Не бих ни нули ћутњу опростио
Књижевност чланова српског књижевног клуба "Димитрије Тирол" из Темишвара
(латинична верзија)

Зоран Вуксановић

Рођен 1978, Луговет. Апсолвент Српске теоретске гимназије "Доситеј Обрадовић" у Темишвару; студент новинарства и енглеског језика на Западном Универзитету у Темишвару.

---

Покушај

* * *

буди ме увек врисак
бескућника
из туђих снова
и док се огледам
у одсјају
јутра
просјаци мирно
одлазе
у лов

гусле
у даљини мучно
даве
и последње трагове
ноћног бунцања.

* * *

својим лажним именом
разбијам катанце
својим кристалним оком
пробијам маске
својим воштаним гласом
градим све
убијам све

* * *

заточени пламен
туђих погледа
букнуће
већ
и
спржиће
прашњава стопала
босих крикова

заверенички осмех
сломиће те
већ
и
бежи
сакриј
што пре
срце припитомљене звери при порођају...

хероји

зарђали усклик поноћне калдрме
ћути рушевине затворене прошлости

уображено небо металног града
сведок је само људске сабласти

витешки оклопи скривају се бедно
у затвореним очима снивача

* * *

паукова мрежа
над отвореним
кавезом града
трепери
под копитама
коњских снага
спојиле су се
крошње зграда
због мог
недореченог стиха
на време

* * *

окрутне речи
пресекоше вене
чаме негде
у забитом углу
космоса

имам рак
на подочњаку
због претераног надмигивања
са судбином

сузе су ми већ
давно
погубиле
зеницу

нема везе
казниће их матора
будала
сасушиће их
својим прстима
хладним као срећа

како је петао постао робот

тумарамо бесмислено
црном траком
механичког петла
маказе и рука

одмори се мало
у локви плаветнила

хватамо зјала
у туђим загрљајима

маказе и друга
рука
док пловимо у мору
плавих суза

где су вам руке
и водени глаголи
ноге и тело
и глава
и јутра

наивне риме
за светлост и сутра?

* * *

банални придеви
крвавим се кукама
каче о моје
тело обрасло
маховином густих шума

скидам их покретима
брзим
попут пијавица
огрезлих о време

нећу више да
шијем
епитете
као онда
када сам (пре спавања)
убијао

најбоље другове
мислима
да ме они не би
убили
стварношћу

трамвај

пожутело растиње
милује прозоре
низ које тече
мој поглед

тамни мирис дувана
трамвајџија размишља
како да сиђе
са уских шина живота

крај мене девојка
моли се богу
влажним прстима
сече
колена
зарђалим жилетом

стали смо
нико не силази
шкрабам крвљу
по испљуваном поду
и последње слово
ћирилице

 

* * *

Што чачкаш зубе стиховима?
Не можеш покрити горки укус оргијања
бетонским талогом са порцуланских речи
муње. Сети се само свих песама које су
ти се провукле кроз сузе и заплакаће
онда бубна опна тих злонамерних небеса.
Изврни потом душу као рукавицу
и спери све поклоне који ти нису били
пружени. Тек тада ће ти можда и очне
дупље постати непотребне.

реч

тај слог
реч реч реч
користим пречесто
и
страхујем

заборавићу
једног дана
ко је кога
изговорио

ар(е)с(ова) п(сеуд)оетика

свуда око тебе
су само речи
цео овај град
зграде
све
нестаје
остају звуци
разбијених ауспуха
огорчених речи

леђа ти дрхте од зиме
док чекаш аутобус
и склапаш симболе
немоме граду

а онда ти се речи огаде
као мени сада
нестаје уживање
ишчекивање решења

грифони су
у редове стављени
у рат их шаљу
против песника богова
качимо се о њихов врат
у кожама стоке
убијамо грифоне
крадемо им блага
чаше од грифонских кљунова

љубав

више је глагол него
обични смртници
мисли му са главом
урањају у јастуке
(до крајњег дна
свега опипљивог)
израњао је чудан
сетан и плачан
весео. Весео

никада није знао
да ли се то о њему прича
(клизаве речи
песак низ суве уши

о мртвима
све најбоље)

(раз)говор

...узвратио сам јој
наравно да хоћу папира
зар не видиш
пишем по зидовима

док сам се скривао
у полумрачном огледалу очи
ми засијаше
од толике среће
затворила су се врата

у глувој просторији
дискретно је зашумео
мирис бога

било је то тако давно
много много пре (твог)
рођења...

* * *

одзвања лудило у сату
поноћ и јутро у твојим
покретима
шкрипа тела о прегрубо
одстојање
прелом секунде у нечијем
даху
силази слабост у утробу
руже

* * *

из најдубљег сна
пробудила ме је њена
самохвална будност
подбулих образа усана подочњака
очију које прскају по врелом
уљу постељине почео сам да
режим и режим и режим
док ме је упијала тим њеним
трезним погледом говорећи
колико смо лепи

покрети

Сама си свет за себе
Сфера која те гута прогутаће и мене, сваки чин постаће чудо
Непомичне твари земље у покрету одраће нам стопала
Силажење са ових шина чисто је (као и) самоубиство
Отпашће нам зуби коса месо бели бестелесни осмех вири
загрљај црница мрље

нера

Плави жубор тишине. Укус суза са твојих усана. Глина испод ноктију (висови са отисцима стопала), да ли сам склизо или скочио у мутне дубине... Вирови. Кружиш око мог тела. Обузет дрхтавицом (невидљива линија) неприметно искрцавање. Путељак исклесан кишом. Шибље ме одвраћа са правца. Самоћа и гмизавци. Војник (сусрео га или само видео њишући се ораницама) ватра на хоризонту. Зелено зујање инсеката.

бледило

Заобилазимо облаке сутрадашње олује. Борба у кругу према којој нико не подиже поглед. Презаузети смо гледањем часовника и освртањем около. Обазиремо се са страхопоштовањем на остале главе, привлачимо их лепим лицима измученим пожудом. Комадима каменчића попадалих са небеса изградили смо си домове и направили копља која још увек оштримо о сопствено месо. Сваки је себи подигао споменик. Сутрадашњи нам ветар постаје урна, разбацује нас по поплочаним кратерима понос сувишнога, враћамо се ватреним домови(на)ма, селимо се, корак све тежи (старост и похлепа), свака нас селендра подсећа на даноноћни напор путовања, тачно одређен набој даљине, безимене улице са ове и са оне стране (прамена) светлости, претварање у и због и да би...

мудраци

Чама. Божићне светиљке (а не ветрови) савијају јеле мојих очију. Гасне жеђ под вечерњим теретом истога шахта. Јечи калдрма од толиког снега стапам се у изгужвано пакло цигарета у бачену карту. Сетим се јевтиних икона које сам ти уснама качио о врат. Неко преко пута постаје ја. А ја је ко ли је ја? Други. Што не и трећи и четврти, у исто време ураган и суснежица. Прљаве дозивке црне краљице. Нестале матере, могао бих овако довека. Довека бих овако могао. Где... да пођем да дођем да свратим да се вратим. Благодарни ред као да се онај безимени осмехнуо... свака реч одузме по мисао. Ни странци нам нису исти. Обилазити сеоске цркве, погнуте главе читати десетине почетака. Босоного се сасушити.

* * *

тако сам лак
носи ме ветар
тако сам брз
не видим птице
тако сам срећан
додирујем сунце
јесам
нисам
земља
праху твом оку

---