Дејан Ајдачић

Одблесци словенске фантастике

Одблесци словенске фантастике, Београд : Алма : Универзитетска библиотека "Светозар Марковић", 2020. – 187 с. ISBN 978-86-7974-813-3

Иронија и фантастика (са примерима Станислава Винавера и Светослава Минкова): 5–16; О последицама преситости у роману Сунчана машина (1928) Воладимира Виниченка: 17–26; Ванземаљски гмизавци у словенској футурофантастици: 27–35; Ванземаљске птице у словенској футурофантастици: 36–44; Тело човеколиких робота и човека будућности у делима Станислава Лема 45–52; Неооптимисти браће Стругацки у роману Грабљиве ствари столећа (1965): 53–58; Цена продужетка живота: митолошке фантазије и психологија у роману Новендиалија (2008) украјинске књижевнице Марине Сокољан: 59–68; Чуда у граду у роману Други град (1993) Mихајла Ајваза: 69–74; Бајке о љубави Александра Прокопијева из књиге Човечуљак (2011): 75–83; Компјутерска игра у киберфантастици: „Лавиринт смрти“ у два романа Сергеја Лукјененка: 84–93; Трансхуманистичке пројекције Јацека Дукаја: 94–112; Немилосрдни осветник – Ксаврас Вижрин (1996) Јацека Дукаја: 113–119; Лед у Русији – историја, политика и фантастика у роману Лед (2007) Јацека Дукаја: 120–130; Заустављaње времена у роману Рівне/Ровно (2001) Олександрa Ирванецa: 131–133; Своје и туђе (украјинско и руско) у алтернативним историјама украјинског писца Васиља Кожељанка: 134–141; Славистичка проучавања алтернативних историја: 142–150; Типови и модификације мотива у фантастици: 151–165; Извори и литература: 167–180; Белешка о текстовима: 181–183; Белешка о аутору: 185.

Иронија у двема Винаверовим пародијама (из текста "Иронија и фантастика")

Примери употребе ироније у књижевној фантастици изабрани су из текстова двадесетих година 20. века. Дејство ироније у пародијама Станислава Винавера биће показано на текстовима из Нове пантологије српске пеленгирике (1922). У пародији фантастичког текста „ироничке жиже“ [Stojanović 1984: 150] могу бити расуте по целом тексту и Винавер тако и чини и у пародији народне приче којом отвара ову збирку. Наслов „Вампир-вода“ не упућује на неки наслов из добро познатих Вукових збирки народних приповедака. Али широка симболика воде лако се повезује са демонским силама – ђаво свог шегрта подучава под водом, око воденица и вирова скупљају се нечисте силе, у целом словенском свету верују да водени демони утапају људе, у текстовима бајки у језерима живе змајеви. Како у народним представама о вампиру не постоји јака везаност за воду, Винаверов избор се може разумети као избор удаљеног и неочекиваног, али би могао да се схвати и преко симболике живе воде, чему ток приче и њен крај дају за право. Вампир као несмирени покојник, биће између живота и смрти је лако могао да се повеже са двоструком симболиком воде као материје повезане и са животом и са оним светом. Двосмисленост као суштинско својство иронијског означавања ту се повезује са двозначношћу воде у народној култури повезаној са вампиром. У Винаверовом тексту „вампир-вода“ је блиска и светој водици јер када овчар пошкропи цара-вампира – „цар се растави са душом“.

Поводом овога текста Милица Сељачки Мирковић у књизи Пародије Станислава Винавера основано истиче да Винавер пародијски користи научни апарат и фусноте. Винавер се у својим другим пародијама подсмехивао академском стилу, нпр. у пародијама на сабрана дела Богдана Поповића, усмереном на прикривање малог опуса аутора. Овде благи подсмех универзитетском тумачењу народне прозе није лично усмерен већ се заснива на вези нечега што је народски јасно, али се именује и учено. Опаска ауторке поводом речи da capo al fine да Винавер „пародијски указује на формулативно понављање делова текста“ [Сељачки Мирковић 2009: 100] није најсрећнија јер је реч о композиторској ознаци да се део партитуре понавља, а тешко је повезати са формулативним понављањем текста, који представља микроструктурни елемент усмене поетике. Неспорна духовитост текста „Вампир вода“ заснована је на самом сижеу који је Винавер конструисао тако да се прича може понављати укруг небројено пута. Сама природа вампира погодује идеји о вишеструком оживљавању. Овај Винаверов текст представља врсну пародију српске народне прозе, а заснован је на повезивању више приповедачких жанрова.

Жанровска мешавина прозних и магијских жанрова овога текста изазива појачану пажњу слушалаца или читалаца, јер нарушавање жанровске поетике на неуобичајен начин, уз спајање високомиметских и нискомиметских врста, те прозе и говорних магијских жанрова у виду пародисаног бајања, свакако не може да промакне ни ономе ко је слабо упућен у усмену традицију:

Човек овај принесе сабљу и Гвозден Човек у онај час прогледа загрли се с њим и каже ако ти буде до какве невоље а ти викни: „Гвоздењак / Змајски свлак / Пусти крак!“ (Винавер 1922)

Ту се пародијски ефекат не заснива на двосмислености, већ на каламбурском спајању различитих текстова.

Иронија алегоријских дуотопија заснива се на спајању чудесног и стварног света или двају чудесних светова, при чему се њиховим спојем умањују разлике између њих и показују се да они имају неке заједничке црте. Иронијско двојно сагледавање ту не раздваја различите погледе на свет него их спаја.

Винаверова пародијска игра са ремитологизацијом старе вере Словена као предложак има књигу Растка Петровића Бурлеска господина Перуна бога грома. У Винаверовој пародији под насловом „Сапоге Дивке-Тивке“ уз коришћење стратегије иронијских дуотопија преплићу се представе о животу словенских богова са животом сељака:

У то дође Првош Милоњић, проспе сарму, упали Драгошеву колибу, уседе на суждребну кобилу, полете, врати се, опет полете, врати се и крај једног дрвета близу колибе он завеза кола а за кола три курјака гладна. Кобила се ту опраси и роди дванаест малих слонова. Деволда била побегла у небо, Перун јој саковао минђуше од пећског бакра, шетала небом, сви јој завидели а највише један црначки патриарх и Дивка-Тивка. (Винавер 1922)

Винавер пародира архаичну лексику Растка Петровића уводећи у иронијске жиже називе реалија (сапоге, пеленгири), тако и у иронијским чиниоцима пародије у давању личних имена. Дивка-Тивка, Џин Тин у којима се ослања на звучно слагање општег имена Дивка (жена див, али написано великим словом) и личног имена (Тивка) џин – Џин Тин. (Иде Дивка-Тивка, иде њен брат Џин Тин, говори Дивка-Тивка своме брату Џину Тину да навуче пеленгире како се не би видело). Растко је повезао високи стил митолошких песама са свакодневицом сточара, а Винавер у иронијском двовиђењу следи такав поступак, мешајући мотиве преображаја, летења или помене виших бића са говором о свакодневним стварима, као на пример, о јелу – „Жена Драгошева Деволда кувала је сарму.“ Винавер се пародијски подсмехнуо и нелогичностима у Растковом тексту – „Кобила се ту опраси и роди дванаест малих слонова.“

У Винаверовој пародији Растковог господина Перуна иронија служи уплитању двојних погледа – преплићу се пародија текста и сатирично подсмевање академском тумачењу, ликови из света Дивке-Тивке и алузија на стварне особе које они оличавају. Пародичар изобличава прототекст и проблематизује његову скривену онтолошку утемељеност, претварајући оно неспорно у спорно, озбиљно у неозбиљно, тобожњу истину у лагарију. Винавер уводи „нову смисаону расвету“ у текст повезујући ликове своје пародије са песницима у Београду двадесетих година 20. века – именом Џина Тина алудира се на Тина Ујевића, док Драгош Гицановић пародијски прикрива и разоткрива Сибу Миличића.

У сенци Петра Пана

(из текста Бајке о љубави Александра Прокопијева из књиге Човечуљак (2011))

У неким бајкама Александра Прокопијева ренарација је реализована у небајковитом свету уз ослонац на чудеса из Детињства као што је приказано у причи „Недођија“. Сам наслов упућује на дружину Петра Пана, одважног дечака који лети и никада не стари. Тај је лик створио шкотски драмски писац и приповедач Џејмс Метју Бари у циклусу о вечитом дечаку на острву Недођији са биткама његове дружине и гусара Капетана Куке, са јурњавама са Индијанцима и љубомори Звончице према Венди. Бројне обраде, песме и филмови, међу којима и Дизнијев дугометражни цртани филм, прославили су Баријевог јунака, који је постао општепознати лик популарне културе 20. века.

У ренарацији Александра Прокопијева приче о Петру Пану, Венди, Звончици и гусарима приповедач је дечак кога су у Недођији звали Крезуби. Давно прошло детињство, он осветљава као остарели муж Венди, са којом има децу и унуке. Он приповеда о протеклом животу, сећа се боравка на чудесном острву. Као поштовани члан друштва, роб малограђанских навика, зналац мудрих латинских изрека Цицерона и Хорација покушава да непристрасно исприча о месту вечитог дечака у свом животу, али он га мрзи, не подноси га као вођу, као диктатора, као дечака који привлачи све девојчице свих времена – од времена његовог дечаштва и опчињености Венди Петром Паном до очараности његове ћерке Џејн и унуке. Крезуби, кога знамо по презимену Дарлинг, породице која га је усвојила, уверен је да Венди, већ поштована госпођа у годинама, још гаји нежна осећања према Петру Пану. Иако је Венди као чаробна девојчица према којој су били склони и Петар Пан и његови гусари и у сећањима Крезубог остала пре нежна замена за мајку, особа коју он у време када су били у Недођији назива бесполним бићем, не може да опрости Петру његову чаробну привлачност коју тумачи као безосећајност. Прокопијев је у викторијанску суздржаност казивача унео један благи еротски елемент, који истиче будући да је утицао на његов потоњи живот. Наиме прво мушко узбуђење Крезубог изазвао је поглед на Вендине огољене бутине у тренутку када је она секла торту. Он је испунио свој завет и оженио се Венди, али је питање да ли је управо њихов брак права завршница бајке о Недођији.

Бајке се завршавају склапањем брака и најавом дугог и срећног живота, али Прокопијев бајку продужава казивањем о животу, па се појављују и ставови нетипични за бајку. Породични живот је мирно текао у Лондону, па господин у Кенсингтонском парку своди своје животне рачуне од дечачког боравка у Недођији, женидбе са Венди, заједничког живота у коме су обоје остарели. Некадашњи мангупчић Крезуби, сада поштовани господин, говори о преображајима које носи живот. Писац нам представља бајку са Изменама. Крути животни ставови и окоштале навике господина Крезубог, својим противречностима изазивају иронични подсмех. На крају приче Крезуби пита Мајкла „Да ли би једном желео да се вратимо у Недођију“, а некадашњи дечак-гусар и остарели друг му се осмехом одговара: „Овакви, сигурно не!“

Прокопијев је у своју прераду бајковите приче унео елементе стварног живота – насупрот дечјем свету у коме једино Звончица испољава осећање припадности своме полу, код њега се појављује сексуалност каснијег живота – некадашњи гусар, остарели господин цео давни боравак у Недођији преосмишљава са становишта своје љубоморе на Вендину очараност Петром Паном. Писац показује и да је Крезуби у животу стекао породицу и децу, коју Петар Пан нити је имао, нити ће је икада имати. Крезуби – господин из Кенсингтонског парка ма колико достигао по својим мерилима високе вредности грађанског друштва, не може да заборави вечитог заводника девојчица Петра Пана и његову кривицу да је у срцима свих девојчица света.

Ту се и налази упоришна тачка приповетке македонског писца, јер он не представља веселе јурњаве по далеком острву као вечну младост, већ као сећање на време у коме је та вечна младост изгледала као нешто једино постојеће и јединствено могуће. Прокопијев тако причу претвара у казивање о пролазности, а Крезубог, Венди и Петра Пана оцртава посредством осећања разапетости између илузија о вечитој и заводљивој младости и стварне пролазности живота.

из текста "Трансхуманистичке пројекције Јацека Дукаја"

Али постоје и писци попут Дукаја, који измишљају радикалне искораке из свог времена у приказу психолошких, моралних, економских и социјалних последица надилажења биолошко еволутивних ограничења људи у футуристичким пројекцијама, укључујући спекулативно виђење добрих или лоших последица напретка. Романи савременог пољског писца Јацека Дукаја, у футурофантастичким потрагама, приказују различите путеве и странпутице биотехнолошког и социјалног раслојавања, условљених биотехнолошким променама на човеку. Дукај у већини својих дела са трансхуманистичким пројекцијама уводи и описује људе различитих својстава, што у његова дела уводи једну особену димензију постојања различитих биотехнолошких еволутивних типова, чији је социјални статус такође повезан са њиховом судбином. Благостање или сиромаштво до сада нису могли да утичу на биотехнолошко дотеривање људи јер нису постојале такве технологије, али њихово данашње постојање веома заоштрава социјалне аспекте трансхуманистичких пројеката, на оне који могу себи да приуште „унапређење“ у односу на природу и оне који то не могу.

Јацек Дукај слику будућности чини још сложенијом зато што поред социјалних мотивација укључује и психологију појединаца, и особене ликове са друкчијим прохтевима или фантазијама, посебним одликама и способностима. У футуристичким пројекцијама друкчијег човека, Дукај одабира фикционални спој измењених својстава човека и, полазећи од претпоставки о његовим могућностима и ограничењима, приповедно испитује његова самоодређења, осећања, жеље и домете на личном и на друштвеном плану, у оквиру претпостављених система комуникације и контроле друштва.

Технооптимизам или технопесимизам трансхуманистичких пројекција посматра се као оптимистичко или песимистичко сагледавање будућег развоја биотехонологија унапређења људских способности. Енглез Џон Холдејн је у спису о Дедалу, науци и будућности уочио несклоност грчких богова према Прометеју који је људима дао ватру, али и незаинтересованост за Дедала, кога богови нису казнили за његове проналаске [Haldane 1923]. Јевген Шкуров је склоност или несклоност према напретку који доносе рационално-техничка истраживања, почевши од митова древних народа па до савремене научне фантастике, назвао опозицијом технооптимизма и технопесимизма [Шкуров 200?]. Технооптимистичко приказивање биотехнолошке надградње еволутивних ограничења људи у фикционалним представама бесконфликтног друштва благостања је у темељима биотехнолошких утопија. И супротно томе, биотехнолошке дистопије настају при приказивању негативних последица биотехнолошких промена људских генома, заснованих на неправедним и насилним начелима, што се преноси и на неред и насиље као елементе рђавог друштвеног поретка.

Међутим, кибернетичко, фармаколошко, неуро или генетичко уграђивање пожељних црта људи у футурофантастичким пројекцијама, приказани свет не мора да у целости учини узорно добрим или неподношљиво лошим. Писац у представама будућег, вештачки измењеног човека не мора да види само корисне или само штетне последице, с обзиром да писац према неким аспектима будућности писац може бити склон, а према другима критичан. Са становишта жанровских својстава, футурофантастички текст може да садржи противречне елементе утопије и дистопије. Стога дела са трансхуманистичким мотивима не припадају аутоматски технооптимистичким утопијама или технопесимистичким дистопијама.

У прози Јацека Дукаја таква разматрања су додатно занимљива јер су трансхуманистички преображаји у његовим делима честа тема, како у различитим стадијумима превладавања биолошког наслеђа, тако и у различитим правцима надградње биолошке основе. Код Дукаја се појављују све велике теме трансхуманизма: од искорењивања болести, продужетка људског живота, проширења способности човека, могућности техничког копирања свести – умножавања особа, али се фикционално представља и цена таквих унапређења. О односу утопија и дистопија у Дукајевим технохуманистичким пројекцијама, његов тумач пише: „особена синтеза утопијских и дистопијских елемената и опис лица и наличја друштва будућности“ [Gorliński-Kucik 2017: 237]. Одсуство чистих утопија или дистопија у прози Дукаја сведочи о његовом отклону од социјалне фантастике друге половине 20. века, као и о увођењу многостранијег сагледавања будуће стварности.

Приповедање о будућности прати и уверење приповедача о могућем остварењу судбина измишљених будућих створења и прилика. Жеља писца футурофантастике да увери читаоца у реалност света који је створио подразумева и извесну пророчку нит. Дукајеве књиге садрже футуристичко прорицање, али се пророчке црте и прикривају како би се читалац пренео у створени свет. Дукај избегава лако усвојиве схеме и унапред предвидљиве расплете, далеко је од једностраног пропагирања светле будућности или застрашивања њеним мрачним ћорсокацима. Његова слика будућности је зато динамична и полемичка.