Предраг Ристић

Како је текла израда и одбрана доктората о Лепенском виру

На техничком факултету у Грацу од 1969. до 1981. године
код професора
О. PROFESSOR DR. SOKRATIS DIMITRIOU
INSTITUT FÜR KUNSTGESCHTE
TECHNISCHE UNIVERSITÄT GRAZ
A-8010 GRAZ. TECHNIKERSTRASSE 4. TEL 6275 706

Приредио Зоран Стефановић

Докторат је по правилу највећи врхунски степен у школском образовању. Он је и нешто више, јер докторат би обавезно требао да да неки потпуно нови допринос савременој фундаменталној науци. То би било пожељно да буде сваки докторат.

Међутим, ја сам био брутално изазван да браним докторат због безобзирног утрпавања неприкосновено овлашћених државних структура не само у ископавању него и њеном тумачењу. Наиме, када сам о сензационалном археолошком открићу прочитао на првој страни Политике и на изложби у Народном музеју и видео геодетски снимак 56 откопаних кућа, као громом одмах сам препознао њихов прост елементарни геометријски облик, као што сам по изохипсама схватио какав је облик терена. Препознавање основних геометријских слика вежба се чак и у предшколском узрасту. Ради се о разликовању геометријских слика трапеза од кружног исечка и увале од гребена!!!

Пошто је овлашћени истраживач археолог Драгослав Срејовић унео апсурдну аналфабетску тезу, која се затим неприкосновено раширила по целом свету и влада све до данас, тиме је по мени учињена катастрофална штета у општој повести цивилизације. Бројни истраживачи већ 50 година развијају узалудне, дефектне наказне теорије о овој култури.

У очајању својевремено сам обишао целу Југославију не бих ли нашао уточиште за своје просто препознавање очигледног. Нажалост, било је битно оно што је објавио званично постављени одговорни научник у званичној државној институцији, а не неки слободан уметник.

У претходном чланку обзнанио сам јавну тајну – Срејовић је био потмули кадар комунистичке идеологије и одлуке Комитета јер без њихове руководеће све мора да почне и да настане, а техничари на локалитету били су мени познати удбаши (Ђорђе Митровић) пропали студенти архитектуре који нису могли да положе геометрију код Петра Анагностија. па су се удомили у Заводу. Такође, Срејовић је уништио све документе претходних истраживача. Још 1936. год једна америчка екипа открила је овај локалитет. У томе је учествовао и наш Етнографски музеј. О томе је остављена литература у археолошкој библиотеци Филозофског факултета — која је волшебно нестала?! Такође Завод за заштиту споменика културе је 1963. године послао екипу, археолога Обрада Кујовића и архитекту Ивицу Костића, да изврши претходна истраживања о чему су оставили прописну документацију и дали јој име „Лепенски вир“ и уцртали га у карту. Срејовић, у својој књизи никад их није ни поменуо, јер је јавно мњење прихватило да је он сам лично открио ЛВ. Тако се стекло уверење да је само ЛВ једини представник те дуж Дунава широко раширене културе, иако је рецимо Падина исто толико значајна и у многоме специфична. Међутим, Падину је водио и пронашао др Борислав Јовановић у име САНУ. Нажалост није било никакве сарадње између ове двојице ни међу њиховим установама. Сва срећа што је директор Народног музеја др Лазар Трифуновић био директор свих ископавања на Ђердапу и мене подржавао и измислио разлог да као моделар продрем на локалитет.

Др Борислав Јовановић који је заиста открио локалитет Падину на Госпођином виру, и међу осталим и значајан гроб какав не постоји на Лепенском виру

Дилема на коју страну да се определим?

Наша јавност уопште је доста знала о университету у Грацу, зато што су ту докторирали наши знаменити Коста Тодоровић и Иво Андрић, а посебно што је ту студирао две године и мој рођак (истина далеки) Никола Тесла. Родоначелник стабла дипломираних архитеката по мајчиној линији Александар Табаковић учествовао је у конкуренцији за стипендију у Бечу и победио га. С друге стране по очевој линији и отац и деда учествовали су у крвавим битка 1915. год у Мачви и били сведоци гнусних Аустроугарских злочина, у којима је на жалост деда Никодије погинуо.

Међутим, и једна и друга страна породице добро је знала за политичке смицалице аустроугарске политике. Не зна се које био гори по нас, да ли Енглези или Турци, јер ми је отац парадоксално био енглески ђак. Нисам хтео да будем издајник, али сам пропао немоћан потуцајући се по целој ондашњој Југославији — био сам у Сарајеву код Ђуре Баслера, у Загребу код др Нинослава Филиповића, па и у Љубљани. Остало ми је да тражим људе ма на којој страни света се налазили, јер су свуда били непријатељи укључујући и моју тада комунистичку отаџбину.

Свуда у тим центрима у Југославији сам имао популарне и успешне изложбе моје тезе о рекомпозицији архитектуре ЛВ и добре критике. Нажалост, комунизам се утрпавао да свуда мора да има руководећу контролу, односно, убачене инсајдере. Ова идеолошка власт се трудила не само да историја почиње од њихове руководеће улоге већ и цела савремена наука у будућности. Разни сујетни појединци користили су ову владајућу директиву у своју личну корист, а међу њима су имали свог изванредног представника Драгослава Срејовића. Срејовић је уништио све трагове претходних истраживача из 1936. године а стража на локалитету била је постављена од активних агената УДБ-а. Ја сам приликом свог првог боравка 1968. год на ископавањима већ првог дана израдио модел реконструкције и у укориченом блоку штампаним словима изнео у потпуности своју просту аксиоматску теорију.

 Модел које сам израдио првог дана на локалитету, објављен одмах у часопису Уметност 16

Чим сам се вратио у Београд отишао сам у редакцију најрепрезентативнијег нашег уметничког часописа Уметност 16, код главног уредника Алексе Челебоновића, и теза ми је била у целости одмах објављена исте године са прецизним архитектонским цртежима. Да је у нашој држави било неко нормално стање ово би било довољно да се моја теза прихвати бар у разматрање. Међутим, десило се сасвим супротно. Од Срејовића сам би свуда безобзирно сузбијан, без обзира на моје бројне чланке у Књижевним новинама, Видицима, Пољима, интервјуима.

Пошто сам био такорећи рођен и одрастао на реци — Саву сам препливао са три и по године, био и првак у пливању, а увек сам имао неки чамац и спуштао сам се чамцем само са веслом-крмицом чак до Ђердапа, становао у кућици на дрвету... — знао сам како се живи на реци и могао да претпоставим како се живело и у дубоко преисторијско време. Данашњи отуђен човек изгубио је ту везу са природом и у њега се усадило низ тврдих предубеђења које сам морао преходно да разбијем.

Тако постоји тврдо убеђење да су вирови на широким равничарским рекама опасни по живот. Зато сам објавио у свој жутој штампи да ћу да пливам у самом гротлу Лепенског вира. Успео сам да се додворим РТБ-у, односно уреднику Воји Чолановићу, да се сними моје „опасно“ пливање у Виру али и модели и тезе моје рекомпозиције архитектуре. Он бивајући и сам члан партије, да би емисија могла да прође самоцензуру преименовао је мој наслов „Са геометријом у Лепенски вир“ у „Са маштом у ЛВ“ и тиме ме деградирао као могућег научника у маштара, а моју науку у шарлатанство недостојно признања једног доктората. Међутим, на свејугословенском телевизијском фестивалу 1970. године који се одржао на Бледу овај ТВ филм добио је зато, као безопасан за Срејовића, прву награду у свим категоријама продукције. Такође, моја велика изложба у Студентском културном центру у Београду, са реконструисаним лепенским шатором у размери 1:1 који је био изложен у дворишту центра целе зиме и свако вече био посећен, уз живу ватру на оригиналном огњишту са печењем на ражњу. На самом отварању 4. јануара 1973. године испекао сам на преисторијском ражњу овна од 100 кила и сервирао га бројним посетиоцима на лепенски начин. Том пригодом издао сам шапирографску публикацију „Лепенски вир (реконструкција)“ у 500 примерака, од којих сам 40 примерака раздао свим библиотекама у Београду. На ужас, у свакој библиотеци био је неки дежурни удбаш који је уништио књигу. На самој изложби се појавио се и Срејовић и узео примерак моје публикације али је за штампу бесно изјавио:

„Пеђина реконструкција може да послужи само као додатна туристичка атракција, а право решење могу да дам само ја“, ...

Иако је архитектура Лепенског Вира прва позната архитектура из тог доба, у којој се осећа присуство бројева, величина и одређених математичких знања, нико досад није успео да „савлада“ ову математику. Она је непреводива и заувек изгубљена за нас и тешко је изводити је из било ког нашег система премеравања.

Међутим, он је и без гриже савести „преузео“ мој лого са насловне стране и плакате истакнуте по Београду и приказао у даљем као своје откриће!

Насловна страна књиге и моје потписивање књиге Лепенски вир - 500 примерака

Није помогло што ми је велику потпору дао мој професор Григорије Самојлов, присуствујући скоро свако вече догађајима са ватром око мезолитског ражња, причајући о својим искуствима са поларним народима у Сибиру, док ми је рекламу направила позната глумица Ђина Лолобриђида. На ужем предавању појавила се из Завода за заштиту споменика културе др Милка Чанак Медић и, док сам објашњавао простом средњошколском геометријом методу моје реконструкције, др Милка показала је да не зна формулу где се налази тежиште у равностраном троуглу, те је изашао један студент из публике и објаснио јој оно просто средњошколско које она није успела да савлада.

Револтирани студент изишао је да научи основама геометрије др Милку Чанак Медић, једну од одговорних за пресељење Лепенског вира, где се налази тежите у равностраном троуглу

Невероватно колико су неуки „стручњаци“ водили истраживања и презентацију ове кључне преисторијске културе. Нису имали основно знање из геометрије, а Срејовић није умео ни на једном страном језику без симултаног преводиоца да објасни и дискутује о својим хипотезама (по сведочењу др Србољуба Живановића о својевременом Срејовићевом предавању у Оксфорду).

Све је ово условило да сам жељно очекивао неку прилику да било где одбраним своју реконструкцију, не толико због титуле „др“, колико због неизмерне штете неуким наивним вођењем радова пред мојим очима на откривању ове културе, толико важне у развоју човечанства, и њихових наивних теза да је облик кућа трапез а насеље у ували. То је довело до тога да је ЛВ 50 год остао непознат како у светској науци, тако и у култури и туризму.

Најзад је ипак кренуло

У претходном тексту „Кратка историја пребијања“ изнео сам како је дошло до те прилике на университету у Грацу

После мог успешног пробоја на изложби „Тригон 1969“ под темом „Архитектура и слобода“, где је прву награду добила „пилула слободе“ у духу концептуализма који је тада владао, догодила се моја прва изложба већ следеће 1970. године у њиховом студентском центру, на позив Хари Балоха, тек завршеног теолога, који је баш тог дана био постављен за уредника културног програма.

На изложби сам демонстрирао у троугластом сандуку са песком изградњу лепенске куће, односно разапињање шатора. Најбоље ме је у потпуности схватио сам млади организатор на кога сам оставио велики утисак, тако да је, поред доктората из теологије током година завршио и математику. Тако ме је тај центар у Lechgasse узео под своје. Учествовао сам свим својим арсеналом тако да сам међу осталим одржао и концерт на мом том пригодом специјално конструисаном дрндафону.

Међутим, критику моје реконструисаних кућа Лепенског вира написао је у неком часопису мој будући ментор др Сократес Димитриу, не слутећи шта ће да се из тога изроди. Такође, један значајан човек у атмосфери Граца посећивао је све моје изложбе и у дискусијама увек узимао реч. Виктора Винклера треба разумети и априори га не осуђивати. Он је био студент архитектуре и првак своје генерације и факултетски колега Алберта Шпера, главног Хитлеровог архитекте. По Хитлеровом нацистичком програму, сви Словени су били предвиђени да буду истребљени, а престоница Немачког Царства требала је да се пресели у неки замишљени Мега Берлин у Украјини! Шпер је тада поставио свог колегу, корисну будалу за главног пројектанта те фантазмагорије. Винклер уопште није био свестан у шта је упао и и пустио је своју машту да се слободно размахује. За приступ тој мегаметрополи конструисана је и нека мамутска железница. Винклер који тада био и декан и факултета у Грацу потпуно је изгубио везу са стварношћу а његов нацистички злочин починио је само на папиру, без капи крви и да није никога лично ни увредио. Оно што показује како је он схватио остварење тог небулозног задатка. Учио је руски и истраживао је руску архитектуру и њене изворе, а моју викендицу коју сам изградио адвокату Миодрагу Поповићу урамио је у свом малом атељеу.

Када је у Немачкој после пада Хитлера ступио веома репресивни закон о денацификацији („Dеnаzifierung“) тако да сваки члан нацистичке партије не може да ради ниукаквом јавном послу, док су нацистички злочинци били обешени. Камо среће да је код нас аналогно извршена „декомунизација“ а да су сви Загрепчани силом одведени да се прошетају кроз Јасеновац, као што је Ајзенхауер протерао поштене згрануте Немце кроз Дахау. Катарина Амброзић, директорка модерне галерије Народног музеја, ми је као Јеврејка замерала мој однос према Винклеру. Он је пуштен из затвора, али је изгубио заувек право да буде било какав професор. Имовина му је одузета, али му је остављена мала родитељска кућица са пространом баштом. Пошто се ником није замерио, већ напротив био је и даље омиљен, запослили су га на факултету из милости да буде обичан магационер материјала и алата за израду архитектонских модела. Међутим, био је више од тога. Када је било лепо време ту су се у његовој башти окупљали студенти и други. Са собом су жељни фантастичних дискусија доносили и неко послужење. У том спонтаном клубу биле су често теме и моје идеје. То је потпаљивало интересовање за моја даља предавања. Ја нисам чекао да ме позову већ сам користио погодности које ми је отворио „Тригон“ те сам сваке треће године учествовао на овом фестивалу. Тако су се наређала четири моја учешћа увек са потпуно новом различитом идејом.

1969. Студентски мегаполис 2000

1974. Тафеполис, гробље свеопштег васкрсења по Николају Фјодорову и Велимиру Хлебњикову.

1977. сценографија за филм „Кажњеничка колонија“ по роману Франца Кафке, чији је режисер био тада у моди — Румун Лучијано Пинтилије

1984. Савске таблице. Изградња светилишта Саваца на брду тврђаве у Грацу, извора јудео–хришћанске цивилизације

Предавање 1978. на Уметничкој академији у Бечу о византијском простору у Бечу.

Ту је била и фантастична изложба 1979 год у Сецесион галерији у Бечу и на славистичком институту о српским црквама брвнарама

Многа успутна ад хок предавања на факултету и јавним трибинама успут када сам се враћао из Европе

Како је пукло

У Аустрији формално заједно са професорима и студенти бирају професоре, а уз то и госте професоре. Међутим, годинама су углавном сами професори бирали и једне и друге. Настао је сукоб те је направљен компромис 1987. године да студенти бирају госта а професори редовног професора. За мене се запалио студент Wolfgang Kreilinger који је имао надимак „Ганди“ иако није уопште личио на њега. Био је висок и плав атлетске грађе. Када је имао 14 година побегао је од куће. Отац му је био кондуктер и када би га случајно срео у возу, како је причао, сити су се напричали. Живео је у једној полуобрушеној напуштеној сеоској кући у околини Граца са женом Норвежанком, лепотицом са којом је имао малог сина. Са тим сином је долазио држећи га у џемперу на предавања, а издржавали су се од норвешке социјалне помоћи. Он је бучно покренуо све студенте да се ја изаберем за госта професора у рангу редовног. И тако сам примљен на катедру за „високоградњу и пројектовање“ (Institut für Hochbau und Entwerfen, Vorstand Werner Hollomey) са шефом Вернером Холомејом који ме уопште није разумео, али је био крајње коректан и незавидан те сам био слободан да предајем шта год хоћу.

Решење о мом постављењу затекло ме је у незгодној ситуацији. Моја кућица на дрвећу могла је да се сруши јер су стабла почела да труле. Ја нисам имао ни пара да оставим породици, а ни пристојне панталоне. На брзину сам морао да продам кућицу да купим панталоне, а мој друг из детињства поклонио ми је свој кожни пилотски сако, купио сам карту К15 у колима за спавање, у 23 часа сео сам на воз, у 8 ујутру стигао у Грац, у 9 часова одмах сам одржао пред пуним амфитеатром своје прво приступно предавање, на што су студенти бучним лупањем у клупе (то је код њих обичај) поздравили, јер то је била и њихова победа да могу да изаберу свог госта професора.

Затим сам изнајмио собу у незавршеном стану и стабилизовао се на дуже стазе да у миру остварим оно за чим сам трагао годинама. Додељен ми је простор међу кабинетима професора и секретарица Зиглинде Хабеерзак која, када ми је представљена, начинила „кникс“. Задржао сам свој кабинет са секретарицом на спрату, али сам заузео и свој лични простор у сутерену чији прозор гледа на главни улаз, како бих ту приватно могао да примам своје госте, и окачио слику Николе Тесле. (Успео сам да из деканата добијем све фотокопије докумената Теслиног боравка на овом университету и да их после предам у његов музеј у Београду.)

Тада је наступио мој пријатељ млади архитекта Јорг Мајер, асистент на факултету који био годинама добро упознат са свим мојим идејама. Он је био тај који ме је ослободио да са мојим немачким одржим своје прво предавање. још 1969. године. Јорг ме је лично упознао и убедио да је др Сократес Димитрију највећи ауторитет, код кога треба да достојно да браним докторат.^[1]

Др Димитрију је био џентлмен, прво ме је позвао на вечеру у најскупљи енглески ресторан где сам почаствован са крвавим енглески бифтеком (јер сам се прочуо да једем живо месо), где смо се ближе упознали и договорили о свему. Добио сам у његовом институту списак целог обимног административног програма којег сам требао да испуним. Морао сам да имам од основне школе сва сведочанства преведена од судског преводиоца Срећом тих дана сам зидао викендицу на Космају за Г-ђу Верославу Костић, судског преводиоца, па сам ту прошао лако. Најсмешније је било што сам морао да имам уверење да немам туберкулозу. Тај преглед био је могућ само код такође овереног државног лекара и морао сам да га платим, иако сам био осигуран, и да чекам у великом реду са осталим болесницима. Лекар чим ме је видео одмах је почео пише тражено уверење. „Имам сифилис“ — узвикнуо сам. „Можеш да имаш сифилис, али туберкулозу не смеш,“ — одговорио ми је, — „такав је закон“. Највише страха да ли ћу моћи да испуним све захтеве имао сам да ли ћу моћи да извучем уверење од наше полиције да нисам осуђиван, јер Европа не разликује политичке пресуде од криминалних. Међутим, код нас полиција води одвојене спискове од УДБ-е и ја сам добио уверење да нисам ни ислеђиван, што није тачно, а ни осуђиван што је тачно. Затим је дошло на ред моје уписивање као редовног студента у Грацу, иако сам већ био гост професор.

Тек тада сам могао да правим главни предугачак списак шта све претходно да поднесем за одбрану доктората. Ту су биле све фотокопије, али и оригинали онога што сам објавио, и критике, плакате и филмови о ЛВ од 1968, ту је био и часопис Уметност 16, али и моја значајна књига Лепенски вир – реконструкција, па и Срејовићева књига Лепенски вир, преведена на енглески. Тим пригодом израдио сам и неколико модела моје геометријске тезе.

Један од просторних модела геометријске конструкције шатора Лепенског вира са свим карактеристичним тачкама који је, надам се, још изложен у Институту у Грацу

Сав тај процес је трајао преко годину дана, а мој мандат госта професора је истекао. Било је питање: како ћу да даље опстанем? Ту ми је опет притекао мој пријатељ Јорг Мајер и као уписан редован студент добио сам боравак у Католичком семинару са ручком и вечером, али уз заједничку католичку молитву. Ту сам био, поред католичких, и у друштву студената из целог света. Нажалост, то све није било довољно, јер сам имао многе успутне трошкове и више посебних исцрпљујућих сусрета са ментором. Зато ме је пријатељ Јорг одвео у редакцију дневног листа Клајне Цајтунг где сам добио неку малу аконтацију са обавезом да кад одбраним дисертацију да они имају првенство да објаве мој рад.

Морао сам да платим лектуру, дактилографкињу, фотокопирање и коричење рада у 6 примерака. Лектор и преводилац био ми је, као најјефтинији, наш прогнани Немац Иван Кором, иначе учитељ у основној школи, који је у кући наставио да у породици с мајком женом и децом говори српски као да је Србин. Прву главу елабората сам лично превео, али је Кором имао тада више муке при лекторисању, него да је сам непосредно преводио на немачки, а то је било јефтиније и за плаћање. („Напиши ми српски да боље схватим шта си хтео да кажеш.“ — предлагао ми је Кором.) Морао сам да платим и дактилографкињу која куца без грешке на електромеханичкој писаћој машини.

Једно од остварених дела „Жвакане“ архитектуре Гинтера Доменига

У току тог процеса мој ментор је ангажовао посебне стручњаке да посебно са своје струке испитају и оцене мој рад и томе напишу реферат. Тако је из математике ангажован математичар Адолф Хоенестер који иначе радио на математичкој обради новооткривених физичких открића. Једним погледом на моје радове он не само да их је потврдио већ ми је дао и подстрека. За архитектуру био је одређен Гинтер Домениг, шеф катедре за стамбену архитектуру. То је био само колегијални општи разговор о архитектури, а не испит где сам колеги приказао шта сам до тада све изградио. Гинтер се прославио са такозваном „жваканом“ архитектуром, не би ли разбио монотонију архитектуре равних површина стакла и челика. Једину муку су ми задали двојица грађевинских инжињера асистената, мађарских избеглица, јер сам у тези поменуо да је Лепенски вир претходник Фулерових геодетских конструкција. Ја сам се бранио да је преисторија, мада њен почетак, сувише далеко од савремених конструкција. Зато сам морао да их дуго саслушам шта све они знају о статичким прорачунима тих феноменалних конструкција.

Најзад је дошао и тај дан саме одбране тј „Ригорозум“

Први слева проф. Домениг, у средини декан проф др Егер, сдесна проф др Димитриу

 Образована је комисија на челу са деканом целог техничког факултета проф др Егером грађевинским инжињером, проф Доменигом и ментором др проф Димитриуом, историчарем архитектуре. За овај свечани тренутак морао сам да позајмим одговарајуће одело и да вежем машну, што не одговара мом карактеру али у Аустрији тако мора. Међу студентима у Грацу постоји велика солидарност, те сам лако нашао црно одело по мојој мери.

По протоколу, др Егер је представио догађај и присутне у комисији, затим ме је упитао да ли сам задовољан, појединачно свим рефератима који су писмено доставили специјалисти. Био сам нестрпљив после 12 година мукотрпног успона ка неухватљивом циљу и нисам стављао никакве примедбе, али су они давали дуга и широка објашњења, хвала Богу позитивна, док сам ја цупкао када ћу најзад да почнем своје лично излагање. Као и увек, чак и када говорим на страном језику, нисам читао припремљен написан текст, али сам зато толико пута папагајски понављао своју тезу да сам имао урезану плочу у глави, а и спретно и систематски одговарао на унакрсна питања и потпитања да подробније објасним неке детаље у чему ми је помогло моје очигледно учило на нивоу средњошколског знања. Једини детаљ који се може сматрати вишом математиком било је како се доказује да је шатор Лепенског вира грађен одозгоре на доле, а не од темеља нагоре. Тај поступак ја сам изводио, али без математичких знакова за ту операцију. У томе је допунио мој студент Фриц Машер.(1→√3 - √3∕→) Чудно је да многи обично студенти разумеју моју геометрију, а високо образовани и одговорни не разумеју ништа, то слути да нешто није у реду у друштву?

Једна од поменутих кључних страна доктората у српској варијанти

Др Димитрије као ментор похвалио је моје цртеже, али је о оцени целокупног рада био помало уздржан јер се ослонио на стручне известиоце јер није био, што је признавао, стручњак за геометрију, док је колега Домениг био одушевљен мојом реконструкцијом, као великим доприносом култури и науци. Међутим, највећу оцену–комплимент ми је пак дао председник комисије, декан др Егер „да нико за двадесет година колико је он на университету није тако добро и темељно одбранио докторат“, што је после одбране на промоцији поновио мојој присутној мајци. Добио сам тако највећу могућу описну непреводиву оцену:

„.....mit Auszeichnung Bestanden.....“

Aпстракт на енглеском уписан је у банку доктората у Европи. Одмах после одбране имао сам изложбу и предавање у галерији „Мозер“ у центру Граца која иначе излаже, купује и продаје православне иконе и одражао широко предавање на катедри Гинтера Доменига

Срећан, одмах сам отишао у редакцију Клајне цајтунг и показао им уговор и да су се стекли услови да ми штампају рад, али на моје изненађење рекли су ми да никад нису потписали са мном никав уговор а поготово да су ми исплатили аконтацију? Остало је да им се захвалим и да се размишљам шта је стојало иза тога.

После тога сам направио један слављенички излет на неку планину са мојим бројним пријатељима и прославио победу — надајући се да ће и у Југославији бити призната моја теорија, то јест, да ће се срушити лажни култ Срејовића — и вратио се у Београд.

У Грацу се обавезна свечана промоција одржава само једном годишње, када се скупе сви они са свих факултета који су докторирали у току године. И то је било јуна 1981. године. Овог пута није било умесно да позајмим за то прописно одело. На срећу, појавило се у Београду платно од грубе небојене чупаве беле свиле. Код најбољег кројача сашио сам одело по мери. Била је то завршница мог боравка у Грацу па сам кренуо на промоцију са ужом породицом, мајком, сестром и зетом који је возио своја кола, јер су се кроз десетак година накупило много мојих личних ствари и радова, те ми је требао превоз да се иселим и закључим мој боравак. Моја мајка Марија нашла је пријатељицу своје сестре, тетка Софију, која је живела у Грацу (иначе је свршила препарандију у Сомбору) те су сестра Надежда и мајка код ње удомили. Мој зет Милан и ја смо се шверцовали у студентском дому. Дан пред промоцију био је веома топао, па сам на отвореном пливалишту изгорео на сунцу и поцрвенео. Тако сам ја као бела врана штрчао, јер су сви остали били у црном. Оправдање је било што је температура била 33º па је моја кинеска свила била сасвим прикладна, са траком уместо машне, коју ми је дала моја сестра. До скора у ову дворану могао је да уђе само онај у фраку.

Неколико сличица са свечане промоције – заклетва –и уручење доктората

Свечаност украшава почасна стража униформисаних студената са мачевима, и отварају трубе фанфаре испод велике гипсане скулптуре Фрање Јосифа. Групу професора у пелеринама са четвртастим капама предводи водич са златним скиптром из ХVI века својим ударцима у корак, који је после цело време у ставу мирно са скиптром. Сваки нови доктор после промоције додирује овај скиптар и декламује професионалну заклетву као што је урадила и моја маленкост. Колегијум професора у четвртастим капама распоређен је на столицама десно, док су столице лево биле предвиђене са дипломате. У Грацу традиционално студирају многи народи као Грци, Турци, Курди и многи други, а међу њима и Срби. У Грацу пак није постојала југословенска амбасада, али је био конзулат у коме је био намештен неки Словенац. Отишао сам на време и предао позивницу. Међутим, он се од мене престравио, јер је мислио да ћу да извршим атентат на њега и његова столица је остала празна. Нисам био државни стипендиста и самим тим сам био државни непријатељ. Сигурно је добио од Удбе мој досије. Са мном је промовисан један Кинез инжењер на свом систему пробијања тунела, али је за њега кинеска амбасада из Беча приредила највећи гала пријем. Ја сам увек живео на ивици егзистенције и за неки чак и скромни коктел нисам сигурно имао пара. Замолио сам мог колегу Кинеза да ли могу да се придружим његовој прослави, што је он са осмехом дозволио. С друге стране импровизовао сам малу изложбу „Сто година породичне традиције“ где сам приказао дела својих предака архитеката, уз присуство своје мајке, коју су многи важни посетили. Највећи комплимент сам тада добио од декана др инж. Егера „да је мој докторат био најзначајнији у последњих двадесет година“!

Импровизована изложба о сто година породичне традиције

Др Егер честита – са најбољим пријатељем Јоргом Мајером и друштвом

Најзад смо кренули дугачким путем дуж целе горње Славоније, али кад смо стигли у Београд чекало ме је изненађење. Надао сам се да ће се однос структура власти према мени бар мало променити, међутим, сасвим супротно — кренула је оштра кампања против мене. Прво су колале гласине да је университет у Грацу био „мали“ безначајан университет, а да је мој докторат био још мањи. Тако се није ценило када је тамо докторирао Иво Андрић и Коста Тодоровић и студирао Никола Тесла. Нисам могао да пронађем изворе тих пакости у некој жутој штампи па сам навратио у редакцију НИН-а као озбиљног часописа у коме сам имао већ до тада више својих прилога. Новинарка је била нека Драгана и после дуге моје приче запамтила је само ово. Изгледа морала да држи државну линију па је 19. јула 1981. објавила кратку вест да се: „Пеђа Ристић у педесетој години најзад докопао доктората због своје маме“

Ова кампања против моје тезе о Лепенском виру, нажалост, траје све до данас. Први пут је неко приметио мој рад када је једна дугометражна емисија ТВ Филмских новости, међу осталим радовима неких истраживача, уврстила и мој рад, дајући му доста простора. И један од оних који су ту приказани поред свога, архитекта Синиша Темерински изнео је критику Срејовићевог начина ископавања — да није знао шта тражи, као што је почетна тачка С, без које није могло да се изврши шестарење основе пода, пошто није препознао да је лук кривине ивице прочеља основе део круга, а не малозакривљена права линија једне стране трапеза! То је бисер Срејовићевог начина извитопереног мишљења, као и оно што је изрекао када смо га убедили да насеље није у ували већ на гребену па је изрекао; „ јесте да је у ували али у ували са уздигнутим дном“. „Пошто тачку С није ни тражио, није ју ни нашао“ — закључио је Темерински. Нажалост, Срејовић је својим незнањем уништио 56 тачака С на свим објектима које је откопао и тиме начинио стручни и културни злочин.

Срећом, на објекту бр. 32 Срејовић није откопао зачеље па сам једно вруће после подне, када сви спавају, изишао са званичним фотографом и откопао и пронашао тачно у сантиметар све тачке које сам предвидео у својим цртежима још у Београду, а представио моделом којег сам израдио првог јутра када сам изишао на локалитет. Сви ови резултати су објављени часопису Уметност 16 исте године. Касно у јесен археолог Загорка Летица откопала је насеље Власац исте културе, које је хиљаду година претходило насељу Лепенски вир и, као што сам унапред предвидео — и на поду Власца указала се потпуна слика кружног исечка. Да је био поштен према својим сарадницима, Срејовић би требао после тог открића да призна своју грешку. Међутим, он се упорно и даље држао своје фантазмагорије да су Лепенци прецртавали слику трапезасте стене која доминира изгледом преко Дунава, иако се она са Власца и Падине не сагледава тако. После 50 година од открића Лепенског вира остала је у широј јавности само митологија око ове трапезасте стене која мистериозно једино може да привуче туристе, али и научнике–шарлатане, јер је познато да нема ништа фантастичније од стварности и јаче од истине.

Тек у последње време назирем неку сатисфакцију са стране коју нисам ни у сну могао да претпоставим. Добио сам посредну похвалу од турских Сакралних математичара као добар пример примене сакралне математике у рекомпозицији архитектуре Лепенског вира. Објавили су цртеже мог кружног исечка, али без навођена мог имена! Међународни Сајт Сакралне математике сада је веома популаран и доживљава нагли успон.

Записао по сећању
Професор др Предраг Ристић, архитекта
фебруара 2018. године

^[1] Сократес Димитрију је био Грк из Цариграда који је по једној верзији рођен на грчком броду на уласку Хамбург по другој негде у Немачкој 1924. године. Основну школу завршио је у Берлину. Кад је Хитлер дошао на власт, вратио се у Цариград где је завршио латинску гимназију. После рата вратио се у Берлин где је дипломирао историју уметности и докторирао на православним црквама у Малој Азији. Говорио је грчки, старогрчки, латински, италијански, француски, енглески „Hoch Deutsch“ и турски као материње језике, а знао је понешто и руски и старословенски. Мајка му је била пореклом са острва Тенедос — турски Божџи ада. Игром случаја, ја сам родну кућу његове мајке адаптирао за Феруха Башагића, нашег потурчењака, чији сам био својевремено гост.