Зоран Стефановић

Говори слободна Стрипославија: Сећања првоборца на „Стрип вести“, 1998-2011.

http://www.stripvesti.com/

Година је била 1998, њен сам београдски крај. Толико смо се већ нагутали промена у прокаженом и оклеветаном десетлећу, да нисмо могли завирити ни у најближу сутрашњицу. Једино смо знали да ће нам се стрипови вратити у живот и да ће за празник опет стизати америчке бомбе, истина, веће и лепше.

Лепа је стрипска гужва тад била у Кругу Двојке: Слобина изложба Мала историја српског стрипа у центру центра, Радованов оживели Стрипер, заједнички Мали стрипоноша...

Тетурали смо између усхићења и лудила.

Млађе читаоце молим да ово схвате буквално. После серије ратова и ратчића „Западни Балкан“ је био грозд банана, сакатих протектората. Кроз минска поља и сметове, на магарцима и бициклима шверцоване су ручно ретуширане фотокопије пете генерације, да би видели ко шта стрипски ради широм трупла бивше Југославије. (Добро, ово са шверцом сам измислио — солидан посао су вршиле београдске књижаре, пужевски Интернет преко телефона и чести путници-намерници између феудалних држава.)

А онда је у децембру 1998. стигло пречанско писмо, у струју умотано. Почињало је унапред историјски: „Postovana gospodo, Ova email poruka predstavlja pocetak formiranja internet STRIP VESTI. Namera nam je da na ovaj nacin pravovremeno dobijamo (razmenjujemo) informacije vezane za strip. A takvih informacija smo, siguran sam, svi zeljni.“

Потписник, Златко Миленковић, држао је реч. На први дан грегоријанске Нове 1999. стиже и први број е-билтена. (Са трагом и мог првоборства, прилогом о Малом стрипоноши, гласнику српске стрип-сцене, који је оглашавао „i posebnu rubriku o vestima sa eks-Ju scena“.)

И добисмо Златков билтен још шест пута истог месеца, што редовно, што ванредно. Толико беше једноставно. Само је требало да неко загризе и до данас не пушта, колико год да се вилица ломила.

Оно што смо сви осећали као природно и постојеће — већу етнокултурну целину расцепкану верама и политичким нацијама, прихефтану геополитичким караулама, али која дише као биће, барем у популарној култури — почело је да се пројављује Златковим поступком.

„Свести“ су освешћивале и проповедале благу вест, и то у добу када смо били марионете својих и туђих демона. Нису одустајале од свог малог култа — култа стрипа, његовог скрајнутог ствараоца, малих смешних издања и њихових јунака...

Проста је то и техничка истина: Златко нам је, грешнима и веселницима, помогао да се саставимо, као „цијанофиксом“. Свим појединцима који су то хтели, опусима, градовима, националним сценама. Читавом региону који је сам себе народноослободио и научио поново да прича, који се спонтано прогласио Стрипославијом, ван икаквих других примисли.

До данас узимамо ту дневну терапију „Стрип вести“. Није искључено да смо мање оптерећени лењошћу, незрелошћу, чамотињом спрам сопствених снова и личних могућности. Сузбијамо и рецидиве страха, параноје, незнања, насиља, шовинизма, фанатизма и сваког идолопоклонства. Кад се све сведе, то смо — што смо, појединци који пројектују своју блесаву малу стварност у ону другу, већу, за коју се понекад питам и да ли уопште постоји како нам тврде.

У међувремену, Златко је себе постваривао и као стваралац, издавач, уредник, публициста... И многи су се придружили његовој мисији, неки су засновали и своје куће на Интернету. Али после свих година, некако ми се чини да су „Стрип вести“ и даље најбитнији стрипски сајт на Балкану, такав им је геном.

Драги наш Златко, хвала ти што си нас својевремено пазио и мазио, као да смо порцеланске лутке које ће ускоро оживети. Твоја вера је била исправна. На многаја љета.

(НАПОМЕНА: Куцано на дан јубилеја „Стрип вести“, 1. јануара 2012, а лабаво засновано на говору са трибине „10 година Стрип вести“, СКЦ, Београдски међународни салон стрипа, 26. октобар 2009.)

Зоран Стефановић је рођен 1969. у Лозници. Дипломирао је драматургију и сценарио на Факултету драмских уметности у Београду. У стрипу је јавно од 1984, претежно као писац и активиста.