Предраг Ристић

Задарски случај 1966.

Први запис по сећању

Приредио Зоран Стефановић

Почетком шездесетих адаптирао сам поткровље у Сењачкој број 3 /у Београду, прим ур. /, у кући у којој сам се родио, јер сам био избачен из дела стана у истој кући која је била конфискована.

Поткровље сам углавном изградио својим личним физичким радом (само сам једног дана имао помоћ од четири надничара с Вуковог споменика). Наиме до средстава за материјал углавном сам дошао тиме што сам урадио по наруџбини Богдана Богдановића модел пројекта споменика за Јасеновац по његовој скици и добио на руке ондашњих 300.000 динара.

Три хиљаде динара сам потрошио на живот, а с осталим парама (без грађевинске дозволе) завршио сам за 14 дана поткровље у коме сам провео главни део свог живота. Успео сам којекако да се дриблам с општином око законске грађевинске дозволе, с тиме што сам у предати првобитни пројект–скицу за дозволу у коме је било лажирано минимално решење, које су ми условљавали убачени станари, убацио неприметно оно што сам уствари извео. Одмах су почела против мене суђења која је покретао убачени станар, ситни удбаш и цинкарош, сликар Бошко Рисимовић–Рисим, која су трајала и после његове смрти, јер је штафетну палицу преузела његова жена Драгослава–Даца. Та суђења трају све до данашњих дана.

Поткровље је наследио мој син који се илегално родио и одрастао у њему, и који тек однедавно, после срамних и понижавајућих перипетија, станује у том поткровљу легално, после несхватљиве међустанарске административне борбе између убачених комуниста, и нас „великосрпске буржоазије у пропадању“.

Поред свог, упоредо сам изградио око стотину поткровља, све без грађевинске дозволе за шта сам у УЛУПУДС–у добио награду за „Животно дело“. Приликом додељивања награде, у свечаној сали КНУ /Коларчевог народног универзитета/ захвалио сам се овим речима: „Какво је ово друштво, када с једне стране добијам награду за животно дело, а с друге стране све што сам изградио, изградио сам без грађевинске дозволе?“ Благодарећи бодовању у УЛУПУДС–у и срећној околности да је у једном тренутку у току лета када су сви „будни“ били на годишњем одмору, и да је Ђорђе Кадијевић одустао од најбоље изабраног стана, у блоковима насеља „Јанка Лисјака“ добио сам стан као десет година први на списку. Тако већ 17 година станујем у стану које ми је доделило комунистичко друштво.

Мој први стан, адаптирано поткровље, ипак је у мом животу било најзначајније гнездо, поред другог можда још значајнијег незамењивог гнезда, два пута рушене и обнављане кућице на дрвећу на Сави (јер су ми једну за другом рушили). Оба гнезда су постала стециште и сабиралиште омладине „…која својим изгледом и понашањем не одају утисак омладине која на себи својствен начин налази разоноду у природи у границама пристојности …па (надлежни орган) предлаже да се донесе решење о рушењу ове бараке–кућице…“ — како је гласило једно од решења о рушењу.

Навала такве омладине с обзиром на квадрате те кућице била је огромна. Једном сам избројао 16 (шеснаест) Енглеза која су спавали у врећама за спавање на поду у Сењачкој 3. Дуго времена су ми гостовали млади холандски пар (Тијсен), и један Холанђанин луталица (Аријан Сегер, кога сам спасао од хапшења, јер је спавао на улици испред главне поште) који је годинама на пропутовањима обавезно навраћао код нас на ноћење. Поставио сам и правило кућног реда у поткровљу: да Београђани могу да остану један дан, из унутрашњости три дана, а из иностранства недељу и више. Да би могао и свршавам своје послове од којих сам живео, покушавао сам да уведем ограничење да се скупови одржавају само средом, али ни то се није доследно поштовало.

Међу значајнијим догађајима који су слутили шта се морало једном догодити, било је да су ту долазили дипломати (рецимо венецулеански амбасадор), а још више дипломатска деца, (као синови британског и америчког амбасадора), исто као и деца високих комунистичких руководилаца (као што су Јернеј Вилфан и Борут Кардељ). Једном када смо тако интернационално бучно славили православну Нову Годину упао је поменути „Рисим“ бесно је лупао на врата, јер „није знао да постоји православна Нова Година“, па га је мој кум Миша Радан, ватерполиста и генерални секретар Светског ватерполо савеза једним ударцем шаке у чело нокаутирао (такозваним „планшеом“, ударцем инспирисаним француским филмом „Три мускетара“).

У поткровљу и о њему снимљено је неколико филмова: „Ко пуца отвориће му се“ (режија Марка Бапца), „Како живе београдски уметници“ (режија Нада Ристић), „24 часа са београдским сликарима“ (режија Љубиша Јоцић, којег поседујем на ДВД) итд.

Ови догађаји би могли да се потпуно забораве да их нисам сада записао, али сада после скоро педесет година, могу да закључим да су неки догађаји оставили дубоког трага. Наиме, у мом поткровљу догодила се данас позната „Медијала“. Данас се Медијала сматра можда јединим нашим аутентичним уметничким покретом. Ту су долазили често понекад свакодневно Леонид Шејка са својом женом Маријом Чудином, песникињом; Дадо Ђурић, сликар; Вукота Вукотић, архитекта; Урош Тошковић, сликар; Влада Величковић, архитекта и сликар; Оља Ивањицки, сликарка; Света Самуровић, правник и сликар, и његова жена правник; Илија Савић, психолог; Миро Главуртић, писац и сликар, покретач Медијале; Слободан Дане Машић, архитекта и издавач; Долорес Ћаће, психолог; режисер Слободан–Бони Шијан; Михајло Ђоковић Тикало, сликар; Милосав Лазаревић (Лаза Буђави), сликар; Милован Видак, сликар; Данило Киш, књижевник; академик Димитрије Богдановић; Васко Попа, песник; слепа, изузетно образована Љиљана Ристић, полиглота; Пољак из Гдањска Ришард Жеславски са својом женом, архитекти; Предраг Преша Нововић, виолиниста; Зоран Христић, композитор; Јосип Север, песник из Загреба; Миша Радивојевић, режисер; Божа Тимотијевић, песник; Јаков Гробаров, песник; па и данашњи истакнути политичар Драгољуб Мићуновић–Мићун са својом тадашњом женом Елеонором. Ту је једном с Димитријем Богдановићем био и млади матурант Ристо Радовић, данашњи митрополит црногорско–приморски Амфилохије, али и други мање познати свештеници и калуђери, као, на пример, отац Силвестар.

У поткровљу Предрага Ристића 1960-их, слева на десно: С. Пајић, Предраг Ристић, Леонид-Љоња Шејка, Марија Чудина, Долорес Ћаће и Михајло Михајлов

У поткровљу Предрага Ристића 1960-их

Сем Мићуна, колико се сећам, нико није био ни левичар, а камоли комуниста, сем изузетка — Богдана Богдановића, кога је једном када је бануо пијан с пијаним Вукотом Вукотићем после пола ноћи моја жена избацила из куће, иако је у том тренутку баш био постављен за градоначелника Београда. То је, наравно, изазивало сумњу комунистичких власти које су хтеле да о свему знају и да над свим имају контролу — шта се било где ради и нарочито шта се мисли, иако је све што се радило било веома чедно. За дроге уопште нисмо знали, а најмање се пило а највише философирало, свирало на клавиру — Бах, Моцарт, Шопен и Шуман, и на крају су Леонид Шејка, Александар Ћирковић (избеглица из српске колоније у близини Шангаја из 18. века) певали уз гитару класичне дивне руске народне песме, које су нам цепале душу. Забавна музика, па чак рецимо и Битлси, уопште нас није дотицала, али је зато Коларчев университет био наша продужена кућа, као и класична и авангардна музика Шенберга и других.

Сви, наравно, овде нису могли да буду поменути, и у тој гужви догодило се да се једног дана појавио Шејка с једним својим земљаком Русом који тек што се вратио из Русије и оданде прошверцовао руске антикомунистичке робијашке и народне песме. То је био Миша (Михајло Михајлов) који је добио летњу стипендију за усавршавање језика за Русију, као професор славистике на университету у Задру. На чешком „лихтплавом“ магнетофону „Тесла“ један руски студент му је у клозету тајно уснимио цео проскрибовани материјал, што народних, што песама Булата Окуџаве, Александра Галића, народне логорашке „Блатне песме“ и друге. Са својим типично руским баритоном и добрим руским језиком Шејка је изванредно интерпретирао те опасно узбудљиве тужне и проницљиве песме, што је прихватио и Данило Киш. Било је говора да ће те песме певати и Арсен Дедић у Атељу 212 и изгледало је да ће ове забаве бити непомућена идила.

Међутим, наизглед непланирани и неприметни догађаји с друге стране су прекинули овај узлазни ток.

Наиме, Миша Михајлов, објавио је у часопису Дело чланак „Лето московско 1964“ у у коме је описао своје доживљаје у Русији. Чланак је почињао нешто као „цео овај ХХ век почео је несрећно, прво су Енглези у Јужној Африци побили 27.000 Бура, затим су Турци побили три милиона Јермена, па је Стаљин побио једанаест милиона кулака у Украјини, па је Хитлер побио шест милиона Јевреја…“ У то време после Информбироа објављивани су и много слободнији чланци, али је на Мишин чланак протестовао совјетски амбасадор, због оних 11.000.000 те су Мишу Михајлова ухапсили, али су га релативно брзо пустили, јер је Миша у рефлексној самоодбрани написао веома много писама протеста на многим језицима и послао их на све стране света веома значајним личностима. У то време требао је да се на Бледу одржи конгрес ПЕН клуба чији је председник био Артур Милер, који је успешно интервенисао за Мишу код Тита. После свог првог хапшења сваки други би се уплашио, међутим, после те прве „победе“ против комунистичке власти, што је до тада нама изгледало немогуће, Миши Михајлову је ушла вода у уши, и пошто је тако осокољен наивно прочитао Устав, и решио да оснује први слободан часопис у целом тадашњем комунистичком свету. Није схватао да је устав писан за општу светску јавност, а да су у обичној комунистичкој пракси важили сасвим други сурови неписани закони, на шта сам му ја лично оштро указивао.

Међутим, хтели — не хтели, ситуација је кренула низбрдо, назад се није могло, закључио сам да ће нас и овако и онако похапсити чим се ситуација мало смири и место да се уплашимо нама, тада младима, кренуо је адреналин и комунистичкој власти смо безумно искезили зубе. Очигледно су почели да нас прате и на улици и то видно. То се могло јасно приметити; као прво, добио сам изненада посебну телефонску везу (651028) коју су у то време могли да добију само привилеговани а да је нисам тражио. Познато ми је било да су неки адвокати давали огроман мито да добију телефон, па ипак нису успевали. Једном када смо ишли тако у групи на Зеленом венцу и у разговору Миша примети како нас прате, а неки не могу да верују. Миша нагло заокрене иза једног киоска, испречи се прстом испред шпијуна и рече: „Ево, овај нас прати“. Други пут, испред железничке станице осетимо опет да нас прате. Ђаво нам није дао мира, па упаднемо сви у једну вишеспратну зграду и трк на задњи спрат, ту се примиримо 15 минута и после изиђемо. Уживали смо у помисли како ће после удбашима да наметнемо посао да испитују све у кући не били сазнали код кога смо били.

Међутим, Удба /Управа државне безбедности, прим ур./ је убацивала своје агенте и међу нас, тако је Миша још у Задру имао неког шофера који је наводно био избачен из предузећа па му је Миша помагао како да се бори за своја права из радног односа. Наравно када је Миша дошао у Београд, ту је Удба убацила другог агента. Ту се нарочито истакао један провокатор који се прилепио уз Мишу као најбољи поверљиви пријатељ који је Миши предлагао веома агресивне акције, као да ће да доведе пун камион људи на манифестације које ће нас подржати. То је био Јосип Хорватски из Суботице. Да се грубо отера тај јасни провокатор није било мудро, а наивни Миша није умео да га се некако вешто отараси, јер пре свега сумњао да ли је он уопште шпијун. Међутим, када једном улазио с Мишом у наше поткровље моја жена Беба (Милица) експлодирала је на основу немуштог женског инстинкта, и најгрубљим речима, „марш напоље“ (и ноктима хтела је да га изгребе још на степенику) спречила га да уђе у кућу. Међутим, то је било сувише опасно, јер је ситуација била већ сувише забрљана. Недалеко од куће у Сењачкој 3, на углу Чолак–Антине улице код бункера стајао је полицијски џип с радио станицом и видљивом антеном, а Хорватски је носио једну кутију у којој су наводно биле ципеле које је малопре купио, па не може да их обује, јер га жуље! Чик погодите шта је било у кутији!^[1]

Тог дана смо се договарали како да се зове нови часопис и договорили се да зове Нови пут или тако нешто и завршили административну папирологију све савршено и по Уставу. Ја сам био један од пет потписника. Миша је тада, по свом старом опробаном методу разаслао писма–позивнице свуда по земљи и свету за оснивачку скупштину првог опозиционог листа у комунистичкој Југославији.

Још се нисам одважио да тражим свој досије, јер још није време зато, кад сада кад неко добије свој досије садашњи преживели удбаши потпуно зацрне све што је битно и тиме се баш оно најважније уништи заувек.

У лето, у то доба 1966. градио сам летовалиште Здравствено–потпорног удружења студената Београдског университета у Трпњу на Пељешцу званом „Ватикан“. С тог градилишта кренуо сам јадранском обалом углавном ауто–стопом за Задар.

Пред самим Задром био сам сведок страшне крваве саобраћајне несреће у којој је погинула једна Францускиња у спачеку, и дошао већ сав наелектрисан у Задар. У Задру одмах уочим гужву, и по гужви и кроз њу одмах нађем адресу Жртава фашизма број 9, где је Миша имао изнајмљен стан код колеге са факултета писца Мирка Видовића (касније истакнутог проусташе).

Била је изузетно велика врућина.

Ту се одмах упознам са целом групом која је једино имала храбрости да дође на овај оснивачки скуп. (Многобројни који су Бог зна како давали писмену и усмену подршку Миши ником поникоше). Ту су били само:

— др Фрањо Зенко, дипломирани философ, антикомуниста, католички верник, Хрват, професор философије на задарском Философском факултету;^[2]

— др Никола Чолак, историчар, католички верник, Хрват из Јањева с Косова, сарадник Института за изучавање радничког покрета, чији директор је био Фрањо Туђман;

— Маријан Батинић, теоретичар књижевности, неверник–комуниста, Хрват, председник Титове „Народне омладине“ опћине Медвешћак у Загребу;

— Данијел Ивин, историчар, Јеврејин, комуниста–неверник, сарадник истог института као Чолак;

— и Леонид Шејка, сликар, Рус, православни верник и његова жена Марија Чудина, песникиња и новинар, Хрватица.

Тако да сам се нашао у небраном друштву у коме пре тога, сем ова два Руса, нисам никога познавао, које нисам бирао нити могао у сну да претпоставим да ћу икада такве људе да сретнем, где сам се из небуха обрео и био једини Србин, православни верник и отворени националиста, четник итд.

На жалост од позваних знаменитих људи из света нико није дошао, а главни Миша Михајлов Рус, мада по мојој процени сувише наклоњен левичарима, ипак у суштини био прави православни верник — у међувремену је био опет ухапшен у задарском затвору. По граду су свуда били залепљени плакати на којима се позивао народ на протестне скупове по месним заједницама, домовима културе итд, против нас.

Оно што сам накнадно сазнао тек 4. јуна 2008. приликом једне кратке посете Даниела Ивина болесном Миши Михајлову да смо сви имали више среће него памети и да смо могли много горе да прођемо. УДБ–а је припремила цео сценарио како да омете овај наш скуп. Ови протестни скупови требали су да анимирају наизглед револтирани народ у Задру да се у њиховом граду одржава скуп издајника, и онда да се убаце провокатори и пребијачи да нас испребијају и похапсе. Опомене застрашивања тј. хапшење Михајлова и Маријана Батинића нису помогле па је све већ било спремно да егзекуција почне. Међутим, вест о нашем скупу допрла је до Бакарића који се сети малог јеврејског партизанског курира Данијела Голдштајна (Ивина) и закључио да не би било добро пред светском јавношћу да се претуче један Јеврејин па је о томе лично известио Тита. С друге стране на Тита је навалила толика гомила страних новинара као никад, па је Тито мудро одложио акцију за касније, да се боље припреми и да акција прође са што мање буке пред светском јавношћу. То ми нисмо онда знали, а да смо знали можда би се преплашили и одустали од свега, ко зна.

И заиста је било запрепашћујуће колики је био чопор напасних новинара који је хрлио да напише, да изнуди сензацију, као да ће баш овде и сад да се први пут обори комунизам. Хтели су од сваког од нас да извуку неопрезну и опасну изјаву, и дан нас код комунистичке власти безобзирно сахране. Требало је мудро врдати, и не дозволити да нас искористе, већ ми њих, с неком надом да ће наше популарисање да нас заштити од затвора и тортуре и понижења која су у то време била уобичајени.

Седећи са то групом напасника у једном отвореном ресторану иза апсиде цркве Светог Кршевана, чије сам детаље упркос напетој ситуацији с пажњом посматрао, могао сам само кратко да разговарам с понеким нормалнијим новинарима, а међу њима посебно памтим Десу Павловић–Тревизан, чију смо бурну животну историју ми Београђани врло добро знали, а опет из мудрости то нисам показивао, јер је у том тренутку Деса Баронеса очигледно радила у нашу корист и то од срца на врло духовит начин, тако да је чак изазивала и симпатије. Наиме, онако напирлитана и атрактивно обучена бивша екстра лепотица којој се нису примећивале године, с ташном и кученцетом, дала је стражару да придржи то кученце које је кевтало, и тако успела да продре у задарски затвор и суд и да извуче неке податке о томе шта је с Мишом М. Такође је веома повољно писала у страној штампи и тако нас је извлачила из анонимности да УДБА не може баш тако лако да с нама анонимно ради шта хоће као с неким аутсајдерима.^[3]

Црква св. Кршевана у Задру.

Новинарка Деса Павловић-Тревизан у каснијим годинама („Деса баронеса“)

С другим новинарима био сам веома опрезан, наиме, био је договор да се не даје никакав интервју, све док се сви заједно не договоримо како да поступамо. Тако се у Мишином изнајмљеном стану код академика Мирка Видовића у улици Жртава фашизма број 9, скупио одбор само од оних који су се ту затекли и спремали манифест. Да сам ја био аутор, оснивач групе, уопште ништа не бих чекао, из мене би само исцуриле најопасније идеје, али у то доба нисам себе сматрао довољно опредељеним за говорништво, нисам био познавалац права и уопште свега што није ликовна уметност или наука и техника, те нисам био ни заинтересован за неко друштвено истицање. Међутим, био сам спортиста и могу, с временске дистанце да признам, егзибициониста. Никад нисам имао трему, прво у спортским наступима на утакмицама и у тучама, а после ни на испитима у школи и факултету. У то доба нисам још знао да нећу имати никакву трему ни пред масом људи и камерама.

У штабу за писање декларације у улици Жртава фашизма учествовала је и жена Леонида Шејке, песникиња и новинарка Марија Чудина због доброг познавања језика како ју је „завереничка“ група ценила, као и међу нама најстарији др Никола Чолак, па и сви остали изузев мене. Међутим, прави аутор „Декларације“ из позадине био је Данијел Ивин (Голдштајн). Ја с њима апсолутно ни идејно, ни у начину живота ништа заједнички нисам имао (сем с Леонидом Шејком, и делом с ММ), нити сам их раније познавао, нити сам икад с овом групом имао било какву размену мишљења, сем једне, ипак основне идеје водиље — антикомунизма; да скинемо ту срамну љагу с врата а после ћемо у миру да се разјаснимо о нашим локалним сукобима. Тако сам онда мислио. Међутим, ни то није покривало мој идејни став, јер су међу њима били и левичари који су се борили за „поштени“ комунизам, док су за мене фашизам, национал–социјализам, хуманизам и комунизам били једно те исто.

Пошто сам се обавезао да нећу да дајем никакве изјаве, кренуо сам на купање, што ми је била страст, а за мном су појурили новинари. Уживао сам да трчим да видим колико су брзи ти неумесни папараци, који би извукли сензацију која је требала да звучи некако овако: „основана је прва антикомунистичка организација у источном комунистичком блоку“, без обзира на то што би то одмах у корену могло да нас све отера у затвор, што се на крају и догодило. Када би ме сустигли, ја сам скочио у море, а затим отпливао на једну удаљену високу стену. А када су се око те стене начичкали у стрељачком строју с фотоапаратима, онда сам се шегачио и показивао своје мишиће и скакао „ласту“, ронио дубоко, дуго и далеко да би их збунио, да би мислили да сам се удавио а и да би ме атрактивно сликали, а не „атрактивно“ интервјуисали. Био сам прави егзибициониста, али сам избегао да ме изватају да било шта кажем што би Удба могла да искористи, сем да ће сутра добити писмено нашу декларацију о нашим циљевима која је у то време ужурбано писана.

Ласта: Предраг Ристић скаче у Јадранско море, Дубровник, 1960-их.

Пошто је Мишин мали стан — који се састојао практично само од једне мало веће салонске собе преграђене широким стакленим вратима са завесом — био претрпан гостима, те сам ноћи спавао у Београдској улици, код др Фрање Зенка, односно, његовог млађег брата. Да ме не би одмах ухапсили под изговором да се нисам пријавио, пријавили су ми боравак у туристичкој агенцији, а и сада имам ту пријаву боравка. Био сам срдачно примљен. Зенко, мој вршњак, докторирао философију у Француској, никада није био комуниста, али је био фанатички или дубински католик, но то нам није сметало тада да водимо часне разговоре о тренутној ситуацији.

Фрањо Зенко

Тада би била најстандарднија оптужба да се ухапсимо била да смо четничко–усташки национал–шовинисти и да рушимо „братство и јединство наших народа“. Међутим, ми смо били чврсти у том моралном ставу до краја да када будемо ухапшени никако не покажемо слабост да један другога нападамо, а нарочито по националној линији.^[4]

Фрањо Зенко, други слева, док је био амбасадор Хрватске у Ватикану (2000-2004)

У нашој групи требало да учествује и хрватски националиста Давор Арас из Задра, међутим, њега су пријатељи везали и сакрили у неку викендицу на Корнатима из страха да лудо не пострада, али је присутна његова жена Тереза /Tereza Ganza Aras/ била врло срдачна према мени, па сам је и неку годину касније посетио у Задру о чему је остало неколико мојих фотографија.

Брачни пар Арас: Тереза и Давор

Тереза Арас, Задар

Тереза Арас са Предрагом Ристићем

Сутрадан, заборавио сам да ли је то било пре или после подне, долазим ја у улицу Жртава фашизма, кад оно невероватна гомила новинара пред кућом, не могу сви ни да уђу у мали Мишин стан. Радници се пењу на бандеру и прикључују специјални вод струје за рефлекторе. Ја се једва пробијам кроз гужву, у стану још већа врућина него напољу јер су упаљени снажни „јелен“ рефлектори у мањем простору собе испред стаклених врата, док је цела екипа скривала престрављена и сабијена иза њих, а новинари испред стаклених врата викали „обећали сте декларацију“ и упорно чекали. Ја уђем и видим да Марија Чудина и Данијел Ивин неколико пута прекуцавају преко индига Титу подворну дупелизачку декларацију. Махинално ју прочитам и мада се тотално ни у лудилу не слажем с њеним садржајем потписујем је међу петорицом као мудру и једино могућу елементарну самоодбрану личне егзистенције у том критичном тренутку. Најзад, излази пред новинаре Данко, го, само у гаћама, и као да није било ништа и промрмља без икакве помпе неколико кратких речи и подели декларацију коју су новинари не разграбили, него растргли, јер је није било довољно за све.

Међутим, новинари и даље нису били задовољни. Тражили су упорно да и неко од нас живо каже за камере и ТВ. Тада сам сматрао да међу нама најстарији, можда и најозбиљнији, а по професији историчар и научник, др Никола Чолак, школован у католичком сјеменишту у Италији, који говори течно стране језике, треба нешто умно и дипломатски да каже, и ми смо га гурнули напред у предворје иза стаклених врата. Чолак је прво сео на једно канабе, устао, међутим, одмах се сручио назад. Чолак је занемео и колабирао, што од страха, што од велике врућине у загушљивој соби, а и сви други ником поникоше иза навучене завесе, кријући се у последњем углу преграђене собе.

Да поновим, моја улога у групи, како данас процењујем, није била идеолошка, ако се изузме општи принцип да сам био овејани антикомуниста који је када је имао 16 година замишљао како ће да убије Тита, и који није ни духовно био никако укључен у неке философске „европске“ покрете, или у некој Корчуланској школи, неком Праксису и слично. У Београду сам овој групи био само домаћин генерације у свом поткровљу, а овде сам ето испао као неки телохранитељ. Истина, физички сам убедљиво био најјачи од њих свих, а спортски дух ме је одгајио да се лако не предајем. Јурнула ми је крв, а што значи да се нисам изгубио, већ напротив, да сам се баш напрасно прво смирио, а затим усредсредио и иступио одлучно пред новинаре, иако ме група није била изабрала да их представљам, и да нису били преплашени сигурно би ме спречили да говорим. Наметнут сам био тиме што ме је позвао Миша М., и што сам дошао у пакету с њим.

Упркос томе што ми страни језици нису била јача страна проговорио сам изненађујуће течно енглески као никад и дао један за мене пристојан неухватљив дипломатски интервју. Покушаћу да по сећању реконструишем срж тог интервјуа. О овом интервјуу остала ми је само једна фотографија, а мој пријатељ емигрант у Шведској Предраг Преша Нововић, виолиниста, видео је пренос тог интервјуа чак и на Шведској телевизији.

Предраг Ристић даје интервју новинарима, Задар, 1966.

Питања и одговори су отприлике изгледала овако:

Да ли Ви оснивате нову слободну политичку демократску партију, независну од садашње комунистичке власти ?

– Не, ми оснивамо само један слободан културни лист, без икаквог идеолошког или политичког опредељења… Тако је у овом тренутку господин Маријан Батинић, атеиста и комуниста, а ја православни верник, а можда ћу ја временом кроз супротстављање идеја у нашем будућем слободном часопису да постанем неверник и комуниста, а Маријан Батинић верник.

Да ли ће ваш часопис бити под контролом КПЈ ?

— Свакако не, јер по нашем закону ми имамо право — такво и такво итд. …

Међутим, у писму које сам упутио ММ–у у Задар пред сам полазак из Београда где потврђујем да сигурно долазим, написао сам га с таквим превентивним осигурањем да ће га Удба прочитати, већ сам био повукао црту до које се може реално да изазива власт. Наиме, изрекао сам да ћемо се бавити искључиво културом, али „може да се деси да нека политичка група, употреби или злоупотреби наше идеје, али то неће бити наш посао да ми то контролишемо“. Ту идеју сам на разне начине неколико пута поновио и разложио новинарима, пазећи да ме контрапитањима не провоцирају, да се превише истрчим. (Наравно да ми је у подсвести била још јака и свежа пубертетска мисао како да убијем Тита.)^[5]

Дакле, једини живи интервју сам дао сам само ја и тако примио на себе већу улогу него што сам желео и тиме сам се дефинитивно заглибио. У покренутој истрази се и види да сам ја на последњем месту оних који су били ухапшени. У интервјуу сам пазио да дођем само до границе колико би евентуално могла да прогута комунистичка власт у том тренутку, односно Удба, али и то под претпоставком да међународни притисак јавности неће да изневери и рачунајући на могуће постепено омекшавање комунистичког тероризма. Уствари постигао сам само толико да су се дежурни мало збунили, те нас нису одмах похапсили и претукли, као што би то пре неку годину урадили. Ипак, више се назад није могло, те ако треба да гинемо, да погинемо славно.

Тако смо се договорили, иако је то била Мишина руска рулет идеја, да ми остали преузмемо на себе све што треба да се наш замишљени часопис изда, јер смо закључили да је ова наша оснивачка скупштина успешно завршена и да само још треба дотући неку досадну администрацију, па да почнемо да издајемо наш часопис. Једно се нисмо успешно договорили како да се часопис зове, тако да се у разним документима наводе разни називи. Нико није био задовољан новим и новим предложеним именом нити је био с њим одушевљен а неко најбоље коначно име нисмо смислили. Мислим да је требао да се зове Нови пут, Пут или тако нешто. Што се тиче идеја и тема за писање тога смо имали превише, али ја лично уопште у том смислу тада нисам био амбициозан, јер до тог времена скоро да уопште нисам ништа значајније писао, нити сам се сматрао писцем већ архитектом–уметником.

Упркос преузете обавезе да наставимо започето, ми смо се одмах затим сви растурили, а ја сам се вратио на градилиште у Трпањ, где сам сам имао један збуњени „информативни“ разговор у том локалном комунистичкој партијском центру, а затим сам се вратио у Београд. Једини се у групи пишманио ћорава посла др Никола Чолак, који је одмах емигрирао у Италију са својим двема ћеркама и тамо затражио политички азил. Са свим осталим Хрватима и њиховим ширим пријатељима имао сам тада чак врло присан лични контакт, међутим, с Николом Чолаком нисам имао никакав. Мада је он цело време у мом присуству ћутао, док је у њему, претпостављам врцао усташки комукатолик. Руси и Јевреји као људи нама Србима по природи дођу некако као браћа, тако да је ту Чолак једини штрчао.

После тога у Београду у вези за овим збивањима имао сам два међудогађаја до хапшења: један је био вечера у Клубу књижевника с господином Тревизаном, коју сам већ описао /напомена бр. 3/, а друго је била смрт оца Мише Михајлова у Новом Саду. Инжењер запослен у „Нафтагасу“ Никола Михајлов, био је царски руски емигрант кога би бољшевици убили да није побегао, али упркос томе, породица Михајлов није била она најтипичнија руска породица какву ју Срби обично идеално замишљају. Ова, иначе присна, породица која је у кући говорила искључиво руски, једноставно није ишла редовно у цркву мада сигурно нису били ни атеисти. Прво су живели у Сарајеву, где је Миша завршио гимназију, а релативно скоро су се због посла преселили у Нови Сад, док је Миша завршио славистику у Београду и Загребу.

У Новом Саду на новом запослењу инж. Никола изгледа да није био успоставио с колективом неки приснији однос, па се око његове сахране нису ангажовали, а такође Михајлови нису ни једном у Новом Саду били у цркви нити примали свештеника у кућу. Мајка и сестра Мишина нису умели да се добро снађу у том тешком тренутку, да несрећа буде већа, када им је и син био у затвору а отац умро, и ја сам сматрао да треба одмах да отпутујем у Нови Сад да будем Мишиној мајци у једном делу компликованих административних процедура око сахране при руци. На мене је тако пао један део посла који оне нису могле никако да реше.

Наиме у Епархији Бачкој, код строгог владике Никанора владало је још совјетско црквено устројство, по коме нико не може да уђе у цркву, а нарочито да добије неке пригодне црквене услуге ако није регистровани члан Црквене заједнице који плаћа редовно црквену чланарину и има црквену књижицу. Михајлови, међутим, нити су ишли у цркву а још су мање имали црквену књижицу с плаћеном чланарином. Ту сам им могао бити од помоћи, пошто су по мојој мајци из Арада у Новом Саду живели двојица браће и сестра. То су биле широке веома познате грађанске породице Табаковић и Илијћ који су итекако од увек били уз цркву и у њеним најтежим тренуцима и због тога пострадали.

Тако сам преко њих одмах добио препоруку да с госпођом Вером, мајком Мишином, будем примљен код преосвећеног владике бачког Никанора како би он благословио изузетак од правила да се без црквене књижице може над оцем Михајловим да се изврши опело. Мишина мајка, професор биологије у гимназији, иако Рускиња, као прво, на самом улазу је начинила протоколарну срамоту, јер није целивала руку владици. Ја сам, сам зато преузео вођство и развио причу да су Михајлови емигранти који су избегли од неверника, да се још нису снашли у новој средини да су ишли у Руску цркву, да у Новом Саду такве цркве нема, а да су тек скоро дошли у Нови Сад, да им је син као верник у овом тренутку у затвору да не може да присуствује сахрани итд.^[6] Међутим, на самом крају тог опширног и дугачког излагања, збуњена мојим претеривањем, Мишина мајка у покушају да и она дође до речи ослови владику с „друже владико“ и онда се у једном трену срушила кула коју сам изградио, и владика нам је моментално ускратио даље гостопримство, а од хришћанског опела нажалост није било ништа.^[7]

На сахрани било је врло мало света. Једва да је неко дошао из Нафтагаса, а нико од њих није хтео или знао како да му одржи онај типичан самоуправљачки говор; „друг Никола био је добар радник …“, а наравно није било ни попа, јер је његово чинодејствовање владика забранио … Гробари су изненада од некуда донели ковчег и одмах почели да покојника закопавају … можда сам само ја бацио грумен земље — и били смо сви одмах слободни да идемо куд хоћемо, јер није било ни неке ни ракијице ни неког послужења … све је деловало као стравичан мук, бесмислено и глупо!!!

Међутим, баш да нас као анонимне не би похапсили наша „непријатељска група“ у Београду није посустајала по девизи „напад је најбоља одбрана“. Миша је био и даље у затвору, требало га је извући преко опште светске јавности на слободу. Тако смо се у мом поткровљу Миро Главуртић и ја договорили да свршимо званично просту и једноставну администрацију. По заиста демократском закону који су комунисти написали да би заварали слободни свет, што сам одавно схватао, а Миша нажалост није, мада сам ето ипак вољно упао у тај сос. За пријаву листа требало је навести име листа и главног уредника, пет потписа, и адресу листа, без таксе и ништа више. После кратког завитлавања у Савској улици, осећало се да је ситуација напета и да се нешто спрема

Мислећи да смо ипак завршили једну фазу у нашој акцији, обојица смо кренули до трамвајске станице на железничкој станици. И ту су нам пришли агенти и легитимисали нас. Мене су ухапсили, а Мира су грубо одгурнули да се не меша. Још до данас ми није јасно шта је то њега штитило? Да ли његова веза с католицима?.

Хапшење групе вршено је синхроно у Београду, Загребу и Задру. Данко је после причао како су њега и Маријана ухватили на пречац, да није стигао ни да се обуче и главачки су га стрпали у марицу за Београд. Није стигао ни да се „испразни“ па га је „притегло“ баш на сред аутопута „Братство и јединство“ тако да је марица скренула само мало на голу пољану поред аутопута. Затим су се опасне народне непријатеље извели, скинули им лисице и оставили слободу да се „онереде“ на брисаном простору, док су се специјалци с откоченим оружјем упереним у њих распоредили около. Био је то изванредан призор за пролазеће аутомобилисте, а можда и инспирација за неку могућу филмску интерпретацију овог „историјског“ догађаја, који показује колико је пропаганда индоктринирала сваког обичног човека, а нарочито „раднике“ Удбе. Шејка је ухапшен у Београду, не сећам се како је загребачкој групи прикључен Фрањо Зенко, тек смо се истовремено обрели у затвору 21. новембра 1966. године. Свакако у том тренутку Удба је строго водила рачуна да се прекине свака комуникација међу нама.

Ипак се, по мојој теорији да комунизам почев од крвавих репресалија 1944. године мора људским фактором да се дегенерише, догодило. Сâм поступак и однос према ухапшеним био је ипак нешто блажи упоређујући га с мојим претходним хапшењем 1955. године, када су ме ради понижења обријали и ошишали до главе, али ме нису тукли. Међутим, и онда је било већ боље него што су била моја непосредна искуства из 1946. године, када се обавезно после сваког и најбезазленијег хапшења пребијало, што сам нажалост и ја искусио на својој кожи. Фрањи Зенку одмах су прискочиле католичке калуђерице из Београда и донели му пакет. Католичка веза је, дакле, функционисала. Такође, Удба више није тукла, бар нашу групу, а можда су то радили невољно зато што смо били ухапшени због притиска СССР–а, а не због слабијег умртвљеног Титовог комунизма који није непосредно нападао Тита, већ му се улизавао кроз перо Данијела Ивина. Вероватно смо им били баласт, али је зато Миша Михајлов морао да буде жртвени јарац, а нас су хтели да се тихо отарасе, али то схватам данас а то ми није било сасвим јасно у оно време, а најмање је то било јасно непосредним извршиоцима прљаве акције, удбашима нове генерације као што је то био мој иследник Негосав Пантелић, мој вршњак рођен 1930. у Доњој Сипуљи подно Цера.

Често сам се питао шта је то у људима да се иживљавају толико патолошки да обичан човек у нормалном окружењу не може то да појми. Патологија се уствари поставља одмах у самом почетку — „вучјим улизавањем“. Познато је да сваки чопор, вучји или човечји, има овако некако срочено правило за своју улазницу. Сваки нови вук или човек у самом почетку мора да се докаже не шта уме, већ коју вештину уме да изведе, не да направи, не да изгради, не да створи, већ шта је у стању да уништи од онога што је већ створено, што је најлепше и најсветије, да оскрнави, уништи, да убије. У неким гангстерским филмовима примају некога у банду, није довољно само то да он хоће да краде, већ мора и да убије и да то што суровије и безобзирније уради да би био примљен у клан. Тако је и Бата Живанчевић из улице Сање Живановић у Београду, кад је тек као тек приспели млади партизан, направио непажњом неку релативно мању дисциплинску грешку; да би се искупио, и да не би био можда и сâм стрељан морао је да буде непосредни извршилац стрељања. Сâмо стрељање није пак смео да изврши суво аутоматски по команди, већ то у подворењу морао да извршава с јавно исказаним револуционарним одушевљењем. Није се у то доба смело ни тапшати у висини груди, већ изнад главе, да сви виде, а шта би били тек с оним који уопште не би тапшао? Бата Живанчевић, непосредно после овог ознашког „пријемног испита“ истакао се састављањем спискова народних непријатеља на Сењаку и Дедињу које треба стрељати, а и сам је био егзекутор, реквирирао је себи једну вилу на Дедињу у којој је једно време и становао. После је постављен за дугогодишњег директора Етнографског музеја у Београду где је мирно дочекао пензију и упокојио се као праведник. Нажалост мој отац пострадао је баш од оваквих типова иследника.

Удба, односно у оно доба Озна /Одељење за заштиту народа, прим. ур/ била је уствари клан огрезао у крви на коме се градио цео систем потоње комунистичке страховладе. Морао се цело време одржавати ниво страх дубоко контаминиран у костима, да би трајао годинама. Када би неко игром случаја успео да избегне комунистичко окружење, требало би му још неколико година док се не би успео да деконтаминира. Избеглим Кинезима од Маоцетунга било је потребно целих седам година. Тако је сведочио један Кинез који је могао тек после седам година да напише шта му се догађало.

Тако је било одмах после рата. Међутим, мој иследник 1966. године Негослав Пантелић био је већ друга генерација удбаша која се по много нечему разликовала од својих претходника ознаша. Наиме, он је био већ школовани и дипломирани правник, што га не правда. Наиме, био је из једног веома заосталог и сиромашног села, у коме се поред беде још страховито грубо и неукусно псовало, и међусобни односи у породици били су сурово груби. Малом Негославу школа је одлично ишла, хтео је да студира књижевност после педагошке школе у Шапцу. Једини начин да се даље школује био је да узме стипендију полиције, односно Удбе. Поред тога био је потпуно плаве косе плавих очију, дечачког изгледа, и увек обучен по последњој моди. Тако је на неки начин био одличан шпијун непредвиђеног изгледа, Путин који је могао да се увуче у свако друштво.

На саслушање дизали су ме после пола ноћи, како би ислеђење изгледало што мистериозније. Присутна дактилографкиња која је куцала ислеђење у неколико примерака, потпуно нов индиго је после сваке стране бацала у специјалну корпу, Пантелић, ме је питао само неке потпуно околне неважне ствари, које никакве везе није имало везе с оптужницом, једино сам ја убацио у записник на силу једну своју политичку мисао, која би могла неутрално да прође, тј. да је комунизам утопија и да нема реалне будућности, то јест да не може да репрезентује никакав материјализам нити просперитет, те пошто нема никакве стварне потпоре у истинитом стварном материјалном свету, фанатички неће да призна свој пораз, а камо ли да се покаје, већ прибегава гнусним лудачким лажима и крвавом тероризму, а ово све изазива постепено патолошке деформације у човековом бићу како код мучитеља тако и код жртве па и у ширем окружењу. Човек ван тог зачараног окрвављеног круга, те атмосфере ужаса у костима, а који то није проживео макар и уједном малом узору, то уопште не може да претпостави, и ту лежи опасност и узрок да овај систем може тако дуго да се самоодржава. Иживљавање приликом мучења политичких затвореника чини се из тог страха контаминираног у дубоко у костима како би се доказала своја верност и вера у комунизам, научни марксизам, лењинизам итд, и изнад свега у култ „мудрог руководства“ Тита, Стаљина, Римског папе, Мао Це Тунга, итд. Понеки прогоњени би се и потрудио да схвати и научи ту недодирљиву догму, док они који су је спроводили нису имали с тим уопште никаквих проблема, јер о томе по правилу нису ништа ни знали, важно је било само да могу да учине нешто најгнусније и да се при том извршењу лично истакну с неком својом што оригиналнијом фантазијом, као да рецимо јашу попове (у Дрежници у Горском Котару), убијају оца пред сином (код манастира Мораче), деру кожу живом човеку (у Кијеву код Београда октобра 1944) …, углавном нечим што до тада нигде није било виђено.

Не постоји такорећи човек који у тој тамници може да одоли и да не поклекне. Сирома Шејка пристао би одмах на сарадњу. По томе да ли неко по спољњем изгледу личи на јуначку мушкарчину, ништа не значи да ће се такав показати пред мучитељима иследницима. Интересантно је да је добар пример за то био мој пријатељ Бора Пекић, по спољашњем изгледу чист „крелац“, који крешти, показао се, међутим, на мукама као јунак, издржавши 14 дана а да нико није ни за тренутак отворио врата, у тој троугластој самици без прозора и вентилације^[8][8], оставши после тога и морално и свесно читав.

Ја сам за све те тортуре знао, поред до тада свог личног мањег искуства, али и искуства мог оца и других рођака, а нарочито пријатеља, и ту сам мало по мало израдио своју личну тактику за сваки случај. Пошто сам знао да имам бујну машту, и неки незадржив изазов да се зезам и спрдачим и у најтежим тренуцима када је то заиста неукусно и неумесно, а што би се могло сматрати и београдским менталитетом, тактика ми је била да заспем иследнике бујицом неважних информација, тако да их с њима заморим да ме ништа даље не питају. То сам спремао још од своје шеснаесте године када сам планирао атентат на Тита, дакле, да се не опирем да причам и признајем све и свашта и да кукам још пре него што добијем прву ћушку, да се правим већом кукавицом него што јесам, а да сакријем оно главно, односно то да ћу да убијем Тита што сам чувао као гробну тајну све до данашњих дана.

Та тактика ми је била прилагођена и томе што је општа широка јавност имала тешка предубеђења према мени, а да се ја томе нисам опирао, јер уопште за њих нисам марио. Многи су заиста били убеђени да сам заиста луд, да ме тако лудог издржава моја јадна мајка која трпи и од свога мужа који „лаје“ протов комуниста на сваком кораку, а после тога мора да нам носи пакете у затвор. На питање зашто сам пустио своју риђу браду, одговарао би рецимо: да имам „вилсонову“ болест, иако таква болест није постојала. Када ми је отац био ухапшен 1951. године, онда су се окупили пријатељи и комшије и саветовали моју мајку да ме одмах испише с факултета (као незахвалног идиота) и нашли су ми службу да будем курир у Америчкој амбасади. Тај став околине учвршћивало је и то што сам се без обзира на своју стварну сиротињу облачио као клошар. Такорећи никад нисам носио сако или машну, зими сам ишао у кошуљи, трчао сам где год сам ишао, и никада нисам носио нити имао зимски капут, носио рукавице, и слично. Нисам се чешљао а имао сам напрасно као ватра риђу косу, нисам пушио ни пио, чак ни кафу, нисам знао да играм, никад нисам био на игранци или некој домаћој забави — тајној журки на којој се свирао клавир, коју су онда припремале маме великосрпске буржоазије за своје девојчице из добрих кућа да не би ишле на комунистичке игранке с хармоником, на којима се, знало се, одигравају опште ј…...е. У оно доба на тим игранкама одигравале су се опште туче, тако да мислим да нико из моје генерације није могао да прође, био он за то или не, а да га то не закачи. Само смо нас четворица у Београду носили браде. То је био Миодраг Дадо Ђурић (1933–2010) са Цетиња, касније светски сликар из Париза, Урош Тошковић – Тоша (1933–) такође после сликар у Паризу, Вукота Вукотић – Тупа, архитекта са Цетиња (1933–2002), Леонид Шейка – Љоња сликар (1932–1970), и ја Пеђа Исус — они су се понашали веома слично мени.

Нисам знао да се коцкам, да играм карте, нисам се никад заљубио или имао девојку па ни загледао у девојке све до своје 25. године, чак ми озбиљно риђа брада није израсла све до 21–22. године.

Сви су били убеђени да са мном нешто није било у реду, а мени је то углавном и одговарало, нисам се томе много опирао, јер ми је давало више слободе и могућности у деловању, а мање одговорности. Тако, када су ме ухапсили 1955. године због првог доласка високих руководилаца СССР–а Хрушчова, Булгањина и Микојана, и привели у популарни „Синг–Синг“ у Бачванској 14 у великој празној соби с неколико столова и две столице, удбаши мени познати из Клуба књижевника седели су опуштено на столовима и поздравили ме: „Ево Исуса!“, „Како си, Исусе?“, „Уср´о сам се“, одговорио сам, правећи се блесавијим него што јесам, и скренуо атмосферу с колосека да ме бију на много лакше понижавање. На крају се то свело за мене и Тупу (Вукоту Вукотића) да су нас само обријали и ошишали нулерицом до главе, те су тиме задовољили своју потребу за перверзним иживљавањем. Другачије је прошао Цокан (Кемура) син муслимана, староседеоца Београда, познатог и угледног београдског адвоката, кога су убили комунисти због сарадње с Дражом Михајловићем. Кад су га привели, он је самоуверено одмах с вратију великим „победоносним“ корацима пришао иследнику који је седео за столом на другом крају велике собе пружио му руку и представио се: „Ја сам Цокан“ на то је из небуха добио страшан директан ударац у вилицу да је пао на земљу. „Носите га у ћелију да се опорави“ рекао је иследник.

Наравно за нас све као и за Цокана није се тада водила никаква евиденција. Много године касније када је требало да приложим разна уверења да бих могао да браним докторат на университету у Грацу, једно је било уверење да кандидат није осуђиван. Бојао сам се јер у то доба цео свет је признавао и дивио се крвавом кловну тиранину Титу, па ни Аустријанци нису били способни да разликују криминалце од политичких осуђеника. На срећу мој досије био је празан. Поводом овог поменутог случаја из 1955. године тек после два месеца добио сам штури штампани формулар којим се извештавам да је против мене обустављен поступак због „непријатељске пропаганде“. За неке раније случајеве нисам добио ни то.

Међутим, овај случај од 1966. године био је неупоредиво озбиљнији. (§100) Сви смо ми у то време имали припремљену најосновнију опрему да би лакше поднели затвор. (др Пешић) Нешто се више или мање од случаја до случаја могло и понети, ћебе, јастук, сапун, лекови, неки пут и оловка и хартија можда и нека цензурисана књига, ципеле без пертли … Мени је у оно време као младом и здравом било неупоредиво лакше него старијим и болесним. Нисам имао никакве потребе за некаквим лековима, имао сам све здраве зубе, а да их нисам никада и прао, нисам се бријао, био сам кратко подшишан, нисам имао наочаре, итд. Међутим, оно што је било најважније умео сам око себе да створим један затворен свет у унутрашњој чаури да би се преживела дуга неизвесност која те је чекала у комунистичком истражном затвору у коме нису важили писани закони већ неки непознати, неписани зависни од тренутне политичке ситуације.

Да интелектуално не закржљам и у истражном затвору сам писао, па чак и пројектовао. Нешто од тих докумената а сам и сачувао до дан данас. Ипак, конфисковали су ми веома драг пројект који на жалост нећу моћи да поновим, пројект цркве–маузолеја посвећене Хајлу Селасију. И то је онда била диверзија, јер је Хајле Селасије био уз Тита један од оснивача „несврстаности“, главне титологије. Сећам се да је маузолеј био оригиналан пројект инспирисан брушеним кристалима кварца које сам као клинац сакупљао и посматрајући их свашта замишљао. Између кристализације минерала и пројектовања у пропорцијама постоји велика сличност.

Други пројект који је у даљем мом развоју је имао далекосежни значај су су неке варијације Студенице, али с дуплим пролазним зидовима — тамницима. Ове скице свакако утицале на моје пројектовање Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици тридесет и три године касније. Срећом ове скице су сачуване и имао сам их на уму и помоћи док сам пројектовао мој по величини највећи храм и оне су биле важна карика у том развоју целовите идеје.

Такође само пројектовао и и варијанту „Сажете куће — Златибор“. У предузећу „Криваја–Завидовићи“. Ова лакоиндустријска кућа после дуге борбе била је пред самом производњом. Урадио сам био већ и детаље 1:10. Одмах после хапшења код железничке станице одвели су ме у моју канцеларију коју сам привремено држао са Сашом Еизинбергом док пројект не крене у производњу и запечатили све моје ауторске цртеже у орман директора Љубе Благојевића. Директор Љуба се био толико препао да му на памет није падало да у даље производи ову викенд–кућицу. Наиме, као борац НОБ–а имао је металну плочицу у глави.^[9]

Нажалост, наш народ је кукавица, неки моји драги и присни пријатељи, ником поникоше када сам био ухапшен. Поткровље које је обично било дупке пуно нарочито средом, сада је одједном било празно. Само се изгубљени тип неки Шибалић, иначе графичар штампар, појавио једне среде, и када је видео празно поткровље упитао Бебу (моју жену) „па зар данас није среда“?

Међутим, било је и увек има и храбрих, као што мајстор инсталатер из Босне Данило Арсенић који је радио за мог оца пројектанта централног грејања, долазио кришом код нас и за цело време робијања мог оца редовно нас материјално помагао. Тако су се за кратко време мог заточења у истражном затвору појавило само њих двоје.

То су били Милић Станковић, сликар који се понудио да нас материјално и морално помаже, као и Александр Саша Эизинберг, грузински Јеврејин који је провео рат кријући се у четама Краљевске југословенске војске у отаџбини, на Хомољским планинама док је његов отац дипломирани архитекта из Минхена оставши у Београду трагично убијен жртвујући се за своју породицу. Између два рата стари Матвей Эизинберг је као истакнути грађевински предузимач изградио монументални храм Светог Марка у Београду. Саша Эизинберг је данас председник београдске Јеврејске заједнице, а син му Матвеј живи у Израелу. Све је ово описао у књизи „Писма Матвеју“ за шта је добио награду Јеврејске заједнице

Признајем у затвору сам био с времена на време у духовној кризи. Истина нисам био ометен дружењем у групној соби, где би ми дружење с правим криминалцима омело снагу да било шта посебно радим, а из кризе се излазило одмах чим је нешто, па макар то било минимално могло да се ради. Ово је била предност самице у којој смо били посебно затворени сва петорица.

Централни затвор у Бачванској у Београду

Били смо тотално затворени. Нико није могао да зна ко је у суседној ћелији да би се с њим макар куцкањем Морзеовим знацима могао телеграфисати. У ћелије се улазило из наспрамних улаза с наспрамних ходника. Тако је у суседну ћелију улазио онај из наспрамног ходника, да са суседом никако није могао да се сретне у пролазу било којим случајем. То је било смишљено веома лукаво не штедећи рационални однос корисног и комуникационог простора што је за нас архитекте један од параметара квалитета пројекта (види скицу).

Скица ћелија у Централном затвору у Београду, где је била смештенеа „Задарска група“ 1966.

Тако је наша група од петорице заузела цео веома дугачак попречни унутрашњи блок у оквиру Централног затвора у Бачванској улици бр 14. Висина ћелија и ходника била 4 метра, а прозори у ходницима били су постављени високо тако да се није могло да види шта се догађало у затвореним унутрашњим двориштима. Ћелије уствари нису имали уопште непосредно отворене прозоре према дневној светлости, већ је само изнад улазних вратију било постављено зазидано армирано стакло, које се није отварало, које је гледало на ходник и преко ходника на високе прозоре. Када сам био ухапшен 1955. године није уопште било ни природне вентилације, већ је вентилација увођена вештачки кроз лимене канале. Сећам се, пошто је тада било топло да смо се гушили у претрпаним ћелијама. Кукали смо и викали, „ваздуха, ваздуха…“, падали у несвест, лупали да нам укључе ту примитивну вештачку вентилацију која очигледно није радила како треба. Међутим, већ 1966. власти су најзад закључиле да попусте и да потпуно укину тај систем немогуће душегупке, те су разбили узидана армирана стакла и пустили да се исто као светлост ћелије ветре преко ходника. Нажалост, у ћелијама је и даље био полумрак усред бела дана и само су ми младост и изванредне очи омогућавале као и велики капацитет плућа пливача да тако преживљавам, па чак да пишем и цртам. Само по једна гола прљава сијалица од 60 вати у ходнику шкиљила је кроз онај разбијени унутрашњи прозор. Уопште, то је био нов комунистички изум да се затвореницима укине не само слобода, него и сама помисао на њу, па и поглед на слободну природу и удисање слободног ваздуха. Сећам се да су једно за другим ницали дашчани заклони на затворима који су били изграђени још пре рата, и на којима су до тада биле само оне класичне затворске решетке. Тако су се даске, односно закуцани капци прво појавиле на прозорима затвора на Ади Циганлији (где се причало да је убијен Дража Михајловић) које су само танко биле одшкринуте према небу, а последње даске биле су постављене на славној „Главњачи“ у центру Београда.

Међутим, ја лично нисам дозволио да ме хвата паника и да правим неке ексцесе које би могле да доведу дотле да ме тако испребијају да се више никад не бих могао да опоравим, па сам тихо гајио своју физичку кондицију. Имало смо по затворским правилима један час соло шетње у затвореном дворишту уз присуство само једног чувара. Питао сам за дозволу да ли могу тај један час да трчим, и добио сам је. Тако сам по свим спортским правилима трчао, прво лако и кратко загревање, затим снажне и дугачке кораке, па онда исцрпљујуће све од себе, и, на крају, постепено опуштање, све тачно један час. Згранути чувар био ми је са својим часовником као неки тренер. Такође сам сатима правио гимнастику у ћелији, и нешто што сам измислио, сасвим невиђено. Ћелија је била широка тачно један и по метар, и када се упрем ногама и рукама, као паук–спајдермен могу да се по ћелији високој 4 метра пењем горе — доле с главом на доле, с главом на горе, наопачке, наузнак, уздуж и попреко и тако све док не почнем да клецам и паднем блаженим умором на даске од кревета. Но ни то није увек могло да задовољи мој вишак енергије, него тако једном, када је сатима по ходницима била језива тишина, заурлам стравично из петних жила, само да се нешто деси, па макар шта то било. Упадне узбуђен чувар, неки простосрдачни сељак и продере се „Шта је, шта је?“, „Знаш, друже, …. ја сам живчани“ — одговорих. Он као да је то јасно разумео и залупи одмах врата, и ходници опет утонуше у мртву тишину.

Међутим, ми смо опет у тим мртво глувим дугачким ходницима изоштривши сва немушта чула опет ухватили везу међу собом.

Прво, ишли смо у шетњу један по један. Углавном су сви знатно скраћивали дозвољен термин шетње и после само неколико минута и одмах се враћали назад у ћелију, а најмање се шетао Миша.

Такође, делио се оброк који је био толико одвратан да ни ја у почетку нисам могао одмах да га поједем, нарочито је гриз–гершла била лепљива као „чок–малтер“ да се с њом одмах могао малтерисати плафон. Одмах се затим зачуло како сва друга четворица једни за другим просипају ту одвратну гершлу у клозет чучавац и затим пуштају воду са чесме над чучавцем да га исперу. И ту сам се као и у свему разликовао од групе, погледам ја около наоколо ту алуминијумску војничку порцију и на крају мало помало покусам баш све. Јесте да порција је била одвратна али је била обилна. То ме је на жалост за то кратко време довело до тога да сам се први пут у животу нагојио преко 100 кила, тако да су почели да ми се тресу шкембони.^[10]

Међутим, пажљиво ослушкујући како ко хода ходником, како дише или стење, којом брзином баца у чучавац гершлу, колико бесно затим пушта воду, тачно сам идентификовао да је то наша група и ко је ко редом у ћелијама. Миша је био у крајњој, итд. Пало ми је напамет да само ми знамо руске сибирске робијашке песме коју смо сви ми са слухом и без слуха знали. То је била мелодија–рефрен песме коју сам ја онако, као за себе и у себи певушио, односно звиждуцкао:

„Поморили гади поморили,
поморили воюшку мою
Золотие власи поседели,
на чужой Колимской сторони“.

Један по један мој саборац одмах је препознао знак, и одмах првом приликом неприметно одговарао на ову својеврсну лозинку, тако да су ходници жуборили и били зачас заражени њеним ехом. Међутим, један међу нама као да је био глув, у сваком случају иако је похађао својевремено музичку школу није имао слуха, или уопште није марио ни за шта. Ја то тумачим његовим руским карактером. Рус осећа да их има 200 милиона и не боји се ничега, не рачуна ни с каквим шпекулацијама. Ја као Србин, могу нешто да урадим на пречац, уз инат, па да буде шта буде, али и да признам да сам цело време сам мислио да ли ће ме опет тући, да ли ће ми опет разбити нос, шта ће бити с мојим родитељима мојом каријером итд. Увек ми је пред очима била једна веома позната слика из доба битке за Москву када је у немачком окупационом часопису у Београду била објављена једна слика како Немци вешају двоје младих Руса, она је већ обешена, а он гледа весело у простор, као да хоће да каже џелатима, „шта нам можете, нас има 200 милиона''. Нешто од тога имао је и Миша. Када је најзад укапирао шта се звижди, не тихо него громогласно је заорио лозинку да смо се сви по ћелијама престравили.

Доносили су нам хартију и оловку да пишемо жалбу, наравно да је све то било формално, али сам ја писао не само оно што је ради света била званично него сам писао и неким важним политички комунистичким личностима за које сам мислио да би ми могли помоћи. Мој адвокат по мом избору био је данас познати Срђа Поповић, с којим сам се познао из пливачког клуба, али то није било због њега, него због његовог оца који му је стајао иза леђа и који је био један од најмоћнијих адвоката у Београду, који је пре рата бранио и Ранковића и имао за мене неразумљиву прођу и на Истоку и на Западу, заступао многе амбасаде међу њима и Совјетску. Међутим, најважније је било то што ми је стари адвокат Поповић био уствари вишегодишњи мецена, јер сам за њега пројектовао и изградио више кућа, адаптација и реконструкција, све без уговора на дивље, а увек ме је плаћао на време и то више него што би тражио. Такозвани „Конак Поповића“ који сам изградио у Гроцкој 1964. године можда је једно од најбољих мојих дела, и Поповић ме је веома ценио. Срђа Поповић који уствари у име оца оперативно долазио код мене у затвор према тренутној политичкој ситуацији предвиђао ми је три до четири године затвора! Ситуација је била крајње озбиљна ако се нешто не деси.

Једног дана су ми тако ставили лисице и стрпали у марицу и одвезли у Окружни суд у Масариковој улици, пред истражног судију Мојсија Шћепановића, високог преко два метра, а мени се чинило да му је само глава пола метра. Но страшно је било то што је Мојсије био удбаш старог кова. Да је био иследник сигурно би ме тукао, а овако као истражни судија — замало. Његов речник, његово псовање и вређање била је права слика изгледа крвавог револуционарног комунистичког клана крви из 1944. године. Помислио сам у тренутку, ако нисам успео да убијем Тита, овога ћу морати свакако, само ако успем неко да се из ове кризе извучем.

Међутим, с друге стране већ се осећало у ваздуху као пред олују да се политичка ситуација ипак мења, мада овај и даље тера своје што у том тренутку ни власт од њега не тражи, јер сам у ћелији читао новине. Он, изгледа да то није пратио, и као да је још био крвав од 1944. и још није преживео мору, данас познати постсиндром који доживљавају ратни ветерани, али у овом случају још није обрађено шта доживљавају џелати. Међутим, брзо сам га занемарио као већ неважног у општој лудачкој игри, јер прва прогноза мог адвоката Срђе била је већ застарела да ћу добити до четири године. Наиме, у затвору сам се претплатио на Политику па се могло видети да почињу нове чистке, у којој ће пасти до тада неприкосновени Ранковић. Српске будале су веровале да је Ранковић велики Србин, који спасава Србе, а уствари Тито га је искористио да заврши прљави посао, а сада је дошло време да га се отараси. На крају, моја жена Беба (Милица) ударила је Мојсију невиђену психолошку ћушку. По правилу ужа породица има право да се непосредно информише код истражног судије. Посете се компликовано административно заказују и после много понижења још се дуго чека у ходнику док се судија не умилостиви да прими забринуте и очајне рођаке. Беба је се, истина, са осталим породицама оптужених пријавила и заказала пријем, али је на информативни разговор закаснила, и Мојсије ју је морао да чека читав час, што је до тада било невиђено. Мојсије је увек користио прилику да додатно моралише и малтретира и да се иживљава над породицама окривљених. Мојсије је запањен упитао моју жену: „Зар се ви не бринете о свом мужу?“, а она је одговорила: „Не, нимало“. Племенски дивљак није имао нимало духовитости да прихвати неку игру.

Карикатура Иве Кушанића о „Задарској групи“, Политика, Београд, 25. 11. 1966.

Још пре него што сам био пуштен било ми је јасно да ће се то догодити због неке промене у Титовој политици, али сам се превентивно држао још увек у атмосфери онога „три–четири године“. Међутим, једне ноћи, односно тачно на Нову Годину 1967. пребацили су ме у једну групну собу где никога нисам познавао, већ само по сликама препознао сам Милована Ђиласа. За ту једну ноћ за неколико сати ја сам се с њим већ сукобио. Чуо је да сам архитекта и националиста, и изнео ми тезу, да из наше историје не може ништа значајно да се извуче сем народних песама из ХVIII века, а Грачаници би само требало додати точкове и везати је канапом и возати по Нотрдаму у Паризу. Док сам га ја оптуживао да је убица крвавих руку до рамена...^[11] С том препирком тачно у поноћ отишао сам с њим не код својих родитеља, већ код Јована Баровића у улици Народног фронта. Оштар дијалог се наставио све док ме Јово није опоменуо да се „не напада гост у домаћинској кући“ и ја сам ето ућутао.

Имао сам срећу, закачила ме је општа амнестија после пада Ранковића, међутим, једини од нас пострадао је ММ. Нису нас пуштали све одједном већ једног по једног, вероватно су применили тактику да нас посвађају, да посумњамо једни у друге, да је неко имао неку тајну везу да је био убачен провокатор па су га зато раније пустили. Међутим, сигурно је да у томе нису успели.

Карикатура Иве Кушанића о „Задарској групи“, Политика, Београд, 10. 12. 1966.

 

После свега

Године после тога док је Миша робијао седмогодишњу робију, Данко је долазио у моје поткровље и ту писао биографију Милована Ђиласа кога је тада и посећивао, за коју је унапред добио паре. Није ми познато да ли ју је икада завршио! Такође ја сам приликом тада честих боравака у Загребу спавао код Данка прво у Волтиној улици, а после у већем стану који му је додељен. Упознао сам присно и његовог брата Славка који замало да ми изда неко моје писаније, па и његову „Mutti“. Такође, посећивао сам редовно Јоза Ивићевића и са свима сам упознавао и своје аустријске пријатеље када би се нашли у Загребу, као што је био Јорг Мајер и Хари Балох из Граца.

Осамдесетих година пројектовао сам и градио Црквени дом у Бирмингему у Енглеској и на пропутовању кроз Лондон навраћао сам и провео по коју ноћ код Даниела Ивина, његове друге жене и малог сина. Из те позиције разгледао сам Лондон.

Једном када ме је Данко пратио на авион добио је срчани напад и ја замало да нисам изгубио авион.

Године 1994. нашао сам се на градилишту цркве у Ханоферу. Био је рат у пуном јеку, а ја сам пројектовао цркву у нашој традицији. Све што је у нас у традицији у нашој земљи изводи се просто и једноставно, док то у иностранству изгледа да је немогуће. Наиме, хтео сам да изведем класични цариградски зид, три реда опеке једна ред камена, са широким белим спојницама, који има и значење православне реченице, као што то чине арабеске на џамијама. Већ сам се с таквим зидањем био прославио у Енглеској и хтео сам да то упркос тешкоћама поновим и овде. За црвену опеку сам путовао чак у Данску, а камен сам ипак нашао на једном оближњем брду у самој Немачкој. Нашли смо мајдан, али вађење камена из мајдана био је проблем. Наиме тих димензија како је то мени било потребно није било спаковано у палетама на стовариштима, па се није могло ни продавати, а мајстори у мајдану који би то радили били су изузетно глупи и скупи. Међутим, власнику мајдана смо ја и локални Србин Данко Славуљица, зидар из Добоја, били симпатични па нам је ђутуре поклањао неке гомиле већ извађеног материјала, само да га одмах носимо да би се рашчистио терен за пролаз. У Немачкој клесари су уско специјализовани, једни само тешу камен, а други га само узиђују. Проблем је изгледао нерешив и бесмислено скуп, а друго немачки мајстори су то могли да ураде само на неки свој начин који нама није одговарао.

Срећом, или несрећом у Ханофер је непосредно избегао из Задра Милан Корда (последња адреса Батајница) који је био зидар клесар а жена му је била врсна куварица, и они су одредили себи животни план, и сву своју уштеђевину и огроман рад уложили у зидање једног малог хотела пансиона на самом мору за који су били заиста способни да га „одрживо“ воде. Таман су завршили посао и изненада су се појавили усташе, покупили под неким изговором све Србе из околине и извели их на једну пусту пољану да их пострељају. Међутим, појавио се онај непостојани члан наше задарске групе Давор Арас, кога ја лично нисам ни видео, јер је био заточен у некој викендици на Корнатима, а иначе истакнути утемељивач ХДЗ–а. Неким замешатељством с наводним чекањем неке потврде да ове Србе треба одмах стрељати направио је забуну и сукоб међу џелатима који нису били баш сви ради да чине злочине, па је тај тренутак група Срба инстинктивно искористила и дала се у бесомучни бег, док је Арас спречавао острвљене да пуцају за њима. Корда се толико залетео с те пољане да се ко зна како обрео у Ханоферу и затражио помоћ од још активне организације четника. Четници су били ратни заробљеници Југословенске војске још од 1941. који нису хтели да се врате у од комуниста окупирану Југославију, и који су били главна окосница изградње цркве у Ханоферу. За 40 година уз огромне жртве скупили су неких пола милиона ДМ за градњу али то је био неопходан улог да се почне. Неке иконе из њихове логорашке цркве живописане на немачком војном шаторском крилу пренете су Нову Цркву Преноса моштију Светог Саве и могу се видети и данас.

Тако сам добио нашег правог и врсног српског народног мајстора, Далматинца, и могао да завршим посао без проблема. „Господине, хоћете ли овако, или овако?“ и при том лако крцне чекићем и камен увек пуца тачно како је замислио. Разумљиво је, јер је цео свој несуђени хотел на мору својим рукама назидао од камена. Тако је настала цела фасада цркве у Ханоферу која је била део Светске изложбе „Експо 2000“ због чега сам добио шенгенску визу и присуствовао њеном освећењу коју је чинодејствовала његова Светост Патријарх Павле.

Међутим, прођоше још три године и изненада ми се из хотела „Касина“ телефоном јавила тајанствена група:

— Овдје др Твртко Јаковина, хисторичар, из Загреба, с пријатељима, да ли можемо да се сретнемо?

— Можемо у ресторану „Зора“ (који тада није био модернизован).

— Како ћемо се препознати?

— Па, имаћу каму у зубима.^[12]

Наиме, Данијел Ивин и Твртко Јаковина били су покренули да се у Задру одржи конгрес дисидената. Ја сам, ето, добио лично уручену понуду коју сам одбио, јер нисам дисидент. Дисидент је разочарани комуниста, а ја никада нисам био комуниста, нити мислим да има икаквог смисла да се тај монструозни систем поправља. Уосталом, рекао сам доћи ћу у Задар када га ослободимо. У том смислу водио се разговор у немодернизованој кафани „Зора“ (слика), јер заиста сам мислио да идеолошки од тог догађаја не треба правити никакав култ. Ипак сам ради фер односа послао Јаковини компјутерски скенирани текст „Задарске декларације“, јер сам га ја једини сачувао у целини, а Јаковина ми се на томе захвалио.

Касније сам сазнао да је Стипе Месић преместио Конгрес дисидената из Задра у Загреб, због могућих провокација ХДЗ–овског екстремисте Давора Араса!? Такође сам преко интернета сазнао да се Давор развео од Терезе и да је она умрла као заслужна ХДЗ–овка. Када додамо томе да ме Фрањо Зенко у Београду 1990. године није препознао, онда ми је постало јасно да треба да се манем ћорава посла с Хрватима.

Још у Загребу, пред сам рат ја нисам могао да се споразумем с Данком колико је Срба и Јевреја убијено у Јасеновцу. Ја о томе нисам читао већ сам то својим очима видео. Године 1944. новембра месеца видео сам лешеве дуж целог порушеног Београдског железничког моста од једне обале до друге где је Сава широка 215 метара. То ми нико до сада није објаснио — ни комунисти, ни Хрвати, ни Европа. Такође, порушено је десетина мојих црква ван ратне зоне које сам ја лично пројектовао и изградио на територији данашње монструозне геноцидне Хрватске, а због тога у тој „правној“ држави нико није одговарао. •

Након свега: у кафани „Зора“ у Београду 2003. Слева на десно: Данијел Ивин, Предраг Ристић, непознати донатор, Твртко Јаковина, Никола Баровић и Михајло Михајлов.

---

Библиографска напомена

Матеуш Сокулски (Mateusz Sokulski), пољски слависта и историчар, који говори одлично српски без акцента, докторант университета у Вроцлаву, посетио ме је 2. јуна 2016. године. Наиме, потребно је било да му помогнем јер је радио докторат који укључује и нашу политичку „Задарску аферу“ из 1966. године. Пошто сам у афери био непосредни учесник, скенирао сам му моју целокупну архиву, и остао са њим преко е–поште у пријатељском контакту. Плод ове сарадње је и наведени чланак Сокулског:

• Sokulski, Mateusz (Instytut Historyczny Uniwersytetu Wrocławskiego). "Mihajla Mihajlova droga od badacza literatury rosyjskiej do dysydenta (1964–1966): Możliwości podejmowania niezależnych działań w Jugosławii w latach 1948–1966",  Letnia Szkoła Historii Najnowszej 2015 : referaty, pod redakcją Jakuba Szumskiego i Łukasza Kamińskiego, Instytut Pamięci Narodowej / Komisja Ścigania Zbrodni Przeciwko Narodowi Polskiemu, Warszawa, 2016.

Такође од интереса:

• Ауторска страна са текстовима Сокулског на Академија.еду
  

---

ДОДАТАК
Загребачки досије 23998, I Михаjлов Михајло

(...)

НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ

Успркос званично декларираног „братства и јединства“ није никаква тајна да у Југославији постоји национални проблем, који у мирним временима тиња, али се при првом вјетру може распламсати у прави пожар. Посебно у ХР/ватској/ и СЛ/овенији/ су необично јаке сепаратистичке тенденције, које спречавају Уједињење свију опозиционих снага и тиме иду на руку снагама тоталитаризма. и веома често је појава националног питања само крива пројекција социјалног незадовољства. У доба стварања супер-држава, уједињења Европе, итд. Сваки сепаратистички покрет је дубоко анахронизам и у бити ништа не рјешава. Довољно је погледати такове државе као што су Мађарска или Румунија, национално монолитне, али са тоталитарним режимима, па да се уочи, да међу њима и многонационалим државама као што је Југославија или СССР битне разлике уопште нема.

Национално питање се не рјешава и не може ријешити у плану дезинтеграције државне заједнице, већ једино у плану социјалном у демократизацији цијелог система, што само по себи води могућности претварања федерације у конфедерацију законским путем, па чак и легално издвајање из конфедерације. Међутим, пут ка томе лежи кроз демократизацију система, а не кроз сепаратизам без обзира на систем. На томе играју веома често комунистички лидери у жељи да стекну популарност у својим републикама.

(...)

На основу саслушања која су до сада обављена над Леонидом Шејком, Зенко др. Фрањом, Даниелом Ивином, Марјаном Батинић и Предрагом Ристићем, може се констатовати да именовани углавном признају дјела и радње по којима су окривљени. Сви се слажу да је творац идеје о покретању независног часописа „Пут“ М. Да је он због тога са свима њима одржавао контакте и давао иницијативе за све подухвате и састанке.

ШЕЈКА...

Присуствовао је састанку који је одржан октобра ове године у стану Предрага Ристића на коме су присуствовали М. Михајлов, Марјан Батинић, Д. Ивин, Јован и Душанка Баровић, Ф. Зенко, М. Главуртић, Ј. Хорватски, Милица Мирић и др. На овом састанку изабран је за главног и одговорног уредника Даниел Ивин за предсједника издавачког савета, С. Машић задужен је за техничку обраду часописа. За секретара редакције изабрана је Душанка Баровић.

Код Јована и Душанке Баровић. Слева на десно: Данкова жена, Јован Баровић, Предраг Ристић, Михајло Михајлов, Милица — Мишина љубав и Даниjел Данко Ивин

На овом састанку (пошто је раније запажено да између М. Михајлова и Ивина постоји неко размимоилажење у политичким схватањима око концепције часописа) М. Михајлов је инсистирао да се искристалишу политичка питања и ставови између њега и Ивина, као и да се искристалишу ставови око свега онога шта ће часопис у себи да носи. М. Михајлов је заступао линију да часопис буде потпуно независан од линије СКЈ /Савеза комуниста Југославије, некада Комунистичке партије Југославије, прим. ур./ и каквог утјецаја Партије на часопис. Ивин је имао супротно мишљење и залагао се да се кроз часопис подрже „либерални ставови“ неких наших највиших политичких функционера и да се омогући њихово учешће у часопису.

Признаје да је са Михајловим раније разговарао о концепцијама за издавање независног социјалистичког часописа, који би требао да на демократски начин да расправља све проблеме и односе у нашој земљи.

(...)

Окривљени др. Фрање Зенко признаје да у Задру, након што је покретач скупа за оснивање и регистрацију независног часописа ММ био лишен слободе, он поднео пријаву за одржавање скупа. С обзиром да скуп није могао бити одржан, он и Даниел Ивин сачинили су једну декларацију, Задарска декларација у чијем коначном тексту, поред њих, учествовали су и остали потписници декларације. Ова декларација према изјави Зенка, требала је да послужи као докуменат са којим би се оградили од разних тумачења и нагађања у вези са покретањем часописа. Истиче да нису дали декларацију ни једном страном репортеру нити новинару. Међутим, како се декларација налазила умножена на столу у стану ММ не искључују могућност да ју је неко од дописника узео. Лично је видео декларацију у рукама Десе Тревизан, дописника Лондон Тајмса у Бечу и дописника John Esrli /sic/ из Рима. По њему у декларацију су изражени критички ставови на стање непосредног политичког живота везаног за улоге СКЈ, због чега је сматра у грубим цртама приказом улоге СКЈ у неким областима живота.

(...)

У првом саслушању Данијел Ивин је изјавио да је у контакт с М. М. дошао преко Штефице Ђилас.

Посетио је ММ у Задру 23. тг којом приликом му је Михајлов дао отворено писмо Председнику Републике, нацрт за независни часопис и текст чланка „Шта се догодило у Југославији“. У овом чланку ММ говори о догађајима после IV пленума. Наводно одмах је изјавио своје неслагање са текстом чланка „Шта се догодило у Југославији“. На поменутом састанку Ивин је дао Михајлову три текста својих чланака „О револуцији“, Анализа прегледа стања – историја СКЈ у вези са II и III пленумом ЦК СКЈ у 1949. години прегледом за изучавање тог времена и текст под насловом Развој ставова руководства КПЈ о путевима социјалистичке изградње од V до VI конгреса.

Био је у Задру 5. августа ог и састао се у стану Зенка Фрање, са њим, М. Михајловим, Чолак Николом и Арас Давором. На овом састанку М. Михајлов им је прочитао имена око 20 учесника који треба да учествују на скупу у ЗД, међу којима и имена: Ристића, Шејке, Боже Павловића, Рељића, Драгоша, М. Батинића, Јозе Ивићевића, Душана Пирјавеца Козбека, Звонимира Берковића, објашњавајући том приликом ко ће доћи од њих. а ко можда не.

(...)

Он је истакао да физиономија часописа треба да буде супротна ставовима и политици СК, нарочито када је у питању развој према беспартијској самоуправној социјалистичкој демократији. У сваком случају истиче Ивин, Михајлов је желео конфронтацију на страницама часописа према СК. Након доста дуге дискусије очигледно је било да се Баровић, он и Зенко нису сложили са њима, али се нису супротставили Михајлову.

На састанку код Шејке присуствовали су М. Михајлов. Маријан Батинић, Фрањо Зенко. Јосип Хорватски. Мирослав Главуртић, Предраг Ристић и он.

М. Михајлов

Кривични поступак покренут је такође и против осуђеника М. Михајлова који је, ради саслушања по предмету окривљених из његове групе, доведен из казнено-поправног дома Пожаревац.

У вези са тим изјављује да је још у децембру 1965. године написао елаборат о могућности оснивања отвореног опозиционог штампаног органа у оквиру позитивних законских прописа.

Са овом мојом идејом, каже, у Загребу су били упознати: Јосип Ивишевић, асистент Правног факултета, Маријан Ципра, асистент Филозофског факултета, Маријан Батинић, службеник, Томислав Југовић, адвокат из Задра, др. Фрањо Зенко, асистент ФФ, Давор Арас и његова жена, Никола Чолак и друга мање важна лица.

Окривљени Баровић Јован...

- Из копије писма Ивина упућеног М. Михајлову, које је овај 21. X. 1966. године упутили Јовану Баровићу очито се види инсистирање Ивина на изналажењу заједничког становишта у вези са рехабилитацијом Ђиласа где он свој став формулише следећим речима.

„... Управо зато ја говорим и то консеквентно од момента нашег првог сусрета да је наша једина дужност опрезно, али сигурно рехабилитирати Ђиласа у савременом друштву и стању, као најзаслужнијег човека управо за све позитивности и квалитете данашњег друштва и стања, како би могао учи у токове савремених друштвених кретања Југославије и повести се више способности и успеха према даљној демократизацији.“ Све друго, каже Ивин, за њега не долази у обзир.

У писму од 8. XI 1966. године у коме је такође послао копију писма упућену Михајлову, Ивин поново подвлачи да је један од главних задатака часописа да изврши рехабилитацију Ђиласа. У овом писму Ивин наглашава да је поред тога циљ часописа да буде слободна политичка трибина демократских схватања ван идеолошке контроле СКЈ, па у вези са тим наглашава:„Треба подржати прокламирану тенденцију СКЈ да створи друштво без партије, па тако укине и саму себе, а у случају неуспеха те идеје политичке странке је накнадно лако формирати као и у случају изненадне непредвиђене потребе“. У овом писму Ивин обавештава Баровића да ће „одмах по доласку у Београд“ сјести са Михајловим и написати заједнички предговор за први број часописа. У копији писма Михајлову Даниел Ивин оштро замера што му је послао летак „Социјалистичке странке Хрватске“ кога он назива „сепаратистичке глупости“ које њега савршено не интересују. Обавештава га да ће му летак вратити када се виде у Београду.

220. 6. 8. 66. ДИО ВЕЋЕ ЦЈЕЛИНЕ, БЕЗ ЈАСНЕ ОЗНАКЕ ПОЧЕТКА

У кривичном поступку против Михајлов Михајла изузето је писмо Др. Боже Павловића од 30. 7. 1966. г. Између осталог он обавјештава Михајлова да ће присуствовати скупу као гост и да не долази у обзир за функције у уредништву и редакцији. Те послове по његовом мишљењу требају преузети млађи и амбициознији људи. Уз неке примједбе на нацрт програма и своју биографију, писму је приложио преднацрт декларације с приједлогом да се штампа на уводном мјесту часописа. Текст преднацрта декларације часописа:

„Знам да је тешко почети, да је истрајати још теже, а да је успјети најтеже. Па ипак, покрећемо овај часопис свјесни свих тешкоћа, опасности и посљедица. Више од 20 година није било слободног јавног гласила доступног грађанима за изношење разлога за и против једне мере, једне политике и једног погледа на свет. Та дуготрајна умуклост, прекривена гласним одобравањем и пљескањем длановима, створила је скоро навику да се о јавним и битним интересима земље не дискутује, да се прихвата без поговора све што долази с врха, да се брига о јавним пословима препусти другима. Комунистичка партија је имала и има све више конце у својим рукама. Радила је и ради несметано, суверено, позивају се на народну вољу и повјерење, увек избегавајући да се отворено суочи са правима и слободним мишљењем народа.

Сматрамо да је овај рок од 20 година био сасвим довољан да комунисти покажу и докажу на делу шта су способни да створе и ураде за народ и државу. и они су то показали. Њихове успехе нећемо спорити свуда гдје они постоје, али нећемо пропустити да кроз призму критике осветлимо и оне стране које они нерадо откривају: пропусте, грешке, неуспехе и неправде на свим пољима и нивоима, гдје су почињене или се налазе.“

/Крај извода из загребачког досијеа о Задарској групи/

 

---