Не бих ни нули ћутњу опростио
Књижевност чланова српског књижевног клуба "Димитрије Тирол" из Темишвара
(латинична верзија)

Борко Илин

Рођен 1975, Наћфала. Апсолвент Српске теоретске гимназије "Доситеј Обрадовић" у Темишвару; апсолвент новинарства и енглеског језика на Западном Универзитету у Темишвару.

---

Стаза поноћне гриве

1.

Нежност се просула мени у лице
тиха и влажна ко срна
јутро проси љубав крварећи на
преплашеној земљи
напољу прошлост веје гневно црвено
густим успоменама подивљалог стиха
а луталице штимују срце за нову
бесконачну идилу са баксузом
И бог се нехотице закашљао

2.

У заливу уморних ратника
тамницу мога камења
облећу бели орлови заборава
негде на северним острвима
где се кошмар још увек
не наслеђује
где се мржња још увек
не фотокопира

3.

Моје мисли имају шапе
ко браћа
Ћутим, значи постојиш
Понављај за мном. Тихо и
покриј ми шалу
снегом својих корака
смешно моје лавче

4.

Последњи пут кад се пробудих
крај зарђалих прича
речи биваше лудачке кошуље
из којих је ужас помно вирио
да не пробуди то страшно псето
што напољу судбине продаје
и простре се назад у поезију
ко у касну болницу...

5.

Кост и кожа
крезуби стих
једва режи свој крезуби пакао
на касне пролазнике
и сриче тај проклети смех
што га у стих претвара
и завлачи се у мрачне квартове
где само богови пијанче
док поноћ на коленима труне
неко заборавља да вино има
најдужу косу

6.

Пијани сутон стиди се хоризонта
као свог покислог тела
црвен бежи, стихом у зубима
да негде мирно полуди
иза сенилних брегова
изморен рекама
и љубавницима у раскораку

7.

Гајим јесени под бесним капутом
одвратно испијам речи у слепој песми
а зарези ми капљу низ старост
ко године низ браду
док ти трпиш моју прву бајку
а повраћа ти се од јутрос

8.

Не бих ни нули ћутњу опростио
ржући тамно у раскораку
докрајчио бих песму
да и мржња и песници
могу већ и да дишу
за сваки урлик
по једно сумњиво слово
а ја бих за сваку песму
по једног од нас
разапео

9.

А знао сам већ од јутрос
Поноћ је немирна ко срна
Шума се кише стиди што јој
замара побеснело тело влажним
језицима праскозорја
Страх рије ко очима не би ли
стигао већ једном кући
а ја мртав пијан урлам из себе
да ме неко откључа

10.

Прва вучја љубав
одавно више не веје
а село су већ напустили и песници
и пастири
твоје усне миришу на смрт
страховито сам уморан
и мислим да те волим

11.

Уморан од росе твојих давнина
мудро ћутиш поноћ у нама...
племенита као вучица још увек
пратиш нечујни сан јелена...
и ниси ни случајно заборавила
смрзнути звук сећања и
црвени укус урлика
твоја туга гушћа од слутње
и даље личи на споменик

12.

Ноћи више нису сирочад
јер ми камење снива окове
ја предивно лажем пишући песме
које ме увек дотуку до беснила
одавно се више не мамим
на ту ретку врсту сумрака који
цепа угинуле наслове:
да је и душа
густа икона од меса

13.

Дубоко су ми оглувеле седе очи
од заласка твога лика и само
болесним стазама шапата слутим
дугокосу икону твоје ћутње
док ти сабласно трујеш погледе
помахниталих речи из пешчаника
пребила си питања ко марву
и секунда се разби у смисао
а ја схватих да си још увек
хладнија од страха

14.

Уганула си урлике јабланова
и модре стихове понора
уместо срца израсла ти је џукела
очи ти се шире по јастуку ко аждаје
душа ти остаде у излогу
а последње странице осмеха твог
јесу псовке
нећу ни да се сетим оног вулгарног цвећа
када је твој плач био
моје сиромаштво
када си ми једино ти била
омиљена животиња

15.

Твоје се име разбило пред зору
у хиљаде долуталих крикова
просула си по мени тајац дивљине
из туђих и давних зеница
ћутња тесно добија мој облик
а ти не умеш више ни боса да будеш
бестрага с тим, жено без чопора...
уместо љубави измислићемо
нешто могуће

16.

Измишљајући самоћу
танким нервима слутње
вуци су тврдо побегли
од мојих јевтиних сећања...
то су само угинуле кише стиха
у глувом бескрају секунде
и не верујем чак ни твојим
изуједаним сновима
да сам икад тобом покисао

17.

Ти не умеш чак ни крај језера
да плачеш
а ја шамарам неке старе истине
не бих ли те лагао ко речима
моје су песме бедни плаћеници
што ми пред зору кољу илузије
а ти, ти не умеш чак ни
да будеш крива

18.

Сваке ноћи излази из језера страшна дама и дахће ми вулгарне сеобе жеља. Увек ми прстима пијаним од страсти раскопча сан и танко клизне у мочвару мојих мисли. Благо ми слама умор све док не омразим спонтани балет глагола. Ујутру ме већ остарелог напушта и оставља да ме на светлости дана силују неке сисате речи. У сопственом кревету.

19.

Низ дугоногу реч
неукротиво клизи јутро узалуд
и сенке се пешке опијају
чак се и громови плаше твоје ћутње
а ја уживо вриштим мокре снове
једног пастува који никада
не сме бити ја

20.

Сачуваћу тајну из очију
у тихом портрету из основне
изгубићу негде под кошуљом
тајни извор румених погледа
не верујем песмама у карираним свитањима
јер стихови лажу
ко неке лаке женске...

21.

Ретко знам где туга греши
и сушим душу ко бивоље месо
стотинама несаница
псујем растанак са богом
појаву коју сам
мржњом измишљао

22.

Никад не љубих грешком
стрме прошлости
док ти сабласно отвараш вече
не би ли ме прогутало ко једну лаж
коњске ми гриве завезују годишња доба

23.

Одавно прокоцках своје бедно име
мрзим да без везе грлим
крваве ноћне падеже
нећу да слажем панику
цртајући стрмо зелено
чаробне мисли једног дангубе
док ми твоје бесно тело касни
у јучерашњој песми...

---