Владан Матић

Зграда на крају града (2021)

Први део

Места, времена и јунаци

Рекапитулација

Све моје фантазије на тему Средње Азије, Сибира, и уопште Севера, чине заправо део јединствене целине.

И Склапање пејзажа, које је истовремено и прича о три генерације прашке породице Каливода и прича коју ствара њен најмлађи члан Владимир, и Метак од леда, сага о Стокхолму у некој догледној верзији будућности, и Записи из Новог Сараја, опис света који личи на наш а још увек није наш, и Детектив Тезеј, та балада о путнику која описује и нашу прошлост која је наша непосредна будућност, и Изгубљени град, поглед на све ове повести из будућности од које нас дели хиљаду година, једна су једина целина.

Али, том делу недостаје онај део који их све повезује.

Ово је тај део, који од свих тих одвојених делова чини јединствену повест:

која почиње 2009, на Фестивалу фантастичног филма на прашком Жижкову, када на сцену ступају Каливоде;

па описује како су се Дејан и Милан, 2012, упознали с повешћу о Детективу Тезеју;

и како је 2018. откривена раскрсница која је довела до Записа из Новог Сараја, повести из 2022. године;

Кургани и визије

Јозеф Каливода

У касно пролеће 1938. године, филмска екипа из недавно отворених барандовских студија путовала је из Прага у Закарпатје, да досними екстеријере филма Уточиште. Шеф екипе био је помоћник режисера Радек Павлицки, а његов заменик сценограф Јозеф Каливода.

У првој верзији књиге снимања, није било планирано да се екстеријери снимају у Закарпатју, најзаосталијем делу Чехословачке, већ у Румунији, али се због сталне ратне опасности, која се тог пролећа и лета надвила над Чехословачком, одустало од пута у иностранство. Предели Карпата и локална архитектура ионако су у Трансилванији и околини Хуста били скоро идентични.

Макета екстеријера, према којој је екипа на терену имала да пронађе или сагради кулисе, представљала је зграду мајура на врху брда међу другим брдима.

Макета је путовала у пртљагу сценографа, архитекте Јозефа Каливоде.

Архитекта Јозеф Каливода напунио је тог фебруара тридесет осам година.

У закарпатском градићу Хусту, Јозеф организује снимање: претражује локације, шета шумама, размишља о градњи сценографије, али за сваки случај обилази и већ готове мајуре у околини.

У Хусту, последњој постаји земље на умору, још увек постоје спољашњи облици њених институција и ритуала, који су тим израженији што је извеснији њен крај. На пример, ту је Соколски дом.

На игранци у Соколском дому, Јозеф упознаје Марину, учитељицу која се по повратку са студија у Брну запослила у родном граду.

Марина га води у обиласке околине. У дугим шетњама, и још дужим ноћима, њихово зближавање претвара се у нешто што би се могло назвати љубављу. У једној шетњи, она се сагиње и убира печурку. Каже му: „По овоме ће ме памтити”.

Није му јасно зашто му најављује крај везе која тек почиње.

Марина се смеје.

Јозеф узима печурку.

У последњем дану Прве Чехословачке Републике, у јесен 1938. године, Јозеф се пресељава код Марине, у кућу њених родитеља у којој је расла са баком по њиховој смрти, пре него што је отишла на студије.

Марина је блиска са локалном ћелијом Комунистичке партије која се ослања на инструкције из Москве, а не из земље, у новим и несигурним временима.

Онда долази пролеће 1939, Закарпатје проглашава Републику, коју после три дана освајају мађарске и пољске трупе.

Јозеф схвата да се нашао у географском слепом цреву и размишља на коју страну да крене.

Да се врати у Праг, не може, јер се плаши хапшења од стране Гестапоа. Да се придружи емигрантским круговима у Паризу или Лондону, географски је неизводљиво. Остаје му одлазак у Русију.

Пабирчећи одломке из сопствених сећања и случајне сусрете с прашким авангардним и левичарским круговима, поверава се Марини да је члан Комунистичке партије у илегали, и да жели да пребегне у Совјетски Савез.

Јозеф и Марина успевају да се домогну совјетске границе.

Совјети их спроводе у Харков, на испитивање.

Венчавају се по изласку из прихватног центра.

У септембру 1939. године, пет дана по избијању Другог светског рата, рађа им се син.

Недуго по доласку у Совјетски Савез, пошто је прошао неопходну проверу приликом које га нису послали у логор, што се рутински дешавало његовим суграђанима, Јозефа Каливоду распоређују у Уфу, град у Башкирији, на јужним обронцима Урала.

Совјетске власти, зачудо, уопште није занимала његова прича о дружењу са проминентним прашким комунистима и њиховим пратиоцима, коју је тако помно градио. Совјетске власти занимала је његова дотадашња каријера, о којој су знали толико да је Јозеф посумњао да је још неки члан екипе успео да пребегне у Совјетски Савез пре њега. Највише их је занимало његово сценографско умеће.

У Уфу га шаљу са задатком да помогне у стварању филмских студија. Иронија назива, која као да подразумева својеврсну игру са именом најчувенијег немачког филмског студија, УФА, му не промиче.

Уфа је град на обалама Беле реке, на брежуљкастом терену, препун зеленила. Кроз полузатворене капке, Јозеф у масама зграда и обрисима терена наслућује контуре родног Прага.

Марина и он станују у баракама на терену на којем почињу да ничу филмски студији. Марина испрва ради као његова асистенткиња, а онда се, када Немачка нападне Совјетски Савез, и партијски и државни апарат бивају измештени на исток, иза Урала, запошљава као васпитачица у обданишту за децу функционера комунистичких партија будућих земаља народне демократије.

Крајем прве ратне године, студији већ увелико раде. Почетком 1942, док совјетска коњица допремљена са Далеког Истока јуриша на Немце укопане у лед Подмосковља, из студија у Уфи почињу да куљају филмски журнали. У фуриозном ритму, Јозефове макете тенкова и авиона силазе са трака огромних фабрика. Насмејани радници, пресвучени у униформе, у следећем журналу уништавају макете немачких тенкова.

Јозеф је, почетком четрдесет четврте године, када је већ било јасно да ће рат бити добијен, и када су студији које је створио увелико радили по некој својој инерцији, мислио да ће имати више времена за Марину и Павела. То поновно приближавање, како га је он замислио, никада се није десило.

Све више се дружио са сином, којег је сада водио на излете на којима му је на фону башкирских предела описивао мапу Прага. Почетком четрдесет пете године, он и Марина одлучили су да се растану.

Године 1958, у казахстанској степи, у близини Семипалатинска, изведена је надземна атомска проба.

Пре испробавања атомске бомбе, читаву деценију градили су се командни центри за атомско ратовање. Ти командни центри грађени су у форми тумулуса или кургана, каквих је Средња Азија била пуна. Присуство грађевинских екипа тумачено је као археолошка истраживања.

Задатак изградње поверен је провереним кадровима, творцима филмских студија у Уфи. На челу пројекта био је заслужни уметник Совјетског Савеза, сценограф Јозеф Каливода. Заменик му је био његов дугогодишњи помоћник, Мурат Базаров.

Уместо да раскопава постојеће гробнице, Јозеф одлучује да ствара нове. Жели да остави траг сопственог дела, макар у оквирима тајне, макар то све заједно изгледало као некакав ужасно успорени виц.

Када решава да направи цивилизацију какву нико није видео, једну симболичко-алхемичарску утопистичку визију Средње Азије, Јозеф се присећа свега што је читао на тему подземља, градова и пећина.

Сећа се литературе о Средњој Азији коју је читао у очевој кући: извештаја о пустињама и у песак закопаним градовима Источног Туркестана, фантастичних романа о градовима Шамбала и Агарта које су зидале цивилизације које су хиљадама година претходиле нашој, и биле знатно напредније од ње.

Сећа се и слика: јарких пејзажа који су подсећали на нацрте позоришних сценографија, визија изгубљених континената и цивилизација.

Ишчитава забележена предања народа Сибира и Средње Азије која су говорила о несталим градовима.

Пре него што је одлучио како да започне пројекат, Јозеф је три месеца путовао по побрђима на ободима великих степа.

Иако званично никада није напуштао Уфу, две године провео је на путешествију, зидајући и снимајући своје најбоље сценографије.

Са собом је на пут водио и сина Павела.

Јозефово ремек-дело ће се, у наредним деценијама, изучавати преко предмета које је сејао, и документарних снимака који су говорили о открићу једне давне и тајанствене цивилизације, чији су кургани представљали недостижни праузор свим потоњим.

Јозефове сценографије испуњавале су жеље давних путника, који су у овим пределима тражили улаз у рај и визије величанствених прошлости.

По просторијама ових гробница, које је сејао као делове приче, лежали су све сложенији предмети једног култа који се бавио рачунањем будућности. Замислио је културу којом су управљали пророци, те је у најтајнију гробницу поставио сопствени изум: кутију прорицања, низ концентричних кругова са невероватно апстрактним, скоро магијским симболима, које је извлачио из сећања на у детињству виђене збирке по чешким дворцима.

У наступу инспирације, у унутрашњости кутије прорицања оставио је сасушену гљиву коју му је Марина поклонила на почетку њихове везе, и на тај начин као да је и Марину, и сећање на њу сахранио у једну гробницу старију од Историје.

Јозеф се у Чехословачку вратио у пролеће 1948. године. Овај дуго одлагани повратак коинцидирао је са новим политичким околностима. Сада је неометано могао да лаже како је чекао да пропадне мрска грађанска република и на власт дођу комунисти, те да личне разлоге повратка прогласи политичком одлуком.

Био је заслужни уметник Совјетског Савеза, који није говорио ништа о својим ратним годинама.

Сви су га се плашили. А он је ту нову верзију своје земље, у коју се вратио, доживео као потпуну туђину.

Опет се окренуо филму.

Снимао је филмске журнале у којима је конструисао стварност – свет будућности. У тим његовим журналима, људи су ходали у пластичним оделима и возили се електричним аутомобилима.

Његове помахнитале визије будућности, о којима је извештавао као о пројектима који само што нису изашли из „наших социјалистичких лабораторија” били су до апсурда доведена спрдачина и претеривање, праћени хистеричним гласом најављивача.

Онда се запослио као истраживач у Институту за филм.

У међувремену, оженио се својом асистенткињом Иветом, од које се развео после три године. Његов једини син Павел га је напустио чим је уписао студије.

У Институту за филм, Јозеф је сабирао сопствена сећања, пунио бележнице размишљањима о филму и сећањима на корене сопствене инспирације.

Правио је макете за филмове које никада неће снимити.

Сећао се да га је отац, када је напунио осам година, одвео на пут у Париз.

Отац је био љубитељ макета. Јозеф се сећао како су отишли до огромног простора који се састојао од просторија поређаних иза аркада које су окруживале једно двориште. У овом низу просторија налазиле су се макете градова, за које му је отац објаснио да представљају ратне мапе француског генералштаба из седамнаестог века.

Макете су се састојале од изохипси по којима су били поређани елементи пејзажа – куће и дрвеће. Биле су то апстрактне куће и апстрактно дрвеће, израђивани у три до четири модела у специјализованим радионицама, као три серије оловних војника које му је отац тог дана купио у радњи недалеко од хотела. Па ипак, скупљени у полумраку слабо осветљених просторија, ови елементи давали су непогрешиву слику конкретних градова које је Француска припајала крајем 17. века.

Те слике се сетио много касније, када је први пут летео авионом: били су то препознатљиви, а ипак недовољно јасни обриси призора једне оживеле мапе.

Конкретни пејзажи, који се добијају комбинацијама апстрактних елемената, подсећали су га на кинеско сликарство које је, као и кинеско писмо, надахњивало духове времена у којем су макете настале.

Јозеф Каливода је умро 1980. године.

У његовој заоставштини нађени су нацрти сценографија и макете за неке будуће, а можда и у бункерима затурене и планиране али никада снимљене филмове. Биле су међу њима и комбинације настале мешањем пејзажа из разних поднебља, зграда из различитих епоха, и делова познатих и измишљених градова.

Међу макетама на Јозефовом столу лежали су модели превозних средстава из паралелних рукаваца историје које нико осим Јозефа није видео – било је ту летилица на парни погон, кочија на спрат које су вукла бића слична оријашким јаковима, саонице у облику борних кола из бесконачних ратова на световима вечите зиме.

Јозеф је до крајњих консеквенци изводио визије минулих доба, напуштене због технологија које су нагло развијане као непосредна последица нових научних открића. На његовом радном столу, минула времена протезала су се унедоглед, у свим комбинацијама кулиса које је могла да створи нека нестала епоха.

Међу макетама се налазила и макета некакве фарме из седамнаестог века, испод које је читким рукописом архитекте, црним мастилом на картици прилепљеној на постоље писало Уточиште.

Син Павел је макету однео у Институт за филм ФАМУ. Неколико година касније, ФАМУ је ову макету поклонио збирци посвећеној историји кинематографије у прашком Народном техничком музеју, две улице од Јозефовог стана.

Зграда на крају града : роман / Матић, Владан. - Зрењанин ; Нови Сад : Агора, 2021.
ISBN - 978-86-6053-316-8

Владан Матић је рођен 1959. године у Београду.

Објавио је: Небитна сећања (приче, 1990), Филмови које сам гледао (приче, 1996), Мапе, (прозна целина, 1998), Албум (роман, 2001), Шеста клима (путопис, 2003), Задаци из руског (приче, 2008), Далека острва (приче, 2009), 3535 – слике из историје будућности (приче и есеји, 2010), Склапање пејзажа (роман, 2011), Метак од леда (роман, 2013), Детектив Тезеј и балада о путнику (роман, 2014), Путовање у Семипалатинск (роман, 2018), Записи из Новог Сараја (роман, 2019) и Изгубљени град (новела, 2020).

Роман Склапање пејзажа је преведен на чешки и енглески, Метак од леда на шведски и енглески, а Записи из Новог Сараја на руски.

Са чешког је превео Историју Мале Антанте Здењека Сладека; романе Други град Михала Ајваза и Рујни зраци северног сунца Маркете Хејкалове.