Радојица Таутовић

Звездано раскршће: Морална порука научне фантастике

Политика, 17. август 1969. год.
Извор: Радојица Таутовић, Хефест у свемиру: Огледи о научној фантастици, „Багдала“, Крушевац, 1973.

Тек што је „Аполо 8“ довршио извиђачко облетање Месеца, космоплови „Сојуз 4“ и „Сојуз 5“ винули су се у васиону. У неку руку: идила космонаутике. Ипак, у позадини овог идиличног призора развија се један драматичан конфликт. Кад је реч о таквом конфликту, не ради се само о совјетско–америчком надметању на свемирској арени; у питању је, пре свега, извесно трење између технике и етике. Наиме, на техничке тријумфе космонаутике пада сенка етичког питања о њиховој цени: зар је морално улагати баснословна средства у освајање Месеца, док огромне пределе Земље освајају глад, неписменост и заосталост? Иза оних тријумфа стоји инжењер, а иза овога питања — филозоф. Дијалог инжењера и филозофа оглашава вапијућу противречност између техничког преврата и моралног застоја. Та противречност показује да досадашњи морални закони не одговарају текућој техничкој револуцији. Отуда, они се изокрећу у своју негацију: заиста, неморално је проповедати неадекватни морал, на пример — тражити од прегладнелих голаћа да буду дарежљиви.

Техничким превратом, па и походом у васиону савремени човек радикално мења природу; самим тим, на одговарајући начин, он мења и себе. Но, да ли ову његову промену квалификује неко морално плус или минус? Да ли човек губи себе освајајући макрокосмос и микрокосмос? На први поглед, овај освајач космоса постаје виши човек; али када се тај „супермен“ подвргне антрополошком рендгенизовању, у њему се често запажа — својеврсни робот. Одиста, шта је он: виши човек или живи аутомат?

Ово судбоносно питање решиће стварна историја. Њено решење, међутим, већ сада наслућује и дочарава поезија. Тачније: научна фантастика. Мада дух по правилу касни за техничким и материјалним развитком, у научној фантастици је обрнут случај: она претиче тај развитак. Тако, у једном свом роману, Олаф Степлдон је још 1930. године предсказао и приказао ланчану нуклеарну реакцију.

Својом структуром, поменута фантастика превазилази „чисту“ поезију и уметност; она залази у неку специфичну филозофију која је конструисана као жива синтеза поезије и науке. Имајући то у виду, француски писац Арман Лалу означио је фантастичну прозу А. Толстоја и Хакслија као „филозофску причу“; уосталом, она би се дала сврстати и у роман–есеј. Са своје стране, филозофија научне фантастике сједињује — у свом склопу — антропологију и космологију, етику и метафизику. А њен антрополошки модел и етички идеал све више се прожимају револуционарном идејом Норберта Винера: да човека убудуће ваља ценити — просто — као човека, а не по његовом раду, јер физички рад више неће бити у стању да произведе ни еквивалент утрошених намирница. Таквој филозофији добро би пристајао назив антропокосмизам, — сажет термин који су употребили неки модерни научници (у првом реду, природњак Н. Г. Халодни).

Самом својом структуром којој даје печат оцртана интеграција људскога духа, научна фантастика сугерише човекову целовитост, односно — једну хуману интеграцију наместо хиљадугодишње кастинске специјализације рада. Таквој структури одговара она визија човека која надахњује и осмишљава најзрелију фантастику. У тој визији, човек се обликује као сањар–делатник. Настојећи да назре човека двехиљадите године, већ наведени Лалу вели: „Ја га видим пре свега као песника“; али, одмах потом, он додаје да је овај сутрашњи песник „осуђен на хероизам под претњом смрти“.

Оваква целовитост импликује — ни више ни мање — човекову телесну бесмртност. На прихватање и остваривање идеала бесмртности упућује нас, чак и принуђује, сама савремена реалност: дуготрајност васионских путовања; данашња експлозија знања; и тако даље. Да би људска јединка могла апсорбовати бар најопштије основе савременога знања, њена обука стварно би морала трајати до њене четрдесете године, као што је рачунао Платон; сразмерно томе, морао би се продужавати просечни људски век. И тако, смештајући човеков портрет у космички простор и видокруг, научна фантастика приказује прогресивно преображавање овога смртника у бесмртника.

Путем овога приказа, она трчи нешто испред реалне историје и технике, које ће (према прогнози научних сарадника америчке Ренд корпорејшн) од 2024. године почети да остварују потенцијалну бесмртност човечјег организма. Чини се да ће том остваривању битно допринети нова економска револуција, која треба да се догоди око 1975. године: како предвиђа француски економист Жан Фурастије, у развијеним привредама тада ће преовладати терцијарни сектор, који обухвата и научно–културну делатност. Према томе, полустолеће од 1975. године до 2024. године (отприлике) представљало би раздобље једне тоталне револуције. По свој прилици, у истом раздобљу почео би се масовно оваплоћивати и научно–фантастични идеал човека.

Реализацији тог моралног идеала стреми пролетаријат, док технократија тежи да људско биће саобрази моделу робота. У том погледу, карактеристичан је податак да су српски социјалдемократи још 1911. године превели дело В. Мориса Вести ниоткуда, наиме једно дело у којем се хумана научна фантастика супротставља технократској фантастици. Научна фантастика и модерни пролетаријат (који се све већма проширује контингентима интелектуалних радника) конвергирају истом моралном идеалу, у крајњој линији — савременом антропо–космизму.

Антропокосмизам, међутим, само је једна развојна историјска могућност, коју антиципира научна фантастика. Алтернативна могућност крије се у роботизму. Пошто је престала да изражава једносмерно субјективно прижељкивање људског бића, научна фантастика подједнако открива обе објективне могућности које се узајамно искључују. Прва могућност значи људску целовитост, — коју на известан начин постиже и препоручује већ и сам склоп научне фантастике. А остваривање те целовитости подудара се са човековим успоном ка звездама. Отуда, сликајући овај икарски успон, научна фантастика делује као неки морални „хороскоп“: она објављује шта нам кажу и налажу звезде. Она нам наговештава да се наша будућа судбина међу звездама решава сада, на Земљи.

Суочени са научном фантастиком као визијом човековог незадрживог успона, ми у исти мах уочавамо и поступни успон саме те визије: најпре интелектуални, затим естетски, најзад и морални. У поретку, приказаној фантастици признавала се само нека интелектуална вредност (популаризација науке), али јој се одрицао естетски квалитет. Онда, шездесетих година 20. века, та фантастика је доживела одсудан естетски узлет: она се са сублитерарног нивоа уздигла у висину аутентичне књижевности. Коначно, ако не чак истовремено, она је доживела и свој морални успон, пробијајући се до човекове космичке дилеме, до раскршћа антропокосмизма и роботизма.

Доводећи читаоца до тога раскршћа, изворна научна фантастика не приморава га на овакво или онакво опредељење, већ му оставља моралну слободу самоопредељења. Речима Дејмона Најта, једног од водећих и напредних аутора научне фантастике у САД, она каже: „Могућности су овакве. Бирајте!“.

POST SCRIPTUM. — Велики шпански мислилац Мигуел де Унамуно тврдио је да се сваки књижевни текст — од лирске песме до есеја — може сматрати неком врстом коментара. Предњи текст о научној фантастици јавља се, такође, као коментар човековог недавног искрцавања на Месец. Истина, тај текст био је написан поводом једног другог космонаутског подухвата, неколико месеци пре човековог алунирања којим је почело практично хуманизовање Месеца. Па опет, он у међувремену није застарео. Изгледа, напротив, да га је ово епохално алунирање актуелизовало и осмислило на нов начин. Јер, на дан 21. јула 1969. године, Луна се указала као прва од оних „звезданих раскрсница“ о којима је реч у горњем тексту. Када је човек — у лику лунонаута Олдрина и Армстронга — први пут ступио на тле Месеца, он се обрео на раскрсници о којој говори горњи оглед. Нашао се на прекретничкој тачки где се рачвају стазе човека и робота. Овде, он је учинио судбоносан избор. Одабрао је стазу човека. Пошто се Армстронгова стопа отиснула у вечној и девичанској прашини Земљиног пратиоца, њен отисак показао се као траг људског бића, које је чак и у Луниној језиво–величанственој безљудности сачувало своју душу, па и способност за хумор. На том раскршћу, дакле, човек се није прометнуо у бездушног робота. Чак и ту, он је остао човек. Још тачније: он је тек ту постао стварни homo cosmicus.