Милан Драшковић

Звездани сонетни венац

1. Почетак потраге

Тражимо њега, свет балзамом зачаран,
скривена врата корак даље од стварног,
кристалне шуме, огледало чудесног,
тражимо свет што је нашем свету сличан.

Дуга пловидба димензији до наше
у пламеном замаху иза свих звезда –
крај пута и ноћ која се, гле, прикрада
пени од звезда за хербаријум душе.

Пламен што спава под пепелом пејзажа
здробљеног сунца и свирепога неба,
удахнуће нов живот тамо где треба –

јер труну звезде алеји плавих ружа,
док призивају носталгичне погледе
на изгубљен свет, онај скривени негде.

2. Знак неба

Изгубљени свет, онај скривени негде...
Под плаштом звезда слава која га прати
постаће баласт. Па коме веровати
трагом једног сна, кад и легенде бледе?

Време звезданог плача, игра крви и
праха. Потентна стегна пуна семена
звездане хидре чуваће од времена –
вечна је жеља да на циљ стигнеш први.

Космички коктел црних звезда испиће
ген ван контроле – тражећи нови извор
ту где царује изобличени простор.

Тајни знак неба можда ипак добиће
неочекиван гост са далеке звезде –
под празним небом продужетак легенде.

3. Звезда сироче

Под празним небом продужетак легенде:
звезданој сестри наши бродови плове –
ждерач стварности увек нађе светове
тако далеко, оно скривено негде.

Ноћас крадемо звезде – звезду сироче.
Моћ у аури у плесу андроида,
временска петља која се нагло кида –
заплет што личи на пожутеле приче.

Шапат камена усред звездане језе
празни тишину насмејаних химера
и украшава тајновити бруј сфера.

Обруч самоће за свете симбиозе,
пламеном точку ритам који је сличан,
звездани нектар пред утонуће у сан.

4. Игра фотона

Звездани нектар пред утонуће у сан
ти би да примиш. Док тражиш нетакнуто,
мучен сумњом да постоји такво место,
однекуд стигне звездани запис на длан.

Магнет понора отвара своје двери
чаури ноћи. Машта кад се отргне
гравитацији, завеса кад се дигне
с успомена и сенки далеких ствари –

тад те дотакне лепотом што не прашта
дубока тмина. Свет гледан трећим оком –
камени идол, кип са златним језиком.

Прогонство звезда – простор тад те прогута,
кад подсети на крик радосних језера
игра фотона у бескрају етера.

5. Додир вечности

Игра фотона у бескрају етера –
прелудијум за час испуњен вечношћу,
запис у срцу озидан коначношћу –
језик тишине са оне стране сфера.

На истој звезди свет сав од стакла гледаш,
сломљени свемир. У некој димензији
унутар ума нудиш се илузији,
чину горчине кад сећању се предаш.

Воља богова да пригрлиш сву тугу,
додир вечности. Међу загонеткама,
зачарани свет где прикрада се тама...

Свирепо небо! У зачараном кругу
призивамо чар заборављеног света:
зеленкасти сјај – сјај једног давног лета.

6. Паралелни свет

Зеленкасти сјај – сјај једног давног лета,
паралелни свет, пејзаж о ком се снева,
свет тако чудан на раскршћу путева –
привлачан и за тајно друштво поета.

Волшебни призор градова од кристала,
извор празнине – водич кроз нестајања,
топла чаура, чаура без сећања,
одјек у нама, чар древних ритуала.

Сред чаролије увек се враћамо њој,
звезданој луци. А сну којег гута вир –
удахне живот окамењени лептир.

Остаје ипак, у димензији некој,
спојен са небом на раскршћу путева –
портал светова изван овога света.

7. Запис у звезди

Портал светова изван овога света,
уста квазара као горка дистанца,
јецај бубице у чељусти скакавца –
дубоке сенке оцвалог палимпсеста.

Запис у звезди сред распршених снова...
иза тишине, ритуал опчињених
призива двери светова – изгубљених
при суноврату свих свргнутих богова.

Кад те опседне извитоперена свест
тог ентитета што ти прождире разум –
спознајеш шта је рањени универзум.

Изван времена постоји и други свет
у празнини сна, тим струнама од ветра
кад се пробије последња баријера.

8. Брегови других боја

Кад се пробије последња баријера –
на седмом небу ехо других светова,
неизвесност у слици чудних знакова –
прелудијум за дан горчи од чемера.

И док се надаш последњој чаролији
из другог света пре доласка хаоса,,
да ли ћеш чути у том плесу космоса
камен што пева у другој димензији...

Космички ткач зна: кад се укаже звезда,
чудесни облак, брегови других боја –
можда је пређен дуги пут до спокоја.

Свет тако чудан – кад после свих најезда
издахне звезда – и у наступу сете
срце у ветру у данима комете.

9. Са оне стране сфера

Срце у ветру у данима комете,
зелене санте под невидљивим плаштом –
бели обелиск стопљен са хоризонтом –
територија за илузионисте.

Поучна скаска са оне стране сфера:
међу звездама ехо неспоразума,
када траверза седмог универзума
зађе стазама космичког компјутера.

Црна долина сред блиставога сјаја,
древни талисман изгубљен у времену,
грађа за снове – тотем сав у пламену.

Мрачна генеза на корак иза краја,
њена издаја кад због ње свет опусти –
уморна звезда у вечитој светлости.

10. Наставак потраге

Уморна звезда у вечитој светлости –
обичне речи трагача за звездама
што одјекују далеким обалама,
призивајући друго лице нежности.

Песма у ветру сред угашене звезде
проноси даље славу далеке зоре,
док тражиш нове просторе и изворе,
иза застора – сјај плавобеле звезде.

У страном свету, слеђен лик међу цвећем
твојих сећања скривених у кристалу
тек нејасан је одсјај у огледалу.

Тако усамљен, пред излазећим сунцем,
где изазива мучни терет савести
чудни амбијент ишчашене стварности.

11. Звезда издалека

Чудни амбијент ишчашене стварности,
недокучиви свет потопљен у ништа,
кроз низ портала понирање у ништа,
непостојање, место бесконачности.

Монотонија предугог путовања:
у плавој магли гледаш другу обалу,
пламени одсјај колевке у кристалу,
чујеш музику трансценденталних муња.

Никада није сувише хладно за крај
пред провалијом. Огњиште негде чека
кад све умине. Гле, звезда издалека!

У свем свом сјају, звезда што не губи сјај
трепери – чувај понад понора прсте –
кроз црни олуј пустара које прете.

12. Пешчана кула

Кроз црни олуј пустара које прете
неизвесност се знај ближи свом врхунцу –
потражи стога степенице ка сунцу,
земаљске флоте коначно да узлете.

Дуга пловидба у бескрају етера
кад наиђеш на поражавајући склад,
на некој звезди изгубљени древни град –
поигравање са оне стране сфера.

За неодлучне – забрањена планета:
само небо зна, о какве ли срамоте,
свет гурнут у лимб у сенкама комете.

Пешчана кула, енигма једног света.
Кад схватиш да тај амбијент није фарса –
можда се сетиш изгубљеног мириса.

13. Портал древних истина

Можда се сетиш изгубљеног мириса
кроз пену звезда сред пољуљане сенке,
куће од песка, дом плиме и осеке –
кроз копрену сна идеална кулиса.

Сви ти гласови, тајни акорд прошлости,
плава обала када се запенуша
као ламент за залив уснулих душа,
цвет што умире – један трен у вечности.

Обичне речи, јаче од заборава,
такну као и месечева тишина
када станеш пред портал древних истина.

Палимпсести сна – слика се увећава,
двострука сенка егзотичног украса
кад посадиш дар – ружу у песку Марса.

14. На граници светова

Кад посадиш дар – ружу у песку Марса,
тад рониш кроз зид недокучивих снова –
можда угледаш на граници светова
свет што лелуја, обалу без таласа.

Медитацијом смирен усред бездана,
кроз пену звезда, усред ватре и леда,
под крилом ветра призор кад се угледа –
девојка с харфом, опсена тако стварна.

Оргуље ума у очима бескраја,
пурпурно небо невидљивих светова
као океан прикривених ликова.

Предивни хаос, ту, на ивици сјаја:
град од кристала, странац што је прозиран –
тражимо њега, свет балзамом зачаран.

Магистрале

Тражимо њега, свет балзамом зачаран,
Изгубљени свет, онај скривени негде,
Под празним небом продужетак легенде,
Звездани нектар пред утонуће у сан.

Игра фотона у бескрају етера,
Зеленкасти сјај – сјај једног давног лета,
Портал светова изван овога света
Кад се пробије последња баријера.

Срце у ветру у данима комете,
Уморна звезда у вечитој светлости,
Чудни амбијент ишчашене стварности.

Кроз црни олуј пустара које прете
Можда се сетиш изгубљеног мириса,
Кад посадиш дар – ружу у песку Марса.

О аутору

Милан Драшковић (Београд, 1951) је српски прозаиста и песник, уредник и популаризатор научне фантастике.

Научну фантастику објављује од 1983. године. Написао око 140 кратких прича, са близу 500 објављивања (под својим именом и под три псеудонима: Мајк Драсков, К. Воксард и Џ. Миланд) у тридесетак гласила.

Био је уредник фанзина Емитор Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ из Београда крајем 1980-их и повремено током 1990-их.

Библиографија

Објављивао је кратке приче у дневним листовима Вечерње новости, Политика експрес, Политикин додатак за децу, Вечерњи лист (Загреб); као и часописима: технички (ИТ-новине, Техничке новине), научнопопуларни (Галаксија, Тајне, Шесто чуло), војни (Фронт, Народна армија), енигматски (Новости енигма, Разонода, Икс, Суперпип (Љубљана), омладински и дечји (Венац, Политикин Забавник, Кекец, Змај, Различак, Дечји одговор, Весела свеска (Сарајево), као и фанзинима: Емитор (Београд), Метеор (Суботица) и Мисија (Сплит)...

Научнофантастичну поезију објављивао у часописима и збиркама: Галаксија (1998), Златна греда, Књижевне вертикале, Антологија боемске поезије (2005), алманах Terra, Емитор, Агон, затим наПројекту Растко итд.

Романи и збирке

• Свемирски гусар (роман; под псеудонимом Мајк Драсков), „Дечје новине“, Горњи Милановац, 1987.
• Голијат (збирка прича), Српска књижевна задруга, Београд, 1993.^[4]
• Најчуднији случај Шерлока Холмса (новела, у наставцима), Политика, Београд, 1994.
• Гусар против Бетелгеза (роман, у наставцима), Политика, Београд, 1996.
• Сплин мегаполиса (збирка прича), БМГ, Београд, 1996.
• Приче из будућности (збирка прича), „Bookland“ 2014.