Поглед кроз прозор на суро двориште, па се подижем и огрћем сиву јакну и излазим у Институтски ходник. Лифтом до приземља, па степеницама до паркинга пред зградом и, онда, лагано Јакшићевом према Зеленом венцу.

Гужва аутомобилска је хронична — сирене, режање мотора, хука, писка, буђање — оловни товар улази у унутрашњост тела и таложи се. Камено.

Тамо код раскрснице једна жена каже другој: Видела сам Богдана, страшно је пропао, а ја те речи констатујем и не констатујем, избегавајући пролазнике, масу која се мимоилази и хита. Поново степеништем надоле.

Стојим крај киоска са парфемима. Неко време као да сам погубио нити које ме воде. Као да их је неко отпустио и сада клонуло висим на сценици властитог живота.

Онда се покрећем и обилазим прљаве штандове са старом штампом.

Ништа: нигде хрватског Дилана Дога, ту и тамо угледам црвени лого Загора или жути Текса. На једном киоску још увек продају стари порно АНАЛ — две насмешене тинејџерке, ме привлаче враголастим осмехом — она која се натиче и она која јој при томе помаже.

То је јаче. Туробно. Књижарски излози пуни ранаца и школских торби, од негде се кроз какофонију поподнева пробија цилик црквеног звонцета — тумарам бесциљан. Прелазим, пробијајући се између аутобуса до пијаце. Полупране су тезге, за једном стоји човек са псетоликом главом, исплазио је језик и дахће. Ипак, дан није врео, овде бих, мислим, мислим, овде бих можда могао срести В. С. Зоровавеља.

Преко од смрадног мандовског клозета, из којег допире клокот Мухарема Сербрезовског, Циганке, клечећи крај картонских кутија, продају црне банане. Испод њих чучи сложно племе продаваца сатова пишталица. Читава улица се разлеже од бибибибибикања. Ту негде бих могао срести В. С.

Тај осећај замора је у телу, коскама и мозгу, само ако помислим на њега. Неизгубљен. Заустављам се пред рибарницама — у слузаво зеленој води, роне, с ужасом у златним очицама, шарани. Без крљушти, наги. Без нарочитог очајавања клизе кроз водурину и повремено, када до главе обријани црвенооки продавац спусти мередов у воду, покушају да избегну његове вилице. Уловљени шаран се смирује на дну мреже, као да смирено чека да га изваде из воде и прекољу.

Када сам се осврнуо, враћајући се сам у себе, већ стојим поред продавачица цвећа. Зимске, пурпурне руже су у букетима и ту су букети хризантема — одлазим заборављајући њихове понуде: три динара, четири динара, пет динара...

Шта је све то, та гомила несклада? Нејасно је. Успињем се до Зеленог венца, где стотинак људи трчи за зеленим аутобусом, из свих праваца, надирући. Све ме то оставља, на неки начин превазилази, губи се, пењем се степеништем, горе, ка стајалиштима. Могао бих да уђем у било који аутобус, као што некада радим и да очекујем са напетошћу, где ћу стићи. Али данас ни то нема привлачност.

Зебра и мимоиласци и узбрдицом одлазим до Галерије Хаос. У њој на зиду виси само један бели цртеж. Комад папира, на којем је рука уметника повукла кратку хоризонталу, као рез, оштро заривајући врх писаљке у површину. На крају те линије, не дуже од пет сантиметара, доцртана је црвена кап.

Млада жена кустос ми додаје Књигу утисака. Уписујем своје име, без презимена, склапам књигу и враћам јој.

То је једина слика на поставци? Да, каже она и додаје, Карловић је другу изложио у Галерији Лада, трећу у УЛУС–у, а четврту у Цвијети. Све четири су апсолутно исте и представљају уметников револт против грађанског рата.

Све жалосно и мрачно, у мени је. Корачам лагано према клубу Књига и ми. У излогу десет нових Гришамових романа. Бројим их: један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, утврђујем да их ипак нема десет, него једна мање.

Али нема олакшања.

Корачам Кнез Михајловом према Калемегдану, размишљајући, по први пут овога дана, да ли би ми помогло да одем до Споменика Победнику и неко време посматрам ушће. Можда би ме смирило. Зато одустајем и враћам се Кнез Михајловом.

Прошло је два сата откада сам на улици. Освежило је и мисли су ми прибраније. Повремено осетим себе у себи, а онда се изгубим ван себе, поново занесен ништавилом.

Све и ништа, налик на ништа. Као тамна вода, као непомична, црно ледена површ. Запажам да стојим испред Атексовог излога и да ме из унутрашњости продавнице посматрају два ненаклоњена женска ока.

Тргнувши се, одлазим до Академијине галерије. Унутра је ретроспектива. Сликар академик, који се успут бави и вајарством, изложио је десетак бисти. На свакој је један од академика који су уметника примили у академију. Мислећи о томе и мислећи зашто ми је од свега само то пало напамет, терам даље, напустивши галерију.

Одвратно. Неко време носим се мишљу да купим сладолед. Онда одустајем. Враћам новчаник у унутрашњи јакнин џеп и смирујем се.

Шта је то у мени, то узнемирено већ месецима. Уплашено. Могућно је да сам смртно болестан, а да то не знам. Можда су ово симптоми те болести. Смртне. Корачам, задрхтавши, малко.

Запажам да на улици нема ни просјака, ни препродавца шверцоване робе, ни трговаца домаћом и страном штампом.

Вероватно је извршена рација. Једна а од уобичајених. Продавцима је јављено па су се на време склонили. Инспектори су уловили неспособне и подметнуте.

Одвратно — то постаје моја најдража реч. Корачам затворивши очи. Повремено понеки ме пролазник одгурне или ми запрети, али ја идем, жмурећи, напред. Напред.

Где је изгубљен живот, шта је било са оним лепим младићем?

Само када очајавам ја сам неко и нешто. То сам негде прочитао, али је истина. Просто је нелогично и немогућно да је неко на овом језику и у овој земљи могао написати Африку или Људи говоре.

Корачам. Заустављам се отворивши очи, код фонтана на Тргу републике. Седнем на камену ограду, умирим се. Ослушкујем срце, како удара. Узрујан сам, страшно. То неуловљиво у мени. Стравно, дубоко у телу. Седим и покушавам да се смирим, бројећи од један до десет и од десет до сто, по десетицама.

Пола часа потом стојим пред сајџијском радњом. Потом купујем сладолед на штапићу и одгризам безукусне комаде од којих ми трну секутићи.

Нејасно. Отићи, вратити се, запамтити, заборавити.

Милујем своју леву руку десном.

Није требало почињати, а кад сам већ почео, требало би да завршим.

То једино могу да смислим, знајући да се нећу тог држати.

Очајно, и скучно.

Сиво је небо сво. Поново идем према Калемегдану, посматрам трагове метака на згради Библиотеке града. У пролазу чујем како једна жена каже другој: Јеси ли чула, умро је Богдан, јуче, у хитној.

II

ИЗНЕНАДНИ ПОВРАТАК У КЊИЖЕВНОСТ

1

Крајем септембра 1973. из Београда ми је стигло писмо. На коверти сам опазио печат са упадљивом скраћеницом КОС. Председник Жирија за Конкурс прве књиге ме је обавештавао да је мој рукопис, књига прича, прихваћен за објављивање. Нисам се обрадовао. Питате се зашто?

У то време мој отац је био тешко болестан, тачније: налазио се на самрти. Током целог септембра мајка и ја смо из ноћи у ноћ бдели чекајући када ће отац „испустити душу“. А тог дана, када је стигло писмо из КОС–а , отац је, злом вољом Свевишњег, у сумрак умро.

У данима који су дошли, мајка и ја смо морали да обавимо низ оних нужних формалности око укопа, тако да нисам ни помишљао на судбину свог првог приповедачког рукописа. Можда бих га и заборавио сасвим да се десет дана по очевој смрти није телефоном јавио уредник едиције ПЕГАЗ позивајући ме да дођем у Београд, како бисмо заједно погледали рукопис и договорили се „око неких детаља“. Покушао сам да му објасним како ме рукопис више не интересује, али београдски уредник није показивао да разуме о чему говорим, те сам дан доцније, јутарњим аутобусом, кренуо за Београд, некако нашао просторије КОС–а у Улици Маршала Тита, и у загушљивој собици два са два, са три израубована сточића и једном столицом поломљеног наслона, седећи крај дебелог брадоње, пристао на све његове уредничке захтеве — избацио је из рукописа прву и претпоследњу причу, скратио наслов за једну реч. Месец дана касније изашла је из штампе моја прва приповедачка књига. Добио сам поштом три примерка у жутој коверти са знаним печатом, да би после неколико дана поштар донео и пакет са још тридесет примерака.

На колективну промоцију одржану у београдском Дому омладине нисам путовао, послао сам телеграм на адресу КОС–а, извињавајући се због немогућности да путујем. Укратко: чврсто сам решио да се књижевношћу не бавим.

Не знам да ли ћете ми поверовати, али своју прву и до сада једину књигу нисам прочитао. Понекад бих је узео у шаке и прелиставао, али је људски нисам читао. Чинило ми се да је очева смрт, чији се дан поклопио са вешћу о мом успеху на конкурсу за прву књигу, заувек запечатила моје литерарне амбиције. Будући да сам до завршетка Правног факултета имао још два испита, радио сам као апсолвент права, у варошкој експозитури Југобанке. Своја два последња испита сам „откачио“ у јануару следеће године, пред лето сам се оженио, у јесен развео.

2

О књижевности нисам размишљао „ни под ш“. Старао сам се о мајци нарушеног здравља, дописивао сам се са филателистима из земље и иностранства, комплетирао колекцију марака са мотивима слика једрењака. Једном ми је колега с посла, Вацулић, памтим да је то био баш он јер је убрзо преминуо, донео исечак из неких престоничких новина у којем је мени непознат критичар хвалио мој првенац. Признајем да ми је на моменат било пријатно у души, мада сам се колико сутра упитао: зашто? Можда због тога што је у својој критици коментарисао фабуле мојих прича и тако ме подсетио на доба када сам мајсторисао око њих и развијао њихове заплете. Други пут ми је колегиница са посла Стела донела цео број Књижевних новина у којем је један од мојих генерацијских колега, коментаришући полудеценијску продукцију прозе на српском језику, поменуо и моју прву приповедачку збирку као обећавајућу на више равни.

И то је било све што се књижевности тиче.

3

Десет година касније и даље нисам писао, био сам разведен и живео сам у старој родитељској кући. Мајка је у међувремену умрла, добро сам се ситуирао, постао секретар Удружења филателиста Србије. Радио сам и даље у правној служби Југобанке, као њен шеф, мој живот је постао низ ритуала: дневних, недељних, месечних.

Када кажем дневних, мислим на низ активности од буђења до спавања; када кажем недељних, мислим на посете варошкој пијаци суботом, дуга спавања недељом, вечерње одласке у пивницу. Када кажем месечних, мислим на своје одласке на варошко гробље, где сам стављао цвеће на родитељске гробове и путовања за Београд, у Удружење филателиста Србије.

Према женама сам осећао гађење, фудбал ми је био одуран. Телевизију сам гледао ретко, постојало је јако мало тема о којима бих могао да разговарам са другим људима. Сем оних најбаналнијих: о времену. Тако сам почетком 90–их почео да посећујем градску библиотеку. Једном у петнаест дана, а затим једном недељно. И узимао бих по три књиге, углавном прозу, приче и романе, домаће и превођене. Читао сам без плана три или четири године, а затим сам почео читања по писцима. Године 1993. сам ишчитавао све приче Чехова, више пута разуме се. 1994. године Мопасана, на исти начин, лагано и уживајући. 1995. је припала Хемингвеју. А уз то и мноштво старих и нових приповедача и романсијера.

Ако би требало да издвојим најбољег, можда би то био, ипак, Чехов. Кафка ме је, на пример, разочарао, сем Преображаја, свакако. Од наших, да не говорим пуно о мајстору Андрићу, највише сам добио, да тако кажем, од Александра Тишме, а сасвим ме је разочарао Булатовић...

4

Како сам се заиста вратио у књижевност, то јест писању прича?

Било је то овако. Једне јануарске вечери, у зиму 1999. године стигао сам у Градску библиотеку пред само затварање. Библиотекарке које су ме већ увелико познавале, узеле су моје књиге и рекле ми да те вечери у библиотеци гостује наш чувени приповедач средње генерације — па да, ако желим, могу да присуствујем сусрету с писцем. Не знам зашто сам уопште прихватио предлог, будући да поменути писац „ни под ш“ није спадао у ред савременика које сам ценио.

Библиотекарке су ме отпратиле до уског собичка са клупицама, собичка полупразног, прегрејаног, где је за столом поред директорке библиотеке већ седео писац и некакав блед, испијен младић, помислио сам с правом: књижевни критичар. Сео сам у последњи ред и врло брзо, пред десетак људи, што ђака и студената, што самих библиотечких службеника — поче књижевно вече.

Некада давно, док сам писао своје прве приче, као студент права у Београду, посећивао сам књижевне вечери. Оне су биле тад врло посећене, чак гламурозне, у мом сећању. Уз писца је ишла силесија критичара, сателита, ту је био професионални водитељ вечери, па људи са радија, понекад и понека камера. И камерман који је у тишини звекетао својим кабловима и преклопцима и стварао свечанији угођај. Сада, много година доцније, у библиотеци мог родног града, остале су, као и од многих других ствари, јад и беда ритуала, љуштура некадашњег престижа. Помислио сам сместа, док је гост приповедач с јаким покрајинским нагласком читао некакву регионалну причу, пуну локализама, како је добро што сам пре више од две деценије баталио бављење литературом и што се њом нисам више бавио. Сем као читалац.

Када је писац завршио монотоно читање и подигао зрикави поглед према нама, очекујући аплауз, дочекала га је тишина и мешкољење десетак посетилаца. Отпочео је, потом, млади критичар своју причу, пуну термина које нисам баш до краја разумевао, термина који су вероватно сада били у оптицају међу критичарском свитом. Уз неколико опсежних извињења због краткоће свог излагања, окончао је причу која се скоро и није тицала нове књиге приповедача — нашег госта.

5

Да је собица била већа и да је било нешто више публике, напустио бих ово књижевно вече пре његовог краја и ништа се не би десило.

Директорка библиотеке је упитала има ли питања за нашег госта. Није било.

— Док ви не смислите питање, ја ћу упитати нашег писца — рече она — шта је језик писца и каквим се језиком данас говори?

— Као из пушке гост отпоче: — Ја волим да кажем: за писца је језик топломер у руци лекара који показује здравствено стање јунака. Језик је живи песак књижевности. Кад људи у мом крају причају, њихов је језик просејан кроз хиљаду сита и решета ... Језик је кишобран под којим заједно корачају писац, наратори и јунаци, док се спремају олује и непогоде. Језик је пишчева бусола, која му показује стране света ...

— Директорка рече: — Хвала! — па подиже очи, таман да сретне подигнуту руку непознатог младића, вероватно студента, помислих, какав сам и сам био пре четврт века.

— Наш гост је рекао да је језик за њега топломер, живи песак и кишобран, и бусола ... Како то језик може да буде у исто време?

— Настаде неугодна тишина, директорка се лажно осмехну и окрете према писцу госту.

— Ја бих се укључио! — јави се критичар. — Наш млади колега би морао да прихвати став да је реч о метафорама.

— Схватам да је реч о метафорама, али ипак их је превише. И песак и кишобран и бусола, не знам, па и топломер, чини ми се, много је предмета, тако ми се чини. Можда нисам у праву али ...

— Посматрао сам искоса пишчево пепељасто лице. На њему нисам могао да опазим збуњеност, али ми се чинило да видим мали грч срџбе. Свиђала ми се примедба непознатог младог човека, али сам очекивао да се вече што пре заврши. Директорка, међутим, са папира, који тек тада опазих у њеним рукама, прочита следеће питање:

— Молићу нашег госта да нам каже да ли је постмодерна озбиљан књижевни правац или је то само још једна новотарија са запада која неће дуго трајати?

— Сада опазих да и сам писац у шакама држи некакав папир и да свој, унапред припремљен одговор, са тог папира декламује.

— — Понекад ми се чини да је постмодернизам скоро на почетку запао у ћорсокак властитог правила. Уместо да спаја традицију и савременост, како га је Бодријар објаснио, он је насрнуо на све што му је претходило ... Постмодернизам руши све каноне, а некритички ствара властити канон. Али знам да је постмодернизам вредна теорија када је примене мајстори. Доста је одличних књига написано у том кључу ...

— У том часу сам искључио своју пажњу и гледао искључиво у младића, мог непознатог мештанина. Видео сам да ће се опет јавити за реч, а опажала је то и наша домаћица, директорка библиотеке и покушавала је спуштајући обрве на очи да обесхрабри питача.

— Нови колонијализам и фашизам великих сила у општој исцрпљености и замору миленијума хоће да уништи мале народе и културе ... — продужио је писац тираду, читајући без подизања очију, унапред договорени и спремљени одговор, па није примећивао рат очију између младића и директорке.

— Пошто је писац завршио монолог, гласно отхукну и суочи се са очима публике. Видео сам како младић одустаје од свог питања, вероватног протеста против галиматијаса којим смо били засути, те сам подигох руку. Директорка ми даде знак да говорим, подигавши опет обрве и браду у исти мах: — Изволите, господине!

— Док сам говорио, једним својим делом мој мозак је мислио на чињеницу да је вечерашњи гост библиотеке стартовао у књижевности, књигом завичајне прозе, у исто доба када и ја. Да је за разлику од мене наставио да се бави писањем прозе током целог низа сезона. Да је аутор пет–шест књига од којих су неке награђени високим признањима. Можда је свест о тој разлици утицала на оштрину мојих речи:

— Поздравио бих нашег угледног госта, али бих приметио да је код првог питања употребио превише одредби често супротних значења и смисла и да нас је помало разочарао. Мислим, међутим, да је одговор на друго питање још несолиднији и за мене као читаоца неочекиванији. Наш гост прво тврди да је постмодернизам одмах и на почетку запао у клопку својих правила, да је одбацио и уништио традицију. То, једноставно, мислим, није тачно. И сам наш гост у другом делу свог одговора показује да је први део његовог одговора проблематичан, да не кажем тежу реч. Како може нешто што је на почетку пало у ћорсокак да после да доста одличних књига? Бар ја сам сасвим збуњен ...

— Хвала! — прекиде ме пометена директорка, стиснувши тврдо уснице и усмери поглед према младом критичару. Критичар се насмехну и рече: — Немам коментар за речи колеге...

— Да је могао, чини ми се да би наш гост, писац, најрадије извадио револвер и пуцао не у младића и не у мене, него у плафон — да падне на њега, публику и прекине целу, неочекивану забуну.

— Мислим — рече он — да се моје речи и тако могу тумачити. Али и другачије. Прича не сме да буде без сижеа, без теме, да буде тек коментар коментара ...

— Толико ме је у часу док је изговарао ове бесмислице мрзео, да је гледао кроз мене. Али ја сам осећао да морам још нешто да кажем, и упркос свему, па када је он, накашљавајући се, завршио, додадох:

— И сам сам писао приче и пишем приче и никада нисам сусрео приче без сижеа и без теме. То је нонсенс!

— Потпуни нонсенс! — придодаде младић питалац, пријатељ којег сам те вечери стекао.

6

И тада се ово непријатно вече заврши.

Уствари: зашто непријатно?

Вратих се кући праћен мојим младим пријатељем. Много касније сам из футроле извадио своју стару, прашњаву „бисерицу“ и почео да пишем причу. Ову причу. Причу о томе како сам поново почео да пишем приче.

Вратих се, дакле, сасвим неочекивано писању прича. Мој млади пријатељ их је читао, бодрио ме и критиковао, па је све кренуло стазом коју сам давно напустио.

За ову причу, од које је све то кренуло, причу коју тренутно читате, мој млади пријатељ је, рецимо, тврдио да ће свакако скренути пажњу на моје име и да ће бити оцењена високим критичарским оценама.

III

ПРОСТО УБИСТВО

Драган Гагић око 23 часа напусти просторије приватне станице Радио Гага, која је као и ланац хамбургерница, десетак стаклорезачких радњи и три продавнице носача звука била његово власништво, и из нејасних разлога нерасположен изађе на паркинг. Тај паркинг је саграђен од његових пара, а када би се окренуо и погледао иза себе, видео би на врху троспратне шиљате куле широку сателитску антену, која је такође направљена његовим парама. А изнад сателитске, начињена од жутих неонских цеви кези се гуска — Гага. Маскота програма.

Последњих неколико месеци уобичавао је да се у Радију задржава до поноћи. Пријало му је друштво девојака и младића, његових намештеника. Нарочито девојака. Тај млади свет који није имао ништа, сем својих гласова и лице, гласова и тела, и који је зависио од издашности његове шаке, понашао се и у његовом друштву весело и на неки начин безбрижно, мада је опет понекад Гагић помишљао да му се то можда само чини. Било како му драго, уместо да се око пет или пола шест предвече упути кући, својим новим, љубичастим аудијем, власник популарне Гаге би остајао са продуцентима, тонцима, спикеркама и ди џејовима. Пио би лозу и швепс, опијао се издашно, без журбе, толеришући ту и тамо псовку прегрубу за његов слух или сервилност девојака, девојчица како их је звао. Последњих месеци, а то се појачало што је ситуација у граду бивала сложенија, послови компликованији, вреднији и опаснији, Гагић, чије је зајапурено лице деловало као лице доброћудног циркуског моржа, замишљао је да се разводи са Јулијом , својом законитом, и жени, зашто да не? неком од ових лепршавица, спикерки које су уживале у снимању џинглова и радио телефонским анкетицама .

Да, све то је он мислио и овог часа и те вечери, нарочито после жениног телефонирања и бесног питања да ли ти уопште намераваш да дођеш кући.

Откако се бизнис разгранао, Радио Гага прешла на целодневни програм, а хамбургернице, његове и закупљене почеле да доносе тешку лову, Драган Гагић је све чешће желео да остане у станичиним просторијама, да се не помера из меблиране канцеларије на врху троспратнице, тик под антенским системом, да попут источњачког молоха, тако се бар њему у фантазијама чинило, седи горе и прима асистенте тона и маркетиншке фурије, спикерке и продуценткиње, да с њима ћаска, слуша младе гласове.

И о томе је мислио прилазећи ганц новом љубичастом аудију.

Он гурну кључић у браву и окрете га у смеру казаљке на сату. Потом бешумно отвори врата и спусти се у седало, пажљиво повлачећи крајеве зеленог мантила. Кроз отвор врата, сагледа влажне јесенске крошње, затамњене , са рубовима златног светла при врху, као обасјане свећама, и виде још светлуцање влаге по асфалту паркинга и помисли како је тек сад опсервирао вечерњу кишицу о којој су његове спикеркице обавештавали Гагине слушатеље сваког сата.

Нешто није било у реду. Нешто, наиме, није било у реду с колима. Он даде контакт и пажљиво се загледа у светлећи мозаик бројчаника који су ненаметљиво обасјавали волан. Осврну се. Ништа се није могло утврдити погледом, поготово не у полумраку, али Гагић је био сигуран да је нешто у самом ауту померено, дирано, макнуто, да је неко нешто дотицао, мувакао. Он се још једном забринут осврну, поново је гледао у мозаик осветљених кружних површина, и онда мало изнервирано због зебње, окрену кључ. И притиснув квачило, додаде зерку гаса. Мотор закашља и утиша се. Гагић понови радњу, али се мотор поново огласи немоћним притихлим верглањем, и он отпусти папучицу гаса. Нешто није у реду. Покуша још једном, али се ситуација понови. Гагић изађе из аудија и истог часа осети да се кишица појачала. Погледа на сат. Било је тачно 23 часа и осам минута. Однекуд се сети да за седам минута последњи аутобус број 27о застаје доле, низ улицу Пролетерских бригада. Закључа аутомобил и са некаквим спасоносним осећањем, ваљда стога што је стрепео док се приближавао аутомобилу и што је осећао нелагодност док је узаман турирао мотор, крете полуосветљеном стрмином, доле ка мрачном путу. Требао му је минут да стигне до стајалишта. Сутра ћу звати сервис, помисли, док се увлачио под надстрешницу. Ту тик до њега, стајала је млада жена у жутом мантилу, са бесмислено отвореним кишобраном изнад главе, а на кишици је мировао и некакав пензионерчић, скутрен ко две паре у кеси. Гагић се осврте, нешто даље, поред младог стабла, опази младића у тамном оделу, који је под мишком стезао виолинску футролу. На глави младићевој био је, и власник Радија то последње забележи, таман, старомодан шешир.

Гагић се већ годинама није возио средствима градског превоза. Одавно није имао ни маркицу, ни повластицу, али о свему томе није мислио, чак ни када се возило ГСП–а појави на завоју и бучно, кроз ноћну питомину, дојури до стајалишта. Гагић први уђе у бус и спусти се на једно од празних седала. За њим утрчаше девојка, младић у црном, и онда с напором, своје скутрено тело увуче старац. Аутобус појури низ улицу а Гагић се опусти.

Зачудо није се узбудио због аутомобилског квара Тај нејасан осећај избављења који је подсвесно био у њему, избављења од чега? то није мислио, поново је тињао у свести и он је посматрао како се возило великом брзином помиче кроз простор. Повремено би прочитао РУДНАП или нешто даље СТР КАЛОГЕРА, па би се појавило у сјајним жутим знаковима УГО и одмах затим зеленим АНАКОНДА. Гагић се опуштао и неко време жмурео, а онај осећај недефинисаног задовољства тињао му је у жилама. Гагићево деранско зајапурено лице и пепељаста коса чинили су га млађим него је био, а чапкунском изгледу доприносио је модерно кројени мантил са лепом, оштро сеченом крагном, неговане руке које је држао на коленима. Наравно, возило би се повремено зауставило и онда би, додајући гас кретало даље. Две станице после Радио Гаге у аутобус је ушла група даркера у црном, грајали су и довикивали се, али Гагићу нису сметали. На следећој станици изашла је она девојка, а Драган Гагић, медијски могул, то није приметио. Сутра му је предстојао одлазак у Азотару и преговори око спонзорисања БИТЕФА. Сутра је требало да прими Митевића и Ристевског због увоза сто вагона соли из Пољске. На видику је озбиљан бизнис. То је Гагић претурао по раздешеним мислима, и није опазио када су на Славији даркери испарили из возила. Није забележио ни када је аутобус број 27О напустио пензионерчић, сиромах. Но коме је тај био важан? Ако има Бога, ни њему.

Петнаест минута доцније возило ГСП–а је доспело до последње станице у насељу Миријево, тамо где се налазила Гагићева голема двоспратница и он безбрижно искочи на асфалт, не осврнувши се. Предстојало му је пола минута пешачења до куће, не више. Ишао је лагано, ногу пред ногу. Овде киша није падала и Гагић је не размишљајући о томе, празне главе и са умором који му се наталожио по зглобовима и мишицама, корачао, лагано, као у благом пијанству. Размишљао о једном брзом туширању и моменту када ће прићи постељи осмогодишње ћеркице Соњице, пољубити је, и мислио је о томе како је улица пуста а на небу нема звезда.

Ако бих, наиме, покушао да опишем карактер и каријеру овог човека, рекао бих да је био типичан примерак успешних људи с краја осамдесетих и почетка деведесетих. Брзим и ризичним улагањима стекао је доста новца. Само код Дафине, кажу, зарадио је близу милион марака у року од три месеца. Његове сигурне и разгранате везе из времена када је радио у Народној банци, помогле су да се капитал увећа, а поред неколико мањих погрешних инвестиција, успевао је да главнину новца усмери у профитабилна улагања, те је његово царство у овом часу било обимније, него што би било ко имао представу. Кратки и жустри сукоби које му је наметала конкуренција, решавао је по кратком поступку и без дилема, следећи, како је волео да каже, срећну звезду водиљу. Није се много обазирао на претње, нити на оно што се каткад догађало другим људима из његовог социјалног слоја. Није био ни претерано лош ни добар. Ни поштен ни претерано непоштен. Ни претерано паметан, ни глупак. У свему је био око средине, у кругу бизнисмена који је на распаду Југославије, рату и санкцијама нашао идеалну трулежну основу, за убрзан, властити развој и раст. Била је, рецимо, чувена Радио Гагина реклама за производе од бамбус намештаја и реклама за млечне производе МЛАКО МЛЕКО. Гагић лично их је креирао. Али док је корачао улицом, приближавајући се породичној цитадели, није мислио о томе. Ни о необичном квару аута.

Он, наиме, није чуо пригушени корак, нити какав други шум, у наизглед пустој улици. Само је осетио притисак цеви, на својим леђима. Схватио је истог часа шта се дешава и да анонимне претње од прошлог викенда нису шала, како је говорио жени, рецимо, или уском кругу сарадника. У одсудном моменту, када се надао да је реч о покушају пљачке, Гагић поче да се осврће, заустивши реченицу: Ја код себе не носим новац, али није стигао ни до четврте речи, када младић у црном, са старомодним шеширом на глави, повуче обарач и метак погоди Драгана Гагића, власника Радија Гаге, популарне комерцијалне станице, право у срце. Други пуцањ, пуцањ у главу који је уследио у име овере, није представљао функционалу него ритуалну обавезу. Несретни Гагић је посрнуо и пао као проштац, а плаћени убица вратио дуги пиштољ с пригушивачем у виолинску футролу и стиснувши је испод мишке, кренуо улицом у мрак.

Тада је почела да сипи кишица и понеки листић би прозлатио мрак, понирући према земљи. Тело несретног богаташа је лежало на асфалту, и пролазили су сати, пролазили један за другим. И свуда је плинула тишина, чак и у Гагићевој кући, где је његова Јулија угасила светло и спустила се у кревет, мислећи како ју је муж дефинитивно напустио и отишао са неком од нафраканих дропљи којих су пуне приватне радио станице Београда.

У КУПЕУ СА ИСТОРИЈСКИМ ЈУНАКОМ

Службеница на крагујевачкој железничкој станици рече да косовопољац касни двадесет минута у доласку. И тачно, у пола осам, с перона ускочих у заустављени, полупразни воз; он цимну према Београду.

Корачајући ходником, поред затворених купеа, запазио сам да готово у сваком има празних места. Насумице уђох у пети, или шести купе. Унутра је било само двоје старих људи, сељака — жена која је спавала, скупљених ногу, на левом седалу, заузимајући два места, и мушкарац који се извалио на десној страни, ослоњен главом о зид купеа. Сео сам чело бабиних ногу, а старац ме одмери па безинтересно склопи очи.

Воз је убрзавао кроз полумрак, ритмичку лупу точкова нисам пратио; покаткад би моје мисли дотакле минуло књижевно вече али се оно губило у граји речи које сам морао да саслушам — двојица млађих, амбициозних критичарчића замерило ми је концептуалност Несигурности у тексту; и „пренаративност”, то је рекао један од њих. „Професор реалне крагујевачке гимназије”, како се представио, упитао ме је „с каквим правом избацујем Добрицу Ћосића из школске лектире”. Но нагло изникла, некаква растресеност ме је одвајала од мојих одговора, те вечери формулисаних, а поглед скакутао по прљавом, неуредном купеу, дотичући колорне фотосе „српских туристичких понуда”, затим дугуљасто и смућено огледало изнад седишта на којем је полуизваљено мировао старац. Затим сам запажао, горе на металним носачима, пртљаг старачког пара, двоје косовопољских ветерана, три картонске кутије, увезане манилом.

Куда ли су се упутили? Радозналост је кратко трајала, минула. Моје очи би се зауставиле на дремљивом лицу сапутника. Лицу јазавичастом, са типичном носном куком испод спуштених веђа, на жућкастом, пегастом лицу, избразданог чела, са меснатим „зечијим” ушима. Само су уснице на старчевом лицу биле интересантне — танушне, стиснуте скоро до невидљивости, што је мом сапутнику давало печат нарочите препредености. На глави, накривљена, стајала му је избледела, разобличена капа; можда то некад беше беретка, сада је била комад прљаве тканине. Старац је сврха торзоа навукао прастари железничарски сако, са знаком „Јж” на лажном џепићу у висини груди, а испод сакоа је носио вунени, давно избледели црвени пуловер. Најнеуредније су на старцу биле мрљаве панталоне, од тамноплавог сукна. Кроз сукно су на више места „избијале” сиве, јајолике мрље. Те панталоне је увукао у вунене фусикле. На десној нози мој сироти сапутник је имао делимице назувену баканџу, прекривену блатним наносима, лево стопало је држао само у вуненој чарапи (а његову другу баканџу нисам запазио).

Помисливши да би га моје дуготрајно, упорно посматрање тргло из полусна, повремено бих погледао у старицу, у дну чијих скупљених ногу сам седео. Она беше сасвим одговарајући пар, забрађена окерастом марамом „на пужиће”, у наопако натученом пуловеру и широкој цицаној сукњи, коју је подвила под табане. И старица је, као и старац, деловала јадно, али је била уреднија и некако „ скромнија” у очитој убогости.

Онда би се мој поглед вратио на старца, Косовопољца. Он се промешкољио на неудобном лежају, још више се спустио у неугодан, искривљен положај, истурајући ноге у вуненим фусиклама као сигнал порекла. Убрзо су му оба стопала била без ципела, благо ослоњена о флекави патос купеа. Мучио га је тај неприродни, искривљени положај, но он је стоички трпео у дремежу. Сада сам уочио и чуперке његове избледеле риђасте косе, што су провиривали испод капе, светлуцање длачица у његовој бради; посматрао сам како му се лицем мрдају боре смејачице, које су дубоко избраздале простор око уских усница. И у овом часу старчево лице је деловало претеће — но може бити да ми се само причињавало, ту у слабо осветљеном купеу косовопољског воза, који је шибао кроз смркнути предео. Док сам тако толковао, тело му се сроза још мало ниже, као да ће ускоро спасти са лежаја, а његове прљаве вунене чарапе се, изненадно, нађоше тик испред мојих колена и удахнух дубоко ваздух, трудећи се да осетим базд тих ногу. Но, безуспешно. Купеом је доминирао типични смрад сиротињских путничких разреда , „ароматични” меланж киселкасте смеше крџе, гарежи (откуд она још увек?), киселог купуса, мушког тврдог зноја... Смрад који боље него ишта друго показује суштину Балкана.

Тада запазих сапутникове шакетине. Огромне, широке шакетине старог ратара, затупљених и дебелих прстију избразданих црним ожиљцима. И нокте деформисане од дугогодишњих тежачких радова. И ја га лако замислих као копача у некој Трепчиној јами, али сам га, већ следећег момента, замишљао и на метохијској њиви, док корача за воловима, терајући бразду, шпартајући ниски, млади кукуруз. шакетине су одавале човека који читав живот брине о себи и породици, користећи голу телесну снагу. Посматрао сам те руке упорно и по њима увиђао трагове рвања са судбином, са природним календаром, елементарним непогодама, са теглећом марвом, са шиптарима, коначно.

Он отвори очи, осврну се. Мало је пиљио, збуњено, кроз прозор у мрачни предео, крај којег је грабила тандркава композиција воза, а онда, накострешивши веђе, зажмуре и спусти браду на груди. Учинио је то, истовремено се подижући у свом седалу, те је сада готово седео. Клизнуо сам погледом и преко његове сапутнице, жене која је вероватно деценијама делила беду с њим, па сам се опет загледао у старчеве фусикле, неуредне ногавице, издерали кајиш, стару јакну „Јж–а”. Ништа, баш ништа на лицу мог сапутника није означавало куда се то намерачио, са којим је циљем кренуо из Косова Поља. Можда посећује сина на београдској клиници или у неком војвођанском гарнизону ( можда се ради о унуку?), или је на нечији миг кренуо пред Савезну Скупштину са каквим „историјским задатком”. Морадох се насмејати на ову потоњу помисао — и поред свега онога што се десило не тако давно. Недавно.

Док сам нагађао куда ли је старац са старицом кренуо, поново сам погледом обухватио његово тврдо тело ратара–сиромаха — од безобличне капе, преко шиљкастог србијанског лица са куком носа и дугим ушесима, те порумењелом кожом. И затим: обезбојени, избледели, некад црвени пуловер (или џемпер?), па железнички „Јж” сако, истрцани кајиш и неуредне тамноплаве панталоне. Док сам га одмеравао, са мешавином наклоности и опреза, мој поглед склизну до сељакових стопала у вуненим чарапама. Ногавице које је убацио у чарапе, извукле су се делимице и разбокориле, делујући симпатично, чак декоративно.

Косовопољац опет поче да се спушта телом по седалу, ка водоравности, потурајући ми, сасвим случајно, фусикле под нос. Удахнух дубоко, дубоко, и још дубље, желећи додир с његовим баздом, који би означио коначни моменат моје нетрпељивости, када ће се он, надаље, као и клатно те нетрпељивости у осциловању између саосећања и земљачке толеранције и презира и неподношљивости, зауставити на правом месту, али у моје ноздрве не допре ништа сем ароматичне мешавине вагонских баздова.

Ако је овај сељак Косовопољац, он је вероватно учествовао и чувеним, „превратничким” митинзима који су „померили точак” новије југословенске историје. Овај фукараш је, можда баш он, зашто не баш он? узвикнуо: „Слобо, бију нас!”, а будући Вођа одвратио митском реченицом: „Нико не сме да вас бије!” или је рекао „Нико не сме да бије народ!” или нешто слично. И сада, док воз јури ка Београду, могу да видим тај призор виђен премијерно на телевизијском екрану, и десетину, стотињак не више Косовопољаца под тим прозором (на некој школи?). Видим чак, у другом или трећем плану, некакво школско кошаркашко игралиште и клинце који не обазирући се „на историју” играју баскет.

Тако је почело. Овај јунак је после срећан отишао кући, а клупко пропасти је почело да се одмотава још већом брзином, брзином коју ни покретачи у почетку нису могли ваљано да „испрате”. Доцније, само мало доцније, уосталом, они су своју шему почели да структурирају, усмеравају много прецизније, све прецизније, у складу са актуелним политичким потребама.

Лако могу да замислим осмех на овом шиљастом лицу, када је чуо категорички узвик Вође: „Нико не сме да вас бије!” Узвикнуо је ту митску паролу, чини ми се, и сам преплашен таласањем групице косовопољских бунџија,, које је неко, вероватно организација „Божур”, избринфиговала за сусрет „са Слобом”. Анонимни старчић, убоги ратар се насмешио, верујем сада, и поверовао у нови српски мит — а са њим су поверовали и писци, академици, сликари и политичари, певачице и касапи, инжењери и пробуђени делови народа, домаћице и официри, и полиција... И све је кренуло по судбоносном колосеку, ка тами, ка коначној постаји, која се тада није назирала и још се не назире.

Мада, и ипак, изгледа невероватно да је баш овај кукавељ, брачни друг муљаве бабе, учествовао у „историјском” сусрету са вођом...

Али, и опет, што да не? Зашто подрпанац и мутљаг, што дрема ту, преко од мене, не би био један од главних, најбитнијих учесника историјског збитија?

О њему ће учити деца, око њега ће ломити копља академици на симпозијумима и после једног века, а он, изувен, миран ко буба, спава праведничким сном, без гриже на лицу, без зрнца свести о томе шта је покренуо.

Оно што осећам, док се воз кроз мркли мрак приближава Београду мешавина је гађења и дивљења. Мучнине. И неверице. Нешто — рационално необразложиво. Неописиво.

„Нико не сме да вас бије!” узвикује вођа небеског народа, а мој сапутник, историјски херој, са осмехом на лицу одговара: „Нико! Нико!” па у праведничком трансу отпоздравља било ком чија се судбина догађа или ће се догодити на Балкану. Те године, или наредне или следећих деценија, и столећа, што да не.

ЖИВОТ НА МАРСУ

Тридесет два сателитска канала и двадесетину наших врти Белић сваког дана, седећи од зоре до поноћи пред телевизором. Откад је на принудном одсуству, то му је централна занимација. И у том, и овом баш моменту, он грицка слани кикирики, прекрстио је ногу преко ноге и креће од почетка, прво домаће, па потом стране канале.

На првом је први дневник, на другом рекламе, на трећем рекламе, на „пинку” шљашти „гранд” шоу, на „палми” се врте хрватски спотови — Белић притиска ситне тастере црногорца (тако он назива мењач канала), па на „БК” иду вести, на „студију Б” вести, на „метрополису” компјутерске анимације, на „станкому”... Унео се Белић и плови површином „својих” канала не остајући на неком од њих дуже од три секунде. Деси се да исповрти сву домаћу понуду и крене испочетка, не мислећи ништа, не надајући се ничему до случајној промени емисије, и тако пролазе минути, пролазе четврти, половине часова, часови. Понекад у собу сврати Белићева жена Дара и каже: — Радиш, радиш; или још ироничније: — Копаш, копаш; па изађе из собе — оде да се забавља са Белићевим трећим сином, Дарком, оним који се случајно, позно заметнуо и родио, пре седам или осам година (у то Белић није сигуран). Или оде да са комшиницама, у дворишту пред кућицом, попије кафицу и одмахнувши обема рукама прокоментарише Белићево стање: — Јанице, сестро, одлепио је сасвим, не скида се с тих канала.

Пошто је „обновио градиво” то јест три пута исповртео двадесетак домаћих канала (први, други, трећи, „пинк”, “палма”, „бк”, „студио бе”, „метрополис, „станком”, „јесењин”, „ритам”, „ртв панчево” — Белић изненада креће даље, према сателитској понуди. Прескаче „мтв”, прескаче „скај”, прескаче „картун нетворк”, смирује се на „јуроспорту” посматра сумо рваче и мистично–егзотични ритуал њихових борби. Остаје на сумо борбама, грицкајући печени, слани кикирики, све док и ту не крену рекламе, потом прелази на „би–би–си” и посматра „Опстанак”. Управо када су три младе лавице пристигле младунче гнуа, обориле га и потом осујетиле херојски покушај гнуове мајке да му помогне, таман кад су почеле да „на живо” и „уживо” комадају младо месо, у собу је ушао средњи Белићев син, седамнаестогодишњак Далибор. (Најстарији син, Дамјан, у Суботици служи војни рок у Војсци Југославије, ако се, што би приметио и Белић, та земља већ у том, или овом часу некако другачије не зове.)

— ћале, шта има?

— Ништа, опстанак.

Док раскидају остатке младунчета, лавице се скоро кољу између себе и Белић прижмуривши у полузамраченој соби, пажљиво и незадовољно климатајући главом, упире концентрисани поглед ка екрану. Будући да је тон потпуно стишао, не чује се како енглески спикер коментарише понашање лавица.

— Ћале, треба ми лова.

Белић вади из кесице последње зрнце кикирикија.

— Донеси ми — каже — кесицу кикирикија.

Далибор излази и док је соба празна Белић даље врти канале. На „мувију” препознаје стару енглеску серију „Колдиц”, иде даље, кажипрст се грчи, на „раи уно” иду рекламе, на „раи дуе” рекламе, сада су на реду три француска „дубока” канала.

— Ево! — Далибор му пружа кесицу.

Не гледајући у средњег сина, Белић покушава да напипа отвор на пластичној, вакумизираној кесици.

— Што ниси отворио кикирики! — изговара Белић с тоном пребацивања у гласу и пружа сину кесицу. Истовремено прелази на други „дубоки” француски канал.

Младић отвара кесицу, по шаву, једним снажнијим покретом.

— На! — каже.

Белић је чуо синовљев презирни глас, али неће дозволити да га то дотакне. Остаће високо изнад тога.

— Ћале, треба ми лова за дукс! — каже Далибор.

— Па?

— Дај ми паре и крај приче! — каже Далибор.

— Колико? — пита Белић док се скида са трећег „дубоког” канала и скаче на „ртл један”.

— Тридесет марона — каже Далибор стишаним гласом ишчекивања које слути да ће бити изневерено.

— Тражи од Даре! — одбацује синовљеву молбу Белић.

— Већ сам тражио, каже да ми ти даш паре!

— Одакле ми? — пита Белић и скаче на „ртл два” — рекламе. Притиска малени тастер. Тастерчић. Ево га у Шпанији, на шпанском каналу.

— Не знам, ја не могу више да идем у овом једном те истом дуксу. Разумеш ли? — младићев глас је истовремено испуњен очајем и неверицом, одвратношћу и пребацивањем.

— То је много! — констатује Белић и вади из кесице кикирики.

— Ћале, то су најјефтинији, на бувљаку, капираш, на бувљаку...

— Цела земља је бувљак! — каже Белић и мења канал, сада је на „националној географији” , препознаје мијанмарске пагоде.

— Некад је овог била Бурма! — показује према екрану, док његов средњи син излази из собе, погнуте главе.

Кад бисмо га пратили, видели бисмо како одлази у двориште пред Белићевом кућицом и стиже до круга средовечних жена и жена у годинама па чучнувши поред мајке, Даре, шапуће мајци, Дари, нешто директно у ушну шкољку. Она га скоро и не слуша, устаје, и носећи полупразну, полупуну шољицу, пред собом, као неко знамење, креће према кућици, улази у спаваћу собу, отвара слободном руком ладицу на ноћном орманчету, подиже неколико белих и ружичастих коверата и онда одатле вади марке, па се враћа у предсобље где је чека син, њен миљеник Далиборчић, даје му четрдесет марака, подиже се на прсте и љуби га, па потом излази у двориште и одлази према женском кругу, спушта се на шамлицу, приноси шољицу уснама, отпија гутљај. Далибор пролази поред женског круга и брзим ходом замиче низ улицу, а ми се још брже враћамо у собу, где Белић тера даље преко сателитске мреже.

— Где је оно био „Опстанак”? — пита се гласно и креће уназад, тражећи лавице и њихове жртве.

Откако је на принудном, откако је скоро у исто време његов најстарији син Дамјан у Суботици, откако је земља посрнула у амбис беде, откако читате ову и сличне приче или их гледате у свом или суседовом стану, откако је све тако како је сада, откако је откако постала честа реч, Белић седи пред екраном, крцка уштеђевину, лети с канала на канал, прескачући рекламе, али гледајући без реда све што му привуче пажњу: опстанак, север–северозапад, дворце Лоаре, марни, кориду, опстанак, птице, карла петог, саљут и сајуз, александра великог, суец, вертиго, невоље с харијем, панамски, опстанак, психо, балбоу, беламија, кустоа, породичну заверу... Постао је други човек, неко би рекао преко ноћи, али је тај процес кренуо много раније, много раније него што је грешком зачет и потом рођен његов најмлађи син, првошколац или другошколац.

И вртео би Белић све–тако канале до поноћи, не устајући из фотеље, не мислећи ништа, да у собу не уђе Дарко, најмлађи син.

Клинац, како би рекао Белић, дође до саме фотеље, спусти ручицу на очев положени лакат, што подстаче Белића сениора да окрене главу и благо пољуби синчићев меки, миришљави образ. Потом Белић поново усмери поглед према екрану, прелазећи на „скај два”.

— Тата, имам једно питање — огласи се дечак.

— Кажи, сине! — среза Белић незаинтересовано. Скоро одсутно, скидајући се са мреже Тарнеровог царства и прелетевши на „спорт ченел” где је текао меч у хокеју на трави између Пакистана и Бангла Деша.

— Радили смо планете у Сунчевом систему... — изрече Дарко, па онда заћута загледавши се и сам у акцију на екрану.

— И? шта је с планетама? — изрече Белић нервозно, грицкајући кикирики.

— Учитељица каже да на њима нема живота...

— Нема! — рече Белић па се помери у времену и простору, на „историјски канал”.

— Одакле онда на Марсу они канали? — рече дечак а Белић који је помало и почео да га слуша, онако, по независној вољи концентрације, саме од себе, погледа у најмлађег наследника и бубну: — Ми смо их ископали.

Дечакове очи се раширише: — Ко их је ископао?

— Ми, твој тата и његови другови, само је то било раније, пре него што си се ти родио, пре него се родио и Далибор, и чак пре него што је рођен и Дамјан!

— Па... — поче дечак оклевајући — како сте тамо стигли?

— Бродовима, васионским бродовима! — рече Белић и, осећајући како му тонус расте, додаде: — Руским васионским бродовима, великим, огромним, Американци су могли само да нас мрзе!

— А машине? — рече дечак несигурно, и с неверицом у гласу.

— И машине су биле у бродовима, све „Хидроградњина” машинска база, багери, огромне кашике, милион коњских снага, страва, све је то било на Марсу и ископали смо те канале, ми из „Хидроградње”, за једно две године. Ударнички се радило, нема субота, нема недеља, само лова, лова до крова, сине!

У тишини, док је на екрану телевизора промицала костимирана кавалкада хусара, Белић осећајући пријатну језу дуж кичме, у потиљку, све тамо до темена, настави говоранцију:

— То је био невероватан успех, наш председник, друг Тито је склопио тај уговор с Русима, била је страшна зарада, сине, било је лове ко блата, али рмбало се, рмбало се, сине, памет да ти стане, међутим, вредело је, ето и у школи учите о том нашем подвигу... — декламовао је још неко време, не гледајући ни у екран, ни у правцу дечака. А да је погледао, видео би да је Дарко убрзо напустио собу и да је у соби сада он, Белић, сам, са немим екраном, са хусарском парадом и својим врелим одушевљењем.

— Да, то је био живот, сине, то је био живот, тамо на Марсу, док смо радили, другарски, ударнички...

Онда се врати програмима, према сателиту и „скинувши се” са сателита, крете да окреће домаћу понуду. Први, други, трећи, па даље и даље, летећи преко канала „студија б”, „метрополиса”, “станкома” и даље и даље преко „ртв панчева”, „лав телевизије”, „кбм–а” и даље опет на првом, другом, трећем, „пинку”, опет на „палми”, под „палмом”, на “бк”, на „ју инфу”...

Кесица је била празна, грло осушено, требало је да устане и оде до кухиње, да попије мало чесмуше. Тад уђе у собу његова законита, Дара. Она одлучно приђе фотељи, Белић ипак подиже поглед.

— Добро што дангубиш, добро, али што замајаваш и плашиш дете?!

Белић је гледа збуњено, не разумевајући њену срџбу.

— Ма, добро, што се глупираш ту, као пањ, и што блејиш у те канале, али што дете замајаваш глупостима и плашиш га! Да ли си ти потпуно полудео, човече! Еј, Белићу, да ли си потпуно пролупао!?

Уопште није схватао о чему Дара говори, зашто се љути, шта хоће, о чему то прича!?

— Не разумем... — поче, али га она прекиде.

— Ти си стварно пао с Марса, пао си на главу, човече! Ја живим с лудаком, са Марсовцем, са ... будалом! — и изрекавши после кратке паузе последњу реч, поче да цмиздри, па се окрете и истрча из собе.

Белић је неколико тренутака покушавао да се концентрише и разуме шта Дара хоће од њега, зашто се љути, шта му сад опет пребацује. Но никако му није успевало да повеже њене речи са протеклим поподневом. Прешавши са српских канала на сателит, он крете обележеном рутом, тражећи неки Хичкоков филм, или „Опстанак”. И вртео је, вртео, летео, вртоглаво мењао и мењао канале.

Негде пред поноћ, глава му клону на наслон а „црногорац” склизну крај бутине, на седало. У слабом првом сну видео је дуге црне линије. Линије тих канала су се шириле по хоризонтали, потом се појави једна па друга вертикала, трећа и зачас се цео екран првог сна премрежи, потом су се те црте набубравале и расле, светлост окаца се повлачила а онда је Белић, полусвесно потонуо у црн екран и био је у том апсолутном амбису, без икаквог сна, све до зоре, када је отворио очи, и после краће недоумице, зевкања и жмиркања, кренуо дуж мреже канала.

ГЛУВАРЕЊЕ

Биро не ради, на принудном сам одмору. Жена је у гимназији, на послу. Позно мајско преподне је очајно дуго, већ у девет сати не знам где да се денем. Доручковао сам, јавио се телефоном жени. Мрзи ме да сам пијем кафу. Изашао сам до града, луњам по корзоу, посматрам средњошколке. Парчиће.

Могао бих да се зауставим у башти хотела Звезда, могао бих да мунем пиво, али ми се не да. Пут ме сам води до гимназије, улазим у ходник, граја ђака, стигао сам таман за велики одмор. Куцам, улазим у зборницу. Профанска гунгула. Снежанин поглед је онакав какав сам очекивао да ће бити. Нервира се што сам опет дошетао до гимназије, а не жели да колегинице то опазе. Кисело се смеши. Привлачна је.

— Да ли сте за кафу? — пита њена колегиница Адријана.

— Не бих имао ништа против — сложим се. Посматрам њене кукове у тамноплавој, оштро затегнутој хаљини, док одлази према зборничкој кухињици. Мислим: да сам ђак, зицер бих био заљубљен у ову женску. Парче.

— Шта си радио? — пита ме законита.

— Доручковао, гледао јутарњи програм ... Рекох себи, ајде да видим шта има код тебе ново.

Адријана доноси кафицу, удишем истовремено ароме кафе и Адријаниног парфема, а кад отворим очи сусрећем стандардну гужву у зборници, прте се дневници, шољице, шестари, лењири, мичу се млада, летње разголићена тела нових гимназијских профанки, ту је и директор Савић, шеф ове еротске менажерије, намигује ми швалерски, са пуним разумевањем нашег случаја.

— Рекла сам ти — шапуће моја лепша половинка — да више овако не долазиш у гимназију.

— Заборавио сам! — одговарам, зверкајући тамо–амо, сусрећући радознале очи њених колегиница. Ту се легу разне лење бубице: лепа географичарка, дражесна биологичарка Даница, заводница Маријетка, па математичарка Вера на коју сам и сам трзао, док смо ми били гимназијалци, пре петнаестак година. И још неке које знам из виђења. Парчад.

Попио сам кафу, превише је еротских подстицаја, постаје неиздрживо. Док устајем, примећујем да ми је моја лепша половинка цело време нешто шапутала, мрморила, и даље у смислу: није требало, није ред итсл.

У ходнику ђаци јурцају на све стране, оглашава се звонце, пригнем главу и пољубим своју закониту. Бесно се трза: — Рекла сам ти сто пута да не чиниш то у гимназији! Посебно не пред децом...

Све то: све то ме нервира, не знам ни сам како: све то ме изазива, као необичан позив, па неочекиван шамар, па поновљени необичан позив, ако схватате о чему причам. Иритира ме, напаљује.

Изашао сам испред зграде гимназије, у сунчан мајски дан, мушкарац и мужјак у најбољим годинама, најежен, јако накострешен, са сликом кукова гђице Адријане, у плавој уској хаљини, пред очима... Парченце.

Одлуку доносим на пречац, корачам поред градске поште, па кроз антре на чијем жутом зиду, изнад црног путоказа стоји реч ГРЕХ, реклама оближњег кафића.

Улазим у зграду са бројем 15, пењем се до првог спрата, звоним на врата где пише: Хаџи Челебић.

Тишина траје, па се простор иза тих врата, испуни комешањем, убрзаним корацима, шуште папуче, звекет браве: кланк! врата се отварају. Анкица је у модрој кућној хаљини, мокру косу је увила у ружичасти пешкир.

— Ти си! — прави се изненађена, па, чини ми се, у глумљеној нелагоди прави два корачића уназад: — Уђи! —

Ушао сам у предсобље и испружио према њој обе руке, а боље да нисам. У трпезарији, иза полуотворених врата, видим леђа. Мушка.

— Уђи! — понавља Анкица јер је приметила да сам ја приметио.

У фотељи седи клинац, скоро још дечак, вероватно средњошколац. Чим сам ступио у трпезарију, он устаје, укрућено, уплашено, слично редову. Анкица му прилази, нешто мрмори, клинац без речи и погледа пролази крај мене и док одлази из стана, седам на његово место. На ниском сточићу, у плавој тацни џеџи пет црвених и три труле јабуке. Крај тацне миш од сивог плиша, без репића. Свуд по патосу су разбацани плави и жути јастучићи. Постеља који видим у дну спаваће собице је нераспремљена, огавно изгужвана као да су се мачке на њој париле. Док крстарим погледом по том хаосу, Анкица се враћа. Каже: — Ово је последњи пут да се ватам с клинцима. Немогући су.

— То сам већ слушао! — кажем.

Приближава се и стаје тик до мене, додирујући ме коленом. Парченце.

— Овог пута мислим озбиљно.

— Најозбиљније — кажем и осећам да је нелагодност минула. Осећам како је и даље желим. Испружим левицу, подвучем је под модри шлафрок и стиснем јој ноге уз своје груди.

— Хоћеш кафу?

— Обавезно!

Она одлази до кухиње, устајем и корачам за њом. Док из чесме точи воду у отуцано плаво лонче, обргљујем је с леђа.

— Ма шта ти је, лудак си! — отима се. Стежем јој груди, негде при дну свести мислећи како је те груди, до мало час гњавио онај клинац, блуна, неспособњаковић, дерле једно.

Месим јој сисе, које чврсну, а да се још нису сасвим опустиле: — Сачекни да закувам! — каже Анкица.

Задижем с леђа њену кућну хаљину, пуштам да ми панталоне склизну низ бутине и колена, трљам се о њене полутке, о дарове меса. Она окреће лице према мени и отвара усне, усне нам се слепљују а вршак њеног језика вибрира по мојим горњим зубима, па ми се завлачи у дупљу и лови укоштац с мојим језиком. Ту негде при дну свети, мислим како је та иста, божанствена уста, тај дрски језик, малочас жвалавио клинац, безвезњак а то ме још више пали. Окрећем је, пешкир јој спада са пунђе, коса јој је мокра, црна се расула, подижем је у наручје и с напором носим према муљавом, згужваном лежају, бутине су јој влажне, цеди се кроз прсте слуз.

— Волим те, волим само тебе! — грцам се.

— Мили мој, мили мој! — шапуће док је прекривам телом и смештам се жустро у њено крило. У њу.

ОДЛОЖЕНА СМРТ УТОПИЈЕ

Као и многе приче ова почиње звоном телефона. Подигао сам слушалицу, јавио се Јоца, мој стари пајтос, који ме зове увек кад ми је потребан.

— Шта има ново, шта си кисео?

— Црко ми мењач на кршини. Не могу да идем у рикверц.

— И?

— Шта „и“? Очајан сам.

— Јака ствар, имам човека за тебе, механика и по.

— Јоцко, ти си срце.

— Нормално. Види, тип слуша Џемс Ганг и Степен Вулф.

— Човече!

— Наш човек, скроз. Кад терам код њега, понесем неки прастари диск, Џеф Бека или Квик Силвер. Јефтин, ажуран, видећеш, прави типус! — заврши Јоца и издиктира ми телефонски број и адресу аутомеханичара.

Сутрадан ујутро потерах аутомобил према предграђу, насељу са злослутним именом Стрелиште, низу што ниских што спратних породичних кућа, са уским прљавим двориштима, насељу насталом 60–их од радничких кредита, што сада, у 90–им убрзано пропада. Са многих крајева у Стрелиште су почели да продиру Цигани, лумпенпролетери, сиромашније босанске и косовске избеглице — чеда Милошевићеве бесмислене политике. Пре тридесет година, као основношколац, ту сам живео неко време, с родитељима као подстанари, сада сам ретко туда пролазио, те ме је садашњи утисак надируће беде, општег распадања, обгрлио са свих страна, у грчевит сплет и ја сам пртећи тај чвор у врху груди, под подгрлцем, возио Улицом Топлице Милана, некадашњом Загорском, где су један до другог претрајавали аутолимари, аутомеханичари, крадљивци аутомобила, аутолакирери, гвожђари, власници отпада, металостругари, аутоелектричари... Металне олупане капије са кућним цифрама, исписаним невештим рукама, масном бојом, неомалтерисане фасаде од давно посивеле цигле. На дну видика — тридесетак титанских угаслих оџака, само су две бледо сиве бакље са врхова оџака мрљале небосклон — заустављени погони петрохемијског гиганта. Читајући кућне бројеве, лагано сам се приближавао броју 88, возећи поред тог света у дубоком расулу, испод црних, голих јесенских крошњи, спреман на килављење с мајстором, на губитак преподнева, а можда и целог дана, у његовој радионици, у некаквом рушевном дворишту...

Број 88 беше „исцртан“ црном масном фарбом на одурној лименој капији. Зауставио сам возило, искључио мотор и из кабине изашао у ветровито јутро. Малом косином сам с пута сишао до лимене капије. Иза њених ивица, тик до цигленог зида, провиривала је псећа њушка. Било је то црно–жуто псето, величине немачког овчара, мешанац клемпавих ушију. Није лајао, а по погледу се видело да је мирољубив. На зиду је висила алармна скаламерија, притиснуо сам црно дугменце, у дворишту се разлегао зврндај. Неко време сам чекао, жалећи што нисам ставио вунену капу на главу. Ветар је сурлио преко и око капије, осећао сам како од студени почиње да ме боли чело. Поново сам позвонио, једном дуго па кратко. И чекао, али се нико није појављивао ни оглашавао. Псећа њушка је и даље виркала у празном, уском простору између капије и голог, цигленог зид. Поново сам позвонио, тек што је зврндај престао, зачуо сам лупу неких врата, тамо у дворишту, и кораке, тешке, старачке.

Метална врата се бешумно отворише и угледах лице ниског старчића у отрцаном радничком оделу.

— Тражим мајстора Зорана.

— Он није овде — рече старац, при чему му се на бледом лицу ниједан мишић није померио.

— Рекао је да дођем око десет, чули смо се телефоном, јуче увече.

— Отишао је код Бране, на отпад, ту горе, на крају улице — рука ми показа правац.

— Потражићу га — рекох — довиђења! — и кренух према ауту.

Напетост у подгрлу није престајала и ја сам сместа осетио благи очај, што дан отпочиње трапаво, неуспешно.

Повезох аутомобил полагано, пустом улицом дубоког предграђа, до самог краја, где је између две последње страћаре у низу лежао отпад. Крај улаза у отпад, одмах иза капије, беше бифе „Маглај“, па не видећи никог по плацу дворишта, уђох у бифе. За ниским шанком је седела симпатична, кратко ошишана плавојка, а за минијатурним столовима, јутарњи пијанци, плутајући свет људи у годинама између тридесетих и педесетих. Понеко лице би ми изгледало као познато, изобличено годинама и пропадањем, али никога нисам заиста препознао и упитах келнерицу за мајстор Зорана.

— Таквог овде нема.

— Има механичарску радњу у броју 88! — рекох, али она одрично отклима деранском главом.

Један од пијанаца добаци, не гледајући у мене, него у своје шаке на столу: — Покушајте у „Тимоку“, с преке стране улице.

Ни тамо није било мог мајстора, а ни посетиоци нису познавали „таквог“.

Из „Тимока“ ступих на блатњаву улицу, десно, сада пуно ближе, хоризонт су затварали погони и мртви димњаци Петрохемије. Испред њих, пре бодљикаве жице, разапете о сивим, кукастим стубовима, пружало се црно језерце — колектор, а још ближе дну улице на којем сам се обрео тражећи мајстора, џеџала је утрина зарасла у ругобан коров.

Осврнуо сам се. Крај губавог киоска за продају пљескавица, отегнуо се ред од десетак радника у мрким , идентичним униформама.

— Тражиш неког, брале? — обрати ми се један ћелавац.

— Мајстор Зорана, аутомеханичара! — рекох, гледајући у ћелавчеве ситне, жућкасте очице.

— Не знам таквог! — одговори ћелавац, док су ме погледи већине из реда неповерљиво одмеравали, ваљда због чисте, нове јакне у којој сам дошао у њихов крај.

Уђох у аутомобил и начинивши широки лук, вратих се Улицом Топлице Милана. Зауставио сам испред ниске, ружне, неомалтерисане куће, на чијој је лименој капији био исписан број 88.

Пред том капијом и даље је стајао онај исти старчић. Махну ми, а када сам изашао из кабине, довикну весело:

— Зоран је ту, вратио се.

Жута псећа њушка је провиривала поред металне капије, а старац, узев правоугаону металну плочицу, повери језичак браве, јер са спољне стране није било кваке и ја, рекавши „хвала“, уђох у двориште. Пет–шест слупаних аутомобила, паркираних по влажном простору, два ниска гола ораха широких крошњи на средини, жичана ограда испред преоране баште — земља се црно сјајила као да је од угља, пас скочи на мене од радости и ја га благо одгурнух од себе. На јакни су остали сиви трагови псећих шапа.

Отворише се једна бочна врата на протегнутој ниској кући, плаво обојена и из ње, мало погнут, изађе дугајлија, насмејан, са запаљеном цигаретом међу прстима. Прилазећи ми, он испружи руку: — Зоран! — руковали смо се.

— Шта, мењач зеза? — упита, потврђујући тим речима да се сећа нашег јучерашњег разговора.

— Неће у рикверц!

— Са’ћемо да видимо шта је по среди. Вероватно неће морати да се ремонтује цео, зицер су цркле пластичне јабучице!

Дадох му кључеве од аута и он лаганим, дугим корацима прође двориштем, отвори лимену капију, уђе у мој ауто и једним брзим маневром га утера у радионицу, изнад канала прекривеног дебелим, широким даскама, поцрнелим од уља. Уђох и ја за колима. Лево крај самих плавих врата стајале су две огромне гасне боце, поред њих на зиду обешени механичарски кључеви у разноврсним низовима. Дуж целог црног зида пружале су се плитке тезге претоварене кутијама, шареним крпама, поцепотинама. У десном углу стојали су бубњеви, комплет за рокенрол састав, са све напрслим чинелама. Пратећи мој поглед, Зоран рече:

— Јуче смо овде имали свирку, вежбали смо.

— Свирате бубњеве?

— Не, мој кум лупа, ја се замајавам са басом.

Прођох чело свог аутомобила, док је мајстор Зоран у кабини одшрафљивао кутију мењача, па на наспрамној тезги угледах картонску кутију испуњену касетама. Руком је на рикнама, доста невешто било написано: Зи Зи Топ, Јамес Ганг, Џеф Бек, Трогс... По зидовима залепљене или окачене, између најразличитијих алатки, бургија, црних наочара за варење, биле су слике голих лепотица, најчешће сликаних с леђа, са истуреним задњицама које су наликовале на јестиве, сласне диње. На једном орманчету, неко, мајстор можда, излепио је вертикално новинске наслове: МИЛОШЕВИЋ ПАДА’ ПОБЕДА КОАЛИЦИЈЕ ЗАЈЕДНО У 40 ГРАДОВА! САДАМ ЛИКУЈЕ! ПРОФЕСОРКА ТУТОРИШЕ!...

Сви ти исечци из новина били су давно ожутели, понеки је био и зацепљен или потклобучен. На орманчету је стојала гомила фотографија маленог формата.

— Није ништа страшно! — довикну ми мајстор Зоран из кабине. Потом изађе из аута, носећи у рукама ручицу мењача .

— Ви сте пецарош? — упитао сам. На зиду су, у провидној пластичној футроли висили пецарошки штапови, са ситним пловцима, на танушним, једва видљивим нитима најлона.

— Обожавам да пецам! На пловак — рече мајстор, послујући истовремено око ручице мењача.

Узех да премећем фотографије. На њима је најчешће био усликан мајстор са разноликим друштванцетом. Неки од ликова око њега били су ми знани, чак сам са извесним повремено пословно разговарао, немајући појма да је овај човек на било какав начин повезан с њим. Један је био богати трговац некретнинама, који се обогатио средином мутних 90–их и купио троспратну кућерину у центру града. Други је био заменик команданта наше војне области, једва сам га препознао без војничке униформе. Фотографије су приказивале биваковање на обали реке — моменте пецања, гомилу у шумици с прасетом на ражњу у центру фотке. Запазио сам два жута шатора, а међу мушкарцима је било и неколико младоликих девојака, готово девојчица, знатно млађих од својих партнера.

— Логоровали смо на реци, у августу, седам дана, лудило — рече мајстор у једном даху.

Док је изговарао те речи, у радионицу уђе низак, необријан, замазан човек, са јако натеченим левим образом.

— Добар дан! — рече ми и додаде: — Дошао сам по бубњеве.

Тада сам на једној од тезги опазио и две празне флаше „ту–фигнерс“ текиле и до њих испражњену флашу „балантајна“, а онда у читавом низу запажаја: још неколико ракијских и винских флаша.

Мајстор Зоран изађе из канала и рече: — Сад је океј!

Уђе у ауто кабину стартова мотор, додаде доста гаса, па поче да „ломи“ мењач. По напору на лицу, видео сам да му се мењач не да. Он искључи мотор, изађе: — Још мало подешавања.

Оног часа када је сишао у канал, у радионицу уђе врло млад човек, са гомбастом црном капом на глави, у сивој перјаној јакни. Он се срдачно насмеши и јави претходној придошлици, а мени климну главом.

— Кене, ти си? — довикну Зоран из канала.

— Аха — одговори младић и стави руке у џепове јакне.

— Докле сте синоћ остали? — упита човек са натеченим образом.

— До поноћи! — рече придошли уз дозу тријумфа у гласу.

— Ја сам отишо у седам! — рече натечени.

— Прешо си се! — констатова младић — шта, зезо те зуб?

— Ма јок, нервиро ме је гитариста, појма нема, стално касни за два такта! —

— Грешиш, сине! — довикну Зоран из канала.

Неко време у тишини се једино чуло како куцка и обрће, звекеће радећи, уз повремени дуги дахтај. Онда се појави из отвора канала, успињући се малим мердевинама.

— Сад ће бити ко нов! — рече.

Због нечега нејасног желео сам да останем ту у радионици. Прелазио сам погледом по сликама обнажених девојака, заустављајући се по нереду, на риболовним штаповима, црним наочарама за заваривање, на издераној гитари коју је красила једна једина дебела жица. Затим са застајао погледом на фоткицама с реке, изресцима из новина, на касетама у картонској кутији: Џеф Бек, Криденси, Охајо Експрес... По пластичним кутијицама сада сам опажао и нејасне избледеле натписе: матице, шрафови, гумице, дизне ...

— Готово! — рече мајстор Зоран и пружи ми кључеве аутомобила.

— Колико сам дужан?

Рече смешно ниску цену, просто невероватну. Пружих му двоструко. Он рече: — Али то је много...

— Није — рекох — доћи ћу ја опет — чуо сам свој глас, који се правдао.

— Али опет ће бити тако! — извињавао се мајстор.

— Шта бих ја радио без вас, са овим мењачем, плакао? — рекох осећајући неиздрживи нагон да му се због нечег извиним.

— Довиђења! — рекох двојици мајсторових пријатеља, који су ме цело време гледали са неверицом и неком врстом немог одбацивања. Као да их је мој широкоруки гест сасвим уверио да више никако и већ дуго не припадам њиховом свету и да је тај новац који сам пружио њиховом другару, доказ моје апсолутне изопштености.

Истерао сам аутомобил рикверцом на улицу и махнуо мајстору Зорану који је стајао пред лименом капијом свог дворишта. Крај њега је био црно–жути пас мешанац и жустро махао репом.

ПРИЧА ХИМЕРЕ

Сусрео сам Данијелу и Стевана, први и последњи пут заједно, као љубавни пар, непосредно пре њиховог одласка за Америку, последње године осамдесетих. Било је то у старој редакцији Књижевне речи, уској и димљивој дворишној канцеларијици, собичку без прозора, са нешто издераног намештаја. Незамислив је тај клаустрофобични простор у којем је више од деценије прављена најбоља књижевна новина, ако не у целој Европи оно на Балкану свакако, као и базд од хиљада попушених цигарета који је киселом скрамом обложио столове и столице без наслона, дрвене полице на којима су стојали укоричени и раскоричени примерци Књижевне речи и књиге у издању Књижевне омладине Србије.

Боравио сам у тој редакцији шест година, по више пута недељно, а ево после петнаестак година с напором предочавам загушљиву атмосферу или лепи, црнокоси лик секретарице Бранке, која је херојски издржавала наше књижевне и редакцијске свађе, договоре и расправе са сарадницима, писцима и преводиоцима. Но не бих о томе.

Данијела и Стеван су донели темат Далај Лама и психоанализа, седам или осам надвоје–натроје преведених текстова с енглеског. Сви преводи као и сам темат били су заједнички рад, а њих двоје су загрљени седели преда мном, она у његовом крилу, озарена љубављу. Било ми је непријатно да разговарамо о скраћивању текстова или поправљању мноштва аљкавих преводних формулација, јер би се између мог листања рукописа њих двоје жестоко љубили, као да имају намеру да мене, и себе, и остале уреднике и сараднике, који су стојали около или пак седели, увере у моћ своје љубави. Уз то, Данијела је била чудесно, скоро непристојно привлачна бринета, као да је сишла с Ховивове или Добрићеве еротске карикатуре.

— Ово је наш последњи прилог за Реч из земље! — рекла је између два страсна пољупца, а ја сам листајући машинопис превода Далај Лама и Јунгов метод анализе снова, решио да им и не показујем све исправке њиховог превода, који су очито начинили набрзину и између многих пољубаца.

— А где путујете? — питао сам да бих забашурио своју скривалачку намеру, и настављао, не дижући поглед, да премећем странице темата.

— Селимо се у Америку! — одговори Данијела победоносно, а мој поглед се сусрете са Стевановим климањем главе и он је потврђивао одлазак, очито као и Данијела задовољан због скорашњег пута.

— И колико остајете? — упитао сам и почео да прстима поравнавам странице, намеравајући да завршим разговор.

— Ако бог да заувек — рече Данијела.

Ту се дугокоси Стеван, налик окаснелом хипику, укључи у разговор, прво пољубивши своју прелепу колегиницу, објашњавајући да намеравају да се убаце на неки универзитет и славистичку катедру и откривајући да ће и овај темат бити једна врста препоруке за њих.

Не знам како је даље текао наш разговор.

Свакако није дуго трајао, али када су отишли из редакције, сећам се да су неки од мојих колега коментарисали намере љубавног пара, тврдећи да је Стеван будала и да ће га лепа, зеленоока Данијела оставити чим добију зелене картоне. Она је, наиме, по речима мојих пријатеља, била бескрупулозна у плановима, промискуитетна преко сваке мере, и још су ређали сваковрсне особине ове витке риђокосе, чији ватрени облак косе, пребачен преко левог рамена, док прекрштених ногу седи на Стевановом крилу, и сада видим.

После тог сусрета нисам их срео.

Темат Далај Лама и психоанализа изашао је и прошао без одјека, послао сам неколико месеци доцније на Стеванову америчку адресу десет примерака Књижевне речи, а нешто доцније чуо да је свако од заљубљеног пара нашао посао на другом универзитету и да су се растали убрзо по доласку на други континент. Стеван би покаткад јављао кратким, панорамским текстовима о савременој америчкој књижевности, пратећи комешања у редовима метафикционалиста, а у деведесетим пишући, истина знатно ређе, о прљавим реалистима. Последњи текст који ми је познат говорио је о Ладламу и Гришаму. О Данијели нисам чуо ниједну једину реч, близу петнаест година.

И ево, јуче ми се Стеван јавио телефоном, а данас седимо ту преко пута, Код коња, и пијемо еспресо. Једва сам га препознао, његова давнашња дуга, битничка фризура сведена је на три милиметра косе која покрива залиске и потиљак. У дарк је фазону, лево уво му је начичкано сребрним алкицама различите величине. У гласу му се благо чује америчко отезање, које удружено са његовим дорћолским дужењима задњих вокала делује смирујуће. Непрекидно говори, коментарише овдашњу друштвену пропаст, па се пребацује на своју америчку каријеру; недавно је постао редовни професор, лишен је односно ослобођен већине професорских обавеза, плаћа два осигурања, купио је кућу у Висконсину, тамо намерава да живи и умре, како додаје. Питам га да ли се оженио. Ожењен је Американком дугог трочланог имена, има троје деце, два дечака и кћер, која је најмлађа. Изговара њихова имена, сасвим несловенска, у свему што говори лежеран је, сутра већ путује назад за САД. У Београд је допутовао директно из Мадрида, где је одржао предавање о српској епици и Фромовој теорији потискивања деструкције у људском карактеру. Покушава, каже ми, да промени интернационални стереотип о Србима као „злим момцима“, слушам га са неком врстом пролећне грознице, расејано, с уживањем; каже да се једном у три месеца обавезно чује са Владом Пишталом.

Његова прича ме својом спољашњом егзотиком чини равнодушним, сасвим равнодушним, и једино што желим да га питам, једино што ме интересује тиче се Данијеле, чијег се заносног, еротизирајућег лика јасно сећам, њених напућених усница, начина којим склапа ватрено зелене очи док га љуби пре петнаестак брзо минулих година.

Некакав Циганин у јакни од браон скаја нуди нам колекцију ножева, Стеван се надовезује: — Тај стереотип о народу кољача ја покушавам да оспорим, ослањам се о Фрома, мада је он свуда пасе, али ми овде добро долази; одмахне руком и Циганин одлази према суседном столу, где понавља своју „маркетиншку акцију“. Видим Данијелину црвену косу, начин како је у слапу пребацује преко рамена — ево пребацила ју је поново, мислим, где ли је она и како изгледа њена прича данас? Да ли је уопште жива..?

Кад поново укључим пажњу, Стеван ми као уреднику Народне књиге нуди своју теоретску студију, коју је сам превео с енглеског и донео на дискети. — Да ли ми то што је текст у мекинтошу квари посао? Кажем да не, јер сам већ објављивао људе из Америке, наше писце и интелектуалце, који би, не знам зашто, да у 300 примерака објаве књигу на чијој корици стоји ознака Београд. Док говори, схватам да се копча за питање о Данијели никад неће појавити у његовој исповести, па га прекидам нагло и насред реченице питањем: — Да ли знаш нешто о Данијели?

Поглед којим ме Стеван посматра одаје потпуну збуњеност. Толику да помислим како сам изговорио погрешно име. Можда се жена с којом је урадио давни темат на страницама Књижевне речи другачије звала? Та његова пометеност једно време прати моју, а онда је прекидам: — С њом си урадио последњи темат у Речи, сећаш се, Далај Лама и психоанализа, сећаш се темата?

Док му се поглед расветљује, схватам да је његова забуна природна, да се он ни темата, а још мање Данијеле, не спомиње. Кад већ намеравам да му помогнем, са: — Заборави, није важно! — он у мозгу проналази „фајл“ о којем се ја занимам, наслов темата га је вратио у давно доба, а ту негде крај темата је и она, црвенокоса, заносна девојка, жена...

— Ти се ње још сећаш? — пита, радознало ме посматрајући — знаш ми смо се растурили одмах пошто смо отишли преко баре, већ у наредном кварталу ... тако некако. Појма немам где је сада. Можда у Аргентини или тако нешто...

Као да није било ничег другог у том „фајлу“ његове успомене, наставља своју америчку причу. Сазнајем да је учествовао на симпозијуму с Умбертом Еком у Сан Франциску, прошле зиме, и да је Еко лично похвалио његов реферат Загонетка витешких редова у песмама о клефтима. — Зборник је објављен и већ га је тешко набавити, јер је циљна група огромна, пошто су витешки редови у моди а тезе са таквом тематиком одобравају се од Атлантика до Пацифика. Америчка је сцена сасвим раздробљена, као архипелаг, не постоји никакво средиште, тако да је свако упућен на себе и круг сличномишљеника. Ви у Европи још не схватате шта се дешава, у Европи још увек постоје неке идеје смернице, у Америци све је сведено на групице изолованих атола...

Поново ослушкујем мелодију његовог гласа. Сећам се њене црвене косе, заносно привлачног лика, питам се колико је мушкараца и жена променила, како ли сада изгледа... — Велике приче, љубави, ситнице, све је то маргинализовано, за педесет година, ако боље размислиш неће бити никаквих препрека у комуникацији и љубав ће се сасвим обесмислити. Слажеш се са мном?

Климам главом. Тако је.

Крајичком свести чујем најважније питање, да ли ћу му објавити тезу? Потврђујем, са тоном присности у гласу, која ме збуњује. — Тако, брате! — одговара он и благо ме обгрљује левицом.

ДИВЉЕ ПАТКЕ И САБЉА

Целог преподнева је с друге обале реке допирала оштра, час снажнија, час удаљенија пуцњава.

Почела је негде после седам, док се магла развлачила по површини Дунава, па се у неправилним интервалима настављала, из сата у сат.

Никола и ја смо пецали на дивљој, још увек неуређеној обали дунавске луке, забацивши мамце за грабљивице, на јаким дубинским штаповима, удице намамчане ситним рибицама званим кедери. Ни штука ни смуђ се нису јављали, каткад би ситан бандар затегао или замрдао врх штапа, па бисмо га извлачили, смицали с удице, и чекајући бољи улов, слушали грмљавину с друге стране реке.

Повремено смо коментарисали ту пуцњаву, нерасположени због одсуства рибе, али и пушчане буке. Тада смо још веровали да на другој страни има неколико ловаца, читава дружина, која одстрељује дивље патке или сарке или можда водене кокице. Нешто пре поднева, угледали смо чамац, апатинац, који се издвојио из тамно зеленог обалског хоризонта и упутио према нашој обали. Кретао се споро, секући речни ток, у почетку се његова бука није разликовала од општег шума: ветра, дунавских таласа, штектања мотора других чамаца, грмљавине тегљача и гурача, који би минули дуж тока, узводно или низводно, али када је пришао испод педесетак метара и када смо већ лепо назирали усправну фигуру чамџије, штекет мотора се наметнуо и, хтели не хтели, морали смо да погледом пратимо тај чамац.

На двадесетак метара од нас, препознали смо човека у пловилу, брадатог Колета Мајића, донедавну звезду градског, одбојкашког прволигаша. На глави је имао зелени шешир широког обода, био је обучен у прслук од сукна исте боје, седео је непомично, у панталонама од зелене чоје, увученим у црне гумене чизме, и са двоцевком о рамену. Приближивши се на десетак метара, Коле подиже руку и махну ми.

Мој отац и његов су били школски другари и мада је био пет година старији од мене, често смо разговарали на улици, или у спортском савезу града. Откад је напустио одбојкашку каријеру, почео је да ради у форумима, вешто се успињући по схемама градске спортске номенклатуре. Хтедох да му викнем: — Како си, Коле? и — Шта има? али ме поглед на чамац чије је дно било препуњено побијеним дивљим паткама заустави у науму.

Коле Мајић је седео међу убијеним дивљим паткама и на њима. Пачије перје се пресијавало на позно септембарском сунцу, мешале су се дивље боје побијених јата и ја и Никола смо укочено гледали у то смртно шаренило. Ловац притера чамац прамцем уз обалу и довикну да прихватим конопац. Тргнух се из укочености и по глибавој глиновитој обали притрчах ка ивици воде, коноп је летео ка мени, ухватих га десницом и потегох чамац и терет у њему према себи. Убрзо Коле искочи на обалу и, узевши од мене коноп, поче да га обмотава око танког стабла врбе. Док се он забављао прављењем чвора, при чему га је двоцевка, пребачена преко рамена, ометала, Никола и ја бисмо се погледали без речи, посматрајући потамањени терет у апатинцу. Могло је ту бити педесет, шездесет побијених дивљих пловки, што женки што мужјака, углавном глувара, ту и тамо би искрила црвена мрља крви, по шареном перју.

На Колетова куртоазна питања о томе да ли риба ради или не ради нисмо имали воље да одговарамо, па он заћута, узе беџ питања мој троножац и спусти се на њега, скиде танџару с рамена и ослони је цевима о колена, па запали цигарету.

У једном тренутку, упита ме: — Шта кажеш на улов?

Одлучивао сам се да ли да га упитам оно што је требало или да избегнем разговор о помору патака који је тог преподнева починио на другој страни Дунава.

— Што их толико поби? — нисам одолео.

Тада је Коле, ваљда по први пут схватио разлоге Николине и моје ћутње. Посматрао сам његово преплануло, брадато мандовско лице, док је трагао за одговором којим ће оправдати масакр птица. Док је стезао цеви пушке, прсти су му постајали час бели, час још бељи од грча.

— Волим да једем месо! — ускликнуо је, трудећи се да у његовом гласу чујемо надменост и неку врсту примитивног изазова.

— Стварно си онда гладан! — рече мој другар Никола.

— А да вама нешто није криво? — настави Коле, као да му Николина упадица помаже да боље формулише изазивање сукоба.

Желео сам да наш неспоразум остане у границама које ће спречити озбиљнији сукоб, стога помирљивим гласом рекох: — Не знам само шта ћеш да ловиш идуће недеље и месеца!

Коле повуче дуг дим устајући, потом, ослоњен о пушку, изазивачки шутну троножац у мом правцу и свеједнако нас посматрајући, поче нервозно да одвезује коноп с врбе. Ћутке је пословао, у напетој тишини. Никола се саже и извадивши један од дубинских штапова поче да обртањем ручице машинице намотава најлон на блинкер. У тишини се реско разлегао шкргут механизма. Гледао сам како Коле Мајић ускаче у чамац, потом баца коноп на дно, преко десетина мртвих пачјих тела и газећи свој улов одлази према мотору на крмици. Он два–три пута потеже стартни канап, мотор прихвати и поче да лупкара, па све брже добија гас. Коле окрете апатинац и без речи крете ка току реке, удаљавајући се од нас, не удостојивши нас ни речи.

И када смо остали сами на обали, а чамац се изгубио иза речне окуке, још дуго смо Никола и ја ћутали, свако са својим мислима о ловцу убици и његовим изазивачким речима.

— Волим да једем месо! — ускликнуо је, означавајући властити карактер и откривајући део своје личности који ми је до тада био сасвим непознат. Не памтим више да ли смо тог дана, пре одласка с реке, коментарисали Колетово понашање и речи, али у мојој свести постоји и данас слика шареног мноштва у чамцу апатинцу, та бесмислена гомила побијених дивљих патака.

У време полицијске операције „Сабља“, после трагичног Ђинђићевог убиства, читајући о хапшењу групе криминалаца у граду на Тамишу, прво с чуђењем, а убрзо са све већим разумевањем, пронашао сам на списку од седамдесетак имена ухапшеника Колетово име и презиме. Био је оптужен као члан групе која се бавила крађом и шверцом нафтних деривата из градске рафинерије. Коментаришући с познаницима опсежни списак похапшених, међу којима је било директора и секретара, менаџера и портира, функционера и точилаца горива, повремено бих се зауставио на имену Колета Мајића. У часу хапшења он је био један од вођа велике демократске партије, успешан приватник, као што је у време оног давног лова, пре четврт века, био спортски радник у успону, а доцније високи функционер Социјалистичког савеза. У тим разговорима моји познаници су исказивали чуђење због Колетовог хапшења и сумње у њега, и уопште због целе ситуације, сматрајући да је хапшење последица политичких и привредних обрачуна у граду. Већина мојих саговорника сматрала је да је Коле, Коста Мајић ван сваке сумње и да ће убрзо бити пуштен. Нисам успевао да изменим њихово мишљење, можда зато што нисам могао да наведем ток разговора на давни доживљај с реке и Колетов узвик који ме је тада изазивао и шокирао.

Једног дана сам позвао свог најбољег пријатеља Николу телефоном и после краће приче упитао га да ли је видео списак похапшених у граду на Тамишу, током „Сабље“. Јесте. Потом сам га упитао шта мисли о хапшењу Колета и дружине бензинских шверцера. Наједаред је све кренуло у за мене суштински логичном правцу, када је Никола започео реченицу: — Да л се сећаш оног чамца пуног побијених дивљих патака? Одговорих како живо видим ту слику. — Онда нема никаквог чуда! — констатовао је мој пријатељ а ја сам био сигуран да су баш те несретне патке, побијене пре четврт века, кључ за разумевање Колетовог понашања у многим доцнијим годинама. Наговештај других дела и недела. Глади, како је сам рекао.

У ПОРОДИЧНОМ КРУГУ

Шинобус застаде уз неугодну шкрипу кочења.

Даница крену између седала, потом са шинобусне папучице спусти леву па десну ногу на бетонски перон. Ето је у родном граду.

Откад је пре десет година отишла у Зрењанин, удавши се, ретко је долазила у Панчево, свеукупно, ваљда четири пута.

Ништа се није изменило, сем табле изнад улаза у станичну зграду. Уместо старог Панчево Аеродром, сада стоји ознака Панчево Центар, мада до центра има двадесет минута пешачења.

Станица је пуста, с друге стране зграде, на бетонском платоу, у полумраку, стоји паркирано неколико такси возила. Даница корача према таксију, мислећи повремено о томе како су јој мисли испражњене, како не мисли о било чему, како је све на неки начин сувишно. Отвара сувозачка врата и каже: Добро вече.

Таксиста нагиње тело и криви главу у њеном правцу, отпоздравивши подиже обрве.

— Колико наплаћујете до Утвине колоније?

Таксиста се исправља у седишту, приноси руку челу, тобож трља боре, рачуна мичући усне — то је ћелав човек, дугуљастог лица, са два бочно ушиљена брка, најзад одговара: — За вас, госпођо, 600 динара.

— Добро, каже Даница и увлачи се у кабину, на седало до таксисте.

Док возило савлађује дугу кривину, избија на равни Јабучки пут и затим, убрзавајући, промиче Горњим градом, Даница мисли о томе како после овог доласка можда више никада неће доћи у родни град, зачуђена како јој то баш ништа не значи. Поново осећа ту своју одсутност, одвојеност од стварности, као да се креће кроз паралелни свет. Задубљена у те мисли, она чује само последњу реч у таксистином питању, реч „умро” са упитном интонацијом, и одрично одмахује главом, потискујући то питање у страну, гледајући час у фасаде улице, кроз коју возило путује великом брзином, час спуштајући поглед на испружене прсте, манжетице црне кошуље истичу њихову бледоћу ...

Дотле се стигло, мисли повремено, не знајући да ли мисли на себе, супруга, или на оно што је чека, ноћас, сутра током целог дана, све до одласка из Панчева, сутра увече или, евентуално, прекосутра, ујутро.

Поред Цркве са два торња, Лењиновом, па савијајући улево, крај расутих коцки зграда на Содари, затим Улицом Жарка Зрењанина. Таксиста вози брже него што би Даница желела, повремено мисли како би било добро да смањи брзину, она би склопила очи и у дремежу знала да је све ово паралелни, измаштани свет, просто нешто ништа.

Кад се превезу преко пруге и крену ка Стаклари, потом промакну поред Утве, док се приближавају циљу, стану њених родитеља, она зна да је у најреалнијој стварности, да није и не може, не само сада него више никада, да буде другачије, да ће такси стати, као што се зауставља, да ће она платити вожњу, плаћа нервозним покретима, бројећи шест стотинарки, и промуцавши збогом, ући у Утвину колонију.

Креће се кроз полумрак, испод крошњи старих јабланова и топола, сећа се, када су се овде уселили, почетком шездесетих, били су то млада, ониска стабла, сада се бацају небу под облаке, горостасна и погледом необухватљива.

Зграда у којој се налази родитељски стан је у близини. И сада је мрачна, непријатна споља као и изнутра — на стропу тиња сијалица, ходник је испуњен мирисом јефтиног дувана и киселине — можда од детерџента којим су ходничке плочице изрибане. Врата родитељског стана су полуотворена, она их благо гурне и уђе у мрачан ходник предсобља, све је гадно и испуњено тешким смрадом. У стану се осећају восак и изгорели фитиљи.

— Ево ти ћерке! чује нечији глас, шкрипи столица, и из преуређене дневне собе, од неколико црних прилика, које седе око одра, подиже се једна, ниска, туста и почињући да гласно јеца, а затим јечи, прилази Даници, грли је, осећа мајчине влажне образе и меке усне, све је одвратно и смрди, на очај и смрт у малом стану.

Преко мајчиног рамена Даница опажа одар по средини собе и тело, очево тело у њему, и не слушајући више мајчино запомагање, прилази челу одра. Да, тамо је мртва глава њеног оца, некакав завој је прилепљен уз леву слепоочницу, кроз полутмину запажа да су му врхови набубрелих усана савинути на горе, израз је задовољан, спокојан, као код уснулог који лепо сања. Чини још један напор да заплаче, али суза не излази из ока и она угледавши празну столицу спушта тело на њу, спуштајући руке на ивицу ковчега. Не размишљајући гужва мртвачев плашт, па кружи погледом по преуређеној соби. Броји — ту су четири жене, вероватно сусетке, мајчине пријатељице и мати стоји крај ње.

— Само је пресвиснуо, као маче! — каже мајка полугласно. И понови то: као маче, још једном гласније, па онда једном тише.

Запуцкета свећа, Даница преброји жене: пет их је, мисли, пет без мене и ја сам жена. Шест.

Ето, умро је. Оно што је још као девојчица, у пубертету желела, када га је замрзла за сав живот, коначно је ту, пред њом, он је мртав и непокретан, немоћан као камен, смрт му је сасекла бесна крила, неће више бити претњи и претећих замаха руке и шамара неће бити, ни оне вике, коју је чини се, највише мрзела, највише се плашећи громког, псовачког гласа.

Ето, мртав си! мисли Даница и гледа у тај посмртни остатак, тог чудовишта.

Тако је мислила о њему и прекјуче још, па и јуче, па чак и када јој је мајка телефоном јавила да је отац умро, она је помислила: чудовиште је умрло! и први моменат јој је топлота прострујала срцем и грудима и онда се попела горе у главу, где је плинула и ударала у слепоочнице: чудовиште је крепало! тако је мислила.

Ово трупло некада, јуче још, уствари, носило је у себи човека, њеног оца, који је био крив за све лоше што јој се десило, а десило јој се све најгоре, оно што није желела, никако, чак иако само по себи није било најгоре, али је постајало најгоре, због нежељености. Детињство испуњеном страховима, мајчиним болестима и плачевима, његовом вриском и грмећим претњама, повременим шибањем каишем, сећа се широког, вештог покрета којим је смицао каиш из гајкица панталона. Па школовање — није јој дозволио да упише гимназију у Панчеву, већ ју је натерао да се закопа у Економској, поново свађе, очај и повремени шамари, маснице које је носила по рукама и ногама, модрица под образом... Све то Даница сада пребраја у себи и склапа руке, па мисли и на очајничку, задоцнелу удају, то бекство у Зрењанин, за човека петнаест година старијег од себе, разведеног, не много бољег, можда у много чему и горег од оца — овог леша овде, који јој сада лежи пред очима, као нагорело, мртво дебло. Леш.

Не осећа радост, не радује се — пиљи у прсте, у црнину рукава, повремено у цртама лица старица које седе око одра, препозна неку од сусетки, оно је свакако тетка Дивна, ово је бака Радмила — све су онемоћале, згрчиле се, поцрнеле. Као и њена мајка.

Пола сата доцније, седе у кухињи, мајка је тихо пита: — А онај твој, дал се смирио враг га однео?!

Даница одмахне главом и почне да плаче. Све је то исто, све се то понавља, та очајања, неразумевања, дивљаштво у породичном кругу, све је то примитивно и одвратно као у афричкој џунгли или у афричкој савани, пустињи, ти дивљаци, псовачи, кавгаџије, будале... прекида тај низ асоцијација.

— Проклет да је! — каже мајка. Седе у тишини, ћуте. Онда мајка каже: — Да ли би нешто појела, све је спремљено.

— Не бих, мама! — каже Даница тужно.

— Мораш нешто да поједеш, не можеш да будеш гладна, — каже мајка и устаје да би донела храну. Даница подиже очи по кухињским зидовима: види икону светог Илија, види поличицу од црне пластике на којој су млинчић за бибер и теглица пожутеле соли, осврће се, на креденцу су обијене, испуцале кутије за шећер, за кафу, пројино брашно... Ништа мати није мењала, све је остало у познатом, окамењеном распореду. Длановима повуче преко капака, постранично и онда благо, прикривено зевне. Све то мора да се прође.

— Звала сам попа! — каже мајка.

— Зашто? Тата није био верник — сама се себи чуди што је изговорила реч тата и просто би желела да понови целу реченицу и каже: отац није био верник, да га опет удаљи од себе и препусти у смрт, да нестане и заборави се.

— Није, сине, али ко ће да га испрати...? Синдикат више не постоји, пензионери га не познају, знаш и сама да се с никим није дружио, нисам могла ко кера да га оставим. Тако, без икаквог испраћаја.

Све је то одвратно и очајно, те две речи испуњавају њене мисли, сустичу се, спајају, преплету, одвратно и очајно, да би их прекинула, замисли се, види очеве искежене очњаке, насмејан је пакосно, нешто јој добацује, као да се свети, шта ли? то одвратно, очајно лице промашеног човека.

— Сахрана је у четрнаест сати, велике су гужве на гробљу, пуно се умире... — каже мајка шапатом, док Даница жваће безукусни комад меса, жваће и жваће, чини јој се као да то месо сиса њен језик и њене десни, једе оно њу, стресе се од мисли и поново види оца: у шакама му је прут, зелен, сјајан као гујавица, трепери њиме, прети јој, сад ће је ожарити по коленима и бутиницама, ко зна због чега, безразложно.

Али када је поново села до одра, примећује да је осећање немилосрдности избледело, више јој не значи много, ступидно је да о томе уопште и мисли, сада када је мртав, узрок њене калварије.

Жене око одра се дошаптавају, Даница осећа да сан целе ноћи неће посетити њене очи. Све је тако како мора бити...

— Ето покојник, каже старица до ње, са избеченим базедевским очима, ето покојник је био диван човек, па је опет завршио тако, смрт не пита, — мудрује старица на крају тираде.

Очев лик одлази из Даничине свести и онда мисли о човеку са којим сада живи у Зрењанину, о његовој болесној машти и перверзним страстима, о неинтелигентности и престарелости, педесет му је а згрбио се као да је двадесет година старији. Мисли: хоће ли наћи снаге да повуче онај корак који планира већ више година. Хоће ли наћи снаге да га напусти, да започне нови живот, брак... Сада када јој је отац умро, чини јој се да ништа не спречава такву њену одлуку и она мислећи о томе, почиње да осећа олакшање. Пред зору, када је у кући остала само прва комшиница, уснуло наслоњена на зид, мајка седе поред Данице и шапатом постави питање:

— Сад кад је овај умро, да л би дошла код мене, да оставиш оног твог и да се вратиш у Панчево? — то питање и жеља звучи као констатација. Све то Даница осећа , али јој се чини ружним да крај очевог одра размишља о другом човеку и односу према њему.

— Не знам, размислићу.

— Остави га, семе му се затрло! — каже мајка.

Даница осећа како бес у њој расте. — А што ти ниси оставила твог?

— Због тебе! каже мајка, уверена да је то тачно и да је поступила исправно.

— Да је било због мене, оставила би га пре тридесет година, а не би се ждерали као две.... тражи реч која не би повредила мајку, али би означила њен презир и очајну повређеност, али је не налази.

— Не знам. Мислила сам да је добро, да растеш уз оца...

— Мислила си ти, да не кажем шта! — прогутала је Даница одговор.

Да ли ће оставити свог мужа или ће остати уз њега до смрти, своје или сигурније његове? — то је питање мучило Даницу и ујутро и када се умила и када је невољно доручковала, касније док је разговарала са посетиоцима. Пред подне су скоро сви седели ван собе у којој је био покојник, и разговарали гласно, повремено би се неко насмејао. Атмосфера се опуштала све док није дошао поп, висок, наочит, кршан Херцеговац и громким гласом поздравио све у кући, отишао до собе с ковчегом, неко време се полугласно молио... И доцније док је корачала за колицима, на којима је сандук убачен у црно мртвачко возило и док се возила према Старом православном гробљу, стално и стално јој је питање њене интимне одлуке, остати са човек кога не воли и презире или се ослободити тог баласта и суочити са самоћом, самоћом која чека и њену мајку, или пак спојити те две женске самоће у повратак, наћи нов посао, заборавити тридесет осам година свог живота, тамо, амо... Није знала шта да учини. Стојећи у капели, само је о томе мислила, и поред отворене раке, док је поп певао и помињао племенитост грешног раба... и његову бригу о супрузи и верној мајки и његовом поносу, драгој и јединој кћери, Даници, рођеној... Даница опет беше тамо у паралелној стварности, одсутна у себи, као некакав израштај безбриге на сопственом мозгу.

Бацила је комадић земље, загрлила мајку, потом су лаганим кораком кренуле од гроба, према излазу с гробља, осврнула се, за њима је ишло десетак жена, углавном старица, и два старца, нико више није дошао, никоме више ништа није значио њен отац, оно што су оставили доле, под земљом, између дасака, црно, згрчено, комадић газе на слепоочници, као једини живи траг неке живе интервенције, на труплу...

Те вечери Даница пољуби мајку и рекавши: — Још не знам, на мајчино питање да ли ће се вратити у Панчево и живети с њом, заједно, изађе на улицу. Крену пешке кроз доњи град. Повремено би помислила: још не знам, и корачала је пешке, пролазећи поред Утве, па поред Стакларе, око осам увече је препешачила пругу, без напора корачајући нешто брже, кретала се Улицом Жарка Зрењанина: још не знам ју је пратило и када је избила на Јабучки пут. Двадесет минута доцније она је седела у шинобусу за Зрењанина, одједном чиста и сасвим одлучна. Када би сад изговорила: још не знам, сама себи би се насмејала, и онај ко би је евентуално видео, тако насмејану, у црнини, посумњао би да није нормална. Али она је већ одлучила и та одлука ју је грејала, дубоко изнутра.

IV

КАО КАД НЕКО ЛУПИ ВРАТИМА...

То је као кад неко лупи вратима, и оде ...

Почетком осамдесетих имао сам на Радио Шестици три емисије. У емисији Егзит , недељом поподне, од 15–16 пуштао сам најновије панк албуме. У емисији која се емитовала уторком у 22 часа радио сам Топ листу Шестице, где сам пуштао синглове британске и америчке поп продукције, уз по неки примерак домаће. Највише сам, међутим, волео емисију Слободни простор, у којој сам петком, од 8 увече па до 10 разговарао са архитектама, уметницима, политичарима из нашег малог града о његовој урбанистичкој будућности. Будући да сам тада био на трећој години архитектуре, у Београду, понекад бих довео у програм и неког од својих професора или асистената, па бисмо развлачили жваку о трговима, улицама, парковима, кеју крај реке, о зградама заштићеним законом, о добротворима, о духу града, о средњој Европи ... Наравно, и ту сам пуштао најновије музичке материјале, између блокова разговора са гостом. Емисија је постала популарна, стизало је понеко писмо, када сам био расположен, нудили бисмо мој тонац и ја телефонски број Радио Шестице, на који су слушаоци емисије могли да постављају питања госту или мени. Од почетка емисије, од момента када је кренула, са мном је радио исти тонац — Раде. Од њега сам чуо реченицу: — То је као кад неко лупи вратима, и оде...

Чудан сват био је Раде. Прво, имао је безброј имена. Сваки од новинара, музичких уредника, спикера, чак и гостију, звао га је на други начин. Раја, Рале, Рача, Рако, Ралче, Радета, Раки и Рака беху само неки од његових надимака, при чему крштено име овог штркљастог беневолента нико није користио. А верујем ни знао. Са својих два метра висине и џинсом који није скидао, са карираним кошуљама, какве у филмовима имају канадске дрвосече, са чизметинама које је носио и у пролеће и у лето, коначно са бледим, дуголиким лицем, готово ћосавим, на којем се истурао буканирски нос, са ситним, али топлим, модрим очима, ниско ошишан, он се физички, фигуром колико и ликом, издвајао из гомиле сарадника, хонорараца, људи из маркетинга, спикера и најављивача, уредника и гостију који су непрекидно циркулисали уским, преврелим простором Радио Шестице. Нешто у његовом телесном ставу, не знам шта, уливало је људима поверење и откако сам први пут сео с друге стране стакла, у једином студију Радио Шестице, а он ме погледао, климнуо главом па тастером активирао тон и црвену, упозоравајућу светиљку, међусобно поверење је струјило кроз то стакло, а ми функционисали као уигран тим. Разговарајући са колегама, сазнадох да и други добро раде с њим, да је солидан, не касни и не фрфуљи, да хоће да саслуша, прихвати идеју, да је љубазан и ненападно предусретљив. Емисије које је тонски реализовао имале су некакву мирноћу, уобичајена неуротичност трке с временом и борбе са застарелом опремом Радио Шестице нису продирале у етар, до наших драгих слушалаца. И ваљда је и широко слушатељство то „примило˝ — па је мој Простор, као и друге емисије других уредника које је тонски креирао Раде, повећавао слушаност.

Пола године пошто је Простор почео да живи, петком од 20 часова, опазио сам да је Радетово лице посивело, а спуштајући поглед са тог лица опазио сам црну крагну његове кошуље. Његове дуге руке, то желим да истакнем, и даље су елегантно плесале изнад табли са реглерима, а његов поглед и климај главе сигнализирали би оно што ће доћи — уливајући сигурност не само мени него и госту. Ипак, као да се нешто урушило у Радетовој унутрашњости, као да му је груди, рецимо, приљубило уз кичму, а главу спустило брадом ниже. Завршио се Простор у 22, већ је спикерка читала вести, испратио сам свог госта, локалног политичарског моћника до излаза из Радија, и вратио се у станицу. Музика је ишла с траке, из тонске, кроз стакло махнух Тамари, водитељки емисије Муви, и упитах Радета: — Ратко, нешто није у реду?

Будући да је гледао у мене, он климну и тихо додаде: — Умро ми је отац.

Обично пролазимо поред туђе туге без задржавања. Ту и тамо изразимо саучешће, кажемо утешну фразу, али у суштини туђе нас несреће само окрзавају. Рекох: — Стварно ми је жао.

Радетовог оца никада нисам видео, не знам ни данас ништа о њему, као ни о Радетовој мајци. Ни са другим људима, са којима радим или се дружим није другачије. И она остају за мене тајна, понекад тек чујем или начујем понешто о њима. Али тада чух како Раде изговара, више за себе него мени, ту реченицу:

— То је као кад неко лупи вратима ... И оде.

Због ње сам упамтио моменат. Следећег петка поново смо радили Простор, дискутујући у студију и са слушаоцима о будућности нашег града. Професор Финк, мој професор урбанизма, образлагао је изглед и функције градова будућности. Раде је био у свом обавезном џинсу, са црном кошуљом, испод џинса. Кроз стакло студија гледао сам његове руке, онај сигурни плес над таблом. Климнуо би главом и укључивао црвену светиљку. Рекао бих, рецимо: — Драги слушаоци, сада је 20 часова и 36 минута, на сату Вршачких винограда, спонзора наше емисије. Са нама је професор Бранимир Финк, разговарамо о будућности нашег града. Ако сте заинтересовани за ову проблематику: како ћемо живети наредних деценија, како у трећем миленијуму, јавите се на познати телефон 322–442, професор Финк и ја трудићемо се да одговоримо на свако ваше питање...

Тачно у минут пре десет одјавио сам Простор и испративши професора до аутомобила који га је довезао из Београда, вратих се у станицу. Већ се вртела Тамарина филмска музика, у Мувију, па је Раде стојао ослоњен плећкама и стопалом десне ноге о зид, пушећи. Стао сам поред њега и повукавши дим упитао: — Како је, друже? Он рече: — Ништа не ваља.

Верујем да је она реченица, реченица о вратима, била узрок то сам га упитао: — Опет проблеми? — мада је тон питања, више деловао као констатација. Кажем, нешто из његове крупне појаве, нешто из става који је заузимао дало ми је сигнал несреће. — Мајка ми је болесна — рече и опет заћута, гледајући у патос, у ствари издерани окерасти итисон. — Није ваљда опасно? — Раде је подигао главу и потврдно климајући главом додао: — Лекари кажу на смрт.

Потом је у три дуга корака ушао у студио, манипулисао дугмадима и, када је музика поново почела, вратио се. Не знам зашто се вратио, — можда је осетио моју наклоност, или му се чинило да га слушам и разумем, али рече: — Нема јој спаса, рак...

Није прошло пола месеца од очеве смрти, а мој тонац се већ суочавао са претњом мајчиног нестанка. — Баш си баксуз! — бубнуо сам, као што ми се дешавало да бубнем у животу, али и у емисијама. Има оних који тврде да су емисије које сам водио баш због тих исклизнућа добијале на популарности. Но било како му драго, Раде стисну усне, неко време је мировао у том малом телесном грчу, укочен, па каза:

— У ствари, то је као кад неко лупи вратима... И оде.

Само после две недеље од нашег разговора, мајка му је преминула. Са неким другим људима из Радио Шестице отишао сам на сахрану. Ту сам сазнао да је Раде јединац и да је сад после наглих смрти родитеља остао практично сам, ако не рачунамо његовог стрица и тетку, врло, врло старе људе. Остао је, како су ми причали колеге са радија, сам у пространој кућерини у језгру старог дела града, баш оног градског дела око којега су се у мојој емисији, али и на много пресуднијим местима, ломила копља — да ли да се конзервира и чува или сруши и претвори у тржни центар.

Три емисије које сам остварио пре одласка на годишњи одмор, крајем јуна и почетком јула 1984. године, радио је тонац Ридли, панкер пурпурне кресте, неописани лудак, јер је Раде отишао на одмор. Како рече глодур Шестице, на „укопно одсуство“. Мада је емисија чувала своју концепцију, гост плус прича плус модерна музика плус телефонски разговори са слушаоцима, осећао сам како то више није онај Простор, како се и мој глас и наступ сузио, како су моји гости некако спечени, без динамике. Постоје људи који су тврдили да ми се све то само чини, да је све остало као пре... Ни сам нисам начисто.

Када сам се првог петка у августу нашао у студију, с радошћу сам видео како за тон пултом седи најкрупнија појава нашег радија — Рале, Рача, Рајкан, Раша или већ како га све сви ми, и ја, нисмо звали. Руковали смо се — испод његовог џинса се црвенела нова кошуља, рече ми да ће целе емисије пуштати нове Стренглерсе. Тако је то кренуло и ја сам крајем августа, те далеке 1984. седећи у једином студију нашег локалног радија, осећао да се враћа ритам, слушаност и мој тонус диже. И осећао сам да сами учесници, моји саговорници, некако живље, духовитије, ако већ не паметније говоре о будућности града, земље.

Док сам са Радетом испијао кафицу, он рече тихо, као да ми се поверава: — Упознао си мог стрица. — На сахрани — рекох са непријатним осећајем у желуцу. — Умро је ... — рече, али као с намером да пренебрегне даље окапање разговора око смрти које су га снашле, те орвеловске године, па рече, брзо, желећи свакако да прекине моје саучесничке фразетине: — Ма није важно, то је као кад неко...

Признајем да га нисам саслушао до краја. Ни данас не знам да ли је завршио ту своју типичну реченицу. Непријатно полетно је наставио да говори, али не о смрти оца и мајке, ни о смрти стрица, а однекуд сам осећао и да му је тетка умрла или ће умрети ових дана. Почео је да прича о променама у програмској шеми и новој монтажи, коју су тих дана тонци усељавали у станицу. Говорио је о новим плочама, о групи Сеинтс из Аустралије, која се појавила прошле године на британској листи и „Стварно је хаос“˝, употребио је ту реченицу, моју омиљену реченицу, коју сам бар два или три пута изговарао у емисији Простор, коју сам радио уз његову тонску помоћ.

До децембра смо урадили дванаест емисија. Пре сваке од њих смо се договарали о музици, о укључивању слушалаца и о другим стварима у вези реализације. За емисије које је Раде радио, није, наиме, био потребан музички сарадник, радећи тај посао, он је зарађивао и неки бод приде, односно неки динар више. Ја сам поново са уживањем гледао како ставља плоче, намешта игле, како спретно монтира траке и, како ми задовољно клима главом кад одјавим Простор а он укључи шпицу, пре вести у 22 сата.

За дан Радио Шестице, у првој недељи децембра добио сам награду своје радио станице као аутор најбоље емисије. — То је пријатно изненађење — говорио сам на коктелу који је поводом дана Радија организовао глодур Ђорђевић. — То је пријатно изненађење, сматрам да се без разговора о будућности, па чак и врло удаљеној, не може разумети наша садашњост — изјавио сам младој новинарки Микани, за емисију Градске паралеле, где је емитован прилог о мени и мом Простору. — Додао бих да Простора не би било и он не би био овако цењен и слушан од шире публике и стручњака, да не сарађујем са тон мајстором Радетом, који ради тонски део са великом љубављу — завршио сам изјаву.

У првој половини 1985. наставио сам с Простором, петком у 20. И даље причајући о трећем миленијуму и његовом „скорашњем доласку“. Раде је свој посао ради професионално, али чини ми се, без свежине и упорности његовог ранијег ангажмана. Када бих стојао поред њега, пре или после емисије, нисам примећивао промену на том мени драгом лицу, али када бих га гледао кроз стакло студија, опажао сам да је остарио, да се усушио у себи.

Верујем, баш због тог погледа кроз стакло режије, да нисам био претерано изненађен, када је у мају 1986. нађен мртав у родитељској кући. Обесио се, веселник.

Емисију Простор радио сам до септембра исте године, када сам је одјавио заувек. Од октобра почех да радим Време промена, емисију која се бавила медијском ситуацијом у Југославији. Понекад бих се, као сада, сетио Радета. Понекад пролазећи кроз стари део града, чак и доцније када су га до темеља срушили а на његовом месту подигли трговачки центар. Тончев нестајући лик, вратила би за кратко само реченица коју је давно изговорио, тешећи обојицу:

— То је као кад неко лупи вратима ... И оде.

УБИСТВЕНА РУПА

— Ова рупа ће ме убити, — говорила је Марићка.

Мислим на те свакодневне Марићкине речи данас, док посматрам како снег навејава журбу по дну рупе.

Кад сам пре петнаест година први пут ушао у ову канцеларију, као службеник приправник, рекла је пруживши ми руку: — Јасна, али ме ти зови Марићка, сви ме тако зову. Отресла је пепео с цигарете, која ће горети петнаест година и позвала ме да приђем до великог стакленог окна.

— Дођи да видиш шта ме убија.

Пришао сам полако, тој згодној плавуши, већ тада с оштрим борама у угловима очију и усана, Марићка је повукла један дуги дим: — Приђи, приђи, шта се плашиш...

Кроз окно се видела ова иста рупа, рупа у коју баш сада гледам, ископана пре најмање двадесет година, како је тврдила Марићка.

— Ова рупа ме убија! — показала је прстом на огромну рупу, спремљену за темељ суседне зграде, четири спрата ниже од нашег окна и канцеларије, у којој сам, одиста је било тако, стојао поред Марићке, пре, отприлике, петнаест година и слушао како прича о рупи која ће је убити.

— Ова рупа... — већ тог првог јутра, када је по трећи пут рекла исту реченицу, мењајући је према потреби из презента у футур, прихватао сам њену изјаву као неку врсту поздрава.

Долазила је вазда, сем када би се разболела, прва у нашу канцеларију, кувала кафу, затицао бих је ту, поред окна, уз које сада сметено стојим и онда би с осмехом рекла уместо: — Добро јутро, или: — Како ти се допада кафа, или: — Шта је ново у љубави, те речи о рупи која је убија.

— Ова рупа ће ме убити... — рекла би Марићка и понекад уздахнула, други пут би се насмејала, кратко, одсечно, па би повукла дим из вечногореће цигарете и вратила се лаганим кораком за свој канцеларијски сто.

У почетку ме је забављала њена упорност у тој тврдњи, доцније је готово нисам ни констатовао, ту тврдњу, лети ми се чинило да претерује, јер би се по рубовима рупетине зазеленеле крошње киселих дрвета, неке нискокоровске траве, чичак по угловима терена засипаног од стране оближњих житеља свакојаким шутом — каросеријама израубованих веш машина и штедњака, комађем пропалог намештаја, лактовима и коленима прегорелих цеви... У јесен бих и сам стојао крај окна, у различита доба радног дана, и посматрао гадност те огромне, жућкастомрке, окерасте рупетине, што је зијала у мене, у нас, у Марићку понајвише, од почетка свакодневне службе до њеног краја, до петнаест часова, када смо напуштали канцеларију.

— Дечко, пакуј се, идемо из ове рупе! — рекла би Марићка, преносећи своје очајничко гађење из одвратне рупе, на нашу канцеларију, где смо зарађивали бљутави службенички хлеб.

Рупетина у суседству, ту под прозорима наше фирме, беше најодвратнија у пролеће, на почетку априла, када је зијала прљавштином у наша окна, подсећајући ме како из слузавости све почиње, нечијом неразумљивом одлуком, црволико се мичући, на дну те рупе или неке друге, симболичке или конкретне, свеједно.

— Ова рупа ме убија! — то је постало шифра нашег споразумевања, Марићка је мењала емоције, из сукњи ускакала у панталоне, из мантила у капут, али била весела или туробна, било да се шалила или не дижући поглед радила на предметима, те њене речи су лебделе у соби, око мене, око нас. Чим би у собу ушао неки од колега из суседних канцеларија, она би отпочела своју папагајску причу о рупи која је убија...

— Ова рупа ме убија, дођите, погледајте ...

— Добро, добро Марићка, знамо ту причу! — почињали су људи да се опиру, више или мање одлучно бранили су се од њене насртљивости.

— Ма шта ви знате, шта ви знате, дођите, дођите, погледајте! — звала би бунџију и просто га вукла до окна, па прстом упирала у жутоцрно дно рупетине, ту у подножју наше управне зграде, понављајући своје речи о рупи, скоро истим тоном, каткад мало повисивши глас и уносећи у њега више очекиваног очајања.

Неки су се бунили, поготово у почетку, или они новији, који још нису били упознати са њеном опсесијом, говорили су јој да претерује:

— Претерујете Марићка! — одвраћали би мојој колегиници, док сам се ја смејуљио кришом, јер сам знао да њихово противљење или неверовање неће изменити ништа у њеном понашању, неће се Марићка разбеснети, неће попустити, продужиће са себи својственом упорношћу властиту причу о убиственој рупи, изнад које проводи сваки радни дан, с цигаретом у руци и очајањем у души.

Живела је са млађом сестром у заједници, после кратког брака и брзог развода, без деце, понекад бих их срео у Карађорђевом парку, суботом поподне, или недељом, Марићка ме је неколико пута упознавала са својом сестром говорећи како је она Марићка, а сестра јој је Драгана.

— О, колега, дозволите да вас упознам са мојом рођеном сестром. Ово је Драгана, мој колега Барић, а ја сам Марићка! — рецитовала је. Док су се удаљавале, ја сам помишљао како је невероватно да та жена, та Марићка изговара реченицу: — Ова рупа ће ме убити! — или исту реченицу у футуру, како нема правог разлога да се опсесивно, читавом својом судбином привеже уз такву реченицу и папагаји је сваког радног дана макар једаред, и макар са аутоироничним акцентом. Али после недеље би дошао понедељак и ја сам ловио себе, како чекам када ће поновити то да ће је рупа убити:

— Ова рупа ме убија — казала би и дан би се надаље одвијао кроз дим њених цигарета, доласке странака, моје стајање до окна, одакле бих четири спрата ниже угледао рупу која је постала изабрана Марићкина метафора. Одиста је рупа била депримирајућа, са својим опсегом, тридесетину метара широка и исто толико дугачка, са тим хаотичним рељефом отпадног дна, са тим киселим дрветима, што су расла узнемирујуће са рубова, ширећи се сваке године све више, док нису прстенасто оивичиле тај зјап, обрастао чичковима, прцом и бурјаном.

Никад ми неће бити сасвим јасно зашто је обраћала толику пажњу на рупу. У самообјашњавању, говорио сам себи да Марићка папагајише ту изреку као неку врсту мантре, због властите судбине, о којој скоро ништа нисам знао, сем што сам, ето, знао да живи са сестром Драганом, у чијем друштву бих је срео за лепих дана, суботом или недељом, у шетњама Карађорђевим парком.

Можда је за то потчињавање њене пажње и маште важно и то што је зграда у којој смо службовали била начињена од стакла и метала, као једна од најчудеснији постмодерних конструкција на Врачару, блештави спој алуминијума, дурала и стакала боје дима. Та зграда је почетком осамдесетих добила „Борбину“ награду као најинтересантнија грађевина године, а спој екстравагантне еклектике и унутарње чистоте форме и таписонске удобности, чинио ју је раритетним примерком у овом делу мог родног града. Та опозиција наглашено геометријских, одмерено ексцентричних металних ивица и стаклених површина, супротстављених дезорганизованом хаосу Марићкине рупе, можда је и понајвише утицала на хронично нерасположење моје колегинице.

— Ова рупа ме, осећам, убија! — рекла би и ја сам то прихватао као присни поздрав пред паузу или пред крај радног времена, не одговарајући, не подижући поглед. Замишљено је стојала до окна, са погледом упереним у зјап хаотике, по петнаест минута, жмиркајући, пушећи, урамљена металним оквиром успелог, али баш због тога неприродног архитектонског геста.

Повремено, у сажимању времена, могу да видим две целине. Један дуги, компримовани период у којем је Марићка изговарала мишљење о убиствености рупе као мантру, паролу или поздрав и овај други, краткотрајни период, краћи од годину дана, откако се разболела и почела да пропада, све брже, како су промицали месеци. Од зрачења јој је отпала коса, малаксало је, шумно дисала, ожутела јој је кожа па осивела. Одстранили су јој лево плућно крило, одлазила је са посла усред радног времена, почела да се вуцара по институтима и санаторијумима, што је нашу канцеларију претворило у полупразан, онеспокојавајући простор. Мислио сам често, док је одсуствовала, како је та рупа одвратна и одиста с наслутљивим убилачким претензијама рупетине, изговарао бих Марићкину реченицу, увек у презенту, док сам стојао уз окно и буљио у перасте гране киселог дрвећа.

— Ова рупа ме убија! — казао бих гласно, и одлазио до празног Марићкиног радног стола, уредног, поспремљеног, као да тим гестом чистоте и реда, припрема простор у канцеларији и мене одједном самог у дуго заједничком простору на своје одсуство. Вечито.

Преминула је, карцином ју је убио док дланом о длан, и ево већ пола године службујем сам у Марићкиној и својој канцеларији, понекад прилазим окну и посматрам одвратну рупу, симбол њене и, бојим се, моје судбине.

Зато сам збуњен и пометен, док јутрос гледам журајиву активност на дну рупе. Ситни снег промиче неодлучно, а радници у плавим и оранжним рукавима и ногавицама, са сивим кожусима на леђима, лопатама чисте рупу, поравнавају њено дно. Просто ми дође да искочим из коже, док посматрам како насипају земљу градећи неку врсту лагане низбрдице и како се њом, сат–два потом спушта плави булдожер и уз буку почиње да гура земљу помешану са свим оним шутом, на страну, па ломи без застанка крта, гола стабла киселог дрвећа а радници, очито одлучни да коначно крену са некаквом изградњом, врло орно почињу да је уређују за ливење темеља, уништавајући Марићкину рупу заувек. Страш–но!

Поговор писца

Приче у овој књизи настајале су на самом издисају последње, сурове деценије. Деценије која је скоро уништила нашу земљу и наше појединачне животе. И у ових првих неколико година новог века.

Сакупивши их у овој књизи, остављам их као неспокојни приповедачки траг злог доба, с уверењем да ће данас и сутра, и у наредним временима, бити то, лични, мали траг државне, националне и сваке друге катастрофе, осмотрене из моје личне перспективе, али и из перспективе живота мојих јунака.

Пре писања књиге Мој живот на Марсу, писао сам и живео другачије. Четири претходно написане књиге прича су можда најбоље сведочанство. И младалачка књига игре и слутње, Монструм и друге фикције (1989) и две наредне колекције прича Мачје очи (1994) и Хипнотисан (1996), које сам писао сигурном руком човека који је књижевнички стасао у претходној деценији. Коначно, Последњи штићеник ноћи (2001) био је једна врста опроштаја с пројектом у којем сам за петнаест година написао и у књигама објавио стотину прича (по 25 у свакој од збирки), увек са пажљивом селекцијом наслова књига које су утицале на моје приповедање, приложеном на крају сваке од књига.

Ова књига је значи једна врста новог приповедачког почетка. Смисаоно хомогенија, она на известан начин каже збогом многим од естетских идеја у које сам као писац веровао, али и прихвата један модел приповедања у којем ћу, сигурно знам, провести још неко време. Сигурно не онолико година колики сам боравио у световима четворокњижја из ког сам доспео довде.

Сурова историја и појединачна онемогућеност да се било шта учини против главног тока историјске “струје” утицале су не само на мој поетику, него и на поетике многих мојих колега, који су почетком 80–их ступили на сцену српске књижевности. У мом случају, ово је један од одговора.

Октобар, 2005.

На Растку објављено: 2018-03-09
Датум последње измене: 2018-03-08 23:18:53