Зоран Стефановић

Борићемо се у хладу: Милер пева Херодота

Интегрална верзија поговора за српско издање стрипа Френка Милера и Лин Варли „300“ који се у краћој, редакцијски адаптираној, верзији појавио у првом издању књиге (Бели пут, Београд, 2007)

Српско издање стрипа „300” представља више од просечног поп-културног узбуђења каквих је пуно наше доба, а са више паралелних спознаја дочекујемо га чак и као неку врсту културног догађаја. И то не било каквог, већ сложеног и динамичног догађаја, који не може бити сведен само на један од аспеката, колико год је сваки од њих од одређеног културног интереса.

Као прво, у питању је превод остварења америчког ствараоца Френка Милера, чији је култни статус у бившој Југославији неспоран још пре четврт века када је горњомилановачки „Екс алманах“ доносио потресне али прелепе епизоде „Небојше“. Од великог је интереса и чињеница да је после десет година ово и прва Милерова сарадња са изванредном колористкињом Лин Варли, која је у више наврата својим бојама давала несумњиву мекоћу и гипкост често горком и застрашујућем ауторовом изразу.

Издање се појављује и у балканској постојбини ове приче, пред европском публиком која већ две генерације у гимназијама не учи ни један од три класична језичка темеља европске писмености — грчки, латински и старословенски — и тиме бива онемогућена да се вежба у мишљењу и у личном интегритету на самим источницима европске цивилизације и духа. Али, то је ипак и даље публика којој је ово домаћа прича, скоро предање из породице.

На крају, али не и скрајнуто: феномен „300“ јесте и пример симбиозе стрипског и филмског медијума која је развијена тек од скора, али која ће несумњиво оставити значајне и позитивне последице већ у блиској будућности.

Сви ови аспекти су уплетени у тему самог стрипа која обрађује велики етички проблем и нашег времена, али кроз визуру посебне ауторске и културне личности у коју је Милер дефинитивно последњих година међународно израстао.

Због свега наведеног, слутимо да ће друштвени утицај „300“ бити далеко већи него чак и несумњиви миљокази које је исти аутор већ оставио у америчкој и светској стрипској индустрији, попут „Повратка мрачног витеза“. Главни аргумент за ову слутњу је светски поход Снајдеровог филма. који ће масовно регрутовати следећи круг оних који су се барем на трен поистоветили са јунацима Врелих вратница, крвавог 11. августа 480. године старе ере.

Челична раса: Корени Спартанаца

Став малобројних хеленских бранилаца Термопила пред највећом армијом старог света — оном персијском, која је имала „сто народа“ у себи — немогуће је правилно разумети ван спартанског менталитета и духа, као и њихових дорских корена. То је народ у челику искован кроз огњеве ратова од своје ране историје.

По самој грчкој традицији, последњи талас насељавања хеленских племена, онај дорски, десио се две генерације након Тројанског рата (који се различито одређује од 1334. с. е. па све до 1184 с. е.). Дорани су вероватно дошли са данашњег грчког севера, Македоније и Епира, или чак и северније, са средњег Дунава, јер археологија показује њихову везу са илирско-пелашким и средњеподунавским становништвом. Та веза и јесте одлучујуће допринела да се класична Спарта толико изразито одвоји менталитетом и културом од својих јонских сродника, а нарочито од своје супарнице-савезнице Атине.

Занимљиво је да грчко предање тзв. дорску сеобу сматра за „повратак Хераклида“ што се начелно поклапа са најновијим теоријама етничког континуитета (од горњег палеолита до наших дана) које генетика, палеолингвистика и делимично археологија последњих година почињу изразито да заступају.

Сам термин „Дорани“ је у грчкој класичној етимологији везиван за град Дорис, а Јулије Покорни, чувени индоевропеиста, протумачио је оба израза по индоевропској речи *деру, „дрво“. По томе Дорани дословно значе „Дрвљани“ („Народ из шуме“, „Горштаци“), што није усамљена паралела у индоевропском свету, где имамо исти назив, у другим крајевима Европе, и за словенске Деревљане.

Ми заиста имамо археолошке доказе широм Егеје за спектакуларни пад целог система микенских палата у Каснохеладском III b-c периоду (тачније 1250-1050 п.н.е) када традиција отприлике ставља долазак Дорана на југ Балкана. Али се у науци још ломе копља, и то жестоко, да ли се серија катастрофа десила из једног јединог разлога, попут инвазије, или је било више климатских, спољних и унутрашњих разлога. С обзиром да су севернији крајеви — Тесалија, Епир и Егејска Македонија, а делимично и бивша Југославија и Албанија — и данас у археологији беле мрље за период који нас интересује, очигледно је да ће питање порекла Дорана морати да сачека нова и много већа истраживања у следећим деценијама — како на подручју данашње Грчке, тако и целог Балкана.

Не треба заборавити да је можда одлучујућа предност дорских племена у насељавању југа данашње Грчке, поред пословичне борбености, била и једна технолошка, ратна. Реч је о открићу равном изумевању атомске бомбе у наше време: новооткривена технологија гвожђа је у том периоду била развијана управо код дорских суседа, као што то недавно пронађене трибалске радионице на Хисару код Лесковца у Србији показују.

Технологија гвожђа, комбинована са могућим климатским променама и ланчаним сеобама, потресла је тада Источни Медитеран на много начина, укључујући и трауме које је Египатско царство имало због коалиције зване „Народи с мора“. Вибрације тих потреса су концентрично потресале и целу Евроазију генерацијама надаље, можда кључно утичући на целу даљу планетарну историју, обележену ширењем Индоевропљана све до наших дана.

Дорска сеоба, освајање Лаконије (где су Дорани опет затекли аутохтоно пелашко и илироидно становништво) и заснивање класичне Спарте тиме постаје тек поглавље једног од највећих потреса који је означио крај бронзаног доба у колевци Европе: Балканском полуострву.

Међутим, кад су Дорани једном ставили своју стопу на парче лаконске земље, бранили су је и живели на њој на начин који је запамћен и дубоко уграђен у целу европску културу.

Класична Спарта: Ригидни дух слободњака

Референце и метафоре на Доране и Спарту свакодневне су у европском културном наслеђу, чак и у колоквијалном говору: спартанска дисциплина, лаконско изражавање, Термопили, Леонида, дорски стил, дорски мôд, „са штитом или на њему“...

Али у своје време, Спарта, та страшна супарница-савезница демократске Атине, није ни издалека имала спектакуларно богатство јонских градова. Још је Тукидид наглашавао да ако Спарта падне, никоме по њеним скромним рушевинама неће бити јасно у чему је била њена моћ.

А моћ је била у њеним људима, тој снази гвоздене воље која је вековима држала на окупу ригидно и сурово друштво, строго издељено по класном, полном, па и етничком принципу. У временима мира то је била олигархија, са својим органима у којима су учествовали само они који су били слободни, а у временима рата двојни краљеви су преузимали власт и претварали се од свештеника у војсковође. За грађане је била забрањена производња и пољопривреда, а те делатности су биле намењене само потлаченим хелотима и перијецима.

Након селекције већ на рођењу и кућне обуке у раним годинама, грађанска деца су од седме године похађала агоге, јавни систем обуке, који је кроз читаво детињство био суровији и захтевнији од многих данашњих армија — попут суровог обреда Криптеје (Тајне), у којем су тринаестогодишњаци бацани у природу да преживе.

Кроз Леонидин пример, Милеров стрип довољно јасно приказује оштрину одрастања мушкарца у тамошњој култури да то не морамо даље илустровати детаљима. Потпуно је природно да су тако младићи израстали у машине за ратовање, а недавно је и експериментима на галијама научно доказано да је просечна физичка снага класичних Балканаца била изнад просечне снаге данашњих врхунских спортиста.

Али сматрамо да би слика била неправедно поједностављена и врло нетачна ако не бисмо скренули пажњу на други јаки стуб тог друштва за који у стрипу није било места. Мислимо на саме Спартанке, оне које су одгајиле и испратиле ратнике на Термопиле.

Спартанско друштво се од грчких заједница тог доба издвајало по истакнутој улози жена, које нису били ништа мање достојне од својих мушкараца по вољи, снази духа, интелигенцији, па и политичком утицају.

Ако не рачунамо Лепу Јелену, најпознатија од Спартанки је била управо Леонидина супруга, краљица Горго, која је још као девојчица свом оцу давала политичке савете, а у више случајева каснијих криза показала је виспреност и одлучност. Чињенице о њој су добро документоване код Херодота, који је показивао зачуђујуће страхопоштовање према свим Спартанкама, чак и када имају мане. Знаковито је чуђење атичке гошће на утисак да Лакоњанке једине на свету могу владати мушкарцима, на шта јој је Горго одговорила: „Зато што једино ми и рађамо мушкарце“.

Верује се да су Лакоњанке биле најобразованије жене свог времена, а вероватно и писмене јер знамо и за њихове песникиње: Мегалострату и Клеитагору. Жене су се такмичиле у спортским надметањима, а у свом личном власништву су можда имале и читавих две петине Лаконије у једном периоду. Та женска моћ је била толико изразита да их је Аристотел помало оптужио за пад Спарте, чији политички систем он чак зове и „женовлашће“.

Спартанска девојчица је такође добијала интензивно образовање и обуку. Израстала је у слободну и поштовану жену, неоптерећену многим оријенталним табуима којих је било у јонским градовима. Постојала је и једна специфична, искључиво женска веза, између дама и девојака, која је истовремено могла да буде и еротска и образовна. (Питање тумачења сличних мушких веза у класици, нарочито у Спарти, данас подлеже одређеној ревизији, нарочито због 19-вековних енглеских превода који су се показали као тенденциозни.)

Нагост целог тела или позната раскриљеност спартанских хаљина нису сматране за срамоту у Спарти, нити оптерећивале те слободне људе, а концепт прељубништва је сматран за слабићство, па су ванбрачне везе у циљу бољег потомства сматране као нешто нормално. Мајчинство и добијање здравог потомства су били светиња у Спарти, и то светиња која је ишла чак до нивоа планиране еугенике, која је хендикепиране или слабе потомке пуштала да умру или их убијала.

Практично говорећи, у Спарти су постојала само два начина да вам урежу име на надгробном споменику: или погинути у бици, или умрети на порођају.

Вероватно ниједна људска заједница у историји није била такав спој ригидности и слободе, истинске моралности и крајње дрскости, пуританизма и либералности — каква је Спарта била.

По данашњим стандардима, ми у класичној Спарти видимо и мане које су се рефлектовале и у новијој историји: у еугеничним амбицијама Трећег рајха, комуналном тоталитаризму Совјетског Савеза или грамзивости савремене Америке за ресурсима.

Али Спартанцима не можемо оспорити ни велике врлине, нити остати равнодушни на њихову харизму која није имала ништа мање утицаја на европску културу од атинске демократије.

Класични извори одсликавају ту фасцинацију и код савременика, до те мере да је чак и Платон био склон да у елементима спартанског устава види добар модел за своју „идеалну државу“.

Термопили: Вреле вратнице Европе

Баш као и спартански дух, на један себи својствен и чудан начин, Милер је у стрипу успео да представи и саму психолошку, драмску и етичку срж битке код Термопила. Ипак, поп-културна публика би учинила добро када би читајући спектакуларну Херодотову Историју видела целу слику тадашњег светског рата, јер је и његов шири контекст поучан и битан за схватање дубине термопилске драме.

Персија је почела да постаје суперсила негде око 550. пре Христа, почев од Кира Старијег, освајајући затим, у две генерације, преко самодржаца Дарија и Камбиса, до Ксеркса, и данас непојмљива пространства. Узели су Вавилон, Сирију, Феникију, Египат, ушли у Европу освајајући по скупу цену Тракију и Скитију, али губећи од Грка на Маратону. Начин на који је сазрела ратна одлука Ксеркса, Даријевог наследника, да након десет година крене истим стопама на Грчку била је узбудљива сама по себи, а његова милионска армија „сто народа“ је извела један од највећих логистичких подухвата у историји познатог света.

Драматичност могућег краја грчке историје добро је приказана код Милера, а можемо само наслутити колико је у стварности била трауматична. По Плутарху, краљица Горго је мужу Леониди изнела своја очекивања да ће се он код Врелих вратница барем показати као достојан Спарте. Али га је тада и запитала шта би она лично требало да уради.

Леонида је одговорио: „Удај се за доброг мушкарца и имај добру децу“.

То сведочи да ни једно ни друго нису имали ни најмања заваравања који ће исход битке бити по краља и његове саборце, као и да је сваку одлуку коју је донео током одсудне битке — Леонида направио са пуном свешћу, а не нагонски.

И данас чудесно и страшно одзвања Херодотово набрајање:

Сви су они (Грци) имали и друге команданте, и то сваки град посебно, али је највећи углед међу њима уживао и био врховни командант целе војске: Спартанац Леонида, син Анаксандрида, који је био син Леонтов, а овај син Еурикратидов, а овај син Анаксандров, а овај син Бурикратов, а овај син Полидоров, а овај син Алкаменов, а овај син Телеклов, а овај син Архелајев, а овај син Еурикратов, а овај син Полидоров, а овај син Леоботов, а овај син Ехестратов, а овај син Агисов, а овај син Еуристенов, а овај син Аристодемов, а овај син Аристомахов, а овај син Клеодејев, а овај син Хилов и овај син Хераклов.

Двадесет први у овој величанственој поворци, онај чије је име „Лавовић“, уклесао је своје име изнад свих њих у свест каснијих генерација. Само због њега је сачувано и свако претходно предачко име, све до митског оснивача лозе.

Леонида је један од ретких случајева великих бораца, сејача смрти, на које можемо применити Песникове речи да се „имао рашта и родити“.

Попут палога краља, и Термопили су једна од увек свежих метафора западне цивилизације, чак и у нашем добу. Свака битка која подразумева неуједначеност снага и свесно жртвовање су повремено неки метафорични Термопили: Аламо, Галипоље, Гвадалканал (нашем читаоцу занимљив и због главног актера Мича Пејџа, наше горе листа), Стаљинград, Берлин...

Међутим, у дорској колевци, постојбини динарског антрополошког типа што се простире од Тесалије па све кроз бившу Југославију, пратећи планински динарски низ, традиција је остала неспорна и животна у сваком поједином случају. Скоро без изузетка.

Када видимо да су изреке Спартанки код Плутарха или понашање Спартанаца код Херодота у сваком детаљу идентични ономе што налазимо у нашој народној изреци, менталитету наше епске поезије, код Његоша или код Марка Миљанова, ту није реч ни о каквом читању грчких класичних извора у планинским недођијама Херцеговине, Подриња, Брда или Старе Црне Горе.

Реч је о аутохтоном културном и етичком систему прецизно развијеном и сачуваном од стране народа на илирским територијама. То је одавно познато европској науци, али је тек недавно наш велики научник Александар Лома показао да је тај систем старији од било које појединачне историјске нације. Реч је о друштвеним и етичким вредностима које су успостављене још у (пра)индоевропско време, и само нови актери у одсудним ситуацијама ускачу у своје митске улоге.

Зато је толика и вечна количина „Термопила“ у локалној историји, од којих су многи европски битни: Бој на Косову 1389, Бој на Чегру 1814, Мачков камен 1914, Одбрана Београда 1915, опирање нацизму 27. марта 1941...

Али по томе нисмо изузетак. Питање личне и колективне слободе је без сумње најважније и средишње питање целе европске цивилизације, па и њеног најстаријег огранка. За Леониду и балканске претке је то питање било неспорно, за Милера такође, а велики амерички стручњак за класични Балкан, Виктор Дејвис Хенсон, овако поставља ствар:

Ако критичари мисле да „300“ своди и поједностављује значај Термопила само на слобода против тираније, требало би да поново пажљиво прочитају класична сведочења, а онда окриве Херодота, Плутарха и Диодора — који су се одавно поносили да је грчка слобода била на проби против персијске аутократије; слободни људи су на надмоћан начин гинули за своју слободу, а њихови поробљени непријатељи били бичевима терани да поробе и остале.

На изворе!

Милеров стрип није први о бици код Термопила. Ремек-дело светског стрипа, серијал „Морт Циндер“ Хектора Естерхелда и Алберта Бреће је томе посвећен у једној важној епизоди; ту су и „Лавови Спарте“ (конвенционална америчка адаптација филмског класика из 1962), затим кратки стрип Крандала и Гудвина из 1966, као и пародија у серијалу „Алан Форд“ Равиоле и Секија. Колико знамо, термопилски мотив је у пар наврата искоришћен и у новијем грчком стрипу.

Из разних разлога, са појавом Милеровог стрипа, набројани примери никад неће имати такву утицајност, или ће већином остати тек као фуснота у историји медијума .

Иронично је да смо у раним 1990-им рекли да је „Френк Милер онај Хомер који је Бес савремене Америке [...] опевао тачније и спектакуларније него што је урадио иједан стрип или филм познат потписнику”, али и са запажањем да његов опус одликује „непостојање или чак гадљивост на све културне традиционалне референце 'западне цивилизације'“.

Тада смо то назвали: „Индивидуализам који нема претке“.

Зато је појава „300“ — класичног балканског и европског предања пар екселанс — била у одређеној мери изненађење за многе од Милерових поштовалаца. Јавност није раније знала да је опседнутост битком код Термопила, том „најбољом проклетом причом које се икад домогао“, аутор понео још из детињства, гледајући филм „300 Спартанаца“(1962). Дечак је тада од оца чуо да ће овога пута сви добри момци у филму — изгинути. У таквим тренуцима многи се млади карактери преумљују.

Стрип се, у издању толико освежавајућег „Dark Horse“, појавио прво у месечним свескама, почев од маја 1998, а чак су и називи свезака били лаконски: Част, Дужност, Слава, Борба, Победа.

Темпо Милерове приповести је силовит, а нарација језгровита и усредсређена само на период у вези са битком, дакле, тек на један исечак тадашњег светског рата. Та одлука да се у стрипу избегне шири контекст сукоба, који Херодот описује на десетинама фасцинантних страна, била је правилна и допринела је компактности стрипске радње. (Виктор Дејвис Хенсон, са разлогом каже да је „сваки делић стрипа формализован као по протоколима класичне атинске драме или јапанског кабуки-позоришта“.)

Ритам драматургије и визуелне монтаже су они милеровски, од којих понекад уме да се застане са читањем и да се просто борави неко време у тишини једне исте табле.

Милеров цртеж у овом стрипу припада оном опором рукавцу којем припада и „Град греха“, а сарадња са колористкињом Лин Варли опет је дала вишеслојност и осећајност коју сâмо црно-бело не би могло.

Да се једна табла стрипа простире на две странице стандардног формата је немала Милерова формална иновација у конзервативној средини америчких стрипских свезака. Када су свеске сакупљене у јединствену луксузну књигу 1999, објављене су на формату који даје једну таблу како и треба: на једној јединој увећаној страни, и то водоравној — а резултат је за перцепцију читаоца просто изванредан.

Милер је овим стрипом доказао да је такав положени увећани формат један од најидеалнијих за визуелно приповедање и монтажу табле, јер је по пропорцијама близак филмском платну, односно углу који захвата људско око. И да је неупоредиво природнији него усправни формати. Тај формат је Милер најчешће врло добро, па и бриљантно употребио, и нема сумње да неће остати једини аутор у овој круцијалној одлуци.

Праведно би било озбиљније проучити и разложити наративни и ликовни поступак овог стрипа, који обилује многим важним пасажима, али би то због природе наменског поговора било неумесно, и сигурно би нашкодило спонтаном урањању читаоца у свет једне силовите приповести. Задржаћемо се само на једном ширем контексту којег стрипска публика већином није свесна.

Такав скривени чинилац јесте и Леонидин „хибрис“ — оно што су стари Хелени сматрали за грех гордости и ароганције, коју су богови кажњавали — а исказан је у две сцене.

Прва сцена је истинита, мада се у стварности није десила Леониди, већ ранијем спартанском краљу који је на захтев персијских посланика да Спарта дâ земљу и воду, симболе покоравања, гурнуо изасланике у бунар — да тамо узму и једно и друго. То је било оштро нарушавање светости изаслаништва, а богови су и за много мање ствари кажњавали. У маниру античког трагичара, Милер тај догађај приписује Леониди лично, постављајући тиме за краља судбинску тачку без повратка.

Други Леонидин могући хибрис у стрипу је одбијање Епијалтове понуде да буде спартански војник — зато што је Епијалт деформисан и не може да буде стабилан део фаланге. Ово је Милерова иновација и она даје одређену рационализацију нечему што код Херодота изгледа као проста среброљубива издаја.

Међутим, у оваквим иновацијама, добијамо једну чудну слику са којом можемо полемисати из разлога који нема везе са политичком коректношћу, већ намеће неке оправдане моралне дилеме. Прва је: у којим се све случајевима телесна наказност може рефлектовати и као морални деформитет, што је у стрипу наглашено и код ефора у чијем је губавом подмитљивом лику Милер песнички спојио локалну владу са Делфијским пророчиштем.

Друга дилема, она за коју сматрамо да је заиста подложна критици, везана је за одлуку да се Ксеркс — индоевропски владар и брат Грка по крви и пореклу — приказује као црнац, нубијског антрополошког типа. Дакле, као различит од Леониде не само културно и етички, већ и расно. Тиме је отупљена кључна морална разлика у различитим историјским изборима који су направила два индоевропска и братска народа: Балканци су изабрали индивидуалност и слободу, а Персијанци тоталитаризам и ропство. Тиме је отупљена и тема самог стрипа, а све је пребачено на терен потпуно савремених читања и данашњег стварног тренутка. Оног где је Запад суочен са претежно арапским и црним Исламом, а наследница Персије, Иран, следећи могући ривал Запада у великом рату.

Аутор може оспоравати овакво геополитичко читање, али је оно и у оригиналној причи јасно, а у самом стрипу последњи монолог је дословно изречен језиком наших данашњих медија.

Остала питања историјске тачности стрипа мање-више се могу сврстати у нормалну песничку слободу. У стварности, Делфијско пророчиште јесте се морално колебало — да не кажемо нешто теже — према персијским освајачима. Слонова није било у стварном окршају, али у уметности природно делују. Леонидини војници нису били „дечаци“, већ претежно људи који су имали одрасле синове (што је и био критеријум да крену у рат). Највећи спартански јунак, Дијенек, који је остао запамћен и по многим духовитостима, у стрипу се чак и не појављује.

Али то су нијансе и стваралачко право да се направи сопствени универзум на архетипску тему. У овом случају, тај уметников универзум функционише као једно биће, а преко стрипа и филма ће чак донети и непроцењиву корист новом масовном интересу за темеље културе.

Стрип је 1999. освојио три престижне Ајзнерове награде: најбољи кратки серијал, најбољи аутор и најбољи колориста. Сматрамо да има правде у оваквој концентрацији почасти, јер „300“ заиста има особине великог стрипа, којем се враћамо из личне потребе и који поред својих повремених неуједначености, уме да нас уведе у чудно медитативне тренутке својим бриљантним пасажима..

По тим медитативним бљесковима једна наша давна етикета, изречена тек из слутње — да је Америка у Милеру можда добила свог „постмодерног Прата“ — одједном добија на некој истинитости скоро петнаест година касније.

Стрип је филм: Револуција која тече

У случају Милерових стрипова, веза са филмском уметношћу није питање пуке сродности, инспирације или адаптирања. Реч је о току који би могао делимично да измени лице филмске индустрије.

Својевремено смо за Милеров Бетмен: Година прва рекли да је „написан са драматуршким даром коме би позавидели највећи светски филмски сценаристи“, што је тада могло изгледати можда неутемељено. Верујемо да је та теза сада доказана, када је Милер два пута дошао на сâм холивудски Родос и ту два пута поскочио.

Пре „Града греха“, Милерово учешће у филмовима је било сведено на серијал „Робокап“, где је допринос једног врло посебног аутора био холивудисан и врло мало „милеровски“. То није чудо, јер је тада Холивуд, та светска централа имагинације, био у ретроградној фази, а медиокритетство охрабривано.

Није искључено да је искуство са „Робокапом“ било главни узрок ауторовог одбијања да се његови стрипови филмују, мада је свима било јасно да је идиом Милерових стрипова сродан са филмским језиком на једном дубљем нивоу него што је то визуелно приповедање. Реч је о дубинским структурним везама, на нивоу основне драматургије.

Разлоге Милерове претходне резервисаности препознајемо и у општем колективном искуству филмовања стрипова, где је по правилу филмска индустрија деценијама узимала тек основну стрипску нарацију и део иконографије, правећи неретко креативну копилад, која је скупо коштала, остављала горак утисак код стрипољуба, а на благајнама често пропадала.

Тек са другим веком филма пословно се легитимише једна нова пракса, која представља и основни здрав разум: прикажимо на екрану тачно оне специфичности због које је неки стрип и постао препознатљив. Зек Снајдер, редитељ „300“ је то дефинисао као „превођење“ стрипског језика, а не филмско „илустровање“.

Била су потребна два чиниоца да би се ова промена десила. Први је био самосвест новијих филмских аутора, али и исправан став према стрипском медијуму под чијим су утицајем били још као деца. Други чинилац је напредак и појефтињење технологије која је телевизију високе дефиниције, виртуелне студије и рачунарску обраду слике ставила у службу читаве серије коректних па и одличних филмова, нарочито оних који су адаптирали фантазијске и научнофантастичне стрипове. У пословној главној струји сада има много свежих примера бракова стрипа и филма (Човек паук, Пакленко, Фантастична четворка, Икс-људи, Небојша, Човек шишмиш, Супермен, Електра), са разноликим резултатима. За неке би се могло рећи да су врло добри или коректни, а неки би се могли описати слично Милеровим речима да Електра јесте његова кћерка, али да њих двоје више не причају, јер она спава свуда по граду.

Међутим, треба издвојити једну подгрупу овога тренда, ону која фанатично заступа „превођење“ а не „илустровање“. Са европске стране импресивни и скоро беспрекорни примери суштински верних филмских адаптација — колико год је то било могуће у другом медијуму и уметности — јесу „Бесмртна (Ad vitam)“ по Билаловим стриповима и „Корто Малтезе“ по Пратовим, а са америчке „Град греха“ и „300“ по Милеровим делима, као и ретрофутуристички драгуљ „Небески капетан и Свет будућности“ који — мада није урађен по стрипском предлошку — у својој сржи поседује и сав филмски и стрипски идиом 1930-их. У ову групу би се условно већ сад у фази продукције могао сврстати и наш дугометражни „Горски вијенац“ Лазара Бодроже и групе Космопловци.

Оно што издваја наведене филмове од других који су рађени по стриповима јесте сама интервенција у филмском језику, унапређење стилских и креативних могућности једног читавог медијума и целе филмске уметности. Ништа мање није битан и велики ослобађајући ефекат који је то имало на друге ствараоце, али и на навике и очекивања блазиране публике.

Са аспекта филмског или стрипског професионалца, не постоје довољно велике речи које тај утицај могу описати, а често ћемо се у будућности враћати овом моменту када је та дубинска промена у филмској уметности и индустрији настала.

Симболички гледано, сматрамо да кључна заслуга за ову револуцију припада личности редитеља Роберта Родригеза, који је на свој скоро анархистички начин успео две врло озбиљне ствари: прво да савлада сумње и покаже да је то креативно могуће, а онда да се избори против хегемоније конзервативних колега који нису признавали мењање правила индустрије. У неку руку, Родригезова субверзија са филмом „Град греха“ је извела Милеров опус и посебност из једног медијума и поп-културе у ужем смислу, у нешто што смо склони да видимо као планетарни културни главни ток. То је самог Родригеза коштало чланства у Гилди америчких редитеља, која није хтела да призна и Милера као редитеља „Града греха“. (Родригез је изабрао Милера, што сведочи о личним етичким капацитетима младог редитеља.)

Сâм филм „300: Битка код Термопила“ Зека Снајдера наставио је добрим делом стопама филма „Град греха“. Мада је у неким елементима слабије и недоследније од свог претходника, и Снајдерово дело представља драгоцену грађу за проучавање односа филм-стрип-филм, утицаја уметничког језика између медијума, као и једног новог тренда окретања западним културним коренима.

Такође је несумњиво да ће и тих 120 минута времеплова у 11. август 480. године п. н. е. изазвати помешане психолошке реакције у светској публици.

То је и разумљиво због теме филма која је и пројекција данашње планетарне геополитичке неизвесности. Стварност сада упорно рециклира и мутира културне архетипове и њихову дијалектику, и покушава да их рационализује и освести кроз поп-културна дела као што су „Троја“, „Александар“ „Царство небеско“ (код нас погрешно преведено као „Небеско краљевство“) или кроз читаве нове жанрове „инфозабаве“ и „инфоучења“ коју нам телевизијски могули нуде...

Као и увек у великим временима, Човечанство кроз уметност и поп-културу сања на јави своје сопствене ноћне море.

Завршне мисли: О једној мистерији

У свету старог Балкана и многим другим традицијама, уметник није могао да буде признат ако се није доказао на класичним мотивима. Френк Милер је са „300“ себе скромно ставио у тај положај и на лични изазов одговорио остварењем које је подложно критици, али не трпи равнодушност.

У етичком, философском и сваком другом смислу, мотив свесног саможртвовања је један од најпотреснијих и уметнички најосетљивијих. Реч је о проблему који се не може свести на просте представе о родољубљу, пожртвовању, дисциплинованости, друштвеном моралу или личној етици.

Ако заиста уронимо у ту дилему наћи ћемо у њој и језгро мистерије. Она нас просто надилази. Стари Спартанци су знали за то ограничење и у свом стилу су га озаконили кроз другу мистерију: споменик Смеху.

Зато ми спартанско витално херојство заслужено издвајамо од неких других, јер само аутентичан неукротиви Живот на завесу персијских стрела које заклањају сунце, може да каже кроз уста највећег хероја, Дијенека:

„Бар ћемо се борити у хладу“.

(Београд, 26. фебруар 2007.)

Више података и даља читања:

• Херодотова Историја (више издања)
• Ђурић, Милош. Историја старих Грка до смрти Александра Македонског: у одабраним изворима. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд (више издања).
• Ђурић, Милош. Историја хеленске етике. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд (више издања).
• Ростовцев, Михаил Иванович. Историја старог света: Грчка, Рим (више издања)
• Будимир, Милан. Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.
• Лома, Александар. Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике. Балканолошки институт САНУ, 2002.
• Естерхелд, Хектор и Алберто Брећа. „Морт Циндер: Битка код Термопила“ Стрипотека, бр. 793, Нови Сад, 7. 2.1984.
• Стефановић, Зоран. „На каучу америчког Хомера: Френк Милер“, Етерна, Београд, 1994.