Димитрије Митриновић

Естетичке контемплације

I.О критици које нема, или Одбрана Разграђености.

Три провизорне истине, за неко време, a можда и не баш сасвим провизорне, насилно поклањам љубазном читаоцу.

Прва je истина: узмимо да мислити без дигресије вреди колико и осећати без асоцијације, без веза, без пуноће, целине, ширине, дубине коју тражи један унутарњи догађај: и рецимо да ce естетички системи, који могу да буду одлично органични и чврсти, снажни и животни y својој конструкцији, распрштавају y мизерну неизбројност догматичких насиља и смешних противречности кад их човек, топло осећајући свеобајност лепоте, стварно и до ситница, примени на уметничку критику. To би значило, однекуд, да – критикујући уметност терајући je y своје немилосрдне калупе и дајући стилизовано, систематизовано, одређено, прирођено, подређено, методички разгранато, архитектонски компоновано, наше мишљење о нашим импресијама, мрвљење јединствене, једновите, битне и нераздвојне целине (то je неславни и незахвални посао уметничкога критичара) – више волимо неинтелигентну организованост од интелигентне конфузије; значило би, ако би нам то било против интелектуалног темперамента, насилно ce ограничавати, ако бисмо, пак y том пеглању импресија налазили своју интелектуалну ванредност, бити ограничен. To би, не знам на који <91 92> начин, изашло да je преданост и изгубљеност y дигресијама, надовезивање и претапање идеја и осећања, немање кичме y уметничкој критици, као једна врста интелектуалне дике a не немоћ да ce човек снађе и начини ред y глави.

Друга, рецимо истина, било би извесно признање интелектуалне ликвидације, једно одустајање од посла већ унапред: истина о нерешивости свих проблема на свету, о ibis redibis in ignorantia peribis.[1] Осим проблема вредности, који y ствари нису никад проблематични него аксиоматички и непосредно, догматично, интуитивно јасне истине, констатације стања ствари, и осим, разуме ce, проблема моралне, позитивне, националистичке вредности, осим питања личне части дакле, која ce решавају акцијом a не теоријом, ништа на свету није до последњег дна јасно, утолико мање јасно уколико човек има дивни, генијални и детињски дар чуђења најбистријим јасноћама најпоузданијих тзв. факата; Протагора je такођер мислио, a ни Леукип није био токмак; за финију интелигенцију ствари су све мутније, савршена мисао не разазнаје више ништа. Разуме ce, није говор о знању него о поимању, a ваљда наука о финансијама или о цивилном процесу није гладна поимања, него по свој прилици ограниченога грувања и златне способности видети оно што je написано, a не оно што je претпостављано. Све ce завршује песмама осим проблема философских, третираних свестрано, искрено, идући на дно ништа не претпостављајући, све дубље ce зачуђавајући; они ce завршују грациозним сузама провизорних истина и јадном неутешношћу за вазда.

Најзад ту je и трећа, помало жалосна, али можда ипак само провизорна истина: она каже да je главно упропашћавати <92 93> ce па макар ce не упропастио, играти ce репом као Бобо или вртити ce као симболичка египатска змија, куцати па макар ти ce и не отворило, треба ce без страха стрмоглавити y свој унутрашњи бездани врући и мрачни понор интуиције, стрмоглавити ce па макар ce, место y генијалности, изгубио y бедастоћи, или, очајно! очајно! y свезналачкој мирној, мудрој, стваралачкој, величанственој памети о простој философији да све треба завршити својим честитим послом: laboravi fidenter[2] na било то бушење симплонског тунела, проналазак не знам које усрећавајуће реформе, позитивног изграђивања своје земаљске социјалне личности, нераздељиве националне јединице, огромна, свеподатна, мушка, тврда, радна, плодна оданост нацији створитељици. Сјајно и неинтелигентно ce завршује путовање y поноре мисли, победнички и побеђенички; без сумње, без икакве на свету, изврсно je, славно, јуначки, понекад надљудски и полубоговски стварати дела, бити створитељ једног дела, савладатељ свих тешкоћа, силнији од сумње, од бола, од страсти, од искушења; торжествено je бити такав владар воље, незаситни тиранин плоти. Само, јадно je, мучно je, сасвим je неинтелигентно, да нам je то последње прибежиште, и неизбежно, једино могуће скрашење свега нашег несазнавања себе и света, колебања између неба и земље. Јер остаје мисао, презрена, сирота, теорија, чиста мисао, искрена, невина, интимна, незаинтересована, сва од духа, сва драгоцена, пречишћена, прекаљена; неутешна, незаситна, болна мисао, очајни, одисконски захтев духа да му све буде светло: a завршетак je рад y мраку, воља и дело y несазнању. О, богови! О, Прометеју ватроношче, за стену приковани и са кљуваним јетрима, паклено кажњени великонамерниче. Ту смо; не знамо ништа; мисао ће нам мрачна и празна бити довек! Много имамо y глави, бучи и стење нам израњављени мозак од ниских <93 94> истина дана и практике; душа нам je изгњечена, претоварена, изубијана од надмоћности мрачне и земљине, ниске, практичне прошлости y себи, a садашњост нас затрпава новим неважностима; оболели смо до сржи бића, жива смо рана, груба несрећа! He освежава нас poca мисли, усахли смо, поземљили ce до краја од живота практике инфериорног и кад je бедан и кад je велик стварањем.

Практика je земљана; акција je профана; ништа не чинити, ништа не хтети, све осећати, све поимати, мишљу све обухватити и проникнути божанска je и света мудрост. He y делу него y мисли je најневинија, најчистија, лепа, тиха срећа, y дубокој и свеобимној мисли, y знању и разумевању дела. Леност, мудрости je дивна сласт, дело непрактично, незаинтересовано, неупотребљиво, створитељство, мисли, садање теорије; израђивање сјајних и чистих огледала стварности дело je достојно духа. Али je лакше радити него мислити, профано јефитиније бити створитељ највеће практике него највеће мисли; акција je неинтелигентна. A теорија je немоћна. Шта да ce ради? He знам ништа, шта коме жуди срце. Пословати ce мора. Хоће нам ce живети, категорички нам заповеда савест y нама – како су лаки проблеми вредности y вољи и моралу! – да треба честито прегнути за посао, замахнути својим веслима, разапети своја јадра. Свршено je. Радити ce мора, јер je потребно и јер треба. Али, ако није баш потребно, зар не треба мислити, чисто огледати ствари y бистрој својој свести, обухватити их, поредати, сложити, разложити, осетити их све y најдубљем себи, појмити их y најдубљим њима, огледати их споља и изнутра, осетити, појмити им заједнички, јединствени живот, смисао, морално значење њихово

Ујединити ce с њима, изједначити, поистоветити: јер до последњег дна разумети, до бивства, дубље од сваког појавног изгледа и сигурније, темељније од сваког чулног сазнања, значи ући y бивство, спојити ce, претворити ce, <94 95> изгубити ce; мистика и бескрај крајеви су праве, највише, најдубље мисли. Али je до ужаса свирепа чежња духа за баш тим, правим сазнањем, том свепојамном мисли, том свеобјамном теоријом; a немогуће je, свак ће веровати, крајним измерити бескрајно, одређеним неодређено, нашом немоћном свешћу, утамниченом y мозак и организам, појмити смисао неизмеривог светског живота. Остаје бол, преостаје ударање главом y зид. Богови милосрдни, зашто нас казнисте нагоном целог, правог, свеобјамног, свепојамног сазнања! Страшна природе духа, заштити нас, разапињеш и мељеш понижавајућим, надљудским болом, од човечности и малености нашег сазнања! Откуда нам замисао бескрајног сазнања кад смо немоћно крајни, откуда безгранична чежња безграничног, тирански и махнити напон и замах за скок с ону страну, изван себе y себи? Ништа; кљују га само, a он ce отима и не ослобођава; остаје црни, страшни, срамни, дијаболички, згажени бол немоћи; пред свешћу црно и празно; место сазнања остају нам знања a место победоносног откровења очајни, сухи рад; и остају провизорне, несретне, смешне помало, сироте истине што ce праве веселе и признајући немоћ хоће да je сакрију. Али оне су неизбежне, те добре истинице, и њихова je задња мисао да виц на свој рачун имунизира од поруге, па и од најнежније и издашније поруге себи самом. Еј, моја трећа провизорнице, немој да те кажем јер си прилично неподобна! Твоја je скромна мудрост да ниједно место није центар, a да ce од сваке може направити круг без конца, да ce нема гдје стати јер ce дрмају све претпостављаности и релативизирају све тачке гледишта такозване, да су сумњиви факти једнога критерија, несумњиве претпоставке другога, чврсти принципи трећеra, комичне невероватности четвртога, да ce сви факти могу мотрити са свих становишта a сва становишта не могу ce видети, осетити, ујединити са неког, једног свеобјамног и последњег, непретпостављеног, чврстог, истинитог, <95 96> јединог. И твоја je мудрост, добра трећа мисли, да ce круг опцртан око сваког становишта даде напунити неизмерјем чињеница, сиротим неизмерјем поимања знањем или чулним осећањем, и да су све те чињенице садржане y исти мах и y неизмерју других кругова, пред судом других становишта и других безбројних, најразноврснијих, најпротивречнијих заступника тих становишта; тако су све истине испреплетене међусобним испретпостављаностима, замршене без изласка, и гледајући са кога год места, гледајући на шта, моја мисао, најчистија, најмилија, мени најистинитија, изгледа из основа кривоумна једном који мисли десно или лево, испред мене или иза мене, изнад мене или испод мене, не признаје ми je, сматра je куриозним објектом свога посматрања, вивисекцира je и сакрилежира, гази ме y најскривенијој светињи y коју верујем као y своје срце! To je говорење неразумљивих језика, размимоилажење мисли, несналажење свеопштег, заједничког дуга, јадни резултат вековне интелектуалне филогенезе, несрећна дисперсија, помереност, ексцентричност, парализованост наше духовне реакције на светски бескрај. Где je стожер сазнања? Ko ће излечити болест и клонулост доброг и упропашћеног духа? Остатак je мумлање и рикање место ћутања, буна против бола да ce небеса проламају, псовка и отров, труњење срца, загнојавање и проливање свих уверења; бескућници смо изгладњели и испрозебали, безверници, изгубљени синови, безбожници, непокајници. He уступамо! Напред под машину за смлављавање, измрцваримо ce не предајући ce живи! И паметни ce не предају, јер je стидно. Јефтино je; глупаци су неизбежно паметни. Имају своје тежине и обиме, анатомије и физиологије и зоологије, спадају y друштва и y државе, запослени су врло често и поуздано одржавају врсту; без грешних жеља не мами их чувена јабука оних првих двоје убогих, све знају, схваћају све најлакше и најбрже; здрави су, темељити, добро им je, представљају масу и основ живота. He сломијмо <96 97> ce до памети; разбијмо ce радије, дисперсирајмо ce до последње саставине; хаосу, начелу, првобитном ce повратимо, до махнитог, до жене, до детета, до дивљака, до злочинца; бестијализујмо ce, смилујмо ce души животињској, запахнимо ce, надишимо, заситимо и удавимо крвљу живинском, месом дивљине бестијалном силином дубоког, ниског, земљиног живота! Поклонимо ce бестији! Слава буди силнима, који су без духа; спасени који ce срозају или стрмоглаве y зоологију!

Тако нам je душа очајање, и буна, и отров, и пад; и бол силовити и експанзиван; урнебесна снага побешњела, помахнитала жестина; проклетство. Проклети смо и бачени на страшна дна бесмисла и несналажења, крволочно кидани и раздирани, исполински изнутра напињани и разапињани, стихијском силом људске историје немилосно, несамилосно гоњени напред преко мртвих, даље од самих себе, y будућност! Напред синови, створитељи; ново, дубље, лепше, јаче изградите своје светове него што су очеви учинили, храбро, не жалећи ce, кроз смех, кроз беду, преко мора слина и преко бара бљутавости што су пред вама, напред према сувом, на зрачне и сјајне, неокаљане обале ваше, савршеније, боље, бестијалније дубље, човечанскије више, небеском царству ближе! Победничком и свемоћничком вољом ослободити ce треба своје сапетости, исправити, ојачати од свога грча; сломити и самлети мизерне болове немоћничких трзања, чврсте полуге треба савити y своје кости, освежавним севером испрати своје месо, новим сном облагородити смождену душу, блиставу, јарку, нову звезду – треба je хтети и кад ce претварамо y блато греха или y гној воље за немоћ, треба je тражити! – нову водиљу, благу звезду треба наћи y свом духу y најдаљим тиморинама, најпрозрачнијим, на рубу обзорја свести, на граници себе и неба; и треба ce новој звезди посветити новим спасеним, спасоносним, идеалом, окрилатити ce и изнова ce залетити y недохитност. Када промукне урлик и прође воља бити <97 98> несрећан, треба запевати из целог грла, свим срцем; значи да je крај y својој вољи и y спасењу; зар ce збиља све завршује песмама? Ko би знао; али тако je јер нам треба. Истине нису праве или криве него добре или зле; a има једно место на ком никако није могуће искупити све двоношце, и узалудно je, бескорисно, зло, упропашћавати ce, бивати слабији, растуживати ce, од самилости бивати несрећан ради тога. To je место: Требa. To je место на ком ce налази и сналази душа, ту ce деле све истине: и разрешавају све загонетке. Можда je помало рђаво, што нико никога не може довести на то место, нико никога упутити; сам ce долази до њега. A чудесно je, никада докучиво, да може доћи до тог свеизлечног извора једино рнај ко нађе пут y себи, коме je блага звезда хтела спас; a која je блага звезда не зна нико, a y чему je спас сви тражимо не нашавши или налазећи.

Тек, они y којима имају крајеви пута према Требa, они знају да треба ићи на извор; њихова je мудрост да Требa треба, a срећа да je то тако. Можда не знају много, и нама изгледа да није доста бити тако просто мудар да би ce могло све: али њима изгледа да je то доста, да je то просто дубоко и свеспасавајуће и ради тога они могу све. Тако они могу све. Срећа им je y свемоћности, знање y срећи; спасење им je свемоћно знање, да ce мора ићи према извору јер треба ићи, a да треба ићи јер треба стићи; сва им je философија да je то тако, и крај очајања безмерно, дубоко као они сами, уверење да je дело оно што треба; молитва им je: нека би требало оно што треба, нека би ce морало оно што треба, нека би било оно што треба; завет им je: хоћу да морам оно што треба, јер хоћу да хоћу оно што треба; a тајна им je – коју ником не казују, јер je њима бескрајно откровење, a онима, који не могу да осете сласт лековитости од светог извора, само једна чудновата и депласирана логичка бургија, смешни један idem per idem, – ова догматична енигма: зло je зло; добро, добро; треба треба; не треба не треба; добро <98 99> треба a зло не треба. Треба, дакле, добро. A њихова je практика y томе, да им нема питања о добру и о злу јер знају све, и да не мисле о требању или нетребању него да по свом знању раде; зато они раде добро; добро им je практика, те није само унутрашња истина мисли него остварена истина дела. Начин да стварају те истине чина, оваплоћене, створене од њих, јесте y томе да хоће то оваплоћење, да им je тежња и жудња y хтијењу, a хтијење y вољи. A воља je делатност и створитељство; она им je снага, и успех, и вредност; вредност им je блаженство. He верују y рај, a пакао им je y немоћи и y злу. О сласти и радости кажу да je добра и да треба, пa je хоће; о болу пак и патњи мисле да не могу ништа учинити осим хтети да сметају радости и сласти и хтети да умање снагу за дело и време за стварање. Али y доброј вољи и правој срећи та зла не могу ништа да омету или разоре. Тако они укратко мисле о свему, a ово што написах о њиховој мисли они никад не говоре него врло вредно послују па ce тако види шта би они могли да мисле; ово наиме мисле што rope за ползу добрих читалаца исписах и саставих и што нека би они из слова y послове превели и мученој души мир нашли.

Ти су дакле нашли свој покој и пре смрти, ред и мир, задовољство y себи; али њих je премало, јер су, изгледа, са рашћењем цивилизације све ређи изабраници највише среће: осећати светост звезданог неба над нама и божанственог моралног закона y нама. Бездано дубоки мислилац Категоричког Императива, догматичности, аксиоматичности, априорности моралног чула y нама, нашао je бескрајну моралну лепоту y души сваког од нас и уверио нас je о смислу доброте, о красоти дужности, о близини, непосредности, јефтиноћи најскупље среће коју од нас сваки може наћи y себи, доброј вољи, осећању светости душине. Само нам нико, ни иранска библија закрвљених божанстава добра и зла y свемиру, ни све величајне мистерије о злу и добру y Праскозорју неуког и генијалног <99 100> герличког шустера,[3] нико нам не откри неспознатљиви и, верујмо, дивни смисао паклене истине да je зло нужно a зле воље и неслободни људи неизбежни. И ми, тако, не знамо баш сасвим да ли je y сваком од нас дубоко y темељу бића y предрођењу узидана светиња моралног чула и да ли сваки може да осети небеса над собом и небеса y себи. Црна je истина да сви нисмо за само добро и да je огромна множина грдних зацрнила грешну кору коју газимо; тако их има неизбројност богомрских, и ваздух нам je презасићен животињством, дивљим, узвришталим, силовитим задахом злодела; ругоба нас преплављује и закопава, и сви ce градови руше и нестају осим она два неуништива што због казне праведности изгореше y Старом завету. Зло je истина, снажнија и насилнија од добра; зла има; има их који су од зла саздани и који живе y злу, за зло од зла; истина je и грдна. Требa je на крају света од неких проклетника и не могу да стигну до њега, не осећају му траг y себи, нису чули за њ, не може им ce казати, јер ce казују истине или неистине, a раде ce или не раде дела или недела. Доброта није предмет ниједне катедре и не може ce научити ни из речи онога што ra разапеше ради безгрешности ни онога што je предиковао таласима и врапцима; она треба да ce чини; треба je оживотворавати y свом осећању и свом делању: бити добар. Све тајне и сви пророци су ту, јер доброта љуби све и љуби бескрајно, и оне који су покрај нас, и онога y коме смо сви.

Само бол je већи него земља, што je то одвећ проста философија за нашу перверзну глад компликованости и мудрост одвећ активна и некомотна за нашу закорелу и саможиву интелигенцију непомичног поимања. Тако нам ce не може или неће бити добар, није нам до уступака и <100 101> жртава од својих нагона и своје улежаности, нећемо или не осећамо шта треба, не можемо да почнемо; нема краја. Несрећа je што остаје. He може ce стићи до Требa. Мало их je што стижу према страшној зацрњености земље од оних који осташе не спасавши ce. He можемо ce дакле сви састати ни на једном месту. Пометеност и разасутост. Бучи и ври род двоножаца, угиба ce земља под силином мондијалнога гибања, потреса ce историја од свеоцеанског циклона модерних стихијских судара друштава, држава, paca, цивилизација, ствара ce човечанство, укроћује ce земља. Одјекује васмиром; приближује ce час земље: људство ce саграђује, потамнела a још незалеђена звезда ће да добије реч. Страст je ватра; страст je грех; несвест je дивљина; неслобода je снага; ноћи стварају a дани разређују; зло потреса светове, доброта милује: благо добрима, слава злу! He допусти мира, ужгај и сложи све, паклу светова! Даље, дубље y сударање, ломњење, усијавање, спајање; напред преко сахрањених миријада и распрштаних звијежђа новом и друкчијем наваљивању и обликовању безмерних маса; нека ce отворе све козмичке утробе и покуљају безданима сви пакли правековно затомљених и затворених ватара; небеса нека ce запале и сагоре y пламењу рођене страсти, воља бића нека ce изгризе и сатаре y себи, бескрајност светова и свесиље живота спане и увије ce y ништа, непробудиву, непревариву смрт. Крај страсти je смрт пре него самозатајност, преданост, податност доброте, крај греха je несвест, лудило, сажгање пре него полагање оружја пред милошћу или престанак пред казном; зло je y бићу грдост y животу, грех y страсти, страст y снази. Али снага ce не предаје и страст ce не одриче; зло je y вечности, живот неразрушив. Без краја!

Почетак je ватра, грађа ватра, живот ватра, крај ватра: свезналац из Ефеза je то прочитао, и сазнао да je крај почетак a трајање вечност. Излази да смо без спасења, и да ce кроз све просторе и сва времена игра неизмерна opгија <101 102> бесмисла, и да махнита неугасиви пожар плоти; грех je бесмртан. Али и наша добра вера y суцу je y нама бесмртна и наша воља y нама неуништива; јачи смо од земље јер су небеса нашег сна y нама, силнији од сваког греха јер наша воља добра говори последњу истину, јер хоћемо да нам она каже најпоследнију: вера y добро. Мора да треба! Смисао мора да буде y неком требању; не дозвољавамо истинитост бесмисла док смо душа и док јесмо. Ми смо савладали нашу несрећу y уздигли ce над плот; ми хоћемо бескрајно требање, истину нашег моралног закона y свему другом: зато смо ту да хоћемо да хоћемо добро y нама и изван нас, јер све je y нама што нам ce тиче душе. Напред и навише! Треба савладати свеопшту несрећу и све уздигнути на плот: бескрај наш унутрашњи, овај моралног императива за нас саме мора да буде победилац над сваким другим бескрајем и над свим, колико их има, бескрајима! Душа мора да победи, јер она треба, јер хоћемо да треба и јер треба да хоћемо; слобода ослободитељ! Треба нашом добротом искупити друге, јер су немоћни да ce искупе мада би хтели, или јер су немоћни да не буду грдни; треба нашом вредношћу исплатити безвредне; нашим радом одрадити левентовање дембела, нашом мишљу разрешити мучне загонетке неумних. Треба им позајмити од јачине наше воље, од неустрашивости наше храбрости, неуморности наше истрајности, тврдоглавости наше упорности, победоносности наше свесавладности, духа, душе, срца, крви, плоти, најдражег и најпотребнијег блага треба насилно и неопазиво поклањати; разапети ce за спасење других као спаситељ што нам откри последњу мудрост, разапети ce на трудни, тврди, нечујни, пожртвовни посао снажења себе ради распоклањања што бољег и већег себе другима; бити благо туђих душа, стварајући себе и живећи y себи немати се,|шти неукротиви устаник против зла, борац до искона против бестије y плоти, за слово y плоти, против земље за небо и против насилничких истина за сан. <102 103> To треба; jep ce не могу сви састати и споразумети на неналазивом и свуда присутном месту Требa . He могу да дођу; зар довући их или донети и, насилно их сломивши, спасти их? Треба им ући y душу начином који je могућан и унутра ce сместивши учинити да осете Требa нашег срца и податност, свеумилност наше љубави за њих, увести их y нас, ушавши y њих и саставши ce на нашем Требa . Спасен je ако сте магијски ненасилно и неосетљиво спојили две природе и слабију учинили јачом; сванула je беднику унутрашња зора обновљења и сналажења, сазнао je одједном све од чега душа живи. A живимо ради душе, хоћемо да верујемо y то, па, ако ништа, бар ради те једине наше вере, ми тек живимо ради душе и њом ce посвећујемо, сном, вером, жељом, вољом њезином; битни, дивни наш живот je y њој, њена срећа или несрећа битна je, чистоћа или нечистоћа важна, истина или неистина дубоко и темељито вредна. Отуда je њено сазнање основно, њена мисао до бића продирна; сва друга сазнања, духовна, могу доћи или не доћи, али je савршено и велико ако дођу, и то ако дођу сва колико их има и колика могу да ce сместе y дух.

Немогуће нам je дакле састати ce сви, и свемоћна нас je већина оних који су маса, силина, жестина, градиво, земља живота, оних чији су воља и посао нагонски јаки, бука и снага, покрет и напон живота, стваратељи дана, носиоци најдоњег, првобитног, најмасивнијег, најнеболећивијег материјалног живота плоти, обрађивачи земље, производитељи опскрбитељи, плодородни живим, стварним делима, засниватељи друштава, држава, свеиздрживи темељи цивилизација, примордијални агенс људске историје. Остаје маса и снага, садржина и ватра живота, подземно, до краја дубоко, животно широко заснивање, снажење и рашћење победне материјалне, земаљске, грађе свих нас заједно; душу нашу осећамо y најунутрашњијем, најсопственијем, непосредном себи, a они нас оснажују и одржавају y видним, спољашњим, заједничким нaма <103 104> појавни наш живот, тварну објаву најдубљег нашег унутрашњег бивства, земаљско наше биће, плот нашу, ово болно тело, месо, свесилну и немоћну земљу y нама. Живимо на земљи и од ње, мада и не за њу, и та неизмерива маса доњих и земљаних, тих силно плотских, победничких и одржавајућих свет, преобилним и надмоћним богатством земље y себи заснива и наш земни битак позајмљујући нам и обасипљући нас благом, без ког би нам дух потонуо y најнижу несрећу плотског јада, a плот, бездано гладна снаге и сласти, свиснула и престала да буде наша. Тврда je нужда, груба судбина, али своје слово ми доживљујемо y својој плоти a светим сном душе, свим небесима y нама, добром вољом, честитим послом својим, безмерним гађењем од меса, пакленим очајањем од зла, затрпаним и угушеним y величанственом очајању темељитог, из свих дубина вршења своје дужности, саздања свога дела, створитељства своје вредности, способни смо ипак да будемо јачи и виши од земље, спасиоци самих себе, разоритељи рођене плоти. Треба ce дакле на тај начин помирити, и треба са одвратношћу волети и са презирањем бити захвалан онима што значе живот земље и без којих не можемо проживети ни слово y својој плоти, јер нам je живот плоти битно уткан y свеопшти земљин живот и нераздвојно спојен са плотским животом доњих и нижих.

Гори су, али исто тако нужни они ниски, најдоњи, бездано плотски, незаситни, крволочни, загнојени, израњављени и иструли од зверске сласти, злочиначке насладе, богомрске страсти, греха на небо вапијућег, крвавог ужаса помахнитале воље за грдно, за пропаст и пакао, радосни од зла, срећни од срама, опијени од безумља, згађени на душу, обесветитељи сна, подивљали проклетници и побуњеници против неба. To je ватрено подземље живота, усијана утроба плоти, горући грех, запаљена страст, то je врућина земље, то топлина, и боја, и мирис, и шуш, то чулна сласт бића; од тих протуберанција бескрајне <104 105> страсти за живот најпоследњија, треперива и утихнула светлуцања, меке и благе, снене варнице лепота су, чиста срећа душина, нечујни рај, блажени занос, сладострасни пој зачараног сна y нама. Лепота je последња невина нијанса тога буктања страсти, наше уживање y песми или лику најтананији одсев, немо блистање, бестелесно подрхтавање воље за плот; a песма нам je најслађа радост, најдушевнији покој дана, далеки заборав земље. Нико не зна y чему je смисао побешњеле плоти кад јој најкрајњији, нечујно топли дрхтаји грешног сагоревања милују безлобна чула отворена сласти лепоте, и нико не зна зашто je лепота тако болно и разорно скупа; мисао ce губи y доброј вери о свемилосном и свесмисленом. Тек, грех je сласт, и храна, и лепота; на његовој топлини греје ce душа, од његове врућине буја и кључа живот; задовољство je снага, снага страст, страст сласт; сласт су чула, чула плот, плот je спол; спол je сласт, a краја нема. Грех je y срцу лепоте, лепота најдушевније наше чезнуће; грех je благородност душе.

Треба ce мирити, a смисао je зла да изазове вољу добрих на јунаштво и на победу, бивство му je y томе да треба да буде сузбијено најтежим напорима, најмучнијим жртвама. Остаје опраштање злим и бесловеснима, поправљање и сузбијање њихових наопакости. Идеал не би био идеал, сав од сна и бескрајне, чисте, неплотске, духовне лепоте и светиња, кад би нам био остварив; звезда чежње и тајанствена водиља треба да бљеска високо y недохитности, на најкрајњијој даљини од нас, бескрајно, y сну, y духу, y лепоти, y доброј нашој вољи: нечујно очајање труда свога остаје, неизрецива, безречна чежња остаје; љубав свеопраштајућа и свепоимајућа људству, вера y бесконачни напредак и могућност савршености, нада y добри последњи смисао бивствовања, y благо разрешење од мука и грдоба земљиних. Покој ће наћи сви, добри покој, јер има незнатна али моћна мањина, која чује y себи заповест да треба спасавати себе и све и која посвећује <105 106> свемогућу своју вољу покоју свих; воља мањине добрих je залог свеопштег избављења: мир нека нам je! И рад; занимљиво je пословати надљудском неуморношћу кроз големе тегобе и неодољива искушења, трудити ce као очајни безнадник, бојати ce сваки час пролома под собом али ипак служити своју службу све стрпљивије и неуморније, целом снагом бића, свом дивљином плоти, свим чезнућем сна, y свим дубинама уверен да je пред нама звезда и да нам je победа извесна. Треба дакле радити; занимљиво je.

Тако je посао пред нама. Треба ићи даље. Куда, знадемо; не баш најодређеније, али ипак: требамо ићи од места Треба, према звезди, радити по савести, бивати бољи, ослабљавати зло y другима. Али којим путем, право je питање; на који начин? Нашавши ce морално, како ce наћи y духу? Шта да ce ради y хаосу сазнања? Како мишљу погодити y жариште истине, тачно y средину, како ce извести из лавиринта, где je конац? И како друге уверити y истинитост своје мисли и извести их на светлост, y чему je тајна споразума са осталим заблуделим? Почетак je најпре разумевање морално: опраштање. Безмерно их je бесловесних и рђавих који ce не могу да састану с нама на рочишту Треба, оних што не осећају y себи пут до места поласка и свеопштег споразума или немају довољно снаге да стигну до високог рочишта; они нас не могу да разумеју. Али ми њих разумемо јер смо свемогући y својој доброј вољи и свеслободни y својој хотњи; хоћемо да их разумемо и можемо да им не замеримо; почињемо опраштањем. Они немају своје Треба y себи, не осећају шта треба да буде истина и y томе им je немоћ сазнања. И када најнеустрашивије копају по себи, кад им мисао заорава до најдубљег дна духа, кад знају све неизмерје истина о томе како ствари изгледају y најразноврснијим мозговима и чулима, када су чврсти y једној од неизбројних и најпротивречнијих истина, неискорењиво верујући y њу, опет они не признају све остале истине неискорењиво вероване <106 107> y толиким неизбројним најнесложнијим мозговима и чулима, не признају, не разумеју те истине, не поимају свезаједничку истину, свеопшту, једну y свима, истину за све, истину коју тражимо, праву, непромењиву, свеобјамну и свезначећу, тајну свих тајна, откровење отајства, свеоткровење. Само обујмивши и појмивши истине свих истина, праву и једну исту истину y свим безбројним за ce истинитим истинама, могао би дух људи да види свеоткровење, истину свих истина, последњу и једину истину. Истину коју од нас не сазнаје ниједан.

Али за све нас нема те истине и нема једне; истина, je колико и свести, које су уверене да je имају y себи; поцепани смо дакле, несложни, разномислећи, разни путеви су нам предодређени. Ипак сличности има, и главна подела je на двоје: први су свуда присутна већина, други нечујно осетљива мањина и основно су једни и други међу собом слични и од целог другог дела битно различни. Први носе живот, други воде мисао, међу првима су грдни и бесловесни, међу другима они које боли несазнанство и који траже своје истине. Међу тим другим јака je већина оних што примају и посвојавају, узимљу за истину мисао других и мисао оних којих je више, незнатна мањина je оних што докучују и измишљају мисао, што живе y њој и за њу. Од тих последњих, јака већина оних који тако знају своју мисао да не осећају ничију туђу, од њих живи знање, они граде науке, њихове су истине најсвеопштије, најнесумњивије, најнеизбежније, најсиловитије, они су земља, садржина, темељ свеопштег духовног богатства и умножавања истина. Најнезнатнија од свих мањина, мањина тих последњих, што докучују и измишљају, живе y мисли и за мисао, то je део оних што разумеју све истине и осећају све, који поимају и што не знају и осећају што ће знати, који предосећају свеоткровење и наслућују уједињење, изједначење, помирење свих истина, правду, место и време свих мисли. Њихов правац je напред и према свим најпротивнијим и најдаљим местима <107 108> духовног обзорја, циљ им je обухватај, преглед, сазнање и поимање целог обзорја истина колико их je год. Њихов поглед обујима кругове свих становишта и уједињује сва становишта, све најмноговрсније и најпротивречније истине налазе своју правду y свеобјамном њиховом кругу кругова: свепојамност je њихова страст, хармонизација и дестилација хаоса, обликовање безобличног састављање растављеног, углављивање изглављеног, концентрација дисперзираног, свођење бесмислености и разносмислености на смисао и једновитост, уједињавање многога и свега y једно, сазнање, осећање, обухватање, поимање Tora једног свеопштег и посвудног. Они бацају најдаље и обухватају највише, прилазе истини најближе и погађају најсредишњије; осећајући све истине, они их осећају какве су y себи и какве су према другима, праведно их процењују и распоређују, и они налазе заједничке вредности y свима њима. Налазе вредности према томе колико им која од тих истина требa, колико им одговарају доброј вољи, колико крепе и носе вољу, и дела, и осећања, и знања према најдубљој од свих истина, дубокој колико je идеал висок, истини доброг сна што хоћемо да хоћемо да треба да je y бивству бића нашег и што je све наше морално бивство и сва бивствена наша вредност.

Истине су добре или зле, лепе или грдне, корисне или штетне; индиферентне, млаке, неосетљиве истине небитне су нам, неважне, правој процени вредности, јединој коју хоћемо, која треба, коју треба да хоћемо и коју хоћемо да треба, моралној процени, доброј вољи нашој. Ту свеопшту и бескрајну истину доброга, лепога, кориснога, угоднога, Истину Вреднога, Душину Истину, Истину која треба, хоће да сазнају и кажу нам ти из најмање мањине, најважнији међу најважнијим, највиши међу највишим, истину моралног смисла, свемилости, свесмислености бивствовања. Истину да je добро истина хоће ти највиши, истину коју треба, добро које треба, треба које <108 109> je истинито, требање које треба, добро које je добро; истину истиниту. Свеспасавајући истину бескрајне среће y себи вредности y себи, задовољства собом, оживотворенога Треба y себи; истину доброг срца, срећу лепе душе, вредности живота који саздаје самог себе утеловљујући предисконски завет y себи, вољу моралног закона оваплоћујући y делу свом, y чињењу свега што треба, нечињењу ничега што не треба. Истина тих из најмање мањине y томе je да je требање истина, морална дужност, лепота савести, не y томе да ли je или није нешто него да ли оно треба или не треба; мудрост њихова je y томе, да je истинито оно што je унутрашној моралној лепоти нашој истинито, неистинито оно што je неистинито y том огледалу. Истинитост истине састоји ce y њеном усавршавању наше моралне лепоте, y добром делу њезином, y вредности за добру вољу; истина je доброта, лепота душе; истинито што чинидушу бољом и лепшом. A пошто ми хоћемо добро и лепо, истина je оно што хоћемо; истинитост или неистинитост ствари и догађаја зависи од наше воље; Воља Веровати критериј je сазнања.

Сан je небиће и идеал je сан; али ми бескрајно хоћемо идеал: небиће постаје бићем, a воља створитељ истине. Воља je саздатељ идеала бездано силан; идеал je врховна истина, неизмерно висока; последња истина je наш сан, наш занос, наше хотење; замисао добра y нама истина je, чежња лепоте y нама истина je; светост наше воље je истина, божанственост, свемоћност, свеобјамност душе наше; слово y нама je истина; слово je дакле истина, ми најунутрашњији y себи, ми смо.

Душа je дакле истина и што je души истинито, истинито je. Душевно je истинито, што чини душевним je истинито; што нам треба и хоћемо истинито je, a што треба да хоћемо, то треба да хоћемо да треба. Све друге истине, неизмерно многе, најразноврсније и најпротивречније, могу и не могу бити истините, нису увек истине, <109 110> jep увек не морају да буду, a не морају увек да буду, јер не треба увек да буду. Једино бескрајна истина наше добре воље мора увек да буде истинита, јер треба да je то, јер треба да буде само оно истинито што треба да буде истинито. Идеал je истинит премда je истина идеал, a истина je идеална, и ако je идеал истинит: треба хтети; треба веровати; треба победити неистину вољом, делом својим, истину треба сазнати саздавши je: оживотворење идеала, истину неистинитости његове дужност нам je да хоћемо, смрт зла и ругобе, мрачној неистини њихове истине дужност нам je да докрајчимо. Истина je дакле: да треба стварати истину и хтети истину, ићи према звезди, хтети je докучити, заветовати ce сну, остати веран закону добра и лепоте y себи. Ту истину ко зна, тај зна и све друге јер им осећа вредност или безвредност, душевност или недушевност, лепоту и доброту или ругобу и грдобу, тај им je праведан јер може осетити вољу сна, чежњу за идеалом y њима, опростити јер разумева али и разумети јер опрашта, измерити вредност свих истина, сместити их све на истинито место y правој, свеопштој истини. И ту свеопшту и праву, бескрајну и последњу истину осетила je и разумела најмања мањина од најмањег дела најмање мањине, спаситељи и светитељи, дубоки као свеопшта душа и јачи од човечанства, истину истина које треба да буду, о свесамилости, сведуховности, свемилости и свемислености; то откровење су они објављивали свету. Треба им следити. Целим духом; и посветивши ce тим откровењем y себи видевши живим очима истину y свом срцу, оживотворен део сна y свом делу, идеал y својој вољи, истинито, велико човечанство, свеопшту лепоту добра y свом бићу треба и сабраћу сазивати да им следе: истина je за све, треба сви да je схвате. Тешко je. Ваљда и треба да je тешко. Можда je смисао победе да ce требало борити, напретка да je требало ићи, спасења да je требало бити заробљен y несрећи ругобе и грдобе, болести, бола, муке и <110 111> очајања. Али није немогуће јер треба да je могуће; успех je пред нама. Треба ce дакле трудити; посао je пред нама.

Одуховљење плоти дакле пред нама je, победа душевних истина над злим и ружним истинама ниске и тврде земље, рат за ослобођење идеала из тамнице непостојања, најдивнија од свих донкихотијада и највеличанственија од свих немогућности, савршенство човека, богосличност његова. He могоше доћи сви на место Требa. Треба их све довести; неким начином којим ce сви могу довести; a треба да воде они који виде; да воде куда треба. Много их je више, несразмерно, оних који виде куда треба него оних који први воде и доиста воде тамо; вођени они виде; видећи и следећи оне најређе и највише пред собом, они виде и воде оне најчешће и најниже за собом; пророци и створитељи су први, апостоли и радници други, људство, пуци и народи, трећи, ако не вредност a оно снага земље, ако не светиња a оно живот њезин. Првих je научити нас да верујемо y свемилост; и научити нас да поимамо, свесмисленост; и пре нас непосредно, открити објављење свеистине највишим међу нама, њима најближим, тим другим, тим што од њих вођени нас воде. Других je проналазити онај неки начин којим ce сви могу довести до Требa, преводити на језик нама разумљив божји језик оних што дају својом небесношћу вредност свој земљи, говорити нам за нас и о нама казујући нам истине које треба да буду, и казујући нам неистине које јесу; других je, y тамним, влажним, ниским душама нашим, убогим и бедним, несрећним од бола и проклетим од греха, y овим плотским и нечистим душама нашим, гладним, похотним знајући да смо начињени од глади користи и похоте сласти, говорити нам пучким језиком, нашим земаљским, учити нас хранећи нас и забављајући нас, просту мудрост нашу, убогу сладострасност, занимајући ce и заваравајући. Трећих je бити вођени; ићи; не ићи натраг и не каменовати оне што воде: они им желе здравље и добро, хоће да им користе и да им <111 112> угоде, a y срцу ce стиде због њихове сиротиње и несрећни су од њихове несреће. Религија и философија; наука и уметност; култура и цивилизација. Идеја и живот. Теорија и практика.

Мишљу y живот треба сићи да би ce живот дигао до мисли, теорију применити на практику, опробати je, искористити je (и доказати je) да би ce практика интелектуализовала, спиритуализовала, до теорије; идеал треба оваплотити да би ce плот очистила и посветила до идеала. Философију треба прагматизовати, науку хуманизовати уметност демократизовати; наслеђена богатства од других покољења треба скупити, средити, проверити, разделити, оживети их, искористити их по правди и за бвеопшти напредак, досадању историју проварити и саздати je непоколебивим, непромењивим, свеопштим, једним истим темељем под собом. Ha скретници смо историје, ту негде ових дана, ових година, ових столећа, на првом крају кулминације, на почетку друге трећине, када ce истина нација приближује измаку своје истинитости a почетку своје истиности ce приближује истина раса; та када почне да бива неистинита, почеће да бива истинита последња истина човечје историје, скупо плаћена истина човечанства и човечности: врхунац савршености људске, трећа трећина историје. Приближујемо cè дакле средњој, новој и бољој, ери историје, и морамо je будни и спремни дочекати: дочекаћемо je извесно јер ћемо тврдо пословати и претрпети све надземаљске болове из темеља дубоке кризе и свеопштег темељитог преврата; претрпећемо пак и пословати јер нас гони нaпред! захуктане историје и више! моралног закона y нама и y њој; воља идеала, истина наше воље јамац нам je величајног успеха што je пред нама. Другој ce ери дакле приближујемо, и часно и славно ћемо je дочекати извршивши своје Што Треба и што ће бити потребно наслеђе другој ери; a наше je историјско требa: завршити прву, закључити je, вековну бразду забраздати за сва времена, нашу правду јој одати <112 113> и кроз нас, њу целу збијену и згуснуту y најбитнији и највреднији смисао њен предати je новој, засновати je y њен темељ, заједно са нашим трудом и добитком за оне најпоследније y недогледно далекој, завршној, усавршеној историји, доброј и високој будућности рода људи.

Нас je што смо при крају a пред почетком, да велики посао, већ предузети понегде и заснивани на многим странама, посао Свођења y Синтезу и Привођења Сврси, бивствено важан и високо креативан посао извршимо целим поштењем измучених и болно разапињаних између двају светова; нас je грађу да приправимо најосновнију за културу људску, општељудску човечност, наслеђена и непрегледна али најразноврснија природом и важношћу блага да проценимо и распоредимо, правду да одамо досадањим вредностима и да предамо будућим нацрт система нових вредности. Тај нацрт ће бити, осим највеће и право дело модерне такозване цивилизације, још и позитивни резултат развоја нашег рода што га je било до сада, клице за право људску уљудбу духовнију од наше и духовнију од свих старијих од наше. Није експанзија животне снаге и спазмодичност нашег осећања живота лепота и проклетство нас данашњих него и дисперзија и децентрализација духа, несналажење воље, пренатрпаност сазнања; прво je знак крајње потенције наше, безмерне могућности да ce саздамо y своје изразе, моћ наша; друго je знак посртања под тиштањем историје без мере силовитим, и оно je категоричка заповед да морамо пречистити рачуне, проверити вредности, прегледати своје терете и изабрати што je бивствено нужно од њих, учинити лакшим и сношљивијим то што морамо да, преко садашњости, пренесену до будућности, континуитет људске историје оличен y наследству материјалних и духовних блага; такозваних „материјалних“ јер су y ствари сва блага духовна која су за дух, a за дух су сва, јер је тело за дух; материја je ради потребности њене духу. Ревизија вредности je клишеирани назив послу који je пред модерним <113 114> људством, и склоп вредности, и превођење y живот свих одобрених вредности, праведни парастос покој y историји престалим вредностима, неистинитим или неважним за систем вредности кога нам je дужност предати y наслеђе будућим процењивачима старих и градитељима нових вредности. A несналажење воље и неспоразумност и неодлучност о утврђењу Сврхе, и страшна разгранатост и преобилна производња сазнања појединачних, неспособност да ожмемо битне садржаје и да стварамо организам из најразноврснијих разина сазнања прави je и најтежи бол наш духовни; правду друштва je несразмерно лакше оживотворити него правду моралних и интелектуалних вредности. Без религије смо y ствари ми дачашњи и без философије; јер не живи наша философија y нама и јер нам живот није посвећен једном религијом: a живот je, вредност за живот, свеза из теорије и свеза из практике што ми тражимо. Философија за живот, мудрост стварања имала би да буде наша философија. Она то није, јер je више философија оних од јуче или оних од превекова него нас живих од данас; a оно што има философије право нас данашњих, прагматизма и хуманизма назване, нејако je још и недостојно наше животне динамике, философија живота премало бучна и премало силовита за нашу вољу моћи. После, она je и премало изразита y позитивном, што прецизнијем, постављању Сврхе, и друго, она није философија, систематика и интегрализација знања, есенцијализација факата y законе и закона y принцип; метода je више него философија и само je тенденција. Наши прагматисти су преко мера без система, писци система су о теоријском искључивошћу одвећ јучерашњи и сасвим премало сутрашњи; наша философија треба да je философија, мисао о целом бивстовању, не мање него прагматика; оверивање и примена резултата сазнања y практици, искоришћавање вредности y истинама, хуманизација, не само систематизација и синтеза науке, треба да je једна Прагматична Философија. И, <114 115> прагматична, она треба да сађе y акцију и засуче бијеле рукаве послујући на добру нас живих и спремајући добро будућих, и, при свој прагматичности, наша философија треба да остане једна Теорија Свега и Теорија Вредности више од ичега другог: теорија свих вредности, системскa теорија вредности, једна философија. Философија Вредности дакле, процена целог система разина вредносних и склоп целог тог система, од вредности логичких до механичких, метафизичких до национално економских; све од чега људи живе има ту живо да буде, метнуто на своје праведно место, најматеријалније разине практике са најнематеријалнијим разинама фикције. To значи колико да разина етике треба да има безмало свеобјамно и искључиво своје место y систему разина; јер je философија прагматизма, више од ичега другога, једно признавање воље добра за критериј истине, највиши, јер je наша философија правда ствари коју им одаје наша воља, процена свих вредности према Идеалу који хоћемо. Нова философија, која баш y ове дане чини напоре да замисли саму себе и напреже ce да ce из мутне и експанзивне тенденције избаци y идеју, y целу философију, само то ће моћи да буде: тражење начина да ce учврсти хегемонија етичкога критерија над свим критеријима, он једини да буде аутономан, сви други хетерономни, за њ имајући вредност и од њега добијајући своју правду y Систему Вредности.

Казао je правомислени и свеобјамни духом Волфганг Гете да треба остајати на специфичним теренима, уметност y уметности, наука y науци, и тако даље; y уметности, скулптура треба да остане скулптура, музика музика, поезија поезија, и тако даље: истина здрава као славна памет божанствено разумнога који je рече; настаје крај пластике кад ce почне моловати y мрамору, крај музике кад ce почне сликати пејзаж a престане свирати пејзаж, крај поезије je појам, крај науке троп. Али нас учи наш бол да смо начињени од душе више него и од чега другога, <115 116> и престају нам бити врховно скупа блага ума и среће од теорије; воља пак наша за добро, стремљење к идеалу, безмерна сугестија y којој ce не разазнајемо, да je добро оно што je морално добро и да je човечно оно што je душевно, научила нас je и тражи од нас да одајемо правду души; царство нам je и земаљско и небеско y њој. Од душе нам je саздано болно тело, од душе и дух заморени, воља нам je сва душевна, живот душеван хоћемо; a нису нам скупе истине, које душа не разуме; треба нама данашњим говорити душевним језиком. Одвећ смо израњени за науку; требају нам мелеми бољега говора и лепших вредности но што су говор и вредност науке. И одвећ смо од штимунга начињени и од увређених смо нерава за ‘ философију, и ко хоће нама да говори о свему, нека наслика своју метафизику, нека y сонати једној одсвира своју религију, нек je испева, нек je рече кроз душу. He подносимо пучке говоре; помало je и елеганција име нашој Трагедији. Тек, кроз душу треба говорити нама данашњима јер смо одвећ запослени собом да бисмо ce могли жртвовати за нечију практику или нечију теорију; a врло ce јефтино изражавати пучки, и ништа краће од појма. С друге стране, од земље ништа свакодневније, и ни за један израз није потребно мање мисли колико за рад, практику, живот: a хоћемо о Марковим конацима да ce прича, о оном са друге обале, о оном чега нема и што ce не зна шта je. Стомачно ce живи и пучки ce живи, грдно ce и ниско живи, и преврат je безбожника против сваког идеала што доживљујемо; y Правду верују ови млади што ce боре за част и више од себе воле сан. За идеал ce не живи y цивилизацији; срозано je човечанство y цивилизацији, крваво je вређан сан људства y њој. И то je y време титанизма материјалног, урнебесних победа од којих бива ојачана једино земља и задовољна мањина бестидних који су надмоћни нискошћу новца и владају убогим масама што живе за рад и раде за земљу y себи. Извређани смо и изубијани и прљани и нагрђивани од бездушно недушевног <116 117> и бестијално нечовечног живљења од ког ce потреса земља, од бучања и урлања, трештања и проламања од ког смо оглухнули и које нас премлаћује дреднотошћу и бурзовношћу својом; a како ће нам мало правде бити y томе што ће нас далеки будући миловати сажаљиво нас ce сећајући и спомињући нам часност, нас који хтедосмо дџшзу y доба нејунаштва и подлог пузања пред неизбројним монархијама! Како ће нас мртве вређати сточност и крдост гажених пукова који подносише увреду свом људству које значи царовање или краљевање или влада крвљу племенитих или новцем богатих; какав црни и мученички живот гађења и немоћног презирања ћемо ми право данашњи, поштени синови сутрашњице животне и духовне, још преживљавати, и колико без краја дуго још! Молох je бог и монарх je бог; божанственост сна моралног je обесвећена зверско злочиначки и срамотно по човекову историју: не може ce више овако бешчасно и богомрско живети, и нећемо да живимо себе недостојно ми што смо сутрашњи y данашњици! Под ноге и под жрвањ моћ стварности, сан човечни наш, лепота доброга време je да ce зацари над обезглављеним царство-краљевство-кнежевићима, елементарна правда нека сађе на земљу и дужности човека нека проговоре y правима грађанина, први дан човечанства нека ce роди, први цивилизације који није увреда Бога или увреда човека! Човечност хоћемо ми до Бога уцвељени што болујемо од безакоња силовитих који су бешчасност земље, и правду божју хоћемо ми пребијени од несреће што живимо y срамноме данас!

За душом je дакле вапај наш и за ослобођењем од ругобе урлик; и одвећ имамо срца за Идеал да бисмо га имали за земаљство какво било, па чак и земаљство духовних истина или здравих мудрости. (Смождени смо од умора и клонули од несналажења; и изгубили смо од интелектуалних амбиција. Јесте, немамо гордост високих откровења духа ми данашњи, и не разапиње нас воља да изумевамо инфинитезималне рачуне и законе гравитациje; <117 118> ни престабилизована хармонија није наша елеганција, ни феноменологија духа. Круха гладнима тражимо и правде потлаченима; воља доброга под сваку цену, вапај за спасењем je горди пад наш, тужни наш понос. Правду души хоћемо. Живот души хоћемо. Добро њено, лепоту њену, истину њену; огађени смо y срцу од материје која нас je хтела да спасе бестијалним гажењем човека оваплоћеним y цивилизацији модерној, y моралу поноћно мрачној страници повести човека: и не верујемо y спаситељство духа: дух je помагао бестијалности цивилизације и измишљао јој оруђа за понижавање човека, и дух je – знамо то добро и нећемо заборавити, никад опростити, љуто ћемо ce осветити, свирепо казнити за то – дух ce није побунио против монархија, и философији и наукама није било стало што je мрак прекрио масу људства и што je темељ живота био нечовечност и бездушност. Спаситељство духа нам није свето; не вјерујемо y њ. Спаситељица je душа, душа je ослободитељ. Царство душе тражимо, оживотворење сна њеног; живот моралне лепоте хоћемо, па и против духа, још пре против инфамности цивилизације, против зверства стомачног најпре против живота ако се не може друкчије, са смрћу ако ce никако друкчије не може! Смрт, престанак свој, непостојање вољни смо да поднесемо пре него недостојни живот човечанства какав je данашњи век хегемоније европејства и материјалне цивилизације; јер смо гладни бездано да осетимо човека y себи, да запева душевност y нама; невиђено хоћемо и нечувено, моралну лепоту на земљи, мир и добру вољу међу људима! Ми смо уморни од тела, презасићени духом; задовољство тела нам je јефтино a срећа духа нескупа. Скупа je као милост Бетовенова лепота душе; велика као мисао божја морална лепота. И усуђујемо ce да са јадом и страхом y срцу приступимо светотајству ми сутрашњи што ce вољом удеса родисмо данас; заветујемо ce бити против тела и против духа, за велику славу човечје душевности, за богусличност нашу, човечност <118 119> људског рода. Одричемо ce задовољства тела и среће духа, благо душе нам je неизмерна лепота и живот свој полажемо y своју душу. Вредност y морал. Последња вредност човека je његов морал; јер je потребно да y нечем сви будемо једнаки пред Богом. За онај свет ce одлучујемо ми сутрашњи од данас, против земље. Против бестије y човеку и против цивилизације y култури.

Јер je цивилизација мудрост бестије и стварање je њено воља земље; за душу ce не брину монархије. Потребно je немати осећање части и не бити горд на своје човечанство. A продубљење право, морално профињење културе и продубљење материјално њено, продирање y земљу живота, y бесконачни народ који работа и мисли о прехрани, допустиво je уколико je нужно за цивилизацију; a ова треба да ce завршује капитализмом, милитаризмом, клерикализмом, социјалном диспропорцијом и моралном бешчулношћу; треба докрајчити људство y човечанству, a државе не постоје зато да буду оживотворење културне политике и да нације приправљају за човечанство. Али ми сутрашњи допуштамо цивилизацију уколико je она неопходна за културу, и ако ce не може завршити сељачким и генијалним идеалом Толстојевим нека ce заврши паметним и филистарским идеалом Спенсеровим; само једном перверзијом и песмом неком нека ce заврши, па макар и преверзијом која пази шта ради и песмом која није махнита од распеваности. Техника je човечанства ова славна цивилизација која нам je живце изгризла и од које стење и под којом клоњава земља стара и тврда носећи je и бунећи ce против ње, као што je болно ово тело које нам je живот и клетва, техника онога што je унутра, што je садржај и смисао, вредност и разлог, душа; проживљује ce душа y телу и с њим, и да би живела оно треба да живи и оно: ради требања њеног, оно има једно Треба такођер. Тако je посвећена јадна плот. Тако неправде цивилизације добијају оправдање, као мучење опште мисли да нађе прави израз, страховито грешење y <119 120> начину и y пробању посла и оруђа, бестијалност која je животна снага земљина, као што je бестијална снага земље y нама животодавност наша. Аналогија je најпотпунија и складна до y бивство ова између људства и телесног његовог живота и човека и његовог телесног живота, између цивилизације и материјалне борбе наше за тело, културе нашег материјалног живота; аналогији ce тој придружује, једнако потпуна и складна, аналогија технике такозване и садржаја такозваног y естетичком делу: психофизички паралелизам je и ту, y уметности, велика истина о бићу и о конституцији његовој. Морал дела je смисао и вредност његова, садржај y њему, унутрашњост, душа његова, тело му je грађа његова и његова техника, нужност његова, могућност физичка његове објаве, вредност што ra условљује материјално, саздаје га као тело душу што држи y себи или као цивилизација културу, човечанство човечност, биће идеју. Тако није самоубијство и никакво самоодрицање није што ми тражимо, него правда души, дужно и пренебрегнуто поштовање, велика пажња њој, и кад ce бунимо против тела и телесности то није због тога што њега има или што бисмо били заљубљени y нирвану или немоћни да ce бијемо са животом. To je због искључивости, неправедне и погрдне, коју je тело одувек имало y големој мери и коју телесност y наше доба има преко сваке мере; то je због понижења правог достојанства и најбољег живота нашег који je душа. Она треба да правду добије, и оштро ce треба супротставити насртајима којима ce прославља наше време неславно ce записујући y историју, и треба јој надокнадити све губитке и осветити сва бацања блатом на њу. Нас je болних да поправимо грехове отаца против човечности y нама која je наша божанственост y којој je душевност име; и најбољи и најтежи наш посао, прави и велики задатак, веома велики, одлучно важан по сву човечност будућих, окајавање греха које нисмо ми учинили и блистање врлином од кога ће бити високе душевности <120 121> оних што ће наставити прави пут наш, одуховљавање je скрајње свега материјалног и превођење скрајње свега духовног y душевно: душа изнад свега. Душа Изнад Свеra je лозинка водиља, и сазнавање, чувствовање и деловање нам je вредно уколико je вредно за душу, све материјални, и све духовно y колико je од значења за живот душин, част и силу њену, њену лепоту унутрашњу, морал у њој.

Спиритуализовати треба до последње могућности цео живот и све биће, и то спиритуализовати још више y смислу учинити душевним него y смислу учинити духовним; било их je који су и бринули за духовна блага, подоста њих, мада су и они и одвећ ретки према бесловесним, али их je немоћно мало било који су ce бринули за право душевна блага, за највиши живот човеков. Треба извести ревизију вредности према критерију захтева душа, и градити синтезу целог сазнања, стварајући нову философију, ону бољу од јучерашње и бољу од сваке пређашње философије: која ће одати правду души, и која ће бити давање правде свим стварима кроз моралну лепоту Идеала. У систем свести, y синтезу излучити, превести на душевни језик, објавити пуцима и народима истину о том шта треба и шта не треба; и место служити силницима и потпомагати насиља против човечности, духом ће требати бити владар душа и казна силника. Реч Закона и Републике да би философија требала да управља државом истина je без краја мада служи на поругуонима који за хлеб продају углед и за живот част, којима безакоња моћних нису грдна несрећа људства ни повреде гордости човечје нису страшни грех против душе. Философија будућности треба да престане бити импотенција садашњости; не требају теорије сазнања нама вређаним до срца него снага да оживотворавамо Идеал и да срушимо насиље. Философија будућности има да постане најбоља брана против насиља живота, жива снага човечанства, моћ животодавна, дубока практика, велико стварање; <121 122> она ће имати да заснива државе и препорођава друштва, културна педагогика неће бити још нестворена философска дисциплина, a културна политика неће бити блага жеља неспособних да имају мудрост властодржаца, немоћ мудраца да ослободе омађијани народ који je грађа за злочинства против човека које представља модерна држава, монархија модерна, нарочито декоративна само, или истинито богомрска. Признаћемо за велику мудрост ону која насилницима избије кнут из песнице и која потлачена крда претвори y грађане и људе; сити смо друге философије сваке, и жонглирање појмовима нам je велико колико богатунске завере против дугог времена и благородно растеривање досаде оних што су уморни од нерада. He признајемо за стварање никакву теорију jvra уморни од несреће и намучени од неправда других што их подносе трећи, и велико нам je стварање оно које измисли бољи живот и које помакне људство ближе великом сну, земљу небесима. Хоћемо философију практике, мудрост живети. Теорију напретка, посао животворан. Ми смо видели да конструисање појмова није побољшало живот људи и видели смо да цивилизација значи утврђивање бестије y људству. A живот хоћемо и човечност хоћемо ми разапети од снаге и гладни милости; без вредности нам je што нас не помаже и против нас je ко није уз нас. Материјална култура живљења, друштво и држава, промет и производња, помоћи ће нас технички и практички, наука и философија даће нам грађу за преграђивање и грађење нове науке и философије која ће потпомагати заснивање човечности на земљи, сврхе ради које je она вредност и која ју посвећује. Тело нам je заслужно јер не можемо душу да осетимо друкчије него y њему јер кроза њ говоримо са земљом и живимо њим; a хоћемо човечно живљење, нас достојно, велико живљење ми који гледамо најпрвије грањавање препорођаја, веће од свих, људске воље и слике људске о свету, поимања новог о животу. Тако помирујемо све ми, превратници, и искоришћујемо <122 123> све вредности хотећи добро; тако je дакле пред нама големи посао који ће да буде правда досадањој историји и предавање великог наследства новој историји, овој што ce приближује и што ће бити више историја paca него нација, и више човечности људске него paca човекових; ту y другој, величајно дугој, ери развитка духа биће правда нама и заснивање последње, право велике историје човека, благородности људске, правде на земљи. Пре њихове практике наше теорије наше je да створимо теорију њихове практике; тако смо ми сутрашњи што живимо данас ближи унуцима најдаљим што ће имати право него најближим дедовима што су имали криво; јер je њихова практика била одвећ практична, њихова теорија одвећ теоријска. Теорија je практике што je важна дужност нас данашњих, оверење старих вредности и постављање нових, синтеза и интеграција целокупног знања и умења и имања и апликација, прагматизовање свега за употребу новог, бољег од нас, људства. Философија вредности ће бити наше велико дело, мудрост стварања.

Философија Вредности je што нам треба, не мање Философија него Вредности и не више Философијa него Вредности. Одвећ су високо говорили они што су имали бескрајне душе a одвећ важно они што су имали мудрости; тако смо ми, y ствари, остали без откровења о том шта je свет и шта треба да ce учини с њим, и велико човечанство није чуло ништа од свега тога. Много je привилегисана философија са науком, много y сумњиво мистериозно ce држе неизбројне цркве; a од уметности, добри пук има оно што испреде сам из срца као y прехисторијско доба, и има музику циркуса и поезију бирцуза. Демократија je понегде освојила државу; треба да освоји и дух узапћен y ризницама теоретичара које храни и који су бездушни за њу; треба демократизовати науку, треба вулгаризовати философију, уметност популаризовати, религију превести из сујеверја y веровање y Бoгa. И против савета Гетеовог о строгом дељењу <123 124> специфичних терена духа, треба замесити хаотичну небулозу примордијалне снаге и бивственог спајања свега са свим и нераспознавању ничега ни од чега. Пластику треба вајати, пејзаж сликати a не приповедати га, музику певати из пуног срца a не срицати je и муцати je; и философија треба да je систем, наука егзактност; само je нама нужна философија која пева y свом систему, наука која нам хоће добро, пластика која je симфонија, портрет који je роман; и треба нам музика велика која je одсвирана религија, и поезија која je метафизика, и плес који je философска теза и глума која je социјална револуција. Човечна уметност нам je потребна, лепота која говори о човечанству, и кратко треба да нам ce говори, и увек све треба да нам ce каже: антиципацију човечанства будућег ми хоћемо y маштању данашњег, сан далеког и великог, прожимање свега са свим, додиривање свега са свим. Јер je душа свеобјамност и правда свега, љубав за све; јер ће људство које сањамо бити правда свега и љубав за све и свеобјамност, хаос већи од сваког реда, закон замршенији од сваког хаоса. Ми хоћемо хуманизацију науке и философије и технике и религије и друштва и живота, ми хоћемо одуховљење материјалног и превођење духа y душу; царство душино хоћемо да je y нама, јер je царство божје y њој. Са разлозима, осим са узроцима својим, досадања философија je била одвећ философија, наука одвећ наука, религија одвећ црква, друштво одвећ систем социјалних класа, држава одвећ жандармерија и финансија; књижевност je била премало музика, сликарство премало књижевност, пластика премало религија, музика премало метафизика: јер je уметност била премало уметност, говор морала душиног кроз интуитивни израз; јер je духовна и техничка функција човекова била одвише духовна и техничка a сасвим премало интегрална: која изражава све, која хоће све, која има везу са свим, која je од значења за све друго. Време je да ce замеша хаос и да ce откључају искључивости и споје неспојивости досадање; <124 125> да ce на човечној вредности, његовом правом бићу, заснује живот за човека: да ce душа узме за основ сваког зидања и приближавање човека к Идеалу за критериј сваке вредности. Уметности треба. Уметност да буду a не само сликарство, пластика, архитектура, музика, литература, плес и глума; о души и о души целој, и о души великој треба да говоре, о човечанству; моралну лепоту, садржај морални треба да значе; треба да je y свакој од њих и y сваком делу од сваке од њих цела човечност, велики живот; религију и философију треба да нам пева лепота, морал треба она да нам говори. У уметност треба живот колико га има да ce унесе и душа y свој потпуности и дубокој лепоти; цео човек треба да je освојен, сав y потпуној души и y најдубљој њој, од великих речи које говоре о човечанству из декорације што ce зове уметност. A философија, осим што треба о животу нас људи да сазна све и осим што je њезино да нам открије истину о том што треба, треба, заједно са наукама којих je она врховна синтеза и моћни организам, да почне говорити људским језиком, a не ни светим и високим којим су говорили генији ни профаним и недаровитим којим су говорили и говоре компилатори и васпитачи младежи. Философија треба да научи душин језик да би могла да говори душама; јер ce не говори духу ако ce има нешто да каже нама модерним. Hero песмом, и симболом, и парадоксом, и интуицијом; треба мислити y штимунгу. Одвећ je доцентски мислити y појму; a што Имануел Кант није мислио са штимунгом y души, није доказ да je мислио са доцентом y глави.

Није да ce слика y скулптури ни да ce свира y њој што тражимо, нити je доктрина што тражимо y музици, ни културна педагогика y литератури; него je наша тражбина да ce каже цео човек y свакој лепоти, душа сва колико je има, интегритет нашег бића да дође до речи y уметности. У пластици својој, једнокомадности, одбијености од стене, избочености, забреклости од снаге затворене y <125 126> истесану или изливену форму, y целој несликарствености својој и y целом миру и материјалској својој чврстини, наша скулптура треба и да слика и да пева и треба да каже трагедију или драму или поему или роман; треба да евоцира, пуноћу и целину оног што je битно y човеку давши и оног што га чини живим, душу, и све сликарство предмета који обрађује, и треба да, y сугестији нашој, престаје бити материјална и постаје спиритуална као музика, окамењена симфонија, песма извајана треба да буде, велики говор о целој души човека. Осим архитектуру, која je пластици иманентна по природи пластичког материјала и природи пластичког средства, тела човековог, y основи једино тела човековог, наша пластика, не y својим техничким ефектима и y својој материјалској природи него својим улажењем y душу, и y сакристију њену, наш морал човечни, нашу достојност да будемо смисао земљин својом речју за душу, говором својим нашој унутрашњој лепоти, треба да нам говори о свему и каже све, целу душу да представља и да освоји целу душу, и оно што je сликарско y души, и оно што je музичко y њој и што je литература y њој, и што je плес y њој, сав оркестар, сав спектар, цело човечанство душино да затрепери реперкусијом a не само душа вида или душа мишићних осећања и осећања тежине. И говорећи на свој начин али својом уметношћу затресајући све човечанство душино, изазивајући y души асоцијације и аналогије из свих других уметности, наша пластика има да освоји целог човека освојивши му душу, и чула y њему, и мисао y њему и вољу y њему, да стави y покрет све биће његово морално, да живот узбуди y њему, Човеку о Човеку да каже крупну , реч, крупну и кад je сва свила и нијанса и наговештен осмех и уминули јецај као и кад je страх божји од драме, лом снага од драме, вртлог страсти, понор мисли која рује y срцу бивства. Наша музика y својој музичности треба уметност целу да даде и целу душевност и пуног човека, интегритет живота, систем и синтезу његову, оно <126 127> што и философија треба на свој начин да нам даде и што je посебни њен задатак; јер je Уметност увек начињена од уметности свих и најразноврснијих, и јер je душа сва y сваком моменту свом: кад ce свом пуноћом и целином оживотвори y уметничком изразу један њен моменат онда je ту, implicite, и интегритет душе, a чим je цела душа ту онда je и човек цео и цео живот. Тако je свака велика уметност уједно и свака друга уметност, евокација свих других, и мада ми не тражимо да ce престане бити музичар кад ce једно човечанство изражава материјалом тонова акустичких (јер има и тонова ока, и тонова мириса, и тонова, своје врсте, окуса, и тонова унутрашњих мишићних осећања, и безбројно других све компликованијих и тамнијих и дубље y нашој бестији; a има и право душиних тонова, такозваног естетичког тона и моралног тона), ми тражимо вибрацију и реперкусију свих тонова, целе васионе y нама саздане од самих најдругоразнијих a ипак нераздељиво уједињених тонова y симфонији душе, y неизмерној сложености и безданој дубини њеној: и ми то тражимо више него што je тражено икад до сад, јер ce велика музика нас модерних y ствари још није родила, јер ce философија наша није родила, јер нам ce, y ствари, још није родио ни живот; свет je прадаван и јуче нам je ближе него сутра. A литература наша je туђа, и правима од нас који су данашњи, и који су ce родили сутра, из дубине je страно што пише неизбројна огромност наших писаца; одвећ су јучерашњи за нас сутрашње и премало говоре о свему кад пишу о поједином. Исполинске снаге, стихијски морали немају места y мондијалној литератури и последњи су били титани словенски који су говорили достојно сутрашњице и достојно вечности испред нас данашњих. A гигантска воља моћи и безмерно задовољство живети није ставила y гибање достојно свог титанства измождени и ишчиљели свет што je пометен y својој несрећи и узбуњен y својој немоћи; после, дело велико које je Заратустрина проповед о покрету напред и о вољи <127 128> за више, више je правац него циљ и више тенденција, напон, нагон, него смер: О великом човечанству, о целом човеку, није певао великан суровог удеса, и није био човек што je он хтео него свирепство које je елегантно; Taxo je и он био песник ових што нису цели, a целог песника, велико човечанство, немамо још ми од сутра што смо рођени данас. Нема заступника божјег на земљи после Фјодора Достојевског и Лава Николајевича; празна je модерна литература од титана, и ми синови сутра упиремо зенице y исток и чекамо велико објављење. Глас човечности биће опет глас pace словенске и понајпре je, праведно да он опет буде глас велике мајке са севера Русије безграничне y човечности.

Опасно je, као ватром играти ce, посумњати y правду мисли које оног што je знао све на свету и што je о свему рекао истину; јер je страшна величина Волфганга Гетеа не y томе само што je највише од свих великих био космос, свеобјамност, свудаприсутност и што je y невиђеној и савршеној мери био равнотежа и стабилност, организам и хармонија, него y томе више од ичега другога, што je он био оваплоћење духовне правде целом животу и свету, што je сушта истина био, саздан од правоумности. Он je свезнање и свепоимање, проникнутост духом y све, правда духом свему; ако он није био интуиција ни фантазија, ако није био штимунг ни сан, он je био цело људство кад je људство паметно и кад му je снага здравље; као природа je уман и могао би да буде последњи судац, праведни председник универзалне парнице света и живота. Он je опевао здрави разум и нормалност човека, и величанствена му je перверзија што je дивно умео да одржи средњомерност свих процена и да одвагне, божанственом памећу, све разлоге које говоре за једну вредност и против, и што он није био генијалан песник из разлога што није био песник јер није био фантазија ни интуиција ни штимунг ни сан, то не говори против генијалности друге једне разине y њему; памет му je генијална, човек je <128 129> y њему генијалан, титанично значајна ако не титанично силна личност. Отуда човек ce не усуђује да му противречи и готов je да не верује рођеној мисли кад има мисао Гетеа која говори друкчије. Врлина je критичара не критиковати, и његово je право признавати коме способност да му ce интегрално верује на поштену реч и после му интегрално веровати; a када je невероватна његова реч, научити ce веровати y њу, имати вољу да јој ce истинитост разуме из ње. Такав je случај код критичара који даде реч Мештровићу; кад он осети да један интегритет генија говори из велике уметности наше нације и наше pace која je пластика и архитектура Видовданског Храма, онда je његова декорација не критиковати него примати, схватати и тумачити. Реч генија има рођену логику, и ако му je бивство генијалност, онда je цео његов организам, сав му интегритет, y свакој речи, логика целине y сваком детаљу, истина генијална y свему конкретном; и кад критичар y таком случају не одобрава једну разину генија онда не схвата природу генија и греши ce о принцип интегритета, интегралности генија. Ако један стилски елеменат зачуђава y Мештровићевој пластици, онда je критичарево чудити ce особини расне душе из које je интегрално изникао тај стилски елеменат, и ако критичар хоће да појми Мештровићев детерминизам онда треба да иде y расу српског народа, словенску конституцију и историју њену, јер јој Мештровић није него синтеза и симбол y интуитивном изразу. Ако ce пак мисао критичара не подудара са мишљу Увек Истинитог, онда критичар треба или Гетеу да одрекне ганијалност или себи да одрекне право да ce дотакне Гетеа хотећи га критиковати. Међутим, теза Увек Истинитог о искључивности духовних терена и о остајању на свом месту наука и философије према уметностима и уметности једне према другој не изгледа до краја да ce покрива са тезом хаоса свих тих терена који je истина наше воље, скрајњег улажења једног y други и анархичног прекорачивања свих граница. <129 130> Где смо y сукобу, и ко ће да падне: мудрост свезнајућег или истина воље нас што хоћемо сутра? Нек ce прође без крви; теза о искључивости терена основана je на различностима логике материјала изражајног више него идеје која ce изражује, и најпростија економија захтева да ce идеја највише намеће материјалу и изражајним средствима који су најсходнији сврси, из којих ce највише ефекта може да избије. A теза о укрштавању терена, проникнутости једног y другог и о нужди све казати y свемy и евоцирати вредности свих терена створивши их интегрално y једном самом, основана je нашом вољом новог духа и савршенијег човека. Гете ce борио за једну истину која није вредност чињенице него вредност идеје: да ce треба целим бићем бацити y живот и из најдубљег му бића захватити стварајући свој израз. A ми ce, y ствари, не боримо ни за што друго, него за крајњу и последњу истинитост његове вечне истине, и хоћемо живот те истине свом жестином и y пуној њеној могућности. Ми хоћемо да ce сав живот осети y свему живом, и y сваком изражају хоћемо да живи садржај целине, живот свега; живот y науци хоћемо, живот y философији, за живот науку, y животу философију, уметност која je увек сва y свему, идеалку уметност, лепоту којој je садржај све на свету, и која избљескује свом целином y свакој уметности, и y сваком делу сваке уметности, и y сваком делу свакога дбла y свакој уметности; живот свепродиран, душу свуда присутну, целину која je y свим деловима бучање идеје од снаге живота y њој, посвећеност живота од милости идеје y њему. Хоћемо да je вук сит и коза читава y сукобу тезе која je воља наша и тезе која je истина Његова, и изглед je да je то случај. Али, ако неким начином то није случај, онда није наша воља која попушта и његова je хофратско-филистарско величанство које престаје бити величина генија и постаје правоумност премудрости и свезнање беживотности, од којих више волимо самлети ce y себи од очајања узбуњене снаге y нама и саћи с ума y елеганцију <130 131> махнитости од узмућене и побешњеле воље за Напред и Више од које смо проклети и благословени ми што ce нећемо родити још задуго али што ћемо бити створитељи новог и доброг.

Тражење je чвора кроз који пролазе све димензије и равнине на којој ce укрштају све разине што ми тражимо слагали ce са Гетеовом истином или ce, пo њега несретно, не слагали с њом; ми хоћемо свепродирност елемената свих y све и сан нам je преводивост израза једне разине на изразе свих других разина. Савремена je уљудба изгубљеност, прежалосна, моралног критерија, и страшни je грех према идеалу, севремена, севремена мисао пометеност и залуталост y диференцијацији; треба средити дисперзију сазнања наших и ударити стожер y моралној нашој померености. И нужно je ради тога изгубити стожер и померити ce и разасути ce и изгубити y свим периферијама, бескућник бити међу свим димензијама; хаос мешања следи, дубоко врење y подземљу, разарање свих затвора и ослобођење, ново рођење свих наших моћи; протуберанције из усијане масе y подземљу, велика кемија створитељска градива новог и бољег живота људског, постављање новог идеала, грађење достојније човека и боље земље, ближе небесима. После ће ce разбистравати небулоза, и сталоживати, и добијати облик и чврстину; треба пре тога искувати све градиво заједно, кемизовати све са свим, измагијати нове облике из древног градива, нове садржаје удахнути новим облицима. Треба живот унети y теорију, снагу и дивљину, жестину и ширину његову, a треба духовну уметност, чистоту висине теоријске унети y живот, елеганцију испунити моралним смислом, тежину моралног учинити елегантном; треба проникнути све вредности свим другим; уметност која je празна није нам скупа, морал који je важан није нам скуп. Философија нова треба да говори вишим језиком уметности, уметност нова дубљом мишљу философије, свет треба да освоји демократија, a демократија треба да постане господство. <131 132> Тражење je универзалне разине вредности, међупросторне, сведодирне, свуда продирне што тражимо и што je велики задатак културне философије, једине философије која може да нас изведе из пакленог мучења које нам je савремена духовна и душевна, морална и телесна криза; разине што je жариште свих вредности, философије што je теорија свих практика. Просечно гледање на свет и пројицирање, аналогијама, интуицијом вредности с разине на разину припремни je посао великом задатку, компаративно и синтетично посматрање неизбројних и најразноврснијих области духа и живота. Због хуманизације целог живота тражи ce та хуманизација целог знања, искоришћавање свих способности, ослобођење, актуализација свих потенција, a кондензација знања и есенцијализација његова je најприпремнији посао који омогућује да ce приђе раду на задатку: кроз синтезу гледати, добро саграђену, засновану на големом знању досадање духовне историје, и просечно гледати, y један мах обухватати све ствари и видети све разине једним погледом. Тако мислећи пролазиће ce кроз искушења скепсе и неверовања ни себи ни стварима, биће опасности потпуног слома, савршене безизлазности, и бездан очајања, понор немоћи ће требати да ce прелази по ивици танкој и оштрој за коју ће требати чудество вештине и добра звезда да ce пређе не стрмоглавивши ce и не озледивши. Али тако треба мислити, и коме није смисао знања y његовој хуманизацији a смисао диференцијације y све богатијој синтези и реинтеграцији, интегрализацији њиховој, тај не живи y правом данашњем веку, јер су прави данашњи ближе сутрашњици него јучерашњици. Страховита je жестина од које бучи наш живот, и моћ je титанична нашег напона да ce разбијемо, нагона да раздеремо бедеме што нам бране напред; a бол je наш од напрезања отрован и воља je наша за стварањем новог побеснела од немоћи. Повраћамо ce свирепствима дивљине и малоум: Али тако треба мислити, и коме није смисао знања y његовој хуманизацији a смисао диференцијације y све богатијој синтези и реинтеграцији, интегрализацији њиховој, тај не живи y правом данашњем веку, јер су прави данашњи ближе сутрашњици него јучерашњици. Страховита je жестина од које бучи наш живот, и моћ je титанична нашег напона да ce разбијемо, нагона да раздеремо бедеме што нам бране напред; a бол je наш од напрезања отрован и воља je наша за стварањем новог побеснела од немоћи. Повраћамо ce свирепствима дивљине и малоумностима <132 133> детињства: треба сузбити радост назатка која je очајање од немоћи напред, и то закренувши заблуделе енергије противним и добрим смером, и саздавши материјалне могућности за велика освојења. Нову практику треба хтети; за то je нужна нова теорија практике; за то je нужна синтеза и прагматизација свега што je вредно y старој практици; за то je нужно синтезу ту градити гледајући ствари погледом који интегрализује и нужно je спајати све са свим. Све то добија смисао кад ce одреди највећа сврха, последњи смисао. Воља je наша, истина коју хоћемо несумњиву, закон морални y нама, највећи од свих закона, свет као божја воља и дубок као најдубљи духом син човечанства који je имао титанизма да заснује све будуће философије и да антиципира сву последњу мудрост, највећу, човечанства, мислилац истине бескрајно лепе и безмерно добре, душевне истине, целе, која каже све, Имануел Кант, основатељ теорије од надмоћности истина практике над истинама теорије, неразрушиви основ прагматистичке и хуманистичке философије на којој пловимо пут будућности ми сутрашњи што не верујемо y моћ духа и што као y Бoгa верујемо y свемоћ душе; воља je доброг наша истина, морални закон y нама наша мудрост. И та je воља и тај закон, зато јер ми то хоћемо, разина међупросторна, сведодирна, свепродирна коју тражимо да бисмо обухватили и сложили уједно све вредности, свесазнање да бисмо постигли које нам треба, другој, бољој трећини историје човекове да бисмо предали своју правду бившима и своје задужење будућима. Прокламација je Моралне Лепоте за универзални закон што нам je досуђено y важну дужнрст, изум највећи од свих што их je било и што ће их бити, основ нашем роду неразрушиви да ce једном за вазда непоколебљиво, сигурно упути самоме себи: човечности y себи, душевности, божанствености; човечанство ће бити највеће дело човечанства. Задатак те нове философије да прогласи највећу истину коју можемо да сазнамо и од које нам не треба <133 134> боље истине, ту о човечанству које je своје највеће саздање, вредност земље, животодавни смисао свим вредностима приступачних замисли и осећај y створења несазнано чијег које ce зове Човек. Новост je нове философије сва y томе што она хоће живот старе философије, организам њен, акцију њену, пуну и целу њену вредност, a сав посао нас што смо сутрашњи y том je да јучерашње истине учинимо живим, теорију да преведемо y живот. Буна je наша против немоћи, воља je наша за живот.

Достојанство je наше y одавању правде досадањим истинама и стварању живог организма немоћно разасутих истина које су досадања част нашег духа; вредност наша y томе што ћемо кроз своје биће живо и свеобимно, безмерно вољом и праведно, предати оне пре себе онима после себе, што ћемо докрајчити неразазнавању и изгубљености и разбијању самог себе и распршавању себе y немоћ и што ћемо засновати велики темељ, замах за нову историју оставити y наслеђе, звезду указати Поларницу, тенденцију дати која ће остати за вазда, која ће бити гравитација к идеалу, приближавање човечанству. Мудрост ће већа од наше бити оних што ће доћи последњи и што ће саздавати практику наше теорије, мудрост je наша теорија њихове практике; које смо ми наследили радили су теорију теорије и практику практике. Наша je дужност делом показати, нашим доказом, да ли je вредна или није једна истина, колико je, на пример, истинита Гетеова философија о искључивости терена и метања ствари на своја места, и колико je истинита, значи плодорадна, наша воља хаоса, мешања свих терена и уједињавања свих места; јер je наше да претварамо теорију y практику и y практику да уносимо теорију; мисао да оживимо, живот да спиритуализујемо, бучање живота да унесемо y философију, божанственост философије да унесемо y живот. He може ce знати нешто боље од овога данас, и нема ниједног ширег поља; a чудновато би било како би могла да ствара ова философија без инвенције кад не би била <134 135> стварање; јер je занимљиво да ова философија не верује y своју генијалност и јер јој не импонује рођена вредност. Али je ништа не може зауставити y послу, великом њеном труду и силној вољи. Јер je она уверена да јој je закон посао који je пред њом и јер јој није бивство y томе бити генијалан него бити праведан, не y стварању фикција него y стварању живота; a они што дођу видеће колико je безмерно праведна била философија нас данашњих још нестворена и колико je она била снажна као све философије пре ње заједно што нису биле снажне и колико јој je моћни живот био саздан за добро човечанства као сав пређашњи живот људи заједно што није био саздан за своје добро. Пред сукобе исполинске и мешања стихијска нација и paca којима модерно људство даномице иде све ближе и пред социјални општи и страшни преврат земљопотресни и ослободитељски што je неминован и што ће докрајчити грдоби савременог, богомрског социјалног поретка, модерна мисао треба часна образа да изађе и с поносом извршене дужности и саграђеног дела. Њено je да наслеђене идеале друштвеног и моралног људског поретка, концепције досадање етичке, свестрано и из дубина претресе испитујући им вредност и примењивост, да их заснује на позитивном темељу наука, биолошких дисциплина нарочито, и на искуству историје живота и културе; њено je Философију Културе да заснује, и дело њено велико, та Философија Културе треба да буде живо и моћно осим y интелектуалној својој структури, y делатној, правој, животности својој и моћности, од стваралачке жестине треба да буде саздано и од бучања и тегобе експанзије и потенције.

Недостојна нас je једна философија која мисли не стварајући, којој je y мисли цело стварање; теорију за живот хоћемо; и недостојна нас je једна уметност која ce изражује не стварајући, којој je y интуицији цело стварање; хоћемо уметност за живот; јер нам je човечни живот воља и јер нам je y вољи сазнање, и закон, и вредност. <135 136> Против немоћних слобода и самосталности теорије и интуиције смо ми што нам je критериј свега капацитета за живот и оданост идеалу; и ми хоћемо ропство философије и целог интелектуалног израза, и уметности и целог инстуитивног израза; служење хоћемо, рад за нас; и тражимо апликације практичне, искористивост прагматичну, делотворност, животодавност истине и лепоте, снагу и плодност њихову. Грдни су ce дограбили моћи на свету и живети ce мора са одвратношћу: и мрзимо и презиремо ми истине и лепоте које беснаже или су без воље да сруше страховиту владу противчовечности, режим што сатире част човекову и обесвећује му идеал: свет није само бол и зло него ругоба и грдоба, и није душа несрећна од живота него je човек гњечен од властодржаца. A властодршци су они што власт држе и што им je закон самовоља, закон безакони и непосвећен вољом доброга, и страда ce од безакоња власти државне, власти црквене, власти гаванске и власти црно многих које су устале против човека и не сустају срозавајући земљу; и још владају династије преголемим делом света и заклињу им ce људи на верност и цео живот људства што je написало теорије идеала и идеалисало стварајући уметност један je живот права германског и морала хабзбуршког. Кадра je требало да буде снага теорије да сруши насиља и ослободи човека; међутим ce још увек треба стидити због свог човечанства, и живети y држави још je живети y казамату. Није стало властима и величанствима да земља постане човечанство; треба имати човечанства y себи да би ce хтео идеал, и треба бити бестијално снажан да би ce освојила власт, беснажан y човеку да би ce газило људство. Народ je стварао живот, мисао стварала човека; али човечни живот није створен, и гађење je бити члан друштва, погаженост бити држављанин. Јер je народ без мисли човека y себи, јер je мисао без живота народа y себи; и не влада светом ни народ ни мисао. Него насилници; a кадра je требало да буде снага теорије да сруши насиља и <136 137> да ослободи човека; јер je достојанство човеково y слободи a достојанство живота y човечности. У човечности, идеалу што га нису измислили насилници него што je нагон народа широког и што га je мисао висока избацила за циљ земљин и назвала ra смислом живота.

Напред ce мора; a да има добри разлог наша je вера дубока колико смо дубоки: значи да ће ce мисао заратити са насиљем и да ће јој снага народа бити победоносност. Оживотворење je идеала што треба народу и што хоће мисао, и једини je начин да ce насиље сруши и заснује човечност, народ просветити a мисао ојачати; философију спустити до демоса, демос уздићи до философије. Напред ce мора јер je безмерна воља живота y нама што нас гони, вечна воља, као воља створитељева јака; a има доброг разлога за живљење, није без благе сврхе сва грдоба коју нам род подноси откад га je немоћног и победилачког на земљи. Јер ми верујемо y сврху ту и тај разлог, хоћемо да верујемо, треба да хоћемо; јака нам je вера као воља наша да живимо и да побеђујемо. Правда дакле има једна, разлог и благост, доброта и сврха; која je небесна сладостраст борити ce исполински за сврху која има божју вољу за животодавну снагу и правду бескрајну за одбрану! Koje je уживање надземаљско ићи y пропаст позитивну спаса свог, предодређен бити победитељ, ослободитељ себе, велики саздатељ! Напред морамо; хоћемо то и требамо; крај je. Са препрекама и против бедема, али и са неодољивошћу замаха и неуступајући гледамо према бугЈућности против земље наваљујући, освајајући човечанство y нама; a да снага не би била слепа треба да јој je мисао водитељ, a да мисао не би била немоћна треба да јој je снага носилац.Снага je живот, живот људство, a мисао je теорија, теорија философија; задатак je наш, нужност неминовна, једна жива и снажна философија, мудрост y којој ce свет не огледа само него према којој ce управља. Није мисао што je дело нове философије него je дело њена мисао, прављење живота бољим je вештина <137 138> њена a није одбљескивање живота оваквог какав je. Грешка je худа, зло веома рђаво што ce мисао досадања није устремила свом животношћу, која би силна имала да буде, против силовитости насилних који су задржавали освајање човечности y људству, достојанства његовог и воље за идеал y њему; a бори ce против насиља корене му чупајући, темељ му ископавајући.

Напомене

1 Ишао, не ишао – завршићеш y незнању. Слободна парафраза познатог двосмисленог одговора делфијске пророчице Питије: Ibis redibis nunquam peribis in bello (Ићи ћеш, вратићеш ce никад y рату завршити. – Прим. прир.
2 Радио сам предано (лат) – Прим. прир.
3 Јакоб Беме (Böhme), 1575 – 1624, немачки философ, мистик и пророк, по занимању обуђар, аутор дела Aurora, Mysterium Magnum, итд. – прим. прир.

Из издања Димитрије Митриновић: Сабрана дјела Књ. 2: Естетички и програмски радови; Преписка, Сарајево: Свјетлост, 1991, с. 91-139. (примерак из Универзитетске библиотеке у Београду, сигнатура I 37977/2)