Ибро хомосексуалац!
-Е, лажљивог инсана, да Алах сачува! Ја га гузим већ годину дана, а он стално виче да је електроинсталатер!

(Мујо и Хасо...)

Као носиоци нових хумористичких тенденција, Мујо и Хасо потиснули су не само етничке него и неетнички конципиране типове у други план. Данас њихова имена означавају синоним за шалу уопште, без обзира на тематско поље о коме је реч. Они покривају најшири спектар мотива у распону од сексуалних, црнохуморних, па све до политичких. То су у правом смислу речи модерни фолклорни јунаци, једини које је произвело, или барем лансирало модерно доба - позни двадесети век.

Напомене

1. Видети: В. Врчевић, нав. дела.
2. Овај и следећи пример штампани су у рубрици која носи наслов Смејали се наши стари.
3. Занимљиво је да је у америчком фолклору исти мотив везан за Црнце. Двадесетих година, било је могуће прочитати комично хиперболисана поређења која дају описе колико су тврде црначке главе и у нашим новинама.

<<назад напред>>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]