Вељко Дамјановић

„Балада о слободи“

Темат „Хуго Прат 1927-1995“

Часопис „Реч“, Београд, март 1996.
(темат „Хуго Прат 1927-1995“, приредио Александар Николић)

У Венецији постоје три тајна магична места: једно је у „Улици пријатељске љубави“, друго на „Мосту чудеса“, а треће је у „Улици Марна“, поред Св. Јеремије у старом гету. Кад се Венецијанци, а понекад и Малтежани, заморе од реалности, повлаче се на ова скровита места, отварају врата у дну дворишта и одлазе заувек у чудесне крајеве и друге приче...

Сада већ заборављена, оронула и у бршљан зарасла старинска врата у једном од поменутих тајанствених дворишта, недавно је одшкринуо загонетни, проседи и дебељушкасти Венецијанац. Праћен само светлуцавим погледима уличних мачака, скривених у сенци старог степеништа, јединих немих сведока његовог одласка. Да ли у потрази за изгубљеним временом или пак потреби да се једноставно промени прича о једном веку на издисају и цивилизацији у којој нико више не верује ни у сопствене снове, тек Хуго Прат је отворио једна од скривених врата и преселио се у неку другу причу, остављајући за собом, попут његовог јунака Корта Малтезеа, још једну легенду. Легенду о самом себи.

Творац обимног опуса, више од 10.000 табли стрипа, отац величанствене галерије од неколико стотина ликова, од чега само серијал о Корту Малтезеу садржи око 1200 табли и око 120 ликова, рођењем Венецијанац, опредељењем космополита, и сам је имао бурну животну причу налик ликовима које је стварао. Право место Пратовог рођења је Римини (15. јун 1927), и то сасвим случајно. Наиме, његови родитељи су у том тренутку били у посети код тетке, тако да је Хуго у Риминију провео свега две недеље, а потом су се вратили у Венецију. Можда не би било важно наглашавати овај детаљ да не постоји велика недоумица око места и године рођења Хуга Прата: Римини или Венеција, 1927. или 1929. Он сам никада није доследно покушао да разреши ту дилему, а имајући у виду изразито богату биографију и велики стваралачки опус, иза њега остаје још мноштво непознаница. У својој аутобиографији Чекајући Корта (Aspettando Corto) он износи, на основу присећања, ову верзију догађаја, чиме она постаје и најприхватљивија. Но, с обзиром на Пратову склоност ка мистификацији, све податке треба узимати са извесном дозом резерве, а сходно његовој жељи сматраћемо га „рођеним“ Венецијанцем. Занимљиво је и Пратово порекло. Отац му је био Француз енглеског порекла, иначе службеник у тадашњој италијанској влади. Мајка му је водила порекло од Јевреја избеглих из Шпаније, пред терором инквизиције, у средњем веку. Деда по очевој линији сматрао је себе Енглезом (из Корнвола), а деда са мајчине стране био је један од оснивача фашистичког покрета у Венецији. Све ово имало је великог утицаја на младог Прата, а поготово на његово образовање.

Породица Прат 1937. године (годину дана по проглашењу Новог Римског Царства) одлази у Етиопију, а потом и у Сомалију, тадашње италијанске колоније, где му отац добија намештење. Пред младим Хугом оживљава фантастични свет из америчких авантуристичких стрипова врло популарних у оно време (Тим Тејлор...). Чудесна афричка природа, загонетни људи најразличитијих боја коже и нација. Мешавина вера и велики сукоби армија. Међутим, свет маште и реалности нису се подударали. У току је био II светски рат, за саме Етиопљане и антиколонијални рат. Вероватно се већ тада код Прата створила одбојност према рату и агресији и симпатија за потлачене. У таквом окружењу Прат завршава гимназију у Адис Абеби. По слому фашистичке Италије 1942. године Хуго се са мајком враћа у Венецију, а отац му остаје у Африци као савезнички заробљеник, где убрзо и умире. Искуства стечена на „црном“ континенту касније ће преточити у величанствени серијал о Поручнику Коинском и Пустињским шкорпијама.

Венеција је тада, као и цела северна Италија, под немачком окупацијом. Прат ослобођење дочекује на себи својствен начин, испољавајући негодовање против фашизма, возећи се на борним колима обучен у шкотски килт. У сарадњи са Албертом Онгаром и Мариом Фаустинелијем 1945. године покреће стрип часопис Asso di Picche (Ас Пик), назван по истоименом јунаку кога су заједно креирали. Истовремено са њима су сарађивали Дино Батаља, Марио Леоне, Ђорђо Белвитис и Дамиано Дамиани. Ова група аутора касније је названа Венецијанском групом.

Не видевши за себе перспективу у осиромашеној и ратом разореној Италији, млади Хуго, на позив аргентинског издавача Чезара Чевита, одлази у Латинску Америку. Међутим, врло брзо напушта Чезара и прелази у издавачку кућу Abril, где започиње дугогодишњу успешну сарадњу са Ектором Естерхелдом. Настањује се у Буенос Аиресу. Његов немирни дух често га је водио на путеве по унутрашњости Аргентине и у Бразил (једно време предавао је у Сао Паулу на Escuela Panamericana de Arte). Био је то плодан и врло важан период његовог живота. „Зелени“ континент скривао је много, истовремено отварајући читав низ нових могућности и сазнања. Године ауторског и интелектуалног сазревања провео је окружен културом која га је својом мистичношћу, преливима боја и мириса, ватреним ритмом Танга напросто фасцинирала. Добро је упознао живот у Патагонији, пампасима и сливу Амазона. Све то уткао је у своје највеће дело Корта Малтезеа.

У овом периоду креирао је низ краћих дела, као и познате серијале: Ерни Пајк, Наредник Кирк, Ана из џунгле и врхунац његовог дотадашњег стваралаштва Форт Вилинг.

У Европу се враћа као већ славни аутор 1964. године. Привремено пребивалиште Лондон. Сарађује са часописима Daily Mirror, Sunday Pictorial и Fleetways Publications. На кратко се враћа у Аргентину да би уређивао часопис Мистер X. Напокон, 1965. године, поново је у својој домовини. Изградио је готово у потпуности сопствени, препознатљив стил. Тек у назнакама се препознају утицаји Милтона Канифа, његовог великог узора како у графичком изразу тако и у приповедању. Постепено, Прат постаје свестан својих приповедачких квалитета. Налазио се на једној врсти животне прекретнице. Озбиљно је размишљао да напусти рад на стрипу и постане књижевник. Но, на срећу или жалост, ипак је остао веран својој првој љубави. Ова превирања одразила су се на његов рад. У његовој стриповској нарацији све више су се осетили књижевни утицаји Џека Лондона, Џозефа Конрада, Мелвила, Киплинга... И даље је веран пустоловинама и далеким егзотичним пределима, али, ипак, другачији.

По повратку у Италију креира лик Капетана Корморана и ради низ адаптација књижевних дела међу којима су Одисеј и Острво са благом. Година 1967. била је пресудна у Пратовој каријери. Италијански издавач Ivaldi покреће специјализовани часопис Sgt. Kirk (Наредник Кирк). Часопис је добио назив по до тада најпопуларнијем Пратовом јунаку и био је посвећен првенствено његовим делима. Те исте године Прат креира дугачки еп Балада о сланом мору у ком се као један од ликова јавља Корто Малтезе. Тада вероватно још не слуте да ће управо Корто постати његова фасцинација до краја живота. Појављивање Баладе допринело је Пратовом уздизању у висине стриповског Олимпа. Први пут авантура је престала да буде банална. Прат уводи низ новина у изражајни језик стрипа градећи самосвојан графичко-наративни ритам. Напросто, у оквиру само једне епизоде, игра се стиловима усклађујући визуелну редукованост или пак до детаља обрађен цртеж већ према потребама ритма саме приче. Инсистира на атмосфери и наглашеној поетици. Наглашава психолошко обликовање и карактеризацију ликова. Постиже вишеслојност тако да се први пут код читалаца јавља потреба за поновним ишчитавањем дела ради бољег и дубљег разумевања. „Пратово дело је незаобилазна синтеза сценарија и цртежа у стрипу. *** За Пратове стрипове неопходно је поновљено читање, јер се тек њиме успоставља већи део асоцијативних веза. Тек кумулацијом читалачког искуства и доживљаја почиње да зри опажање Пратове поетичности. А са њом, сваки Пратов цртеж, детаљ и већина његових дискретних гестова постају нам доступнији и пунији значења. Тек тада у једном наизглед овлаш нацртаном профилу Корта Малтезеа можемо у пуном интензитету да слутимо сву загонетност коју овај лик носи.“ (Зоран Ђукановић: „Балада и Корто“, Момент бр. 20).

Прва „самостална“ епизода Корта Малтезеа појавила се 1. априла 1970. године у 1296. броју Француског магазина ПИФ. Била је то Тајна Тристана Бантама. Прат је од издавача добио потпуну креативну слободу, а једино условљавање односило се на дужину стрипа. Искористио је то на најбољи могући начин. Следи још деветнаест кратких епизода од по двадесет страна. Готово преко ноћи Корто постаје звезда, лагано градећи сопствену паралелну историју независну од самог аутора, штавише почиње да поприма облике фиктивне реалности при чему наткриљује фигуру самог аутора. Временом ће ова чудна корелација Прат — Корто — публика добити неслућене размере и претворити се у специфичан социолошки феномен. Корто ће уједно постати симбол и отелотворена фикција. Избрисаће многе границе и помирити разлике. Многи потпуно различити људи са супротних крајева света пронаћи ће у Корту симбол, свако према своме поимању и опредељењу, али увек симбол слободе и индивидуалности. Многи су писали на Пратову адресу обраћајући се Корту, многе жене слале су љубавна писма. У свету који све више сам себе гуши, Корто је постао лако препознатљив симбол слободе, фигура романтичног индивидуалисте тако погодна за идентификацију. Крајем седамдесетих председник Анголе Агостињо Нето позвао је Прата да у Луанди оснује Институт за графичке уметности. Ова на изглед чудна Нетова одлука проистекла је из тога што је у Анголи за борце MPLA (Народни фронт за ослобођење Анголе) Корто представљао симбол њихове борбе и њиховог циља, слободе. (Треба имати у виду да су већина тадашњих министара, међу којима и онај за културу, били чланови MPLA.)

Пратово уобличавање у потпуно препознатљивог и самосвојног аутора кулминира појављивањем првог дужег албума о Корту под називом Корто у Сибиру. Ово дело могли бисмо сматрати врхунцем Пратовог реализма, како у визуелном тако и у наративном погледу. У приповедачком погледу, вештином конструкције, драматургијом и динамиком радње Прат је увелико достигао своје литерарне узоре. Надградња је уследила већ у наредној епизоди Бајка о Венецији. Конструише једну фантастичну сторију, у чијој се основи налази, као примарни покретачки мотив потрага за митским драгуљем, Соломоновим кључем. Основ жанра је задовољен. Све преко тога је чиста бајка, како, уосталом, и стоји у наслову. Прат нас увлачи у потрагу за једним метафизичким благом које егзистира једино у легенди, а сулудој потрази придодаје читав низ тајних друштава, фашисте, јеврејске мудраце, песнике, филозофе неоплатонисте, духове, старе записе, тајне посвећених, једну легенду, заверу и још много тога. Једини траг је фамозни дневник још фамознијег барона Корвоа. Заплет, па и расплет, раван је Фукоовом клатну Умберта Ека, и то не само у површинском слоју саме радње већ и у целокупној њеној вишезначности. Да не би било забуне треба нагласити да је Бајка о Венецији настала пре Ековог романа, а с обзиром да се Еко бавио, између осталог, и стрип есејистиком не би ме чудило да је Парт имао утицаја на њега. При томе, познато је да су Прат и Еко у више наврата сарађивали. Овакав повратни утицај стрипа на књижевност не би био први нити би представљао преседан. Бар не у случају Хуга Прата. Штавише, ово само употпуњује слику о Корту као специфичном социолошком и културолошком феномену.

Код нас Кортом су се бавили Васа Павковић и Зоран Ђукановић, а по мотивима Кортових доживљаја Зоран Стефановић је написао позоришни комад Острвске приче. У роману Судбина и коментари Радослава Петковића Корта сусрећемо као једног од актера, а у новели Corto Maltese Владимира Пиштала он је главни лик. Митологији Корта Малтезеа могли бисмо придодати и податак да је на тему Мита Корта Малтезеа само у Француској написано преко седамдесет докторских дисертација, како од стране историчара уметности, тако и социолога, естетичара и књижевника. Овај тренд ће се наставити, јер што се дубље улази у анализу Кортовог лика и уопште целокупног дела Хуга Прата проналази се све више изазовних могућности за анализу. Занимљиво је, рецимо, како је једно чедо поп културе, саздано на темељима америчког синдикалног и новинског стрипа од тридесетих до педесетих, те америчком детективском и авантуристичком филму истог периода, као и књижевности која не важи баш за врхунску, досегло ниво глобално препознатљивог симбола, вишеслојно наративно визуелне форме која се по својој комплексности и значају пореди са Борхесом или Умбертом Еком. Каква је то Пратова илузионистичка игра којом је успео да до самопрепознавања, кроз фантастични сплет ироније и самоироније, доведе милион својих поштовалаца широм планете. Какав је то маг приповедачког чина који је авантуру поставио као разлог живљења и поново од самог читања направио облик уметности, борхесовску авантуру самог читања. Можда је могућа тема фромовска потреба за комуникацијом оличена у лику Распућина или уопште и самог Корта и његовог психолошког профила особе која носи скуп врлина, али их држи на дистанци, посматрајући живот са безбедне удаљености рециклирајући га кроз сито једног циника који кроз процес самоиспитивања доводи себе у стање зависности од света од кога се дистанцирао, упадајући тако у клупко самоироније или, једноставно, ироније као судбине. Све то посебно је изражено у епизоди Златна кућа Самарканда, можда најбољем Пратовом остварењу. Сам цртеж у овој причи спада у високо стилизовану Пратову фазу, на тренутке је редукован до арабеске, препун гротескних карактера. Прича, као што је то већ постало својствено за Прата, само је оквирно назначена као авантура док ми у суштини заједно са Кортом трагамо, кроз лавиринт питања и одговора умотаних у хашишни дим, за смислом по крхотинама Кортове свести уз присуство сталног шизофреног страха оличеног у Шевкету, Кортовом двојнику. Посматрамо чудни однос Распућин — Корто изграђен до танчина на крајностима и личној неприлагођености обојице. Један однос у коме Распућин преузима примат суверено нас носећи на крилима своје злоће кроз читав албум. У наредној причи Младост 1904-1905. Распућин је дефинитивни носилац радње, штавише Корто се буквално појављује тек на крају приче. Можда је ово била Пратова потреба за изједначавањем два поларитета, јединствени случај јин/јанг односа у стрипу са, ипак, не тако једнозначним смислом.

Иначе, за Пратове стрипове карактеристично је увођење реалних историјских личности и реалних историјских оквира, конструисања паралелне историје. Све у циљу постизања веће веродостојности. Познато је да је Прат поседовао позамашну документацију и да се крајње прецизно држао реалности свуда где је она долазила до изражаја као оквир за сан. Стога не треба да чуди присуство једног Џека Лондона, Стаљина, Црвеног барона, Хесеа, Џојса, Тамаре де Лемпицке, Хемингвеја, Лоренса од Арабије, Буч Касидија, Геринга... Сви они се појављују у тренуцима када њихова каријера није досегла зенит, на тај начин још и можемо поверовати у све оно у шта их Прат увлачи, обогаћујући тако мање познате делове њихове биографије.

Након Младости уследио је албум Танго који нам на наративном плану доноси једну комплексну сентименталну причу о љубави, смрти и игри. Но, много је значајнија његова визуелна страна. Овај би албум могао да послужи као уџбеник за драматургију путем кадрирања. Свакако да овај проблем заслужује далеко обимнију студију и због тога овом приликом скрећем пажњу само на насловну страну која је сама по себи ремек дело. Све што има да се каже у самом албуму приказано је на насловној страни кроз једну луцидно искадрирану таблу која је врло пажљиво исколорисана. Врхунац минималистичке нарације!

Прат се цртачки током времена мењао. Након изванредне и врло промишљене стилизације у епизоди Златна кућа Самарканда, његов цртеж и даље изразито редукован постаје све лаганији и експресивнији да би у последње две епизоде о Корту Малтезеу (Хелвеција и Му) практично кулминирао када Прат мења композицију стране сводећи „решетку“ кадрова са дванаест по табли на свега шест. Кадрови наравно постају крупнији, а експресивност цртежа долази до пуног изражаја.

Прат је 1973. године за белгијски магазин Tintin креирао свој по значају други серијал Пустињске шкорпије. У току 1994. године појавио се, као претпоследње Пратово дело, последњи у низу албума о Поручнику Коинском и „Шкорпијама“ под називом Две три ствари које знам о њима. Од прича које не спадају ни под један серијал издвајају се по квалитету : Човек са Кариба, Макумба за Гринга, Језуита Џо, Ката Зулу и последње Пратово дело које је остварио у сарадњи са Умбертом Еком Последњи лет Малог Принца, посвећено француском књижевнику Антоан де Сент Егзиперију. За собом је оставио и две монографије у сарадњи са француским новинарем Пјер Мишелом — Кортове успомене и Корто Малтезе и његове жене. Објављено је и више књига интервјуа, посвета и изабраних дела Хуга Прата.

Једини цртач са којим је Прат сарађивао у улози сценаристе, у својој зрелој фази је Мило Манара. Познато је њихово ремек дело Индијанско лето и албум Ел гаучо. Манара, изгледа, има ту несрећу да постхумно завршава албуме започете са својим славним сарадницима (сличан случај је имао нешто раније у сарадњи са Фелинијем).

Било би неправедно не споменути и Пратове асистенте Гвида Фугу, који је прецизно исцртавао сва превозна средства и историјске грађевине почевши од епизоде Корто у Сибиру, и Патрицију Замоти, која је радила колоре. Сам Прат је успео да успостави специфичан тимски рад при чему је он имао улогу режисера. Своју вишестраност Прат је исказао и у другим визуелним медијима. Наиме, био је страстан фотограф, а имао је и један излет у филмској уметности. Године 1987. глумио је поред Жилијет Бинош у филму француског редитеља Леа Карикса Mauvais sang.

За себе је Прат говорио да је сањар, приповедач, никада није покушавао да створи имиџ уметника или да глорификује свој положај. А управо је он тај који је стрип подигао на ниво такозване елитне уметности. На XXI Међународном павиљону хумора (име вара) у Монтреалу добио је признање као најбољи стрип цртач света 1984. године. А 1987. излагао је своје стрипове и илустрације у чувеној Париској галерији Grand Palais. Том приликом је стрип први пут закорачио у простор намењен искључиво елитном сликарству.

Остарели Петар Пан, како је себе у шали Прат назвао, последњих десетак година живота провео је у Швајцарској у Лозани. Живео је окружен својом богатом библиотеком и сарадницима. Какву будућност је наменио Корту вероватно никада нећемо сазнати. Ту и тамо је спомињао како му, да би циклус о Корту био комплетан, недостаје још само епизода која би обрадила Кортове младе дане у Патагонији када је био члан банде Буча Касидија и Санданс Кида. У једној епизоди Пустињских Шкорпија Киш, ратник Даникал и Кортов пријатељ, каже како је последњи пут видео Корта за време Шпанског грађанског рата, у чијем је вихору на мистериозан начин нестао. Да су ове речи којим случајем заиста тачка на саги о Корту Малтезеу, био би то својеврстан парадокс. Сам Прат, пре него што се његова сопствена прича завршила, оставио је Корту могућност избора. У епизоди Хелвеција Корто испија нектар вечности из Светог Грала (све то пошто је прошао суђење пред Сатаном, оптужница је гласила „СЕНТИМЕНТАЛНОСТ“). Да ли је уопште могуће таквог јунака сврстати под смртничке оквире!?