Дејан Ајдачић

Пусте баште уз плажу

Пре двадесет година сам био у Пескари. Живо се сећам истоимене реке која расеца град са пешчаном плажом и улива у Јадран. Сећам се разговора, ананаса и пице четири сира, керамичких сувенирних мачака, бронзаних и живих мачака, жутих рукохвата на степеницама на универзитету, чудне слике лобање рогатог бика са конференције о лажи у уметностима. Наравно да се сећам те бикове лобање, јер сумњичави италијански цариник ме је подозриво и дуго испитивао куда идем, а када сам му дао програм конференције, он га је погледао и са олакшањем и скоро презриво рекао „Ааа, филолог“, махнувши ми само руком да прођем. Али нека сећања су ми избледела.

После двадесет година, ево ме поново, на кратко, у Пескари. Тада није било извинутог двојног пешачког моста Ponte dal Mare скоро над самим ушћем реке у море. Тада није било музеја деветнаестовековних италијанских сликара. Враћају ми се неке слике, препознајем чак и зграду ватрогасаца близу факултета, па и клуб ватрогасаца на плажи. Нисам видео да ли у граду ватрогасци имају неку своју остерију или ресторан... Али у тамном велу заборава остаје ми зашто смо једне ноћи пре двадесет година стојали поред једрилица које се љуљушкају на зауљеној црној води.

Трун смо трену времена, и не знам да ли ћу после наредних двадесет година, моћи да се сетим шеталишта у Viale della Riviera уз пешчану плажу. Сетићу се улице са хотелима предвидљивих назива: Regent, Carlton, Esplanade, Plaza. Сада, крајем децембра, спуштени суешалони, нема светла и тамо нема гостију. Са стране мора су кафићи, барови и ресторани, а иза њих су плажа и таласи Јадрана. Ти су локали сада затворени и тихи. Нема летњих бучних гласова, англоамеричке музике и клокота вина на тераси, а нема ни цврчања уља у кухињи. Недалеко су и пластични тобогани, украшени црвеним и зеленим рибама и морским звездама, а негде кловнови под палмама који чекају топлије време и дечју јурњаву са вриском. Нема столица на терасама, нема менија са ценама, нема чак ни чувара. Не допире ту ни шум песка и осушених гранчица и листова, превише тих за хук аутомобила са улице и таласа са мора.

Све је замрло, али нижу се називи плажних клубова, кафеа, ресторана или барова. Заинтересује ме каквим дивотама они призивају шетаче. Нигде ту нема таласа или ветрова, нема ни ноћи, звезда, сочних смокви, весала, богиња, па ни једрилица. Има имена поносних власника, назива њихових родних градова. На једном се помиње Задар (Zara), што можда потиче из времена када су овде допловљавали трајекти из Далмације. Сада је прилаз за укрцавање „Јадролиније“ зарастао у жбуње и очигледно је да већ дуго ти трајекти овде не пристају. Свиђа ми се Сунце Месец - Sole Luna. Редак је назив ослоњен на митологију као Сиреница (La Sirenetta). На неком тврдом материјалу је „уметник“ исликао бакарно зеленом бојом девојку са рибљим репом баш по најславнијој сирени на свету, по металној Андерсеновој сирени из Копенхагена. Неки је женољубац своју летњу пешчану башту назвао Lido delle Sirene, рачунајући да ће баш ту сакупљати најлепште лепотице без рибљег репа. Лидо се јавља у називима више локала. Изгледа да Ипанема, Копакабана или Варадеро овде немају прођу. У дунавском шипрагу иза Штранда видео сам једном дивно смишљен назив Копакафана, који те са осмехом одмах пренесе у далеки Рио. Нема на шеталишту уз плажу у Пескари ни имена славних изјелица – Трималхиона, Пантагруела, ни Пере Ждере. На риви сам видео називе по морским животињама, али тамо није било ни јежева, сипа, хоботница, морских звезда, сабљарки, китова, па чак ни омиљених сардиница. По морском коњићу обојеном у боју мора назван је Плави коњић (Cavallino azzurro). Питам се да ли би било привлачније Розе коњић или Бордо коњић, као сам што видевши Црвени бисер (La perla Rossa) помислио како би било атрактивно да су у низу ресторани са бисерима и коњићима у свим дугиним бојама. Назив Колибица (Capannina) среће се у разним италијанским градовима, па и на риви у Пескари. А прави рибарски дух одражава име La Paranza што значи здепасти рибарски брод украшен очима, који је некада ловио ситну рибу која се такође назива „паранца“.

Почињем да мислим колико је много неискоришћених могућности у називима ових локала. Али пада ми на памет и одговорност власника који на прометном месту јавно обзнањују своје склоности. Зато су они стегнути, па чак и бојажљиви – с једне стране, треба смислити привлачно име, а с друге, не привући пажњу разних инспектора, а никога не одвратити од свог прага. Свако зна да ће назив „Код три црвена носа“ или „Крвава Мери“ отерати породичне људе које не воле понекад превише причљиве љубитеље капљице, али, с друге стране и име „Код трезвењака“ ће одбити ове који воле да гуцну и да се куцну. Свако ко је размишљао да отвори неки фини локал себи је наметао многа ограничења. И с правом. Мало гостију би дошло у ресторан чије би име наслућивало неки непотребан напор „Крв, зној и сузе“, или далеко било, неку несрећу попут - „Тужни бродоломник“, „Ковид“ или „Весели дављеник“. Неки називи не би приличио ни суморној фавели уз рудник са отровним испарењима, јер исцрпљени рудар не би волео да уђе у „Смрдљиви лосос“ „Загорелу сипу“, или „Гробље хамбургера“. Али, ако зрело размислим, чак ни претерана разметања добрим мирисом или укусом нису увек подстицајна „Пљусак јастога“, „Трезор бибера“ „Руколасти торнадо“. Трезвени су људи ти ресторатери. Неће они трошити превише речи „Да прсте полижеш“. Неће се њима омакнути да смишљају неке нове речи. Зашто би они ризиковали да пролазник, који је опуштено и расположено кренуо са женом и дечицом, почне да се колеба шта га очекује у ресторану „Укусарио“ или „Јетротопија“. Човека који улаже новац и жели да му се он десетоструко врати мора да смисли добар назив за локал на плажи. Није то лака ствар. Помислите и сами...