Предраг Ристић
Француски ђаци: повест о Петру Никодија Ристићу
Приликом промоције моје књиге КОЛАЧ 10. августа 2017. у порти Шабачког саборног храма између осталог почео сам образлагање свог дела са овим уводом: „Иза мене је српски војник са заставом. На истом месту на коме сад седим стајао је 1914. мој отац Петар са пушком...“ — Пеђа Ристић
Мој отац Петар (1896–1974) имао је 1912. године 15–16 година, био је гимназијалац VIII разреду у Београду. Са својим оцем Никодијем (1873–1914), који је био кожарски мајстор и држао радњу у Београду са десетином калфи и шегрта, био је „пословно“ укључен као снабдевач и мајстор у све Балканске ратове као део коморе српске војске.
Српску војску је пратио, снабдевао и поправљао све што је од коже све до Једрена. Покретна занатска радионица састојала се од двоја кола натоварена материјалом и алатима које је вукао по један коњ. У једним колима спавао је отац Петар, а у другим деда Никодије, ноћу покривени цирадом, и тако су представљали својеврсну покретну „сервис“ радионицу, тада обавезан део војне коморе.
Наша војска је непосредно и одмах после рата плаћала све занатске услуге, иако су и отац и деда носили прописне војничке униформе у пушке, мада нису били мобилисани у борбени састав. Мој отац, тада још дечак, ударао је само блокеје и клинце на цокуле српским војницима који су чекали у реду, али успут се нагледао ужасних бугарских зверстава, што му је оставило трага на психу кроз цео живот. Упркос пожртвованом раду, када су се вратили у Београд били су од комшија морално окривљени као „ратни богаташи“, јер су „зарадили добре паре док су други гинули“. Ондашња Српска војска за разлику од данашње плаћала је све одмах у готовом, често и у злату.
Деда Никодије Коле Ристић (1873–1915) кожар и појац
Зато, да би се морално оправдали отац и син, када је избио 1914. рат пријавили су се добровољно у војску, отац (мој деда) Никодије као престар, а његов син Петар као непунолетан, са непуних 18 година, као гимназијалац VIII разреда. Деда Никодије је тешко рањен у Колубарској бици, затим заробљен, одведен и затворен у казаматима Арадске трђаве. Деда Никодије, син избеглог херцеговачког хајдука, снажне грађе, упркос свему, некако се тамо опоравио, и голим рукама удавио стражара, отео оружје и побегао, али је убијен је у бекству, бранећи се до последњег метка негде у Бекешфехешћаби у Мађарској. Гроб му се не зна.
***
Већ у рану зору била је гужва ђака–добровољаца у београдској гимназији. Када регрутни официр почео да их уписује угледао је највишег ђака међу њима и наредио: „Хеј, ти, стани први, а остали да се построје за тобом“. Тако је мој отац игром случаја записан у ђачкој чети као први на списку у првој чети и први у строју.
Из буквице Петра Ристића 1914 и инсерт фотографије из Солуна 1915.
Наврат–нанос, ђаци су униформисани и наоружани, без праве обуке. Исте ноћи усиљеним маршом гоњени су дан и ноћ као „размажене мамине мазе“ од комплексираних каплара, полуписмених сељака, и крајњим напором у једно праскозорје ухватили положај на врху Цера, где су се одмах закопали. Каплари су били толико оштри да младићи нису имали времена за страх, јер је каплар газио главу сваком ђаку да је загњури у блато да не види Аустријанце, док се каплар заклонио са пиштољем и исуканим мачем иза једне букве. Изненада се одједном искорачио са командом „Пуцај и боди“! Аустријанци са барјактаром и добошаром у црвеним мундирима одједном искрсли пред ђацима на неколико метара.
Тако је мој отац, Петар у Ђачкој чети учествовао првом плотуну у бици на Церу, и даље у јуришу све до Шапца где је у истуреном одељењу, пошто се показао као добар стрелац, и учествовао у скидању упорног аустријског митраљеског гнезда на Саборној цркви. Касније као снајпер на Дрини имао је заповест да „пуца само у више официре, у њихове никловане бљештеће шлемове“. У праскозорје би се отац пењао на неко високо дрво, са кило хлеба, и сакривен чекао прилику. После само једног прецизног пуцња и поготка, скакао је са дрвета и бежао користећи забуну међу аустријским војницима, јер им је официр био прострељен кроз главу, без обзира на никлован шлем.
Уопште, и на другим деловима широког фронта Аустријанци су потучени и међу њима је завладала паника, па су без организованог реда бежали преко Саве и Дунава. Многи међу њима су се изгубили у кукурузима. Млади и здрави српски ђаци тада су ангажовани да откривају разбијене избезумљене непријатељске групе и да их заробљавају и спроводе у заробљеништво. Мој отац са још двојицом тако препадне три мађарска коњаника хусара у шареним униформама и шубарама са заденутим пером. Није било милости: руке у вис, и младићи их спроведу српском официру који је био задужен да им запише име, презиме, чин, која чета и који вод, и да му додели заробљенички број по Женевској конвенцији. Ред је био дуг, трајао је од јутра до мрака, и дошао је ред на мађарске хусаре. Међутим, они пркосни и уображени нису уопште хтели да разговарају са Србима — не разумеју ништа. Дежурни официр тада устаде са стола, закопча се, представи се, и војнички се поздрави са хусарима. Дао је оцу да три пута преводи Женевску конвенцију у којој је писало да ако заробљеник не наведе своје име и презиме, чин и јединицу коју је служио, да се сматра шпијуном и да треба да се стреља. Мој отац са тада слабим школским знањем страних језика сричући три пута је преводио хусарима који су се смејали, јер јер су нас презирали. „Стрељај будале!“ наредио је официр. На срећу, стрељање је вршила по редоследу дежурна чета, те се мој мој отац извукао, да не носи и тај грех на души.
Нажалост, касније при повлачењу српске војске 1915. наступило је расуло. Од Скопља су се спонтано у једној групи окупили млади и потпуно здрави, који су се без команде кретали, лутајући по албанским гудурама, прелазећи неколико пута грчко–албанску границу, док се Грчка није прикључила савезницима, и коначно се некако спустили непосредно на Солунски фронт — ово је била група која није изишла на албанско море.
У Солуну их је дочекао француски Црвени крст. Њихови лекари су се зачудили да у овој групи од неколико десетина младих војника није практично било озбиљно болесних ни исцрпљених, у оном смислу као у главнини Српке војске која је прошла Албанију и изишла на море. Још веће чуђење француских лекара је изазвало био је налаз да ниједан из ове групе није имао покварен зуб, нити наочаре. У тој спонтаној лутајућој групи двојица су били значајни — један сељачки син који је знао да упали ватру на киши у мокрој шуми, без шибица, и мој отац који је био снајпер и убијао шиптарске козе (и шиптарске заседе). Међутим, због тога што су изгубили јединицу, и што су вероватно успут пљачкали (што и јесу), јер нису стигли нимало мршави, сви су ђаци Ђачке чете, који су у почетку по правилу добили чин „каплара“, деградирани у обичне војнике и послати у прве борбене редове, где послат и мој отац, а и сви остали ђаци–добровољци и остали који су им се придружили. Остала је срећом спомен фотографија после прегледа француског Црвеног крста.
Пред сам пробој Солунског фронта заложили су се командант Ђачке чете, посрбљени Немац Хенрих Лилер, иначе професор српског језика краљу
Петру на Високој школи, и оснивач демократске странке Љуба Давидовић, да се сви борци који су због рата прекинули школовање повуку из борбе и да се пошаљу у Француску на даље студије, „да Србија после рата не би остала обезглављена“, без интелектуалног кадра. Команданти сектора саботирали су ову наредбу, јер су им ови млади и виспрени момци били најбољи војници, па су и Лилер и Давидовић лично упадали у прве ровове и извлачили школарце које су препознавали простим погледом у кратком дијалогу. Тако је Хенрих Лилер упао у ров мог оца и извукао из пробоја који је следио за неколико дана. Тада је мој отац заклео Хенрика Лилера да ако преживи рат, а он стане жив, да буде кум његовом будуће рођеном сину. Тако је мени, када сам се родио 1931. године, постао кум православни Немац Емило Лилер, син Хенрика, јер је Хенрик у међувремену умро.
Тиме се мој отац Петар нашао са осталим на школовању у Ници, где је матурирао са осталим из будуће групе „Француских ђака“.
Отац ми је затим студирао у Паризу годину дана чисту математику, издржавајући се од професионалног бокса. Он и Алекса Петровић из села Кораћице, тешкаши, путовали су сваке суботе и недеље у Марсеј, где су се у морнарским кафанама тукли против изазивача за истакнуту награду. И онда је било оних који су били удворни страним силама. Многи су тако добијали стипендије, међутим ти ни после годину дана нису положили ниједан испит.
Хенрих Лилер
Онда је интервенисао Хенрих Лилер, и рекао савезничким просветним властима: „То је зато што сте ви бирали, када наша српска власт некога препоручи тај ће сигурно завршити студије“. Тако је после годину дана отац добио стипендију за Енглеску, где је у Манчестру прешао на веслање и тенис и за четири године одлично дипломирао машински факултет и специјализовао централно грејање и „ер–кондишн“ што је тада у једино било Манчестру. Са енглеском дипломом се вратио у Београд, иако је са њом могао да се запосли свуда у свету, „зато што је овде могао најбоље да заради“ и за четири године изградио кућу на два спрата у Сењачкој 3, још пре него што сам се ја родио. У међувремену је Хенрих умро, па је кумство преузео његов син инж. Емило, и тако сам крштен у Цркви Петра и Павла у Топчидеру, десет дана по рођењу благодарећи мом ревносном оцу.
У Енглеској 1918. у лову на зечеве са мојим будућим кумом Емилом Лилером
Док се у Србији догађао грађевински бум, ратом прекаљени солунци почели су редовно да се састају, али су на тим састанцима такође долазили и пријатељи из Француске, њихови саборци са Солунског фронта. Тада је изграђено „француско гробље“ код „Новог гробља“ и сваке године заједно са ветеранима из Француске и по православном и католичком обреду даван је парастос погинулим српско–француским ратним друговима. Тако су изграђена чврста лична међусобна пријатељства између Француза и Срба која у суштини нису имала никакве везе са дневном политиком.
Пријатељства су се обновила и после Другог светског рата, тако да су и после 1945. опет долазили исти ти проверени пријатељи Французи на годишњи парастос. У том широком међународном друштву није било ниједног комунисте и ови парастоси су били потпуно ван контроле комунистичке партије. То се није свиђало терористичкој комунистичкој власти, те су они уценом нашли међу француским ђацима једног издајника, и основали под комунистичком контролом ново дириговано „Друштво француско–српског пријатељства“, очекујући да ће гости из Француске долазити у посету у ово друштво. Међутим, сви до једног Француза су бојкотовали то ново фантомско друштво, као што су то чинили и ови наши природни антикомунисти Срби–солунци па се комунистичка комбинација извргла не само нашем, него и међународном руглу, јер ни званична француска дипломатија није признавала ово новокомпоновано друштво.
Тада је комунистичка власт реаговала веома оштро и једноставно похапсила солунце за које су претпостављали да су најопаснији, да би се сви остали преплашили. Ту је по њиховом плану први на листи био тада знаменити адвокат др Видан Благојевић, који се бавио и активно политиком као истакнути радикал. Говорио је перфектно француски, као и адвокат Мартиновић.
Међутим, њима двојици су у истражном затвору удбаши потпуно разорили психу, те су они тако препарирани признавали буквално све што се од њих изнудило, па и више, макар то било потпуно бесмислено и апсурдно. Међутим, мој отац, инжињер, а не правник и политичар, тежак 120 кила, бивши боксер, био је изузетно пркосан, и узвраћао је ударце када су га тукли, па је због те своје нарави био је толико мучен да смо приликом предаје пакета које су удбаши све поткрадали подизали његов крваво–прљави веш. Слободан Пенезић–Крцун тукао га је лично својим рукама. Често су га везивали лисицама и остављали у самици да спава на мокром голом бетону.
На суђењу је спао са 120 на 56 килограма. На суду, када је требало да да своје генералије, рекао је „да је имао сина“, јер су му показивали моје слике на којима сам приказиван сав у крви, и да сам већ признао своју „подмуклу империјалистичку делатност“ и да сам на крају убијен! Када се на опомену окренуо и видео ме у судници, зачудио се да сам ипак жив. Такође су му давали совјетску дрогу признања „скопаламин“, због чега је имао тежак животни крај типичан за наркомане. На суду и уопште није се кајао и посипао пепелом као информбировци, него им је у лице говорио да су злочинци и да је одувек био непријатељ комунистичке партије, док су Благојевић и Мартиновић адвокатском вештином теоретски улазили у проблеме марксизма и борбе радничке класе и кајали се. Тако је мој отац избио на чело групе, као првооптужени, иако је баш Видан Благојевић био онај дипломата који је имао приступ и разговарао са највишим француским политичарима на дипломатским пријемима и договарао се о акцијама, док је мој отац је слабо говорио француски и никад није био на пријему у француској амбасади, мада је радио грејање у америчкој, енглеској и руској амбасади, и пре и после рата, односно у готово свим амбасадама у Београду.
Интересантно је да је и другооптужени инжињер Божић исто тако био пркосан, и заузео друго место иза мог оца. Чудно да су инжињери показали истина неконтролисану неразумну самоубилачку храброст, док су адвокати срамно подлегли мучењу.
Пресуда мом оцу данас изгледа смешно, осуђени су зато „што су се састајали по кафанама 'Мадера', 'Сложна браћа', 'Грчка краљица' и по становима појединаца где су најгорим речима и вицевима говорили против народне власти, а што показује њихову гнусну и подмуклу империјалистичку делатност. Мењали су кафане да не буду откривени.“
Као додатну васпитну меру, оцу су одузели кућу, иако то није било ни по тадашњем закону.
Процес против „француских ђака“ никада није био званично обзнањен као процес против њихових „злодела“, већ су им биле биле подметнуте разне бесмислице као: „једне тамне ноћи, у једној тамној улици, једном плавом Русу отац је потписао уговор о шпијунажи“, а једини сведок био је он сам и то само у истражном поступку! Вешт адвокат Владимир Закић одмах је прихватао да је он тај уговор заиста потписао, али је у материјалистичком комунистичком друштву узалуд тражио да се наведе макар једно материјално дело, али у том друштву то није било потребно.
Александар Хаџи Поповић, Лесковчанин који је осудио мог оца
После завршеног истражног и судског процеса отац ми је робијао у више затвора: Пожаревац, Митровица, Ниш и Београд (постојао је логор–барака на месту данашње централне полицијске станице, код железничке станице Дунав) и у Централном затвору у Бачванској улици. Као и многи политички затвореници радио је као роб–пројектант–стручњак, па чак и мајстор, на више значајних објеката и по приватним становима високих комуниста на Дедињу. Иначе, многе значајне објекте комунистичке ере радили су стручњаци као робови. Рецимо, тако је архитекта Мика Јанковић пројектовао палату Централног Комитета у НБ и стадион ЈНА
Од свог хапшења 17. јула 1952. провео време по разним затворима, све до помиловања на 29. новембар 1957. (5,5 год) које је потписао Тито. Титу је подметнуо помиловање његов генерални секретар др Јоже Вилфан, до кога сам допро преко његовог сина Јернеја, чудака, касније популарног словеначког писца, оболелог од неке душевне болести, који се прилепио у наше друштво, данас познато као „Медиала“, која се сада сматра нашим аутентичним уметничким покретом.
Моја сестра Надежда–Нада чува тестамент нашег оца Петра који је написао још при чистој свести, из кога наводим само ово:
„Заветујем да у случају моје смрти никога не обавештавате, јер не могу да поднесем понижење да су ме тукли као стоку, те одлазим огорчен“.
Оно чиме је мене заклео отац да пренесем у јавност кад дође време је да сведочим како је мучен совјетском дрогом признања „скополамин“ која је примењива широм намештених судских процеса. Совјети нису само стрељали оне који нису веровали у њихов „научни“ револуционарни програм будућности човечанства, већ су безобзирно тежили да промене човеку свест да сам призна своју своју идеолошку грешку. Примењиван је тада уходан слоган приликом изслеђевања: „признај, шпијунчино, своју подмуклу империјалистичку делатност“. Када сам 1946. чекао у реду да купим карту за глупи амерички комични филм „Тровачи на пучини“ са Станом Лауером и Оливером Хардијем, један иследник ме је ошамарио и такође употребио тај слоган, да „признам своју гнусну и подмуклу империјалитичку делатност“ (!?), пре него што ме је спровео код прекршајног судије. Приликом хапшења са лисицама на леђима и погнутом главом спровели су ме демонстративно кроз Кнез Михајлову да се народ преплаши и да добровољно престане да гледа америчке импријалистичке филмове, док су моју сестру када је тражила да добије пасош уцењивали да се јавно одрекне свог оца – шпијунчине...
Кућа у Сењачкој 3 у Београду нам је и данас неприступачна и породица већ годинама води безнадежни судски процес, иако нам је отац судски рехабилитован 14. новембра 2007. године, као да никада није био ни суђен
Прибележио Предраг, син Петра, унук Никодија Ристића
Датум последње измене: 2018-04-02 15:20:58
