Миладин Шеварлић

Из интервјуа Миладина Шеварлића Милошу Јевтићу

(8. октобра 2000. II програм Радио Београда)

Наша модерна историја, која почиње у 19. веку — када је зграда европске историје већ увелико била начињена и украшена — наша модерна историја, обележена проклетством дисконтинуитета, збир је сукоба, исцрпљујућих ратова, трагичних неспоразума, устанака против сопствене власти, краљоубистава, насилног разарања друштвене структуре, израбљивања, братоубилачких борби, националних и социјалних фантазија, разноврсних манипулација и видова репресије. Она је више копрцање у мрежи господара светских поредака и мрежи сопствене ирационалности и неснађености, него плод стратешког промишљања и поступног хватања корака са ходом света, у којем смо се, после историјског сна, обрели, света у чијем се координатном систему морамо кретати и чија правила иг ре морамо научити, чувајући притом властиту самосвојственост.

Наша садашња колективна духовност није органски израстала из духовности наших предака. За њу се пре може рећи да је дизајнирана, или скрпљена од формалних елемената предачке иконо графије, излизаних митских образаца, крхотина савремене историје и актуелних страних утицаја.

Ако културу схватамо као скуп свих оних естетских, стваралачких, духовних, нормативних вредности и особености, које чине да се једно друштво хармонично развија у извесној закономерној форми и тако успиње цивилизацијском вертикалом — бићемо свесни да наше друштво доживљава културно назадовање на свим ниво има (без обзира на напоре и резултате појединаца) , од културе свакодневног живота до подручја културног стваралаштва, односа према културној традицији и недостатка културне политике, односно стратегије културног развитка.

Општи културни ниво једнога друштва налази се у директној узрочно-последичној вези са његовим моралним интегритетом, те начином на који ће се развијати све његове виталне функције,укључујући образовање, технологију, привреду, политику. Култура свакодневног живота у нас показује ону тенденцију варваризације,што се увек јавља када се морални темељи друштва уздрмају, када се распрсне слика света и нормативни поредак, под чијим су знаком људи живели и умирали. Систем формализације свакодневних од носа налази се на крају ланца, на чијем почетку стоји вера у општи поредак ствари, у смисао његовог постојања и функционисања. К да се изгуби вера у општи поредак ствари и његову извесну трансцендентност, или, ако хоћете, његову идеалну пројекцију — позорница људског живота претвара се у арену вулгарне борбе за голи опстанак.

Када, например, дете псује и ружи своје родитеље, када вас сапутник бездушно гази у трамвају и завлачи руку у ваш џеп, или када малолетник, без икаквих емоција, пуца у вас на улици — то значи да се велико огледало, што рефлектује слику света и његов трансценденти смисао, разбило у парампарчад, и да његове крхотине сада рефлектују безнађе, расуло и хаос. Лепо васпитање стоји у директној вези са вером у смисао људског живота и људског делања.

Језик,који се овде зна декларативно бранити, као залога националног идентитета, културе и духовности, у исто време се не познаје, па јавни живот, од званичних докумената, преко политичког дискурса, до медија,па чак и литературе,врви од неписмености, језичких произвољности и прљавштине. Језик, као врхунски, осетљиви израз кодификације вредносног система, начина мишљења, веровања, погледа на свет, налази се међу првим показатељима ерозије тог сложеног система, који означава и условљава, како колективни живот заједнице, тако и индивидуалне животе њених чланова. Како правила реда и поретка попуштају пред стихијом што ломи друштво од врха до дна, од институција система до породице и морално-психолошких координата појединца, тако попушта и систем језичких правила. Однос према граматици, као прецизни сеизмограм, показује разорну јачину трусних удара, којима су изложени темељи друштва.

Као што правила друштвеног понашања више никога не обавезују, јер више никога не штите, јер се распао узрочно-последични систем међузависности појединца и целине, тако ни правила језичког понашања не представљају више градивне елементе што, између свих осталих, обезбеђују целовитост слике света и функционалност његових механизама. Отуда су и битне институције јавног општења, какве су радио, телевизија, листови и др. загушене језичким муљем, незамисливим у друштву које има јасну свест о себи, и чији се састави делови налазе у стању оптималне конзистентности.

Од избора речи у јавном општењу, од стила, преко пренебрегавања елементарних граматичких правила, наказне синтаксе, не критичне употребе варваризама, жаргона, итд, до акцентуације — - наш савремени језик непогрешиво одсликава стање свести и односа у друштву. Као што наша слика света више није стабилна, нити целовита, тако је и наш језик разбијен у жаргоне, којима се поједине друштвене групације служе. Тако, имамо језик политичара, језик бивших политичара, језик подземља, језик педера, наркомана, ро кера, језик интелигенције, језик пензионера, помало архаичан језик провинције и вавилонски језик метрополе.

Ова какофонија, ова "пометеност језика", овај још у Библији забележен симптом — познат је као казна за морално посрнуће друштва и односи се, у крајњој инстанци, на тему космичког или трансцендентног реда, с једне, и хаоса што га човек, својим неразумним деловањем, ствара, с друге стране. Митолошким језиком речено (који, зато што је митолошки, није мање стваран), ми се, дакле, управо налазимо посред бојног поља званог Армагедон, где се сучељавају тзв. силе добра и зла, светлости и таме, реда и хаоса.

Речено хибридним језиком политике, ми смо друштво у транзицији, или у преласку из једног стања у друго. Ма колико рогобатан и лицемеран, овај термин имплицира сву крхкост нашег садашњег положаја, његову неодређеност и рањивост.

Произвољност у мишљењу и делању, што у крајњој консеквенци значи неуважавање датости реалног живота, већ планирање и спровођење акција без покрића, које, у судару са животним чињеницама, узрокују систематски ланац пораза и неостварености — - то, у основи, инфантилно психолошко својство, једна је од битних одлика нашег колективног менталитета. Симптоми и последице оваквог психолошког стања могу се уочити на сваком кораку, како у домену свакодневног живота, тако на плану политике, па и збира историјских дешавања што склапају координате наше заједничке судбине. Тај волунтаризам градивни је елеменат наших опреде љења, наших побачених стратешких планова, наших изгубљених битака, наше личне и историјске неснађености.

Уместо трезвеног уочавања реалних околности и улагања напора потребних за њихово савлађивање, избегавање или,пак, прилагођавање, уместо суочавања са стварношћу, са властитим могућностима и условностима које нас окружују, уместо улагања систематских напора како бисмо оспособили себе да одговоримо на изазов стварног света у којему живимо, и у чијим оквирима треба и саме себе да остваримо — да нађемо, дакле, реалну меру између жељеног и могућег, између субјективног и објективног — уместо да вежбамо са неопходном истрајношћу и са свешћу о властитим слабостима, како бисмо побољшали своје изгледе на самоостварење — ми сматрамо да су лепе жеље, добре намере, жестоке емоције и пројектоване потребе довољан улог за учествовање у сложеној, контроверзној и,опет, потпуно закономерној игри живота (и смрти). Тако неусаглашени са стварношћу, тако неистрајни и неконзистентни — ми пречесто лутамо од једне крајности до оне супротне, чудимо се како не побеђујемо иако нисмо довољно вежбали, иако се нисмо суочили са властитим мањкавостима, питамо се зашто нисмо остварили циљ, а не питамо се јесмо ли поседовали средства за његово остварење. Ионако мутна слика, што је о стварности и о себи самима имамо, замућује се, тако, све више, па онда не можемо да разлучимо узроке од последица, снагу од слабости, жељено од могућег. И не примећујемо да смо се већ нашли у предворју једне ретардиране, магијске,трагично бајколике слике стварности, односно, псеудостварности, којом царују утваре и приказе, којом доминирају ирационална, увелико субјективна стања и представе. Закорачивши, дакле, у ту псеудостварност, у тај тамни вила јет, што смо га сами створили, ми лутамо по њему, уздуж и попреко изгубљени у свемиру властите произвољности, на чијим беспућима нас страше фантоми — производи наше замућене свести. Кад погрешимо, кад промашимо циљ, ми се не љутимо на себе, већ увек на неког другог. И уместо да отклањамо реалне препреке у себи, ми се препуштамо афектима, изналажењу алибија, ирационалном психолошком чинодејствовању, призивању утвара прошлости, коју себи предочавамо на подједнако нереалан начин као и будућност што је себи дочаравамо, не водећи рачуна о вези између узрока и последица, пречесто замишљајући да пројектованим визијама можемо можемо заменити реалне напоре и тако избећи досадну и мучну закономерност. Тако играмо игру свога живота, не поштујући њена правила, хрлимо пречицом, ношени емоцијама и мутним сновима, ка циљу што се удаљава од нас све више и више. А када, најзад, схватимо да трчимо изгубљену трку, ми се, ношени очајничком жестином праведнога гнева, обрушавамо једни на друге, као у кавом несрећном садомазохистичном браку, онда производимо кривце, измишљамо непријатеље, не сетивши се никада да се загледамо у себе. Онда настаје крш и лом међусобног оптуживања, хаос, који нас све више удаљава од истините слике и онда настаје деструкција, аутодеструкција, урушавање индивидуалних и, дакако, колективне судбине. У таквом стању ми измишљамо спаситеље, играмо додолске игре, призивајући ману с неба, призивајући старе и нове светске поретке, религије и идеологије, чаробне формуле, које ће растерати мрак у нама и мрак око нас. И никако да схватимо да нема тог кривца, ни тог спаситеља, осим нас самих, да нема те формуле и тог чаробног штапића, да нема те вере и те идеологије, да нема тог старог, нити новог поретка, који ће нас извести из тамног вилајета, ако ми сами то не учинимо. Притом, ми живимо у постидеолошком времену потрошених етичких, духовних, социјалних вредносних система. Једини вредносни систем који влада нашим животима је закон тржишта, закон пијаце. Реч је о демонској пијаци, на којој је вредно оно што је материјално, а јевтино све што припада сфери духа, морала, мудрости и лепоте. То је пијаца на којој не важи ни једна од десет божјих заповести. Још је покојни Исус Христос прогнао трговце из Храма, али како се он благовремено преселио далеко од овога света, трговци су се вратили у све наше храмове, где играју улоге свештеника, судија, проповедника и законодаваца. Тргује се свим и свачим,па и моралом, политиком, идејама, идеалима, људским судбинама и људским животима, чија цена одавно није била нижа. Надзорници пијаце, господари светског поретка, са притворним смешком подстичу трговину, нарочито трговину људским душама, где се они сами јављају као купци са правом приоритета. Западни, атлантски империјални систем налази се у позној фази свога развоја, увелико окоштао, са погубљеним духовним и моралним алибијем. Он се храни инерцијом своје технолошке моћи и преимућствима своје планетарне маркетиншке мреже. Он је од својих робова начинио клониране произвођаче и потрошаче материјалних добара, те је тако затворио производни и тржишни ланац, који нема другог смисла до властите репродукције, друге последице до социјалистичке унификације народа, њиховог начина живота и мишљења, те, у крајњој консеквенци, увећавање империјалне моћи, контроле, доминације. Савремени западни свет има своју иманентну развојну логику, своје условљености и закономерности, па и своју пропаст,уписану у властити развојни код. Тежећи, некритично и без дистанце ка његовим формама и ка његовим мерилима вредности, ми,дакако, не следимо унутарње нужности и могућности сопственог развоја. На тај начин укидамо перспективу властите алтернативе, што може да расте и да се развија на препознавању сопствених моралних критеријума, духовне и политичке традиције балканског тла и његових изворних економских могућности.