Не бих ни нули ћутњу опростио

Књижевност чланова српског књижевног клуба
"Димитрије Тирол" из Темишвара

Латинична верзија

Садржај

Ово похвала није (предговор Славомира Гвозденовића)

• Борко Илин (1975): Стаза поноћне гриве
• Борислав Велимировић (1976): Игра сенки
• Неда Петров (1978): Чај од маховине
• Зоран Вуксановић (1978): Покушај
• Дамјан Пејовић (1978): Урбана легенда
• Горан Мракић (1979): Константне небулозе
• Далибор Марковић (1981): Боја стварности

Интернет верзија Интернет издање: Извршни продуцент и покровитељ Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, 23. новембар 2001 Продуцент и одговорни уредник: Зоран Стефановић Дигитализација текстуалног и ликовног материјала: Ненад Петровић Коректура: Саша Шекарић и Драгана Вигњевић

Штампана верзија Савез Срба у Румунији Темишвар 1999. Издавање ове књиге омогућио је: Департман за заштиту националних мањина - Букурешт Претседник издавачког савета: Унив. проф. др. Борислав Крстић Велимиров За издавача: Драган Жупунски Уредник: Славомир Гвозденовић Лектори: Б. Велимировић, З. Вуксановић Рецензенти: Љубинка Перинац-Станков, Славомир Гвозденовић Коректори: З. Вуксановић, Б. Велимировић Техноредактор: Валентина Оларју Корице: Ади Николић, према замисли аутора ISBN: 973-9420-39-7 Editura Hestia Технички уредник: Адријан Николић Компјутерски слог: 3. Вуксановић, Б. Велимировић Објављено: 1999 Тираж: 300

 

---

Ово похвала није
(предговор Славомира Гвозденовића)

Крајем 1996. године у Темишвару је група младих Срба, студената и средњошколаца, основала свој књижевни круг. Кругу су дали име оснивача првог српског читалишта у Темишвару, Димитрија Тирола.

Чудна нека деца:

1. Бацају (нас) се у загрљај два пара чизама и вичу: Има нале.

2. Бацају (на нас) трице и кучине, а оно: чини (песничке, интертекстуалне)

3. Бацају се (преко празног моста), сакривајући се вешто иза доброг старог Димитрија (Тирола), не схватајући како им, младим "Срботиролцима", спаса нема од црне провалије хартије.

4. Ипак добродошли!!!

5. Без њих бисмо изгубили. (Ово похвала није. Изненађење, можда).

Тако смо их сусрели лецембра 1996, отварајући им, у "Књижевном животу", врата (црне) поезије. Ево их данас и са првом (СВОЈОМ) књигом.

Пролеће је, и ако под бесним капутима гаје неку чудну јесен, по својој песми-причи о човеку и апсолутној слоболи. Да којим случајем Црњански - та наша опсесија - може прошетати, жив (!), поново Тргом уједињења, завидео би им како, лаки и (с)нежни, губе поток из шуме. Ти весели лудаци (а помало и остали!).

Букнуће затим, намах, заточени, из туђих погледа, из "наших затвора страсти", да нас (с)ломе: завереничким осмехом и бесним праскозорјем. То је, њихова, Ар(е)с(ова) П(сеул)оетика. Која забрањује сузи, превазилазећи очај очева и отаца. То је, у истом трену, песма о (на)пуштеном вуку и (немогуће) плавим очима. Мрачна илузија у другој половини сна. Сведок и чулесна поука; са највишег врха ледених стена; у бисерној роси месечевих кћери.

И, када већ пролазе, мимо (и преко) нас дани и векови: нека буде светлост њиховог пролећа.

Њима, Славомир Гвозденовић