Владан Матић

Заборав

Кирхер је тврдио да су земље Истока у прошлости први населили Египћани одмах после Потопа. Веровао је да кинеска култура има египатске корене који јасно могу да се опазе у кинеском писму, хијероглифима. Кинези су исто тако поштовали и учење Хермеса Трисмегиста, мада су га називали Конфучије. А обожавали су и египатску богињу Изиду, с тим што су је звали Пуса. (Како је тврдио, у Јапану су обожавали њену мушку верзију звану Фомбом).

Џон Гласи, Човек погрешних схватања, живот ексцентрика у доба промена

Институт се налази у Новом Новосибирску. Година је 2684, мада би могла да буде и било која друга година у некој замишљеној будућности.

Нови Новосибирск је градић на обали великог језера. На дну језера се налази стари Новосибирск. Улице Новог Новосибирска пењу се падинама брда с чијег врха се види његова пучина. Она се простире унедоглед, као море. На обали, докле поглед досеже, виде се шуме. У граду се, на половини падине која води ка врху брда, на заравни у којој је неговани парк, налази троспратница жуте боје. То је Историјски институт.

Институт запошљава педесетак људи, и нико тачно не може да опише шта је, заправо, предмет њихових изучавања. Стога и није никакво чудо да управо расправе о предмету посла испуњавају већину њихових разговора.

Двојица младића сваког дана, тачно у дванаест и двадесет, седају за сто у дну кантине, и заједно ручавају. Сваки дан настављају исти разговор који воде већ неколико месеци. Сваки дан разговарају о послу који обављају у Институту, о документима које су читали и о закључцима које су на основу тих докумената донели.

Документи које проучавају су разноврсни, и из разних епоха.

Ту су историјске књиге: хронике, синтезе, монографије које обрађују поједине теме као што је промена салинитета Каспијског мора, биографије виђенијих личности, описи ратних операција.

Ту су и неке друге књиге: романи, митови, збирке есеја и прича. Путописи, међу којима је највише фрагмената из књига великог путника Карла Маја.

Ту су биографије научника: Ајнштајна, Херодота, Фићина, Парацелзуса, Тесле, Кончаловског, Платонова, Стивенсона и Верна.

Ту су, на крају, и документи у ужем смислу: пописи бродова који су припадали Каспијском пароходству, распореди часова у школама у СССР-у 1936. године, спискови чланова разних Политбироа и Парламената, као и дугачки спискови ханова, њихових очева.

И мапе, на којима је приказан један до те мере другачији свет, да изгледа као нека друга, Земљи слична планета, а не свет који су описали и изградили некада њихови преци.

Спремају се за завршни испит, после којег ће бити упућени на праксу, на обавезан двогодишњи рад на самим границама познатог света. Који ће задатак добити, зависи од знања показаног на испиту, и потреба Института.

Петстотина километара источно и хиљаду километара јужно од Новог Новосибирска, престаје пруга. На истоку, она се губи у нераскрченој прашуми, њени остаци су одавно потонули на дну новог Алтајског мора на југу.

На ободима прашуме крче се насеља, на обалама мора плове једрењаци пут Кине и Индије. На западу, на врховима Урала налази се низ манастира, и осматрачница. На северу је Лед. Као што је увек и био, тако пише у књигама.

Данас говоре о амулетима и апликацијама. Из књига које су читали, схватају да су то некакве слике које дејствују на стварност. Како, не знају. Описују њихов изглед, упоређују дејства. И то је све што могу, да израђују каталоге ових слика, у нади да ће неко, некада, наћи кључ.

Шта се догодило између времена када су писане ове књиге и времена када је задатак Института да их дешифрује, више наслућују него што знају.

Био је Прекид.

Тај Прекид је, кад о њему и не говоре, потка свих њихових разговора.

Онај што увек седи окренут вратима, Мирољуб, препоручује роман који је управо завршио. Или бар мисли да се ради о роману. У тој књизи, која се састоји од хронолошки поређаних белешки главног јунака, за којег на крају сазнајемо да је доктор, појављује се низ ликова који сви одреда имају исти проблем. Нису у стању да се сете речи које описују предмете које виде или којих се сећају, а речи које користе не значе ништа, као да описују неку другу стварност. Тих белешки је све више, и на крају доктор схвата да је цео свет захватио заборав, који се шири.

Падају авиони, пуцају бране, свет се полако зауставља.

То је још једна прича о Прекиду. Има их, разуме се, безброј, или заправо само неколико, али се чини да их има безброј, зато што је безброј начина да се исприча прича.

Ту су ратови, болести, потоп, лед, комете и вулкани, описани у виду хроника, епова, митова, пророчанстава и авантура. Виђених из дворова, института, манастира, колиба, пећина, шума и пустиња којима лутају преживели.