Предраг Ристић

Бежанија породице Ристић априла 1941. године

Само неуки и неразумни људи могу сматрати и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткано у оно што данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости.

Иво Андрић

Предраг Ристић, 1941. године

У праскозорје 6. априла 1941. било је лепо време у Београду, нинашта страшно није слутило. Одједном су из чиста мира почела да грме небеса.

Унезверени изишли смо сви на терасу наше куће изнад Саве у Сењачкој улици број 3 на првом спрату с које је пуцао видик све до Калемегдана и ушћа Саве у Дунав.

Учинило нам као да се спуштају неки падобранци. Кад оно нису били падобранци, него бомбе с падобраном. Наступише страшне експлозије јер су оно биле бомбе од пола тоне које су погодиле железничку станицу. Сукнуо је пламен и високи дим и затим је нашироко прашина освајала Београд и заклонила сунце.

„Избио је светски рат“ узвикнуо је мој отац Петар и ми смо се одмах растурили да се припремамо за оно од чега смо стрепили. Свако се припремао своје најнужније што је било већ предвиђено. Ја сам имао гојзерице из Крањске Горе, које су биле припремљене за бежанију и које сам зато, за сваки случај, носио пертлама завезаних око врата цело време рата, чак када сам ишао бос. Отац, као искусан солунац, који је сматрао да ћемо се бранити од непријатеља, припремио је причиње у подруму у којим је некима био кромпир, док су други су били душеци за спавање. То не значи да ми је отац био преплашен и песимиста, јер је закопао неко врхунско вино које ћемо да попијемо када победимо на крају рата.

Подрум се зачас препунио. Пронела се вест да су сигурна само она склоништа која имају армирано бетонску плочу, јер једна од првих бомби ударила бомба директно у приземну кућу у башти породице Станковић на углу наше Сењачке и Св. Наума. Башта са цвећем и оградом је остала је нетакнута а на месту куће зјапила је само широка дубока рупа — кратер.

Нажалост, то је био тек почетак, јер је неколико часова после ударила дубински у земљиште испред наше суседне куће породице Којић у Сењачкој број 1, и нагрнула земљу преко првог спрата, тако да је и цела наша кућа у Сењачкој 3 мало подскочила. Почело је да нешто сипи око ивица бетонске плоче и одједном су сви познати и непознати у подруму почели грчевито да се крсте и крсте. У рову нема неверника!

Ту није било ни једног неверника, сем нас деце, којима су матори изгледали смешно. Ја и мој комшија Петар Крекић вршњак (10 год.) направили смо од картона и кукурузне шаше моделе, ја српских авиона авиона ИК-3,[1] а Петар чија је мајка била Аустријанка моделе „штуке“ и „месершмита“. Лежећи на душецима на горњим причињама ми смо демонстрирали ваздушне битке, са звучни илустрацијама брррр .... бум бум и сл. и зато добили шљаге од маторих: „Живци су нам на ивици издрживости а ви нам их још више изазивате!“[2]

Прошао је тако први дан и ноћ, а бомбардовање је трајало непрестано све до петка. Морали смо ипак с времена на време да провиримо, да видимо шта се догађа напољу. Тако сам ја имао дужност да проверим да ли су живи наши рођаци Матејићи који су становали у спратној кући одмах у почетку улице М. Давидовића[3]. Кућа је била прилично оштећена изрешетана, проваљених прозора и затрпана шутом до пола улице али се држала цела конструкција. Прескочивши шут у приземљу — где је била мала продавница деликатеса у коју сам стално навраћао и коју је држао брачни пар царских Руса —морао сам нажалост да прегазим преко њихових лешева, да бих достигао преко шута до степеништа, до другог спрата где су становали Матејићи. Али у разваљеном стану њих није било, негде су на време побегли. Имао сам само 10 година и још ужасније ствари сам доживео сам кад сам изишао из рушевине. Видео сам како полиција убија псе које раздиру погинуле испод рушевина, као и лопове, и то на лицу места ухваћене на делу. Ту је био и полицајац, отац будућег нашег великог историчара Драгољуба Живојиновића, који је становао у малој улици испод Ситничке улице.

Оно што ми деца нисмо могли да разумемо, бар она с којима сам се познавао, то је колико је народ био сасвим разлуђен од страха. На све стране су безглаво тумарали у круг, не знајући куда да беже. С друге стране, без страха, у супротном правцу упадали су лопови у Београд да користе прилику да приграбе такозвану „штука робу“. Међутим у том расулу било је и часних, лудо јуначких изузетака као што је био Богдан бакалин, солунац, наш комшија преко тарабе, који је док су бомбе фијукале буквално играо карте у својој башти, испод вењака, с истим таквим друштвом. Само када би наилазили авиони они би устајали и гледали одакле долазе, колико их има и коментарисали шта ће сада да бомбардују. У исто време пљуштала је наша артиљерија облачићима по небу, и богами и обарала понеки авион, што је у овим ветеранима изазивало победнички тријумф, а и ја сам наиван помислио да ћемо добити овај рат и завршити га победом за који дан.

Авион ИК-3

Још док су падале бомбе стигао је некако из Новог Сада мој ујак Ђорђе, по позиву да се јави у војну команду, и ја сам га пратио, да јавим породици где ће бити упућен. Команда је била преко пута Вазнесенске цркве, где се догодило велико страдање. Југославија се спремала за овај рат, тако да су на више места у Београду били изграђени типски цик–цак укопани засведени земљани ровови. Још тог првог јутра, у недељу 6. априла, бомбардована је Вазнесенска црква, односно бомба је пала у њену порту. Црква је на јутрењу била је препуна верника, који су после првих бомби сви похрлили у то склониште, а само неколико њих, са свештеником који није прекидао литургију, остали су у Цркви. На несрећу, велика бомба погодила је директно у само средиште склоништа и побила све који су се у њу склонили. Преживели су само они који су остали у цркви. Лешеви су били расути на све стране, а ја сам видео женски леш закачен на балкон суседног министарства финансија. У општем расулу ујак се вратио у Нови Сад. Вратио сам се трком кући и у међувремену ми је и отац добио позив и био мобилисан на железници као цивилни инжењер, инспектор котлова. Добио је железничку униформу обичног кондуктера, одмах ступио на дужност и отпутовао у нама непознатом правцу. Тада смо моја мајка Марија (звана Марица), сестра Нада (7 год.) и ја оставили кућу на чување стрицу Милораду и ујаку Ивану Табаковићу, сликару, преселили се из Сењачке 3, у већу и чвршћу кућу у Сењачкој 33, која је била на врху брда, код наших пријатеља породице Зрнић, где је била мање панична атмосфера. Инжењер Слободан Зрнић баш је био онај који је конструисао наш авион ИК–3, којег смо ми клинци знали не само да га нацртамо, већ и да направимо његов модел.[4]

Са врха Сењачке одакле сам се санкао, био је бољи преглед него што је био на њеном равном подножју где била наша кућа. При бомбардовању, у склоништу је било најтеже преживети неизвесност, јер напољу видиш где су авиони и не бојиш се, а кад су над тобом то траје кратко.

Бомбардовање је трајало више дана, од недеље све до петка. У међувремену смо се нагледали свеопштег разарања и ноћ је била непрекидно светла од пожара. Тако је мој отац у суботу, дан пре, претплатио за мене код Геце Кона капиталну књигу Tierleben von Brehm (Животињско царство од Брема), а на моју жалост гледао сам како гори његова књижара, а и Народна библиотека. Такође, бомбе су збрисале и бараке нашег пливачког клуба, и још много тога јер сам стално истрчавао из подрума када је било и најкраће затишје и на осматрању сам проводио више времена него што сам чамио у мрачном склоништу. Али страх од авиона није био непредвидив, ако си видео где лете авиони. Тако сам лично видео историјски догађај како су се наши ИК–3 супротставили ловцима „више расе“, осионим Немцима, које сам добро познавао још из моје Немачко–српске школе, а сада смо их у равноправном двобоју обарали и разарали мит о њихових техничкој надмоћности. То је мени утврдило уверење да ћемо их и у овом рату победити.

Таман сам се утврдио у том уверењу, када нас је пронашао један железничар с поруком коју послао мој отац. Отац закључује да ће Југославија морати да се дуго бори, и мораће да се повлачи, те да се и ми на време морамо одмах повући у унутрашњост. Овај железничар је био веома срдачан и људски солидаран у овим тешким тренуцима. Не само да нас је известио под бомбама, него нас је обавестио када креће ускотрачни воз „ћира“ без возног реда, и чак нам је обезбедио место у препуном возу у коме су неки и стајали. Нас троје, мајка (35 година), сестра (7) и ја (10) наврат–нанос смо се спремили, и ја сам окачио око врата оне моје обавезне гојзерице, али је мајка имала и давно припремљене сребрњаке од по 20 дин.

Воз је прошао кроз чукарички тунел и возио мање–више нормално, без обзира на повремена застајкивања, целу ноћ и дан. Ми таман улазимо на железничку станицу у Сарајево, гледамо кроз прозор и угледамо нашег оца у железничкој униформи и вичемо — отац нас чује. То је био такав невероватан догађај да га се сећам као да је био јуче. Док је „ћира“ стао неких сто метара даље, ми смо искочили из воза и појурили у сусрет оцу, а он је исто јурио према нама. У тренутку те драматичне трке проломише се небеса и руши се железничка станица, падају немачке бомбе — ми се љубимо у прашини и бежимо према светлости, док се железника станица стропоштава тик иза нас. Трка, бежанија није престајала све док нисмо се попели на неко брдо. Имали смо срећу, наишли смо на једну кућу „Срба који се не крсте“, како су се сами представили, где смо били напојени и где смо преноћили у кревету, али смо већ у праскозорје кренули даље, лепо испраћени. Отац, као инспектор парних котлова, успут је добро познавао тренутно стање на железници и ми смо опет „ћиром“ наставили пут „према мору?“. То је изгледа мом оцу солунцу остало запечаћено где се треба повлачити у случају рата — историја се понавља. Опет смо са честим застајкивањем тек на вече стигли у Мостар: воз није ишао даље. На железничкој станици било је много избеглог народа. Спавало се на клупама, али и по поду међу гомилама куфера и завежљаја. Међутим, око станице грмело је нешто у даљини, по обронцима околних планина. Било је у гомили и доста уозбиљених униформисаних југословенских војника и официра, јер, како су рекли, то што се чује су борбе Југословенске војске с усташама али да је војска успела да их сузбије. Тада сам први пут чуо за усташе. Тумарао сам кроз халу, где је међу народом било много покривеног оружја, а ја као дечак био сам љубопитљив. Заинтересовао сам се шта је нешто велико покривено војничком цирадом и задигао цираду мислећи да је испод неки топ. Кад оно, били су сложени крвави лешеви!!!!!

Војска је била у расулу, па је мој отац од неких официра краљевске војске, као солидаран солунац, измолио да нас повезу камионом до Невесиња. Камион је превозио бензин у бурадима, а отац ће ићи за нама пешке. Тако су мајка и сестра сели поред шофера, а ја с неким војницима седео на бурадима. На несрећу, после неколико километара бурад су се измућкала и пробио је бензин, и испарења, а мене је спопала мука и почео сам да повраћам, па су нас кратко избацили из камиона. Срећом, наш издржљиви отац нас је убрзо стигао и ми смо сви заједно наставили пешке, све до Невесиња. Како смо то издржали није ми данас сасвим јасно. Сећам се само добро да се народ скупио испред општине где су се очекивале најновије вести. У тој гужви шта ће бити, одједном се појавио немачки трицикл с два Немца у шлемовима и кратким шмајсерима. Ово су били први весници окупације које сам доживео.

Један од њих се одмах попео у зграду општине, вероватно да му се преда власт, као да је то сасвим обична административна ствар, а други је остао код трицикла. Народ се ућутао, гледају сви у тог Немца. Кад један младић удари Немца у лице. Немац је посрнуо пао и дигао се и понашао се као да се ништа није догодило, није било уобичајене немачке одмазде, нешто невероватно што ми ни данас није јасно. Једно данашње могуће тумачење тог случаја је просто. Нису сви Немци исти. Велика је истина да је Хитлер масовно уништио личност човека у немачком народу, али ту и тамо остао је понеки човек.[5]

Из Невесиња смо, у сваком случају, морали што пре да бежимо. Отац је са сачуваним сребрњацима платио фијакер, и фијакером смо тријумфално ушли у Дубровник у коме се једва примећивало да је почео рат. Уселили смо се у познату кућу у којој смо и пре рата летовали и заиста смо летовали као да није рат. Купали смо се на Лападу, иако је вода била још мало хладна те је било мало купача. Због многих избеглица ресторани су били препуни а вероватно је постојао и ноћни живот. Отац је грчевито хватао информације о бродовима који су бежали у Египат; док смо ми стигли, већ је главнина отпловила. У очајању, владала је луда нада да ће нас спасти енглеске подморнице. Остао је само један брод без посаде, јер су усташе дезертирале. Мој отац, као машински инжињер, с још једним српским официром узалуд је тражио морнаре, иако су Јевреји нудили неким морнарима злато у шакама. Замало да нисмо успели. О логору Југословена у Египту, у Ел–Шату, после рата причала нам је много покојна Долорес Ћаће, жена познатог режисера Слободана Шијана, која је ту провела цео рат.

Да се утешимо што нисмо отпловили, гостовали смо и у луксузном хотелу „Империјал“ где смо сретали много пријатеља и очевих пословних сарадника, јер је радио грејање и ту, и у хотелима од Улциња до Гозд Матуљка. Разговори су били велики и слободни, јер у граду још није било никакве власти.

Најзад су се појавили дуго очекивани „ослободиоци“, италијански фашисти, како су се представљали, и сва њихова акција била је оперета — војна парада с кокошијим перима заденутим у шлем. Војна парада, односно Венецијански карневал, наравно се одиграла на култној променади, на Страдуну где су се грдно обрукали. Кад су, с највећим заносом, закорачили у тријумфални марш проклизали су се. Опет је искрсао онај проблем с поткованим цокулама. На камену углачаном као огледало поносни „ослободиоци“ падали су наузнак кад би за искорак подигли испружену ногу. То је изазвало домино ефекат, па је цео тријумфални строј обновљеног Римског царства уз музику падао, копрцајући се као покошен митраљезом.

Ово је била дивна представа за нас децу, тако да је моја сестра највише од свих страхота нашег путешествија највише запамтила ово проклизавање, а снимљен је и документарни филм о тој паради

Због неких наших „напредних“ комуниста који су се борили у Шпанији, ми стално и Немце називамо фашистима, а они су уствари били нацистичка радничка партија (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei), и између фашиста и нациста огромна је разлика. Фашисти нису прогањали Јевреје, капиталисте, цркву, музеје и краља. После проклизајућег карневала „ослободилаца“, појавили су се прави сурови окупатори, нацисти–Немци, и одмах почели да учвршћују власт. Као прво, да уреде саобраћај, железницу, да би могли да владају, и издали су прво наређење: „Ко се од железничара одмах не јави на службу биће стрељан као саботер“!!!

И мој отац је отишао у својој спасоносној железничкој униформи у већ успостављену немачку дубровачку команду и показао документе да је постављен као железнички надзорник-инспектор парних котлова и добио је „аусвајс“ да се са породицом „зофорт“ врати на службу у Београд.

Пруга и железница је у страху одмах поправљена, тако смо опет „ћиром“, али сада без карте већ са „аусвајсом“, кренули за Београд. У возу су већ били постављени немачки пратиоци и воз је после дугог чекања и детаљне контроле кренуо. Ми смо сада седели у купеу III класе и све је преко Поповог поља изгледало као пре рата, док нисмо стигли у Чапљину. Ту је воз стао и почело је једно велико мување. Појавиле су наоружане усташе и све Србе избацивале из воза. И ми смо се сви договорили да изигравамо Немце и онда се одиграла једна судбоносна животна драма. Кад су банули разјарени у наш купе, мој отац им се обратио на немачком и показао аусвајс. Усташа је хтео да му узме из руке, а отац му га је истргао назад, и продрао му се на убедљиво немачком. Моја мајка Војвођанка говорила је немачки као Немица, а ја сам понављао „ich bin auch ein Deutsche“, док је моја мала сестра плакала. Срећом, воз је запиштао и кренуо, а усташе искочиле из воза. Изгледа да су се плашили Немаца, јер су се и према њима Немци понашали исто као прљавој нижој раси, у чему су у овом случају били у праву и што је нама значило спас.

Пут смо наставили ћутећи, не коментаришући ништа, јер су возу били и други путници, али смо се постепено одмрзавали страх, а пут је био дуг.

Породица Ристић, 1942. године:
мајка Марија (звана Марица), кћи Нада, син Предраг и отац Петар

У Сарајеву су се променили путници. У „ћиру“ је ушао и наш комшија, познати револуционар Владимир, кога смо знали из Боб клуба. Неки Дедијери су становали у почетку Ситничке улице. Путовали смо преко данас прослављених Пала, а окупациона граница већ је била успостављена. На граници са окупираном Србијом већ је контролу вршио немачки војник. Било нам је лакше, јер му је отац показао оригинални аусвајс и Немац му је салутирао. Међутим, друге је Немац са сарадницима испитивао и малтретирао. На изненађење, наш је комшија Владимир Дедијер показао своју комунистичку партијску књижицу и немачки војник му је такође салутирао! Било је то сигурно пре 22. јуна, те бар по томе могу да знам колико је могло траје ово наше „летовање“.[6]

Кад смо најзад стигли у Београд, у Сењачку 3, кућа нам је била препуна избеглица, и мој ујак је на врата истакао њихов списак да нас закаснеле избеглице заобиђу, јер је кућа била већ препуна. Моја мајка се преплашила, али се одмах обрадовала јер су ту били, међу осталим, и наши рођаци Личани, адвокат др Богдан Прица (члан Српског културног клуба), са женом Анком и сином Радојем, мојим вршњаком, те, колико могу да запамтим само оне који су остали до краја рата, као што је вајар из Загреба Војтех Браниш, Чех, и Влада Стојановић, сликар из Славоније.

Брзо смо морали да се прилагодимо новој ситуацији. Немци су већ били запосели за своје више официре најлепше куће на Дедињу и између себе положили каблове по улицама за везу. Неко од наших патриота је ноћу пресекао те каблове и Немци по Дедињу и Сењаку покупили су таоце који су целе ноћи морали да чувају те каблове претњом стрељања. Тако су узели и нашег престрашеног кирајџију из приземља Милорада Андоновића пореклом из Старе Србије, златара и сајџију. Спасоносна униформа железничара спасла је и ту мог оца, јер је железничаре окупатор извлачио из строја за стрељање, али је морао да узме уверење из родне Јагодине да није Јеврејин. И мени је добро послужило ово уверење за упис у први разред реалне гимназије, јер због своје риђе косе владало је опште уверење да сам Јеврејин, поготово што су онда гимназијалци морали да носе качкет за технички знаком укрштеног троугла и шестара што је личило на јеврејску звезду, па сам морао да бежим као зец од једног немачког војника, који је покушао да ме ухвати и јурио ме све до моје реалне гимназије где је данас Педагошки музеј.

(Наставиће се)

Напомене

[1] „Рогожарски ИК-3 је био југословенски нискокрилни ловачки авион једносед, који је конструисао пројектантски тим инжењера Љубомира Илића, Косте Сивчева и Слободана Зрнића 1936. Први прототип авиона је израђен 1938. а серијска производња је отпочела 1940. у фабрици авиона Рогожарски А. Д. Током Априлског рата учествовало само шест авиона овог типа. Упркос томе ИК-3 се показао као равноправни противник у сукобу са немачким Месершмитима.“ — Википедија, слободна енциклопедија (Прим. ур.)

[2] Одмах после бомбардовања Петрова мајка одрекла се свог мужа, покупила своју децу, Петра и његову сестру, и побегла у Беч. Никад се више нису вратили.

[3] Милорада, Бошка, Веље и Зорана, четири сина Бране Махера описаног у Трилогији и тетка Десе.

[4] После рата се показало да је ИК–3 био технички најбољи авион II светског рата, само што ми нисмо имали јаку индустрију да га произведе у већем броју.

[5] То доказују и слични доживљаји које смо имали мој отац и ја, за време потоње, иначе крваве, немачке окупације у Београду. Децембра 1941. била је велика зима и клизавица у Београду. Један млади немачки војник, ходајући испред оца у окованим цокулама, стално је падао. Мој отац (крупан 120 кг) ухвати за крагну младог окупатора и лако га подиже и затим му објасни на немачком да не може по клизавици да маршира, већ мора да вуче ноге, и објасни му како. Младић је послушао и пробао и видео да му је савет био користан, те рекао мом оцу: „Ви сте добар човек, али зашто сте нас напали?“ Отац га на то удари својом боксерском песницом. Младић је пао забезекнут, али је примио поуку и није реаговао као стандардни Хитлеров Немац јер бих иначе ја остао сироче.

Други случај подобан случају у Невесињу догодио се у министарству железница за време окупације. Отац ми је, у тој судбинској униформи железничара, навраћао с времена на време у министарство железница, а имао је и један посао да пројектује велико парно купатило у Кнез Селу за избеглице из Босне и јужне Србије. И ту се сретао и с немачким војним инжињерима. У то доба, ко би се ухватио да слуша Би-Би-Си, Глас Америке или, не дај Боже, Москву, следовао би му логор и ликвидација по кратком поступку. Међутим, мој отац који је имао добар радио марке „крослеј“ слушао је свакодневно вести какво је стање на фронту и ширио их у околини. Некако је то дошло до двојице немачких инжињера. Они су га просто срдачно упитали како је стање на фронту и он им је широко о томе реферисао с дискусијом. Преплашени Срби би га упитали како си смео да говориш Немцима како губе рат. „Па, питали ме људи“ — одговорио би им. Била је то као нека завера једног Србина са Немцима против Хитлера, јер да су откривени били сви заједно стрељани.

Трећи велики пример догодио се у Београду. Наш домаћи Немац, Роберт Цихлер из Вршца, где је његова пребогата породица била власник низа модерних кланица, назидао је раскошну велику вилу на углу Сењачке и Персиде Миленковић. Одмах после бомбардовања 1941. порушено је много кућа у Четничкој улици, пострадале су многе породице а Р. Цихлер их је све примио, као породицу Станојев која је ту становала и још дуго и после рата (Еуфросинија Миша Станојев била је првакиња Балкана у пливању) Роберт Цихлер се затим прогласио за Србина, узео за презиме Живковић, прогласио своју Славу, извадио из подрума све своје залихе хране и позвао пријатеље и комшије да се почасте. На тој Слави сам се и ја наждрао. Цихлер је пре рата био представник југословенске месне индустрије Паризу и извозио толико меса у Европу да је тиме два пута могао да нахрани Југославију. Немцима је поклонио вагон меса, јер су тражили само тоне масти. Преживео је рат и онда робијао као капиталиста.

[6] Дан до када су комунисти отворено сарађивали Хитлером. Нама са Сењака било је добро познато како су до тог дана комунисти заједно са Гестапоом хапсили такозване „мартовце“, учеснике 27. марта, кад је ухапшен и брат мог школског друга Драгослава Петровића, званог „Пера стаклорезац“, јер му је отац имао фабрику стакла.

Много година после, када сам имао 25 година, дошао сам у стан Милице Дедијер, ћерке Владимира, да је изведем на концерт на Коларчевом универзитету. Тада сам се суочио с њеним оцем да ми потврди овај догађај, када је комунистичка партијска књижица била пропусница, и он ми је поштено то потврдио. Милица Дедијер је данас архитекта у Охају и с њом сам у вези.