Васа Павковић

Аргентински танго

Темат „Хуго Прат 1927-1995“

Часопис „Реч“, Београд, март 1996.
(темат „Хуго Прат 1927-1995“, приредио Александар Николић)

Сигурно је да у овом несигурном свету не постоји ниједна прича у сликама у којој постоји слика слична следећој:

Реч је о Пратовој причи Танго, у којој Корто Малтезе, или Корто Малтежанин, како је мом слуху драже, стиже у Буенос Аирес, после петнаест година одсуства, да би пронашао једну девојчицу. Не улазећи у причу дубље, рећи ћу само да сем те бизарне слике, два месеца која се покаткад могу видети у чистом зраку главног аргентинског града, једна слика још снажније подстиче моју машту. Реч је о следећој слици:

Ако пажљиво осмотрите призор на њој, видећете испод два месеца аветињски осветљену железничку станицу, два колосека, надвожњак, крошњу палме изнад крова постаје, декоративни украс од дрвета на ивици надстрешнице, а ако поглед померите само прст даље, испред водоторња угледаћете име станице:

BORGES

Негде у лето 1949. (1950) Хуго прат је живео у Буенос Аиресу и траг фасцинације аргентинским тангом, женама, билијар салама, луком ла Бока остао је заувек у његовом јужњачком срцу... Тај траг носи епизода Танго.

Фасцинира ме помисао на могућност да су се два бесмртника, Хуго Прат и Хорхе Луис Борхес, могли сретати, управо на неком од тих места, можда баш и на перону станице коју смо малочас осмотрили. Можда све у свему то и није најважније, али не могу се отети утиску да је у Општој историји бешчашћа Борхес описао сцене које ће љубитељ стрипа моћи да осмотри на следећим сликама:

Свет је ужас. Свет је крв и смрт. Свет је бесмисао.

Повремено осећам да читалац овог текста просто вапи за кратким резовима ироније. Али овај текст му је неће нудити. Јер како на једном другом месту исте приче каже и црта Прат: свет је и место љубави, страсти, еротике, нежности, завођења, узбудљивости. Погледајте с каквим ритмом Прат прати Кортов плес у сали Спортског клуба Сан Исидоро:

Говорећи о тамнијој страни људске душе, Борхес у Бесмртнику бележи: „Бесмртност је узалудна; осим човека, сва створења су бесмртна јер не знају за смрт; божанска; ужасно и несхватљиво је бити свестан бесмртности.“ Дотичући тек овлаш љубав, која је недостајала његовом срцу, велики приповедач каже: „Човек реши да нацрта свет. Током година испуњава простор уцртавајући покрајине, краљевства, планине, заливе, бродове, острва, рибе, куће, инструменте, звезде, коње и људе. Пред смрт он открива да тај стрпљиви лавиринт линија оцртава његов сопствени лик.“

Цртајући целог живота баш то, Прат је чинио исто.

Критичари ће и убудуће претеривати када буду говорили о утицају Хорхе Луис Борхеса на тенденције у литератури XX века, као што ће преувеличавати и значај Хуга Прата за светски стрип. И сам ћу чинити те грешке — можда због патетике бесмртности. Али кад мислим на писца Алефа, ја из најинтимнијих разлога увек, пре свега, помислим на следећи сонет:

КИША

Изненадно светлост вечерња се рађа
јер већ киша пада неприметно ситна.
Пада ил' је пала. Једна ствар је битна:
у прошлости нашој киша се догађа.

Ономе што кишу слуша занесено
дарежљиво време изгубљен час пружа
кад је цвет открио што се зове ружа
и чудесну боју именом црвено.

Ова киша која слепа окна ствара
радост ће донети у предграђа стара
гроздовима црним што их лоза крије

у дворишту неком кога нема више.
Ветар ми доноси из вечери кишне
вољени глас оца који умро није.

(Препев Радивоја Константиновића)

У име те слике и те песме, дозвољавам себи да на Пратов цртеж уцртам капи кише, из оне исте, једне вечери: