Зоран Ђукановић

Пријатељство и прича

Темат „Хуго Прат 1927-1995“

Часопис „Реч“, Београд, март 1996.
(темат „Хуго Прат 1927-1995“, приредио Александар Николић)

Ни након пет есеја које сам већ написао, није ми лако да пишем о Хугу Прату. Свакако не зато што су многе ствари колоквиране. Напротив, анализе неких Пратових тема и поступака сматрам тек започетим. Моја збуњеност пред Пратовим делом проистиче из околности коју читалац у мени доживљава као поклон хедонисти — у поновним читањима не изостају изненађења. О врсти изненађења коју нам Прат приређује писао сам већ раније. Пратов опус почиње да ми се чини као непрекидна плетисанка аутореференцијалности. Није ли она постала самоначело опуса? Паук наставља да испреда мрежу из свог трбуха иако је дебељушкасти трбух званичног аутора нестао.

Биолошка смрт аутора, чије је име постало познато и новинарима малих културних колумни, јесте, наравно, догађај који треба пропратити. Али ту смо већ на терену где се братски сусрећу аутентичност и неаутентичност, вредновање дела и кич обрада некога коме још нису поставили бисту на оближњи трг, али ко зна, можда и хоће? Уместо посезања за Филозофијом паланке Радомира Константиновића, коју, поштено речено, и немам при руци овде у Амстердаму, цитираћу једно пребацивање средњошколског стила за писмене задатке у новинске ступце. Уместо срећне професорке и петице, добијате гануте читаоце новина:

Још једном је успео да нас све изненади ненадмашни уметник Хуго Прат — недавно је без најаве, путем тишине, ка неиспитаним димензијама незнаних светова таме, отпутовао заувек. Посустаје измучен опаком болешћу, али заувек нам је оставио читав низ фантазија, бајковитих визија, хиљаде снова суочених с јавом... Као и Корто Малтезе , Хуго Прат је био увек насмешен, не без сујете у очима, свестан мана света у коме је постојао, па ипак, у тај је свет био заљубљен. Заједно су обоје шетали линијом која дели сан од јаве, метафизику од физике (то је једна просторна димензија), илузију од истине. Прата више нема (другови међу нама), али ће остати с нама заувек у лику Корта Малтезеа, из дана у дан нудећи свој оптимизам, свој вечан осмех.

Није најбитније да ли је текст из горњег пасуса (ако искључимо заграде) заиста самостално написан или га је само могуће написати. Битно је да је Прат постао „културна величина“ подложна свим врстама интерпретација, па и оним дирљивим.

Искрено речено, сама Пратова смрт није ме дубоко потресла. Нисам га лично познавао. Нисам га никада срео. Чак сам се питао да ли је можда, ипак, боље да га не упознам. Кажу да је био веома шармантан човек. Али, критичарског демона у мени више је интересовао опредмећени шарм опуса. Слично сам се осетио кад је 1991. умро Исак Башевис Сингер, у мом руксаку вредности највећи приповедач. Са тек нешто сасвим сталожене туге опростио сам се од човека кога никада нисам упознао и наставио да ишчитавам његове књиге.

Нешто друго је изазвало чудно узбуђење у мени. Када сам добио позив од приређивача темата о Прату, питао сам за имена осталих аутора позваних на учествовање. И тада сам схватио да овај темат за мене има емоционални призвук окупљања пријатеља са којима је део дружења био обојен разговорима о Прату. Поменућу и оне који неће или не могу писати овом приликом.

Владимир Пиштало, писац, аутор новеле Корто Малтезе. У једном тренутку најчуднији „избеглица у Лас Вегасу“. Сада живи, пише и, ваљда, докторира у Америци. У целини сам му посветио есеј Вавилонске нити Корта Малтезеа, а у Критичарском тангу сам му се лично обратио, настављајући у тексту наше вишесатне расправе (уз јело и пиће) зашто мање волим Пратов Танго него што га воли Владимир. Пошто је моја електронска пошта у квару, чујем се са њим телефоном, шаљем му сецесионистичке разгледнице, онакве каквим је опремао Алманахе Београдске Мануфактуре Снова.

Непосредно пошто смо почели да се дружимо, Радослав Петковић ми је поклонио примерак свог романа Сенке на зиду и у посвети поменуо Корта Малтезеа. Радослав је потом написао роман Судбина и коментари, поетичког брата идеје из Бајке о Венецији да, када се умориш од нечије власти, можеш отворити тајна врата и отићи у другу причу. Применио сам Пратов и Радослављев савет у властитом животу.

Васа Павковић и његов познаник В. Фумети. Са том двојицом сам се спријатељио учећи се мудрости да наши темпераменти, интелектуални манири и читалачке страсти, чак и када се не подударе у длаку, јесу пријатељство комплементарности. У нашем пријатељству истог и различитог, Прат и Никад робом припадају истом. Никада нисмо отишли утроје на пецање. Пишемо једни другима шта је занимљиво у Београду и Амстердаму.

Дејан Анастасијевић: Облачић, стрип и Радио Б92, предратни Ритам. У мучним временима не пише о стрипу. Ради као новинар у Времену. Пише колумну Лик и дело, не о браћи Далтон него о неким другим Далтонима. Не дописујемо се. Уместо тога, наше пријатељство је постало пријатељство дугих телефонских разговора. Ја сам га учио шта је критика у његовом писању, Дејан ме је учио шта је стил у мом писању. Први је имао Пратове Хелвећане у Београду.

Здравко Зупан. Прат је у нашем пријатељству био најјачи доказ да постоји универзални језик стрипа који превазилази поделе на „класику“ и „авангарду“, „занат“ и „поетичност“. У започетом пројекту енциклопедије стрипа, на коме смо радили заједно, Прат би имао централно место.

Карим Заимовић. Поред В. П. Фуметија, човек са којим сам успевао да се дружим не само лично него и кроз текстове — дописивали смо се пишући их. Карим је убијен у Сарајеву августа 1995. Имао је 24 године. Та вест која је до мене дошла преко Хилехома, једног важног села у Холандији, јесте највећи ујед за срце у овом говну од рата.

Ненад Микалачки Ђанго. Прат и Корто Малтезе су, поред Кена Паркера, били најјача заједничка дрога целоноћних сеанси дружења. Шта су трава и шит према томе? Ђанго живи, као и ја, у Амстердаму. Бави се илустрацијом, а не стрипом. Причамо о стрипу и даље.

Толико о различитим људима и дружењима која на свој начин обједињује Пратово одсутно присуство.

А јесте ли икада размишљали о могућности пријатељства с непоправљивим убицом? Ја, искрено речено, нисам и срећан сам што се у овим смутним временима нисам нашао у прилици још и за то. Вероватно није ни Корто Малтезе, све док му Прат није сместио замку. Замке живота и замке сижејног обликовања ликова, међутим, не повлаче исту одговорност. Аутор има право у име сижеа да подари живот, да га ускрати или изокрене његово значење као преокренуту рукавицу — управо оно што у животу не може оправдати никакав „виши историјски смисао“.

Оно што је у Балади о сланом мору изгледало само као стицај околности, постало је део Кортове судбине. Пријатељство са Распућином увек ми се чинило као загонетка вредна пажње. Хумани лик Корта Малтезеа нераздруживо везан за Распућина? Како то може?

Прату је помогао 1905. године Џек Лондон да смести Корта у ступицу дружења са Распућином. Угледавши кроз прозорско окно злу, али озарену физиономију Распућинову, Корто је упитао Лондона: „Је л' ти то пријатељ?“ Одговор је гласио — „Да... а сада постаје и твој: Распућин“. Корто није знао у шта се упушта, а поготово не шта га све чека до хашишних снова Златне куће Самарканда, 1921. године. Шеснаест година млађи, Корто је, ипак, већ знао да се према стварима мора односити с иронијом. Дакле, и према Распућину: „Искрено речено, не схватам шта Џек Лондон у теби види, али обећао сам да ћу ти помоћи“.

Скица за портрет Распућина могла би да се изговори у неколико реченица. Он је патолошка личност. Он је анархиста. Он је параноидан. Он је детињаст. Он је окрутан. Он жуди за пријатељством. Он је Кортова поларност.

Балада о сланом мору садржи прве трагове који сведоче о Распућиновој жудњи за пријатељством. Желео бих да имам пријатеље, а то ми не успева. Зар се толико разликујем од других? Да, Распућине, прилично се разликујеш од других. Ипак, Прат ће ти доделити Корта, што ти, да си жив човек, никада не би заслужио.

Ипак, није све тако једноставно. Постоји нешто заједничко између Распућина, Корта, па и самог Прата, барем онаквог каквог га знамо из његовог дела. У рату оружјем и мецима, у рату идеологија и припадности, Прат проналази један врло специфичан међупростор, пукотину која се не може другачије означити него као радикални индивидуализам. Погледајмо за часак Форт Вилинг. У њему сусрећемо Сајмона Гиртија кога Прат портретише по сопственом лику. Ко је Гирти? Отпадник од беле расе. Као сасвим малог усвојили су га и одгајили Индијанци који су му убили родитеље. Да ли Гирти, међутим, припада Индијанцима? Индијански поглавица поставља Гиртију питање које ће још много пута бити упућено ликовима Пратових стрипова. На чијој си ти страни? Гиртијев одговор је — на страни Сајмона Гиртија. Реакцију поглавице вреди записати: „Познајем те дуго, али те још увек не разумем. Ти ниси ни белац ни Индијанац, ниси ништа... Мој си пријатељ и пријатељ мојих непријатеља“. За поглавицу простор између пријатеља и непријатеља испуњен је ништавилом, једноставно је недопустив. А тај исти поглавица мењаће мишљење о томе ко му је пријатељ а ко непријатељ неколико пута. Наздравље, поглавице. Ако нису допуштене нијансе него само искључивости, онда нас „обрти догађаја“ обрћу као звечку, а наша чврста уверења звецкају као семење у празној тикви.

Прат, међутим, није толико надобудан или нарцисоидан да би величао Гиртијев лик. Гирти је исто тако љубоморан на капетана Џипсона због његових успеха у трговини и има мишљење о женама као недовољно важном предмету за трошење пуно речи. Гирти ће се касније, по сопственим речима, определити за онога ко боље плаћа и ко има више шансе да победи. Управо неки елементи Гиртијевог лика послужиће Прату за варирање радикално индивидуалистичке позиције у ликовима Корта и Распућина.

Ако није допустио никакву нарцисоидност Сајмону Гиртију, Прат је са Кортом имао другачије планове. Знатније померање у том смеру можемо пратити у циклусу Келти, у којем Корто живи Европу 1917-1918. године. Револуционарни романтизам и чести замишљени поглед у облаке учинили су Корта манекеном историје. Иако су Келти један од најбољих циклуса краћих приповести о Корту Малтезеу, они још увек не поседују пуноћу ауторефлексије ликова, какву ћемо срести касније у Златној кући Самарканда. Љубитељи литерарних вредности Корта Малтезеа понекад превиђају колико се главни лик у њему тесно приближио клишеу. Сам Корто је у Келтима, на први поглед, имао доста прилике за акцију — докторе што се то догађа са мном, осјећам се чудно... што да радим без акције читави дан — уосталом, митраљирао је и обарао авионе, дизао у ваздух војне штабове, потапао немачке подморнице и хватао издајнике. Морнару трансформисаном у манекена историје, ипак, као да је нешто недостајало. Уместо келтског слаткастог сна револуције и Кортовог препознавања властитог лика у облацима које тако упорно посматра, више ме привлачи суви етиопски песак, Куш као анђео смрти или, пак, влага јужноамеричких мочвара и разбијени револуционарни снови турских вођа који не могу да изађу из Ататуркове сенке. Келти немају баладно слану сувоћу морског ветра, вилинговску епичност, а ни хуморну метатекстуалност хашишних снова. Прат је морао да врати зло у његовом изворном облику неспоразума са сопственом природом — Распућина.

Но, Прат је био сасвим свестан онога што чини, свестан својих дугова према умирућем романтизму епохе. У епилогу Келта, причи о црвеном барону Ван Рихтхофену, Прат враћа своје дугове. Једног од последњих митских пилота-дуелиста он савршено портретише. Рихтхофен носи руже погинулом пилоту кога је оборио. При томе маштари да је убијени можда у сродству са Д. Х. Лоренсом, који је својевремено завео његову тетку и навео је да напусти мужа и сина. Мрзи енглеске писце заводнике, али се диви њиховој литератури. Уредно телефоном јавља мами о својим подвизима. Када овај романтичар рата погине, олупину авиона барона Рихтхофена надлеће пилот сасвим другог кова који ће доћи до изражаја у следећем рату — Херман Геринг.

Препустимо Геринга удобном лету у његовом двокрилцу. Он одлеће из ових редова, напушта и фикцију Келта, има пуно посла, дуг је лет до Нирнберга, препустимо га ономе што га чека и ономе што друге чека с њим, на то и онако не можемо да утичемо. Вратимо се папирнатом лику Распућина. Вратимо се невероватној причи о пријатељству Корта Малтезеа и Распућина.

У Балади о сланом мору Кранио каже Распућину док стоје на плажи: „Знаш ли шта ми се код тебе не свиђа? Баш све!“ Кранио је флегматик и у потпуности је у стању да сагледа психопатску склоност Распућинове личности. Ту способност и решеност да Распућину то саопшти платиће сместа смрћу. Кранио не спада у привилеговане, као што су то Прат и Корто, који могу да буду близу Распућину и да то преживе. Но, треба забележити и шокантне Распућинове речи, непосредно после убиства Кранија: „Рекао сам ти да ћу те убити... Глупи људождер, да је био паметнији могли смо бити пријатељи“. Очигледно, сироти Распа је и даље у потрази за пријатељством. Једина особа која је у стању да се носи с њим је Корто. Много пута, Распућин му је обећао да ће га убити, али то се никада неће десити. Јесте ли размишљали о томе колико лица злог везира Изногуда и Распућина личе једно на друго? Друга сличност јесте у томе што Изногуд никада, никада неће озледити калифа Ал Прашида, без обзира колико се на то спремао! То, једноставно, нису пропозиције приче. Прича има друге токове и ликови, док бораве у њој, не могу о њима да одлучују. Зато је понекад потребно прећи у другу причу.

Тек након Корта Малтезеа у Сибиру и Златне куће Самарканда, Распућинове речи из Баладе о сланом мору звуче мање надреално: „Ти мене имаш за најбољег пријатеља... Ах! Корто, Корто, немој тако! Не знаш шта губиш ако одбијеш моје пријатељство!“ Кортов одговор је, опет, потпуно типичан за Корта — „Почињеш да бунцаш. Радије бих био пријатељ отровном пауку.“ Касније, међутим, у Златној кући Самарканда Корто ће Распућина звати својим пријатељем.

О Кортовом радикалном индивидуализму писао сам у есеју Загонетни Корто Малтезе, пре дванаест година. Како стоји ствар са Распућином? У Младости Корта Малтезеа, када се нађе у Руско-јапанском рату, Распућин овако резонује: ја овај рат нисам тражио. Нисам ни примирје потписао. Нико није питао за моје мишљење! Одлучио сам да ми је све допуштено. Нисам фаталиста. Нисам тип да будем играчка судбине. Не судимо само о Распућину, допустимо му, макар и на тренутак, да он суди о другима. Невоља је, међутим, са Распућином и са Језуитом Џоом, једним другим Пратовим ликом, или пак са Лу Вецелом из Форт Вилинга, што они не суде о другима, они пресуђују. Откуд Пратова фасцинација оваквом врстом ликова? Не због тога што чине зло него зато што својим готово несхватљивим кодексима (а имају их сва тројица, укључујући Распућина!) разарају само ткиво прихваћених друштвених кодекса.

Монах у Балади о сланом мору Корта назива недисциплинованим индивидуалистом, превратником. Корто заиста јесте бунтовник, али једне сасвим посебне врсте. Он је бунтовник ироничне врсте: У сваком разговору о политици Корто иронично саботира саговорникове идеолошке схеме. Након разговора са Краниом о национализму и патриотизму, следе три призора која говоре више него све размењене речи. Корто остаје сам, седи на веранди и гледа директно у сунце које додирује ивицу мора. То није сунце излазећих идеологија.

Тврдио сам да се питање „На чијој си ти страни?“, постављено Сајмону Гиртију у Форт Вилингу 1962. године, систематски понавља кроз Пратов опус. У Фриволним разговорима у Молилеу, посебном албуму Пустињских шкорпија, поручник Коински даје исти одговор — на својој властитој. Распућин, наравно, на овакво питање одговара „комплексније“: на страни сам новца, жена и лепих ствари, јако скупих ствари.

Да ли је реч само о фикционом устукнућу да се каже сопствена припадност или је у питању нешто дубље што има далекосежне консеквенце по Пратову поетику? Радикални индивидуализам ликова иде до остваривања њиховог права да одшкрину врата за прелазак у једну другу причу. Читава ствар се зачиње у Етиопљанима оног тренутка кад Корто каже Кушу: „Ја сањам. Шамаел нема сенку. Мислим да ћу променити сан.“ Куш: „Куда сада намераваш?“ Корто: „Не знам... Далеко.“ Почетак Корта Малтезеа у Сибиру и крај Бајке у Венецији ова врата отварају широм.

Када сам већ почео да живим у Амстердаму, дошао ми је до руку један мени непознати есеј о Корту Малтезеу Станка Андрића, објављен у Књижевној смотри годину дана пред почетак рата. У том тексту је изречено нешто вредно пажње. Реч је о статусу зла у познијим епизодама овог стрипа: „Малтезе је, у једном дубљем смислу, не етичком него морфолошком, заправо анти-јунак“, „зло је увек само привид... далеко од тога да буде алтернативно начело, зло је заправо нестварно, као у доктринарној теологији“. Прат чини корак даље у „фикционализацији“ свог дела које се разликује од стварности. Геринг је пуштен да одлети у своју реалност. Остају Распућин и Корто: Они сада заиста могу да буду пријатељи.

У Корту Малтезеу у Сибиру срешћемо Распућина обученог као Деда Мраз који нуди Корту промену датума прославе Божића, јер нешто треба да се слави у тренутку када је човек у расположењу за то. У Бајци о Венецији Распућин се појављује само као дух из чаробне лампе, да би се онда умножио у неколико својих помоћника, „црних стражара“.

„Смрт проклетом Византинцу!“, узвикују црни стражари.

Корто: „Хеј... чекајте момци! Ја нисам проклети Византинац. Ви се варате...“

Распућин као дух из лампе: „Покварени Византинац или сплеткарош Венецијанац, нама је то једно исто и теби нема спаса...“

Корто суочен са претећим копљима: „Али... Постоји само један начин да се извучем... Ево... будим се и напуштам овај луди сан...“

Златна кућа Самарканда је посвећена позлаћеним сновима хашиша, дервишком плесу и ониричком орнаментализму Истока. Распућин се дружи са Кортом у сновима, али се појављује и као лутка у карађозу, луткарском позоришту. Златна кућа Самарканда је алхемијско дело. Она је алхемија „справљања“ Корта Малтезеа,његових ликова. Прат је ту „испсихоанализирао“ и Корта и Распућина. Добро и зло, Корто и Распућин, најмање су психолошки удаљени у часовима самотне инстанце позлаћених снова Златне куће Самарканда. Уосталом, Корто се већ у Бајци о Венецији „исповедио“ умирућем Бепију Фалијеру да је рђав. У Златној кући Самарканда Кортово суочење са самим собом није само сусрет са својим злим двојником Шевкетом него и признање пријатељства са Распућином, онаквим какав он јесте. Све се удвостручава, огледа у својој другачијој могућности. Распућин каже: „За мене нема опасности. Ја немам двојнике да се мотају око мене.“ Вара се. Златна кућа Самарканда је алхемијска клопка за реалистички схваћену мотивацију ликова. И Распућин је удвојен.

Командант Шевкет: „Шта ти је, Распућине, постао си меланхоличан?“

Распућин: „Да... понекад... Никад ми није било јасно зашто... али понекад западнем у овакво душевно стање, мешавину неописиве сете... Има ту и замора због животних тешкоћа, слатке носталгије... нежности... Све у свему, данас себе много волим.“

Шевкет: „Ја бих рекао да си ти луд.“

Распућин: „Пази, Корто... хоћу рећи, Шевкете, због овога бих те могао убити.“

И тако у Златној кући Самарканда „сан летње ноћи прераста у сан опуса, снену рефлексију о својим могућностима. Зла више нема. Док седе уз ватрицу и пријатељски ћаскају, Корто, који иначе увек успешно скрива своју љубопитљивост и несигурност, пита Распућина о свом двојнику: „Кажи... да ли је стварно личио на мене?“