Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије

МАКЕДОНЦИ

Македонци, или барем македонски језик, врло рано су се нашли у сфери интересовања хумористичких листова у Србији, као предмет шаљивог поигравања с примарном сврхом да се разоноде и насмеју читаоци. Шале с македонским протагонистима штампају се на страницама хумористичких журнала од самог почетка века, што значи пре но што су те области биле ослобођене од турске власти и припојене Србији. Из тих давних примера види се да је хумор с Македонцима доста близак домаћој публици, свикнутој како на њихово етничко име тако и на језички идиом јужних крајева уопште. Заправо, етнички типови с југа Балкана утемељили су својеврсну традицију на широком подручју хумора и сатире. У истом контексту, разноврсности ради, с времена на време су се могли наћи и Македонци - на пример, у листу Ракетла из 1909. године као коментатор и носилац истоимене рубрике појављује се Млекаџија Митко од Прилеп. С друге стране, Македонци су упознати и из богате традиције шаљивих народних прича, међу којима је свакако најомиљенија и највише пута штампана Татко и магаре. Мотив из те приче повремено је коришћен у комбинацији с другим мотивима да би се створиле неке мало свежије, делимично модернизоване форме. Упоредно коришћење и помешаност старијих и новијих, народних и популарних мотива чини препреку да се уопште правилности и издвоје црте које дају некакву сталност или особеност етничком типу Македонца. Лик Македонца никад није добио неки самосвојан, карактеристичан профил. Његова специфичност испољава се једино у спорадичном навођењу социјалних чињеница везаних за рад - одлазак у печалбу или зидарски занат. Реткост је такође да се македонском јунаку надене име, као што је то случај у следећем дијалогу који највише подсећа на скеч:

Нобл човек
Спиро: Мољем вас за једна жељезничка карта за Њу-Јорк.
Заступник: (млад господин са офарбаном косом, мачорским брковима и цвикером); Ми вам т.ј. ја вам не могу т.ј. директно дати карту за Њу-Јорк, но индиректно преко Бремена. Ферштен-зи?
Спиро: Мољем фино не сам разумео. Ја не тражим карту за индиректно, него го тражим за Њу-Јорк. Знајте тамо су наши Македонци у печалба.
Заступник: Уф, уф! Ово је да човек полуди. Г. Думбалаков молим вас свршите, “ес екелт мих” од ових Македонаца.

(Брка, 20, 8. V 1905.)

Зуби као у паса
Састала се два Македонца.
-Ела, бре, једну чашу!
-Нећу бре! Липсаја ми татко!
-Липсао ти татко?... А зашто бре?... Немаше, ваљда зоби да јади?
-Како немаше зоби?... море имаше зоби како пас, тебе да поједе, ама не имаше шта да јади!...

(Звоно, 190, 14. VII 1910.)

Македонски младожења
Венчавао се Македонац, и кад поп, по обичају и обреду, хтеде да запоји три пут младенце вином, уз оно лепо: “Вјенчастеја раб божји... во имја оца, амин и Сина...” и кад поднесе чашу с вином младом женику, овај одби руком, говорећи:
-Дедо попе, не сум за вино; сум за раћијата...

(Веселе новине, 19, 9. XII 1923.)

Маћедонски пандур
Писар Гргур зове среског пандура Миту и предаје му једно писмо.
-Ово ћеш писмо, Мито, однети на пошту и предати га као препоручено. Јеси ли разумео?
-Хубаво, господин Глигур! - одговори Мита, примивши писмо и паре за поштарину.
Мало после Мита се обраћа жандарму коњанику Сими, кога је зауставио у ходнику начелства.
-Ај бре, Симче, шчо кје да прајим? Господин Глигур даде ми ова книга да го фрлим на пошчата. Негу разбраф каг ће го давам, пре ручак или после ручак.

(Веселе новине, 20, 16. XII 1923.)

У школи играња
Учитељ: Ви ћете играти са оном лепом дамом у белој хаљини што стоји до огледала.
Играч (Македонац): Некем даму, сакам девојку!

(Кића, 9, 1. III 1925.)

Мајстор и зидари
Мајстор, Македонац, виче на своје земљаке зидаре:
-А, бре, децо, ви много јадите?
-Па газдо, мора ме, мужи сме!
Доцне мало, викну им:
-А, бре, деца, ви мало работите?
-Па не можеме, газдо; деца сме!

(Кића, 11, 15. III 1925.)

Заправо, за Македонце је скоро искључиво резервисан језички хумор. Због комичног потенцијала македонског језика - који тако рећи аутентично садржи елементе смешног како у лексици тако и у граматичкој структури - представници овог народа се нарочито радо користе у оном типу сажетих хумористичких облика у којима једно лице даје лично виђење, властити приказ неке појаве, неког изума, догађаја или ситуације, што такође може бити изнето и у форми писма, својевремено јако омиљеној:

Писмо брату у војсци
Неки Македонац који је имао брата у војсци, писао му је овако:
“Драги братко, Митко. Да знаеш како си знаеш, дома да си дојдеш, побрго. Татко ти је на конац (на самрти) и мамка ти полошо. Старија сестра Перса удала се - хајд са здравје - а млађа Петрија стигла за нишан (за прстен). Како си знаеш побрго да дојдеш, а паричке да си донесеш!”

(Кића, 11, 14. III 1926.)

Међу децом
У неком селу у Македонији, поставе за учитељицу једну Шумадинку.
Једнога дана не дође јој у школу један од ученика и сутра дан упитаће га учитељица:
“Где си био јуче, и зашто ниси дошао у школу?”
“Ме мили!” (измивали ме) одговори ученик.
Ова га погледа зачуђено незнајући шта треба ово да значи.
Његов друг додаде:
“Га мили!” (измивали га)
Учитељица се још већма зачуди, тражећи испитивачки погледом значење ових речи:
“Су га мили” (измивали су га) - одговорише у један глас неколико њих.

(Кића, 3, 17. I 1926.)

Ко ће говорити
После пробоја солунског фронта дошао Македонац кући из војске и затекне код куће принову, т.ј. сина од две године, док он није био кући четири. Како су се по Македонији витлале чете свију народа то он запрепашћен поче да грди жену:
“Аман бре, зашто такој направи. Кој те газија, газија, ама кој ће сега со дете да говори и спораумевава?!

(Дерт, 29, 6. VII 1928.)

Хумористичка популарност Македонаца налази се на врхунцу баш у првим деценијама двадесетог века, да би недуго потом они скоро у потпуности били уклоњени из фолклорне комуникације. Тридесетих година, у интервалу кад се обнавља сећање и кад се наново публикују шале у вези с људима и крајевима који улазе у састав Краљевине Југославије, Македонаца више нема, чак ни у језичким варијантама хумора. Занимљиво је да се фолклорна успомена на њих није обновила ни у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, па макар то било само из разлога комплетирања: неокрњеног симболичног представљања толико истицаног шаренила равноправних народа и народности. Лист Јеж објавио је 1974. године један усамљени пример прераде старог мотива који је био везан за Лалу, али и за друге етничке типове: то је извештај сељака који се случајно обрео у луксузном хотелу, па, задивљен, прича како је тамо видео дугме на чији један притисак долази лепа девојка. Пример је језички неутралан, а два Македонца који чине лица у овом шаљивом дијалогу носе имена Кирчо и Димчо.

Повлачење Македонаца из шире фолклорне употребе могло би се објаснити заменом. Место које су они заузимали у сфери језичке комике присвојили су други типови: према незаобилазном, неписаном правилу, и овога пута становници јужних крајева Србије. То су Нишлије, Лесковчани и, у најновије време, Пироћанци - по популарности убедљиво испред свих осталих. По својим језичким карактеристикама, дијалекат којим они говоре близак је македонском. Нишлије и Лесковчани спомињу се од почетка века и то не много стриктно, углавном са сличним хумористичким циљевима као Македонци. За разлику од њих, касније прослављени Пироћанци конкретније су одређени у карактерном и мотивском погледу. Они носе трофеј и титулу највећих среброљубаца, најштедљивијих штедиша и најпромућурнијих поседника трговачког талента. У ствари, Пироћанци су на себе преузели велики део типских карактеристика и типских садржаја које су претходно носили Јевреји, односно Цинцари - још један народ чија се постојбина налази на југу Балкана.

Нишлијска савременост
Наредник (на забави у Нишу прилазећи једној госпођици)
-Госпођице, молим јестел’ ангажовани?
Она: (окренув се мајци која сеђаше крај ње):
Мајке-е-е, питува ме ова мангупина (показујући на наредника, који стојећи крај ње чекаше одговор) не ли сам гажена?

(Брка, 19, 1. V 1905.)

Воз-воз
Један сељак из околине Пирота вади карту треће класе Пирот-Београд. Али уместо у трећу, он се попе у прву класу.
Долази кондуктер и видећи његову карту, каже му:
-Изволи, пријатељу, у трећу класу, ово је прва!
-Глај си работу! - одговори сељак. Воз - воз! Колетија - колетија! Ако попре стигнем, ја ћу доплатим.

(Јеж, 1971, 8. IV 1977.)

<< НАЗАД НАПРЕД

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]