Не бих ни нули ћутњу опростио
Књижевност чланова српског књижевног клуба "Димитрије Тирол" из Темишвара
(латинична верзија)

Неда Петров

Рођена 1978, Варјаш. Апсолвент Српске теоретске гимназије "Доситеј Обрадовић" у Темишвару; Студент географије на Универзитету у Новом Саду.

---

Чај од маховине

Знам

Чекам
и страшно је досадно
твоје жуто око
никада не види
плаво црвено црно
гуши ме ваздух
сунце је пало на главу
и испржило срце.

?

Ако идем из тачке
А у В увек стигнем
у С
руше се шуме око мене
опет сам изгубила поток
идем
опет сам у кругу
не видим

као: живим

Јутро не свиће никад
онима што су сад лептири
а сутра ће бити рупа

Да ли да знам за сутра
Или да се заборавим у
Шаренилу крила
које ми већ једу мали мрави.

још не знам

Дижем се према Сунцу
Радују ме зраци
који ће ме ускоро дотаћи.

Падам у море
Радујем се одсјају зрака
у тешкој води

Журим крају
да постанем тачка,
мали део Сунца

Или зрно које ће обавити бисер
на дну.
Шта је стварност?

само за пријатеље,
тринаестог октобра 199 и седме

Све је речено о пријатељству
и тешимо се да смо прочитали
много књига

Ви тешите мене јер ћу нас ја
све вечерас осудити
Поново
Али овог пута и пред вама

Илузија је родила децу
Скините јутро из очију
Не могу нам помоћи
Дајте ми још овај осмех
да могу да вам поново нанесем бол
који буди.

Немојте да одрастете
Али заплачите тупо
Јер сте изгубили шарену утробу
пастелних боја.

А мајка је само ту
да подсети на празнину
Отворите очи
Давно сте рођени
Разбићу вам илузију

Ви, деца, што још нећете да поверујете у очигледно
Нема више_ _ _
Лепих глупих прича око стола
Топли осмеси нису довољни
Ваше поштовање долази из љубави
Лепе речи из посесивности
Нису ми више довољне

Осудите мене и нас
Приђимо ножу
Поштоваћемо болом
Учићемо да не знамо.

Истргни се свему
што је топло глупо просечно
загњури се у сиво празно
бесмислено изгубљено
Тонућемо у напред.

* * *

Испод веселости лудака
крије се више од себе
- а помало и од осталих
да си и ти само оно
што би свако од нас требало бити

не поричи што си био
прихвати
и тек ћеш тада моћи да одбациш
дуге мишје репове
што се вуку иза тебе
по песку пустиње
у којој нема маховине да ти
покаже правац севера

не волим пуно логику
али је понекад слажем:

можеш се одрећи само оног што
поседујеш.
Прихвати, узми!
и баци.

и сад
прихвати моју игру
и мењај своје маске
брзо, да више не видим колико
их има

јер знам да су маске ми.
А испод њих нема ничега,
научи да их волиш
и да уживаш у њиховој
скаредној игри.

* * *

Убиј онај понос
којим те је порекла породица
и љубав и кривицу
чије крстове носиш
уништи све ситне навике
и моралности
о, тако су ситне
моје лажне вредности
убиј их полако
једну по једну
очисти ме
да поново будем
и да поново осетим вредност
Доброг и Лошег, заједно.
То су само имена
која смо им ми дали
да се од осталих разликују ствари
које не волимо.
Верујем у све
и више ме није срамота од ничега.

---