Предраг Ристић

Премлаћивање на Техничком факултету Београдског университета 1952. године

Писано 2004

Приредио Зоран Стефановић

УВОД

Да би се боље разумело како је проистекло моје сведочење, износим кратак опис времена које је претходило и довело до премлаћивања по свом личном виђењу и схватању.

Кратак подсетник догађаја: Како су комунисти успостављали власт почев од 1941

Прва фаза: Светска револуција — припрема

• На „научној основи“ са центром у Коминтерни. „Словене треба истребити као највећег непријатеља радничке класе, јер ометају светску револуцију“ — Маркс & Енгелс, такозвани „млади Маркс“.

• Ликвидирање свих српских комуниста у СССР–у одакле се вратио само Хрват Тито, претходно истакнут као „хватач живих језика“ 1914. /На фронту у Западној Србији, прим. уредника З. С./

• Борба против великосрпске буржоазије, била је обавезна и прва комунистичка заклетва (Петар Стамболић)

• Друга обавеза свих чланова комунистичке партије била је да пишу латиницом (Пета земаљска конференција у Загребу 1940.)

• „Ми се не боримо за незнам какву Југославију, већ за свободу Совјетског Сојуза“ Тито & Кардељ, Ужице 1941.

• Обећање Шиптарима да ће им се предати Косово „Само да се смири великосрпска буржоазија“, Бујан — Павле Јовићевић 1943.

• Компромисно измишљање новокомпонованог народа Македоније. Светозар Вукмановић – Темпо на конференцији са комунистичком партијом у бугарској фашистичкој војсци у Скопљу 194?

• Измишљање црногорског народа (Милован Ђилас)

• У ратној гужви ликвидирање (убијање) свих претпостављених потенцијалних класних непријатеља почев од акције Петра Драпшина у Херцеговини још 1941.

• Заобилажење логора у Јасеновцу

• Стварање Титове Југославије чак и без учешћа српске комунистичке делегације у Бихаћу и Јајцу .

• Терористичко англо–америчко бомбардовање свих српских градова на Васкрс 1944. године, на захтев Тита и Коче Поповића, као што су Београд, Нови Сад, Ниш, Лесковац, Подгорица, Задар, Краљево, Крагујевац….., а да ниједан хрватски град није бомбардован, иако је у њима радила немачка војна индустрија као нпр. „ИГ Фарбен инд“ у Загребу (касније „Кемобоја“)

Друга фаза – хватање власти

• Оснивање ОЗНА–е,

• Прво појединачна зверства — Кијево, где су октобра 1944. везали Недићевог жандарма за бандеру и где су му живом драли кожу; убијање поштара само зато што су имали униформу — а по унапред припремљеним списковима за масовно изненадно убијање и затим пљачкање свих „народних непријатеља, богаташа, сарадника окупатора и шпијуна“, ради освајања власти. Уграђивање страха у костима које доводи до померања свести.

• Убијање целокупног свештенства из епархије Црногорско–приморске и владика Јоаникија, Иринеја….. протеривање владике Николаја Велимировића а и погром осталог свештенства — убиство целокупног братства манастира Острог, масовна стрељања код Зиданог моста и Блајбурга уз помоћ Енглеза.

• Оснивање мноштва привремених затвора и логора, као и специјалних затвора за омладину (рудник Трепча) маскирање–бетонирање свих масовних гробница, као и усташких масовних гробница: поравнање Јасеновца, бетонирање јама.

• Слање омладине на Сремски фронт /1944/, и њихово ликвидирање са леђа, („Србија није дала данак у крви“ — Ђилас) као и убијање свих оних који се нису одмах добровољно пријавили у партизанску војску (Љешанска нахија где је убијено 270 младића).

• Писање нове историје и фалсификовање докумената.

• Конфискација, национализација, колективизација, откуп итд. — спровођено са невиђеном грубом силом што је довело до опште глади.

Трећа фаза – одржавање власти

• Праћење, шпијунирање, писање карактеристика, слање у унутрашњост, расејавање Срба, насељавање Шиптара, затварање граница, уништење сваке приватне идеје и приватног рада, компромитовање, уцене, увлачење у УДБ–у и К–партију, премлаћивање и тајно ликвидирање (четника у емиграцији) које је траје до данашњег дана. Терор се толико неконтролисано развио четрдесетих година док тај систем није захватио и саме ортодоксне комунисте (Голи оток /1948/).

Сведок

Предраг Ристић, рођен 17. јануара 1931. у Београду

Отац Петар, успешан и продуктиван приватни инжињер, пројектант централног грејања и вентилације, градитељ (1929.) и власник двоспратне куће у Сењачкој 3.

• Одмах по уласку комуниста у Београд реквириране су две највеће собе у стану мог оца Петра на првом спрату у Сењачкој 3 где смо становали, где је убачено 80 партизана који су радили на санацији порушеног Савског железничког моста. Цела породица Ристић и избеглице породице Милорада Ђорђевића (бившег министра са Дедиња) набијена је само у две мање собе.

Међутим, ови партизани су углавном били пребези са супротне стране који су „добровољним“ ступањем у партизане спасавали себи главу, тако да смо са њима често поверљиво шушкали.

• Новембра–децембра 1944. видео сам лешеве из Јасеновца, који су се као бели гроздови заглавили на порушеном савском железничком мосту и закрчили водоток. Баш људи из нашег реквирираног стана са маскама на лицу радили су на прогуривању лешева и грања моткама и чакљама кроз решетке порушеног моста.

• Године 1945. примећен сам од тренера на ади Циганлији и изабран да пливам у репрезентацији Југославије на пријатељској утакмици против СССР–а,односно, хероја Леонида Мјешкова који ме је на стази од 200 метара прсно оставио 50 метара (о томе је био објављен прилог у „Борби“).

• Године 1946. освојио сам са петнаест и по година сениорско првенство Србије на 200 метара прсно, испред познатог глумца Северина Бијелића, који ми је закачио надимак „Исус“, који ми је остао до данас.

У клубу Црвена Звезда нико непосредно од пливача није био комуниста, сем руководства и вођа пута. Ја сам потајно замишљао како би се могао да убијем Тита, а то су такође тајно чинили и многи други у спортским клубовима. Истраживања о неуспелим атентатима на Тита још нису извршена, иако се о тим атентатима у то време међу омладином доста причало упркос и баш због утераног страха у костима. У сваком случају многи су то у својој машти замишљали и прижељкивали, или су бежали преко границе, због неиздржљивог, по живот опасног стања у земљи. Уопште, сва омладина која је тежила некој слободи је покушавала да побегне преко затворених граница, тако да се на граници гинуло, а затвори су били препуни ухваћених бегунаца.

(Познат је био канал ушрафљивања у бункерима жељезничких вагона и одшрафљивања у Паризу. Тако је побегао и мој исписник Мића Буквић. Општи морал међу омладином у Београду је био да је сарадња или обичан разговор са неким комунистом било исто што и разговор са гестаповцем. Девојке које су ишле са комунистима биле су искључене из друштва.)

• Успевао сам да не учествујем ни на једној комунистичкој или било каквој разредној конференцији или локалној радној акцији, нарочито на пропагандном масовном слету. Вештим фалсификатима успео сам да избегнем све радне акције, као акцију Брчко–Бановићи 1946, иако је то било веома опасно. Само су још тројица у мојој Првој мешовитој гимназији то успели на разне начине да избегну: Вук Константиновић јер је имао уверење да је луд, и Томислав Гајић, са надимком „Чантрља“, који је у четрнајстој години пустио црну браду, тако да су га због тога замало стрељали као четника. Као крајњи социјални случај (ванбрачни син чистачице клозета на железничкој станици) једини је имао храбрости да каже нечувено „нећу“.

• У јесен 1949. године одлично сам положио пријемни испит из математике и цртања на архитектонском факултету Бгд. Ово је била прва година да је само на неким факултетима уведен пријемни испит због великог броја студената, док је пре тога била меродавна искључиво карактеристика писана тајно или јавно од задуженог комунистичког душебрижника. (Покушао сам да се упишем на астрономију где није било пријемног испита, јер сам веома волео и знао математику а и сам сам био израдио телескоп с којим сам посматрао звезде, али нисам примљен јер сам имао крајње лошу карактеристику и нисам имао радне акције.)

• Од 167 примљених студената на архитектури само су четири били декларисани комунисти — Миша–Мотка Веселиновић, удбаш, Душан Миленковић, Милан Митровић и Игор Поткоњак. који су били распоређени мимо азбучног реда у четири сале за вежбање на Архитектонског факултета; као душебрижници — а око двадесетак су били колаборанти, док је 10 до 20 студената било спремно на све, чекајући тренутак да се обрачунају са комунистима, а ја сам био свакако међу њима.

• Године 1951. у клупској пливачко–ватерполо репрезентацији путовао сам на утакмицу у Аустрију. Од 24 спортиста емигрирало је 20. Организатор бегства био је наш пратилац удбаш Федор Рајић (данас донатор Демократске странке). Међутим, ја сам се вратио највише из патриотских разлога.

• О Голом Отоку београдска грађанска јавност није ништа знала, нити је за то марила, јер то је била за нас једна редовна и уобичајена чистка међу комунистима позната из СССР–а. Ми лично интимно нисмо познавали ни једног комунисту, нити нам је неки комуниста био рођак, да би се о томе нешто тајно дошаптавало, а престрављени комунисти су били партијски дисциплиновани да ћуте.

• Уобичајено је било да се комунисти и други престрављени ритуално јавно и гласно заклињу у своју верност. Међутим, то је за нас било више смешно него трагично. С друге стране, шта се догађало у неупоредивој већини комунистичких затвора и логора где су били затворени „народни непријатељи“, много се више знало, јер „наша“ грађанска класа ту је имала своје најближе. У то време се говорило: „делимо се на оне који су у затвору, који су били у затвору, и који ће бити у затвору“. Лично сам био око шездесет пута привођен на информативне разговоре или хапшен и премлаћиван, на пример: због гледања америчког филма („Тровачи на пучини са Стан Лауреом и Оливером Хардијем“), због гледања у правцу америчке амбасаде, због посете страних делегација а избегао сам једном хапшење због слушања џез музике у америчкој читаоници…. итд.

• Међутим, после Голог Отока, односно одвајања Тита од источног блока, почело је неприметно мало по мало ипак да попушта притисак терора, јер се сдруге стране и комунизам утврђивао. У почетку на архитектонском факултету такорећи није био ниједан професор комуниста, јер је тек почео да стасава какав такав комунистички кадар. Радивоје Кашанин, професор математике, када су му „борци“ који су долазили непосредно из фронта претили пиштољем да добију прелазну оцену није попуштао, и тиме је спасао част Београдског универзитета. Мој професор Димитрије Леко на пример; почињао је у то време своја предавања са „госпођице студенткиње и господо студенти….“ С друге стране у привреди је постојао још дуго приватни занатски сектор све до нивоа приватних грађевинских предузимача који су изводили и прилично велике објекте.

Док је упоредо стасавао комунистички кадар и међу њима се истицао један бројни слој који су као „спонтано“, изражавали своју искрену правоверност. Тако, кад год би се организовао неки „народни“ митинг или „суд“ они би снажно из позадине узвикивали пароле, да ритуално запале и тестирају активну љубав масе према Титу и партији. Из страха у костима маса је често тапшала високо изнад глава да свако види да тапшу, узвикују у хору дириговане пароле. Верност букача превазишла је затим и њих саме, па се уз тапшање и узвикивање парола често „спонтано“ догађала и премлаћивања оних који су „будним оком верних“ откривани као непријатељи. Ту традицију линчовања су увели скојевци још пре Другог светског рата, када су почела позната премлаћивањима на Правном факултету у Београду, пригодом обичних студентских дискусија, у којима је учествовао и Милован Ђилас.

Неки од ових најистакнутијих амбициозних букача домилили су се народним властима, и као „заслужни“ су постепено добијали привилегије па су неки међу њима су касније постали и славни, као Чачани Богић Рисимовић и Пуриша Ђорђевић. Почињало је стиме што би преко ноћи „Рисим“ на зидовима кућа обележених четком исписивао: „Доле ратни богаташи“, а већ сутра би заседао преки „Народни суд“. По уобичајеној пресуди (ако ју је уопште и било) која је обично гласила; смртна казна и конфискација имовине. (а због конфискације је све и предузимано). По изрицању пресуде, у том тренутку грлати Пуриша би из позадине узвикнуо: „Живео народни суд, доле ратни богаташи!“. Тако су обојица заслужили стипендије према тим гранама својих испољених талената, Рисим је због вештине са четком добио стипендију за Ликовну академију, а Пуриша због драматичног гласа стипендију за Позоришну академију.

Рисим је касније добио, као заслужни уметник, конфисковани стан у мојој кући у Сењачкој 3 и избацио ме помоћу милиције из куће у којој сам се родио, са болесним дететом, које је после умрло. Ја сам се у нужди уселио у још сасвим незавршено поткровље изнад његовог узурпираног стана. Одмах затим Рисим је започео суђење да се избацим и из поткровља. Суђења око поткровља трају све до данашњих дана, па и у најновије доба демократске власти, а све судске парнице биле су на моју штету.

Тако су премлаћивања била свакодневна појава на многим јавним митинзима,на које је народ огуглао као на природну појаву. Наравно да се у затворима исто тукло као природна појава. У затвору у Змај Јовиној улици, у једном клозету, била је уграђена шипка, преко које су пребацивани народни непријатељи и пребијани. Невероватно је да смо ми у то најмрачније доба више игнорисали терористичку власт и из немоћи у најгорим тренуцима правили глупе вицеве на њен рачун, него што смо је мрзели, иако смо се је наравно клонили колико је то било могуће. Тако смо једном пролазили испод Главњаче (затвора још из турских времена где је данас Технолошки факултет) и угледали кроз отворен прозор нашег друга, Берислава Беру Петрића, који је чекао у реду да буде уведен у собу код истражитеља да буде премлаћен. Пошто нисмо могли да се довикујемо, ми смо му рукама и бекељењем давали неке смешне и бесмислене знаке, а он нам је истим таквим одговарао!?

• Иако лично баш никад нисам био ни на једној конференцији, где би морао да истрпим комунисте да ми перу мозак и објашњавају поред осталог и нове напредне мере која предузима народна власт под мудрим руководством и херојем и генијем маршала Тита (подсећам на песму корачницу из тог времена: „Тито је маршал/Тито је геније…“; невероватно је, али се у то доба подразумевало да је Тито заиста уствари геније!), ипак сам у детаље знао шта се у суштини догађа по непосредним причама оних који су присуствовали на тим срамним скуповима.

У то прво време када је још владала глад, дељење су карте за снабдевање у три категорије, „Р1“ карте за комунисте, „Р2“ за послушне и запослене, и „Г“ карте за остале незапослене и непослушне. Врхунски комунисти и Удба су имали сасвим посебне затворене радње широке потрошње, хотеле, ресторане и многе специјалне повластице, као што су могли да из логора позајмљују политичке робијаше за кућну послугу, музичаре да им свирају, све до, ако је требало, и инжињера за поправке.

Тако је међу бројним осталим употребљаван и мој отац док је био на робији од 1952. до 1957.

Уопште, масовно употребљавање политичких затвореника за јавне радове било је видљиво и на улицама. Лично сам виђао политичке затворенике како се вуку изнемогли у строју средином улице Кнеза Милоша — радили су на згради где је данас Југословенско речно бродарство — како се изнемогли враћају са посла, док су последње вукли на леђима мање изнемогли другови. Логор им је био негде у Сарајевској улици.

Специјална радња за снабдевање за високе комунисте и удбаше била је у Чика Љубиној број 13, која је имала затворене излоге, а радња са отвореним излогом била је у Коларчевој улици број 3. Сећам се како сам био гладан, јер сам интензивно тренирао пливање, и хтео једном да провалим тај излог и да украдем једну велику округлу „муртаделу“, да се наједем, па после тога да буде шта буде.

Да подсетим, не само да је мој отац као робијаш, пре би се рекло „као роб“ пројектовао капиталну градњу, централно грејање у Клубу посланика у Толстојевој улици на Дедињу, већ је и архитекта Мика Јанковић, исто као робијаш, пројектовао је стадион ЈНА и Централни комитет у Новом Београду, док је архитекта Бауер, исто као робијаш, пројектовао милицијску станицу у Улици 29. новембра /од 2004. године: Булевар деспота Стефана, прим. ур./ код Дунав станице, на месту где је био концентрациони логор у коме је бивао често затворен и мој отац. Не треба да се заборави да је мој отац био редовно пребијан с времена на време. Тукао га је и шофер који га је пребацивао из затвора у затвор, а специјално у затвор је долазио и Слободан Пенезић Крцун, и лично својом руком тукао мог оца, „народног непријатеља“, као да је то својеврсна спортска рекреација! (У затвор је долазио и Добрица Ћосић, истина не да бије, него да „проучава“ психологију народних непријатеља)

Из свега изнетог може да се закључи да је премлаћивање било сасвим уобичајено код наших југословенских комуниста, исто као и код комуниста у СССР–у, о чему данас можемо да гледамо у филмовима Михалкова. Међутим, хоћу да нагласим, да смо ми млади спортисти који смо били утренирани и навикли да се свакодневно боримо, такмичимо и да трпимо изузетан напор, да смо веома тешко подносили да нас неко тек тако бије, и то поготово неко који је слабији и невештији од нас, а удбаши су углавном били такви, духовни и телесни закржљали монструми. Мудрост нас је учила да је боље да нешто претрпимо, него да нас после затворе, вежу и пребију на мртво. Међутим, то је било лако да се каже, али у тешким тренуцима могло је да дође до непланиране експлозије када човек не осећа ни страх ни бол.

Ово је све изнесено да би се схватила психоза времена када је настао само један случај, случај Јурић Бујла, у току низа случаја тог мрачног времена.

*

Дакле свуда око нас владао је овај невиђени терор, и били смо сви веома нестрпљиви да дочекамо и да сазнамо када ће све то да се сврши, када ће свет најзад да види шта се овде догађа итд. Наравно, поред премлаћивања, основа су била непрекидна хапшења ради одржавања тог поменутог напона страха у костима, неопходног ради опстанка комунистичке страховладе. Тако се у таласима између акције и акције, између чистке и чистке хапсило.

Рецимо шта је могло да буде повод за нов талас и акције хапшења. Многи родитељи нису хтели да им се деца забављају на разним „акцијама“ или „другарским забавама“, па су брижне мајке правиле, истина скромне, али по духу „буржоаске“ кућне журке, са посетиоцима неконтролисаним од власти. Уствари, све су то били тинејџери из проверено добрих кућа. То је било довољно да се сви похапсе, да се пребију и да сви признају да су организовали антидржавну организацију, која хоће да сруши Народну власт. Под батинама сви су признавали оно што је од њих по директиви одозгоре изнуђено, а пошто ови истражитељи нису имали маште било је тако безброј организација под именом „Бели орлови“, што је већ било монотоно досадно. У том хаосу један клинац је тако „признао“ да је припадао тајној антидржавној организацији „Жуто дупе“ и под тим називом антидржавна организација „Жуто дупе“ са маминих журки осуђена је на вишегодишњу робију у логору за омладинце. Страхота је у томе што родитељи по правилу нису могли да сазнају по шест месеци шта је са њиховом децом, где су и зашто су уопште затворена, а обично су их и пријатељи и рођаци избегавали за сваки случај да се не „инфицирају“ од прокажених народних непријатеља.

Било је, али веома ретко, и „осуђених“ група које заиста желеле да направе неку политичку организацију, као што је група демократске омладине, којој је припадао и књижевник Борислав Пекић, који је ову групу као и премлаћивања у Трећој мушкој гимназији овековечио у својим романима. Међутим, ја сматрам да су ти млади демократи били часни и пожртвовани изузетак за дивљење, који потврђује друго правило. У мислима и надању у већини нас младих у то време била је само гола идеја о борби за елементарни опстанак. Ја лично, а и они са којима сам се дружио, нису били уопште по убеђењу демократи. Ја сам био пре под утицајем, оца Јустина (читао сам његове „Философске урвине“), Николаја Велимировића, или песника које смо још морали пре рата да учимо напамет као: Његоша („пучина је једна стока грдна“) Дучића, Ћурчина, Гетеа („Не помињи ми гомиле шарене, дух бежи из нас кад се јави маса, о застри гужву која се таласа, одведи ме у кут небескога мира…..“) — који су сви опевали масу као стоку — поготово зато што су се комунисти ослањали и клели баш у те широке бесловесне масе и тиме нам досадили, и са којом су уствари владали државом као са правом стоком.

Да би се боље разумело, у том духу отпора, иако сам био веома активни спортиста, никада у животу нисам до данас био на фудбалској утакмици, јер на фудбал долази стока. Зато сам се бавио искључиво индивидуалним спортом. Ми који смо се борили за индивидуалну ауторску личност, ван утакмица, стално смо се у свакој ситуацији такмичили, почев од онога ко може више да пљуне, да скочи, да реши математички проблем, да зна нешто зна што други не знају…. итд.

Такође, ту је спадало и да се боримо против безбожника а то се наравно није могло без Бога. Тако смо почев од 1941. почели више да идемо и да се окупљамо у цркви, а од кад су дошли комунисти демонстративно највише. Никада на верске празнике нисмо ишли у школу.

Мој парњак истомишљеник Константин–Ћоста Стефановић био је такође спортиста — атлетичар и одбојкаш. Нас двојица смо се стално такмичили по ходницима факултета и било где, ко може више да скочи у вис, у чему је он наравно био бољи. У ходницима факултета био је молерај са штрицлом, па кад се пљуне на прсте и лупи са два мокра прста по зиду, остаје трајно видљив траг. Цео ходник на архитектонском факултету био је тако у висини до три метра декорисан отисцима прстију. Прескакали смо и столове, скакали из места на катедру пре уласка професора, пењали се на неколико столица и потписивали на високом плафону у амфитеатру 164.

Такмичили смо се и ван факултета, чим би изишли, постројили би се и трчали шпринт — кратку стазу до Дома омладине у изградњи, тј данашњег хотела „Метропол“. И ту је Ћоста био бржи. На правој стази на сто метара остављао би ме 10 метара, на двеста сам га стизао, на 400 већ сам га престизавао, а да даље он више није ни могао трчи, док моја најкраћа стаза била 3000 стипл чез и више. То престижно такмичење нам је у нашем личном доказивању у то време била скоро најважнија ствар у животу.

Тако је мој отпор комунизму у пубертетској машти био проблем као да убијем Тита, а не нека демократија као што је то био циљ Борислава Пекића кога сам добро познавао и чак неки пут са њим сарађивао у његовим делима. Међутим, по мом схватању, са Хитлером и Титом није могло да буде никаквих чембрленских парламентарних дискусија, по ономе што је својевремено изрекао Черчил 1939. године: „на Хитлера се мора ударити одмах на копну, мору и ваздуху“, што је мој отац као енглески ђак који је тајно слушао Радио Лондон, непрекидно понављао у току рата. Тако је и на комунисте док не буде касно, требало што пре ударити.

Једноставно, политика ме није интересовала. Као настројеном ка православљу, уметности и науци, политика — поред толико лепих ствари у животу — била би ми као и сада, док ово пишем, неиздрживо досадна. Једноставно и најпростије, био сам за краља и отаџбину, и наравно за Дражу Михајловића, због чега сам и пустио своју риђу браду чим је почела да ми расте (тек у 22 години), не да будем по некој пролазној моди „егзистенцијалиста“, што ми је чаршија приписивала, већ да будем хајдук, односно четник.

У тој атмосфери чекали смо нестрпљиво само оно: Када, како и где ће да пукне?

Случај Јуришић – Буила

Марта месеца 1952. године био сам на трећој години студија и стигне нам у вежбаоницу када смо цртали, сасвим изненада, од канала наших једномишљеника најсвежија вест: да се синоћ на Грађевинском факултету који је био у истој згради догодила, истина у оно доба што је уобичајено, туча, али не и премлаћивање. Наиме, то је било нешто сасвим ново, јер до тада о тим пређе описаним премлаћивањима не би смело да се говори одмах, већ се из страха о томе много касније само шушкало, када је све већ било завршено.

Међутим, поврх тога догодило се и још нешто што се до сада сматрало сасвим немогућим: наручени премлаћивачи добили су батине, а не жртве које су успеле да се одбране. И оно што је још тада било најневероватније, да нисмо могли да уопште да поверујемо, док се лично не уверимо, нико није био ухапшен, већ се „ад хок“ саставила нека измишљена факултетска „дисциплинска“ комисија од професора која ће јавно, а не тајно, да суди у великој свечаној дворани Техничког факултета.

Ми смо били овом вешћу одушевљени, по ономе као у спорту, победио је наш тим!

Инкриминисано дело које је починио Јуришић

Догађај је, колико се сећам по подацима које су нам даље преносили студенти грађевине који су томе лично присуствовали, текао овако:

Била је уобичајена вечерња комунистичка конференција где се објашњавала промена система за снабдевање од бонова на тачкице. И као и увек, објашњавано је као да ће то бити нека промена која ће нас малтене одвести право у онај научно-теоретски и утопијски комунистички рај. То је била иначе пропаганда која се примењивала после сваке чистке. Излагање „бонови — тачкице за снабдевање“ било је сигурно крајње шаблонско, а и није могло да буде другачије, јер је дошло као и увек већ готово и припремљено од речи до речи по директиви одозгоре, а они најглупљи послушници су га још глупље преносили.

Међутим, десило се да је из задњих редова неко убацио неку заједљиву примедбу, што „будни“ комунисти нису никако смели да оставе као случајно, па су дежурни удбаши–премлаћивачи већ претходно убачени међу студентима, ступили у дејство да премлате оне који „саботирају“ обнову и изградњу и нове економске мере, а затим да их ухапсе и осуде као народне непријатеље, као и ону „организовану банду“, као што је рецимо била она која се звала „Жуто дупе“.

Наиме, како смо чули, звезда туче је био Драгош Јуришић (нисмо знали, иако се тако причало, да ли је био и потомак /генерала Павла/ Јуришића–Штурма), најбољи студент друге године грађевине, који се издржавао од давања приватних часова из математике слабијим студентима, а поред тога био је утренирани спортиста, веслач и боксер. Удбаши, што сам већ описао, били су само острвљени зликовци који нису имали никакве шансе са правим спортистима. О другом учеснику ове туче, такође одличном студенту грађевине, Софронију Буилу знали смо само да је Русин, али је он био у другом плану, иза Јуришића. Оно што је чињеница њих двојица нису се уплашили и један другом су братски држали леђа, и да су дефинитивно премлатили запрепашћене удбаше и успели да после негде побегну, а да не буду ухапшени.

Упркос општем безакоњу, опет је важио неки неписан закон свога времена, јер било је то време општих туча, а не само политичких. Обавезно се тукло на игранкама, да се момци покажу пред девојкама, али се у то време нису углавном употребљавали ножеви, а поготово данашњи хеклери, а проблем дроге међу младима није био уопште познат. Човек је могао у то мрачно време бар да се поштено и здраво побије. Може да се сматра да је овај шири обичај из живота само суровије тумачен и примењиван од државне тајне полиције, где се скоро никад до тог тренутка није завршио хепиендом.

Ово се на овај начин са срећним хепиендом први пут догодило од 1944. године, у под државом контролисаним институцијама, као некаква могућа промена на боље, после преузимања власти од тих „напредних револуционара“.

Нико тада није смео да се упита каква је то аутономија университета, где се премлаћује, односно — каква је то револуционарна педагогија да се убацује тајна полиција у школске установе да млати! Међутим, и овакав тероризам се одржавао и био прихватан од Европе, због неке глобалне политике великих сила, па је Тито чак 50 година вештачки одржаван на власти на нашу трагедију на макроплану, док се на микроплану одржавао овим описаним системом.

Први дан суђења — одбрана

Дакле суђење се одражавало у свечаној дворани Техничког университета, у улици краља Александра бр 79 (која се тада звала Булевар Револуције) која гледа између колонаде стубова на средину главне симетричне класицистичке фасаде, на булевар Краља Александра, а која са унутрашње стране излази на централни хол са монументалним степеништем. У холу су за ову прилику били постављени и звучници, а са типски цртачким столовима на два реда на спрат, тадашњим инвентаром факултета импровизована је барикада разапета међу ступцима, која је чинила коридор и спречавала непосредан приступ дворани према њеним великим вратима.

Осећало се у ваздуху да је на ТУ уведено до тада невиђено ванредно стање. Свуда около били су се мували нама неки непознати типови, али смо ми као искусни знали ко су они уствари. Нама тројици, Ћости — Константину Стефановићу са моје године, Педи – Предрагу Петровићу са четврте године архитектуре, и мени, који смо се ту после предавања, свеједно је били ту случајно или намерно, нашли, ђаво није дао мира. И место да се преплашимо и побегнемо, што је у неких био мудар рефлекс, ми смо се нарогушили и набили од неке енергије да пукнемо, и тако напети нисмо имала другог излаза него да уђемо у дворану, по ономе „нека буде што ће да буде“. Прођемо прву стражу и онда су нас неки скоро увукли унутра кроз велика средња врата. Дворана је већ била препуна, многи су стајали около, изгледало је да уопште нема места за седење, међутим, опет смо се са неким померањем некако сместили у средина дворане.

На радном председништву као чланови овог, без икаквог правила, на брзину измишљеног пригодног преког револуционарног народног „дисциплинског“ суда, већ су седели поређани уз катедру наши професори. Неки међу њима били су заједнички и за грађевину и за архитектуру. То су били инжињери Ђока Лазаревић, статичар, који је својевремено срачунао статику за палату „Албанија“ и који је нама био актуелни професор статике, и Туфегџић, који нам је предавао испитивање материјала три семестра на првој години, а сада био председник овог суда. Још неки други чланови били су професори само на грађевини, па сам њихова имена и број заборавио. Нажалост, били смо разочарани издајством наших професора, мада нам професори никада нису били идоли, и гласно смо их частили погрдним речима, без обзира на оне сумњиве који су били свуда около, јер овде у средини дворане расположење окружења је било сасвим супротно.

Суђење

У међувремену почело је суђење, активиста, као нека врста тужиоца је осуо невероватне оптужбе, ја не могу да их поновим, али ако је то неко снимао — можда је и у оно време била нека техника са магнетофонима са челичном жицом место траке — било би за данашњу логику а мислим и за општу логику све сам бисер од бисера, где се није разумело шта је било у ствари и шта се овим суђењем уопште хтело.

Професори ипак чинили оно што се у том тренутку могло, да би се спасавали студенти играли неку полуигру, и успели су, што је такође било неко ново ослобађање, да дају реч и оптуженом Јуришићу. Јуришић је био веома универзално способан, преко ноћи је проучио Маркса и теорију о паритету злата, јер само у тим наметнутим правилима игре могло се њиховим системом нешто учинити, јер против Маркса, као против самога Бога у оно време није се смело противречити. Јуришић, веома вештим дриблингом, тумачећи све владине мере око преласка са бонова на тачкице помоћу неке дубоке научне проницљивости и далековидости Маркса, које је наше руководство „правилно“ применило, а да је он својим примедбама и добацивањем само хтео да помогне свом факултетском руководству да не скреће са правог пута и да би „правилно“ протумачили генијалне мере руководства Централног комитета Комунистичке партије. Његова одбрана је бриљирала познавањем „дубоких“ марксистичких научних достигнућа, које наши факултетски комунисти нису уопште познавали, и вероватно је да су им овим предавањем неке ствари о Марксу и радничком покрету први пут у животу биле расветљене.

Бити комуниста у то време уопште није значило да је ико од њих био комунистички идеалиста, они су само били морална ђубрад, цинкароши, потказивачи, и гребатори да добију привилегије, собу у дому, стипендију, сир од УНРИ–не помоћи. Уопште било је сасвим сигурно да је нико од њих имао уопште појма о Марксу. За „правоверног“ било је најважније само да се јавно куне у Маркса и на верност мудром руководству и њиховој водећој улози. Понеки бивши идеални комуниста од пре рата, као што је био рецимо лекар и фото–уметник Миле Ђорђевић, причао ми је како су још тада долазиле потпуно супротне директиве од једном усвојене догме, које разлуђују здраву памет. Као што је била сарадња прво са Хитлером до 24. јуна 1941, па после борба против њега, па опет сарадња са Хитлером 1943. године итд. Те претумбације су баш они ортодоксни комунисти тешко платили на Голом Отоку, мада су и други мали периодични „отоци“ били чести. Тако је међу комунистима била неопходна способност превртања да би могли да преживе честе чистке, те је вештина да предвиде како ће ветар да промени правац и да се моментално пресалдуме за 180 степени било њихово питање живота и смрти, и често су били и више угрожено него ми остали.

Излагањем Јуришића ти комунисти нису одмах схватили шта се уствари догађа, јер до тада никада нису чули такво занимљиво предавање, пошто је и њима читање Маркса обично било досадно, а овде нико није ни приметио да је Јуришићево занимљиво излагање, а не правна одбрана трајала око сат и 45 минута. Испало је недвосмислено и убедљиво да је он био у праву а да су његови прогонитељи криви, и да они треба да се сами самокритикују и поспу пепелом због својих идеолошких скретања. Самокритика међу комунистима била је негована перверзија.

И када је Јуришић завршио своју одбрану, тек тада се догодило оно право чудо: прво су сви за тренутак занемели, а затим је као громом одјекнуо аплауз са покличима и узвицима да се земља тресла који је трајао више од 10 минута. Цела дворана је френетично урлала и тапшала потпуно ослобођена од страха и последица. Међутим, као ножем су била одсечена прва два реда која су била резервисана само за комунисте, који су погнули главе из страха да не буду линчовани од разбуктале „ванпартијске масе“. У таквој атмосфери није ни за професоре било других решења да ова разјарена маса не премлати комунисте, а можда да падне и крв, па је одмах донета одлука да се изрицање пресуде одложи до сутра. Јуришић и Бујла су одмах побегли, а и сви комунисти заједно са професорима, „судијама дисциплинског суда“.

Да поновимо, по дотадашњем неписаном правилу, Јуришић и Бујла требало је да доживотно изгубе право на школовање, да их одмах после пресуде ухапси Удба, да их премлати, да родитељи не знају шест месеци где су им деца, и да изађу на слободу после вишегодишње робије као потпуно пропали и одбачени непризнати мученици, без школе и посла и без породице. Нажалост познато ми је више таквих случајева. Случај овог првог „суђења“ био је на ивици да неслућено ескалира, били смо тога свесни, али нам је и комунизма било доста, а изгледа да бар ми који смо тапшали и урлали у дворани нисмо хтели да бежимо преко границе, али смо хтели да у нашој земљи пошто–пото живимо као људи. (Што нажалост до данас то нисмо остварили, али онда смо имали луду наду да ће то једног дана да се догоди.)

Други дан суђења – пресуда

Ноћ је прошла у допумпавању напона адреналина и изазвао је, по ко зна који пут за појмове терориста, супротну реакцију. Ми се нисмо, што је било предвиђено, преплашили и завукли у мишју рупу куд који, већ смо напротив, искезили зубе као рањене животиње. И данас се догађају овакве појаве међу фудбалским навијачима, само што то у овом случају то није била спортска игра већ права животна борба.

На изглед све је сутрадан ујутро на факултету било нормално, били смо на предавањима и на вежбањима до подне, када одједном све се понавља као што је било јуче, само што је све било монструозно повећано. Трештала је патриотска музика, затим гужва од непознатих типова који очито нису студенти, гужва је била и на горњој галерији степенишног хола где је жељна публика заузимала што боље место до саме ивице ограде, а неки људи су стално јурили горе доле.

Опет смо се срели Ћоста, Педа и ја. Није било сумње да ћемо опет да уђемо унутра, јер сад је требало збити редове да се ствар заврши и дати подршку Јуришићу и Буилу да се види каква ће бити пресуда, да се истера ако је могуће да буде и ослобађајућа. Да смо се договорили да би било мудро да не уђемо, опет би исто тако брзо ушли, као да смо се договорили да уђемо. Опет је била иста процедура, контрола пролаза између барикада од столова, опет се приметило да се преко дошаптавања јавља негде ко улази и спроводе нас до врата.

Међутим, сада у дворани као да уопште нема места, стоје људи не само око скамија, већ и на скамијама. Уопште не може да се прође даље где је мања гужва, а највећа је гужва баш око овог средњег улаза кроз који смо ушли и где стоје у гомили и на скамијама, а сваки час понеко од ових бива гурнут са скамије да падне. Кад оно испод оних који стоје на скамијама нико не седи на клупи, јер одатле не може да се види од људи који стоје на скамијама шта се догађа на судијској катедри, а било је места за нас тројицу.

Први унутра сео је Педа, који није био спортиста, држећи у руци уредне белешке из бетона писане хемијским оловкама у боји (у оно доба хемијске оловке биле су хит и новина које није поседовао свако), затим је сео Ћоста, па ја, сасвим на ивици клупе до самог улаза. Место нам се чинило прилично сигурним, јер смо са свих страна били затрпани људима.

Пресуда

У међувремену почело је читање пресуде. Од оптужених појавио се само Јуришић, док Бујла није ни дошао. Пресуду је прочитао неки коме не могу да се сетим имена, нити какво је било образложење, а која је била компромисна; Јуришић се осуђује на губитак доживотног права на студирање, али не у целој Југославији, већ само на БУ (чули смо да је после наставио студирање у Сарајеву, иако то није било директно поменуто) а Бујла је био осуђен на губитак права школовања (колико се сећам) само на пет година.

Било је то на односу онога што се до тада догађало велики напредак ка попуштању комунистичког терора, а што је најважније: разбијање забетониране слободе мишљења и схватања у престрављеним главама. А ми лично смо у уствари допринели само том ослобађању од страха, и постигли у општем растеривању страха не много више него што кукавица која звижди у мраку може да растера страх.

Премлаћивање

Међутим, тек по читању пресуде почело је оно најстрашније.

Изишао је један комунистички активиста и пред микрофоном који је преносио говор у хол пред бројном публиком у холу монументалног степеништа осуо најоштрију паљбу против народних непријатеља искривљеним гласом и тоном нама већ познатим. Наиме, када би нас удбаши псовали, или када се на комунистичком суду говорило, то је био један заумни тон непознат у нормалном свету. Не знам да ли је тај звук успео да ухвати неки савремени глумац. Многи су успели да скину Хитлера, Мусолинија …То смо сви доживљавали, јер при ислеђењу удбаши су нас невероватно псовали речима: „Јебем ти мајку капиталистичку, империјалистичку… испричај се, шпијунчино…“ итд) Не знам да ли у архивама кинотека света има неки наш снимак, али мене подсећа тај снимљени тон говора „судија“ са суђења графу Штауфенбергу.

Говор се састојао само од већ познатих парола и могао се односити на било који други случај или повод, а са током суђења није имао никакве везе, у смислу: „…ми смо будни, открићемо и препознаћемо народне непријатеље и њихову гнусну и подмуклу империјалистичку делатност…“

И онда, после сваке паузе, опет је одјекнуо аплауз и повици одобравања, али из само два прва реда где су седели комунисти. Сигурно је и у другим редовима било њихових шпијуна, али њихово је било да само посматрају…. И почела су премлаћивања.

Свако је био сумњив и предодређен да буде пребијен ако није тапшао — то је био тест за препознавање ко је ко. Било шта било, нас тројица нисмо тапшали, као и велика већина у дворани.

Иза нас је први страдао један студент — касније смо сазнали смо да је то био неки Николић, родом из Крагујевца, студент грађевине четврте године, који се бранио у почетку столицом доста добро, али је релативно брзо био савладан и пребијен. Био је одмах ухапшен и од последица туче је ослепео.

 Ми смо били затворени гомилом, нисмо могли да му приђемо да га бранимо, а ипак му нико из његове непосредне околине није отворено пришао да га брани. Знао сам да је то тек почетак и почео сам да се спремам. Распоредио сам ствари по џеповима, закопчао сам своју виндјакну, рајсфершлусом, дугметима до грла, закопчао гуртне око руку, да будем што више покретан.

(Ову виндјакну сам „освојио“ још 1944–45 године. На Сењачку пијацу био је стигао један камион Унрине помоћи пун америчких војничких јакни. Хуманитарни радници бацали су јакне у гомилу која се отимала да је скоро растргла сваку јакну. Ја сам тада имао 14 година и само 60 кг, али и садашњу висину од 184 сантиметра. Пошто нисам имао категорију, нисам тада имао шансе да у гомили зграбим и извучем ниједну јакну. Због тога сам применио специјалну тактику. Када би хуманитарци бацили јакну у вис, згуснула би се маса испод јакне. Онда сам се ја из прикрајка залетео скачући и трчећи по гомили, газећи је по главама и раменима, и у скоку зграбио јакну обема рукама и као рагби играч, пао на земљу и у погнутом пузећем трку трпећи ударце изнео плен. То је био скок мог живота, јер је то била веома функционална виндјакна америчке војске, и у тој и још једној тако ухваћеној тегет виндјаци са правим крзном завршио сам гимназију и факултет — неког другог капута нисам имао. Сачувана је моја слика са Ћостом око 1951. године у којој сам у тој виндјакни)

И тада, одједном, неко ме повуче иза леђа за раме и једно урлајуће псовачко булдошко лице надамном. (То лице сам запамтио заувек, чекајући време да могу да га у некој очекиваној слободи изведем пред неки замишљено суд правде. Био је тамнопут са жилавим лицем, био је касније сам сазнао из Удбе за Земун, био је обучен у тегет импрегниран мантил какав су у то време следовали Удбаши.) Ја тако лежим на леђима на земљи, заклањам се рукама, а група ме ногама и песницама удара безобзирно, али простора нема довољно па немају пун замах.

Међутим, и поред удараца ипак не падам у несвест, и хватам батинаше за панталоне, привлачим их себи да би имали још мање замаха за ударце и тако се навлачећи пењем уз њихова и цепам њихова одела и дижем се из ниског положаја на поду, иако стално трпим ипак веома јаке ударце.

У једном тренутку када сам се уздигао мало изнад појаса, левом сам руком чврсто ухватио једног левог удбаша за појас, а другог десног удбаша сам шћапио шаком прстима кроз прсте, и снажно их заломио на доле (што изазива врло велики бол). Најснажнијим привлачењем руку намакнем ја тако њих једног на друго, они се одвоје, ја их онда још једном намакнем и тако неколико пута.

У тренутку када се размакну и када се отвори простор испред мене, увек ме удари један трећи удбаш кроз тај размак. Онда скупим сву лудачку невероватну снагу који сам добио у том тренутку, уздигнем се на оној двојици које нисам испуштао из руку, издигнем се и скупим ноге, и из све снаге из целог тела, као када сам у финишу у чамцу са ролсицом као штрокер цепао оних последњих десет јаких, ошинем – ритнем са обе ноге оног удбаша у средини који ме је тукао у стомак, испустим ону двојицу лево и десно и леђима ударим у велика двокрилна затворена врата дворане.

Ударац масе мог тела био је толико јак да сам избио шипове врата и испао као клупко пред изненађену и неприпремљену стражу пред вратима, и моментално из инерције клупка сам се дигао у ниском трку трпећи такозваног „топлог зеца“ од два до три метра, скочио кроз барикаду од столова на два спрата, и тим салто скоком срушим столове за собом да прекинем потеру, преврнем се још једном за 380 степени, и опет из окрета у чеоном судару налетим на само једног соло Удбаша којег сам нокаутирао из једног ударца песницом и коленом. Удбаш је одлетео неколико метара и остао да лежи као проштац на земљи према десној страни платоа.

Простор платоа испред барикаде столова био је празан, јер су га организатори скупа још претходно били испразнили као спољњу сигурносну тампон зону испред барикаде од столова пред двораном.

Бекство

И сада ја стојим као звер на том платоу, као на позорници, пред великом публиком, док су испред мене свуда по степеништу начичкани студенти, као и по галерији на спрату — и не знам где ћу и шта ћу. Нико не сме да ми приђе. Тишина, на лицу ми се сигурно видело стање у коме се налазио, а удбаш и даље лежи на поду. Нико не сме да нам приђе!

Међутим, нисам само ја био тај који је био спреман да рескира, био је велики напон међу сигурно превеликим бројем студената као што је то и увек међу студентима, и увек се и у тим у најтежим тренуцима појаве „наши“. „Расте раја ко из земље трава“.

У том тренутку очајања и безизлаза, ја чујем са десне стране спасоносно „овде“ Један анонимни храбри, којег никад пре ни после тога нисам ни упознао ни видео, одвезао је жицом повезана двокрилна летећа врата, која су удбаши блокирали за ову прилику, на ходнику десно, где су данас деканати и кабинети професора грађевине.

Ја се провалим кроз та летећа врата и појурим из све снаге празним ходником и трку сам се себи дивим како брзо трчим и знам да ме нико не може да претекне ако није био спортиста. Кад оно, неко трчи за мном и престиже ме. Ко би то могао да буде?! Нико други него Ћоста који је увек био бржи шпринтер од мене на сто метара, па и сада. На крају ходника скренемо лево, Ћоста излети кроз, срећом отворена, врата напоље и дриблајући између затечених удбаша који су распоређени ради хапшења, ускочи у брзини и закачи се белгијску „двојку“ (трамвај тог времена који није имао аутоматска врата, већ је имао спољње папучице за улаз) и побегне у непознатом правцу.

Да је Ћоста био ухваћен сигурно би био „суђен и осуђен“.

Ја сдруге стране, пошто сам знао своје тркачке квалитете дугопругаша и препонаша стипл чеза по сваком терену, кренем трком уз степенице, јер тек у трчању уз степенице сам знао да нико не може да ме стигне. Тако добијем превелико довољно одстојање од прогониоца, и провалим у поткровље, које је у оно доба било тамно и празно, увучем се украјњи најтамнији угао, нађем један торбанг шраф дужине око 40 см и турим га у рукав. Спремио сам се ако ми приђу, да се у првом тренутку направим шерет, и да онда изненада испустим торбанг шраф из рукава па да што скупље продам своју кожу. (Данас је ово поткровље адаптирано и ту се налазе кабинети и вежбаонице.)

Срећом у једном тренутку је потера само отворила врата и обишла само један мањи део поткровља и није се више враћала, наравно, јер је имала посла на другој страни. Да ме не би случајно затекла ако се врати, ја се попнем на кров и погледам доле около, и тек тада видим шта се уствари збива. Цео простор око факултета је био опкољен удбашима и редовном милицијом, као и милицијским аутомобилима и марицама. Видео сам и паковање неколико ухапшених у марице, али је разумљиво да не могу да проценим њихов укупан број.

Падао је мрак. И време је било да се на време некако извучем, да се јавим кући итд. Прво сам скинуо скроз окрвављену виндјакну и затрпао је у песак у поткровљу да је после узмем (сва поткровља у Београду су 1941, због очекиваног бомбардовања и гашења пожара, била посута песком) и опрезно сам упао у клозете на трећем спрату, умио се од крви, и Богу хвала што сам био вишеструко здрав тако да ми се крварење одасвуд а нарочито из носа, већ било зауставило, а био сам тип коме лако не избијају модрице ни боксерске „шљиве“ испод очију, можда зато што сам био маскиран, риђом косом и пегавом кожом. На челу ми је фалило парче коже, али сам прамен своје риђе косе залепио преко ране. Поломио сам и кост једног палца, али се то није видело. Испод сам имао неки зелени џемпер па сам укупно на први поглед изгледао мање више обично.

Сва срећа, што су студенти архитектуре четврте године имали вежбе на трећем спрату и невероватно је да они нису званично знали шта се доле догађало — или су се само тако правили да не знају, што је било корисно, Многе међу њима сам и добро познавао и знао њихову моралну чврстину, а и они су наравно знали шта се догађало, јер се овде није радило политичком мишљењу. Вежбе су биле при крају и ја сам се помешао међу њима они су брзо схватили у чему је ствар. То су били Рада Васић и Милорад Јевремовић, звани Миша Свиња. Они су ми дали један мантил, на коме сам подигао крагну и један шешир, а узео сам и једну даску за цртање са „Т“ лењиром и заштићен са њиховим живим зидом у гужви свих студената IV године прошао сам на излазу факултета кордон оштрих очију који су још пазили ко излази, иако је на факултету већ била пригашена светлост и нигде никога више није било.

Када смо већ добро одмакли, вратио сам им мантил, шешир и даску за цртање, отрчао кући у Сењачку 3, и рекао оцу:

„Премлатили ме комунисти!“.

Отац ме је пљунуо и рекао:

„Ако, тако ти и треба, да сам ја млад где би већ био“, мислећи да сам већ требао одавно да пребегнем преко границе, као и сви остали млади. Узео сам само најнужније ствари и отрчао на Дорћол код свог срчаног и осетљивог факултетског друга Берислава Петрића, званог Бера Тег. (Речи оца су већ слутиле на зло, јула месеца исте године је ухапшен осуђен на 12 (10), а одлежао је шест и по година тешке робије заједно са традиционално обавезним премлаћивањима. Својом руком тукао ми је оца Слободан Пенезић Крцун, а тукао га је и шофер који га је пребацивао из затвора у затвор.)

Бера Тег је био син столара, Хрвата, а опет је био највећи српски патриота, који је због великосрпског шовинизма већ више пута био хапшен и премлаћиван. Пошто је имао нежну меку душу веома је саосећао са свим сапатницима жртвама режима. Ово је било сасвим у супротности са његовим спољњим изгледом, односно са његовом телесном грађом: био је више широк него висок, а бавио се спортским дизањем тегова и отуда му је његов надимак. Надлактица му је била исто толико широка колико и висока(свима сам у то доба обарао руку на столу, а само њему нисам могао) а врат је имао као бик, односно уопште га није имао. На Калимегдану, када је наше друштво имало математичке сеансе, он пошто је „кочио“ математику правио је егзибиције, држао је и балансирао на бради тешку калимегданску клупу, а могао је и да савије голим прстима алуминијумску петодинарку тог времена, и још је изводио и многа друга циркуска чудеса.

Наравно, он је све знао шта се догађало, криво му је било што и он није могао да уђе у дворану, јер су га из неког разлога у томе удбаши спречили, па кад је увидео да не може да уђе заузео је најбоље средишње стратешко место на галерији–мосту на спрату. Када је са моста видео шта се са мном догађало он је реаговао емотивно и веома бурно, што се видело на његовом лицу и по његовим покретима. То је приметио дежурни удбаш–провокатор, који вероватно хтео да се истакне у служби, па му је пришао и обрецнуо се у смислу: „Дакле, и ти, друже подржаваш ове народне непријатеље и саботере … итд“.

Бера Тег није по природи био пркосан, па је одмах прихватио тада неопходну игру и одговорио му: „Не, друже, то су издајице које треба још горе премлатити…“ итд. На то му је удбаш рекао: „Ако је то тако, друже, онда ево ти руке“ и пружио му руку, намеравајући да га том руком навуче и познатим захватом пребаци преко главе и премлати. Међутим није претпостављао у шта се дрзнуо. Бера Тег прихвати ово снажно руковање са танким утегнутим гласом је пиштао „Хвала, друже. Хвала, друже. Хвала друже…“

Од навлачења Тега неким захватом џију џице и пребацивањем оваквог „тега“ преко главе, наравно да није било ништа. Бера наравно из страха, непрекидно климајући руком горе–доле, толико је снажно, све више и више у неконтролисаном страху стезао удбашеву руку, да је овај прво побледео а затим пао у несвест.

У општој галами и гужви то нико није приметио и Бера се тихо измакне и изгуби. Прошао је срећом и излаз, јер је имао од оца наслеђен дугачки кожни капут какве су носили удбаши прве генерације. Иако је овај још предратни капут био већ офуцан, Бера је онако слеђен прошао све контроле и стигао без икаквог сумњивог репа за собом срећно кући.

Пошто је и он био можда сумњив, јер нисмо знали где ће Удба да застане, он је отишао негде, а мене је сместио код своје тетке, у страћару са кенефом на крају дворишта.

После неколико дана стигла ми је порука од комунисте, нашег душебрижника са наше године Душана Миленковића, Дулета Хијавате (надимак је добио зато што је био ружан), да могу да изиђем из склоништа, и да он није учествовао у тучи нити у припреми и цинкарењу, да је то била припрема и организација Удбе, а да је нас означио удбашима студент четврте године архитектуре Ранко Финдрик, избеглица из Мостара. (Ранко Финдрик, је после цео век провео у бироу за пројектовање етно–парка под Авалом, био је пензионисан и скоро је умро.)

Пост фестум

Шта је било са Педом Петровићем?

Педа није био спортиста, био је и у оно доба округао и дебељушкаст и благородан, са одличним кућним васпитањем из богате значајне старе породице из Земуна. Био је несрећно заљубљен у Милену Шуицу и тешко се патио због неузвраћене љубави. То не значи да је био нестабилан, јер је био изванредан цртач, скроз одличан од првог разреда основне школе, са широким образовањем, добро је познавао и историју, и био је највише међу нама за Бога, краља, отаџбину и Дражу Михајловића а понајвише је био земунски локал–патриота. Колико год је био благ према било коме, толико је био чврст и непоколебив у својим убеђењима што је и данас.

Када смо се ја и Ћоста жестоко тукли и привукли за собом ангажовање свих околних премлаћивача који су сви потрчали за нама, он је био слободна непокретна мета, џак за ударање, тако да су га на месту са неколико јаких удараца нокаутирали, а он је тако остао заборављен да лежи на поду испод скамија све време, заклоњен и затрпан гомилом која тапшала говорнику држећи чврсто и у несвести у руци своје белешке из бетона. Када се све смирило он је изишао и, вероватно због његовог доброћудног изгледа, нико га није дирао. Али, на жалост сви нису тако прошли. За сад знамо само оног првог кога су претули док смо ми би још у дворани, а не знамо колико су још људи претукли после нашег бежања.

Међутим, када смо се после неколико дана срели, он је био још увек јако отечен. Ем је био округласт, а сада се био потпуно претворио у лопту. Данас се веома угојио и још више заокруглио. Отечен је био и Ћоста, само сам ја био само на неким местима помало пожутео. Међутим, поломио сам један палац, заборавио сам који, само видим да ми се палци по покретљивости разликују.

Како се пробио Ћоста?

Истог тренутка када сам ја био свучен на под Ћоста је тренутно одскочио у вис на клупе, и пошто је имао савршене рефлексе и више простора него ја на поду, изванредно је ескивирао и жестоко узвраћао ударце. Хтели су да га ухвате али је успео да се отргне неколико пута, само су му исцепали џемпер. Тако је успео да отвори себи пролаз чим сам ја провалио врата, и ударцима, рукама, ногама и прескакањем по људима кроз гомилу такође и са превртањем да ме стигне и престигне како сам описао.

Шта је било са Бериславом Петрићем?

Бера Тег, је био једанаесто али прво мушко дете породице Петрића, а сва друга деца биле су женска. Изгледа да је отац столар правио децу све док није добио сина. Свих 10 сестара неком католичком везом, пошто су биле католкиње, биле су удате у Бразилу, па су и њега тамо повукле. Чули смо поуздано да је тамо скоро умро.

Шта је било са Драгошем Јуришићем?

Драгоша Јуришића пре ни после догађаја нисам познавао. Међутим, 1993. (?) године случајно сам га срео у порти цркве Богородичног Покрова у Кајмакчаланској улици. Он ми је пришао преко неколико познатих. На изненађење по свом изгледу никако нисам могао да поверујем да је то он, и да тај лик повежем са сликом о њему што сам је годинама носио у свом сећању. Прво био је много нижи него што сам очекивао, друго није завршио грађевину већ неки економски факултет и бавио се неким бизнисом. Потврдио је да се бавио боксом, али не и веслањем.

Тако сам био разлуђен и цело време био на опрезу да то није неки провокатор, или се можда у мојој „херојско–мученичкој“ машти све надувало у неку превелику идеалну легенду. Уопште, изгледа да је шира особина наших људи да слави поразе као победе.

Поговор

После 52 године многих ствари се сећам само зато што сам их често у препричавао у ужем или ширем друштву, па ми је остало сећање као нека роба из друге руке, као неко „сећање по сећању“, сличним системом као што се преноси глас Пупиновим калемовима, у овом случају у даљинско– временској телефонији.

Међутим, треба узети у обзир, да као и свака легенда, тако и ова легенда има свакако у себи трунку истине, а обично су ове легенде баш она основна истина из чега све произлази. То показује повест човечанства. Свакако на овој легенди хладни историчари по опскурним документима даће и своју научну истину која никад није коначна. Само су легенде коначне.

Такође, ни данас по позитивном ромејском праву ни једно суђење и ниједна пресуда, па ни суд историје не може се донети без живог сведока, а нас тројица смо живи сведоци. •