Марко Алексић

Дворучњак — краљ међу мачевима

Као једино оружје које се користило и за напад и за одбрану, мач је захтевао сложене технике руковања. Околност да се држао са две руке само је компликовала ствари и захтевала велику вештину и дуготрајно вежбање да би у борби могао ефикасно да се употреби.

Када се каже средњи век, једна од првих асоцијација је мач и то онај за две руке. Иако је ратничка традиција и појам витеза много старији, као уосталом и сам мач, добом витештва сматра се најпре епоха развијеног средњег века када су мачеви дворучњаци били водеће оружје и врхунски производ људских руку. Мачеви који су се држали са две руке постојали су у прошлости и у другим деловима света (на пример јапанске катане) али су у средњовековној Европи они добили смисао који имају и данас. Стога и не чуди што се ово оружје најчешће назива „велики витешки мач“ и „краљ међу мачевима“.

Типови мачева за једну руку коришћени су у средњем веку све до епохе крсташких ратова. И своје прве битке у Светој земљи европски витезови водили су са овим оружјем да би се у другој половини 12. века појавили најстарији мачеви са продуженом дршком. Повећање димензија мача, посебно његове дршке настало је као природан процес усавршавања овог оружја. Ратници су бивали све боље оклопљени па су све мање имали потребу за штитом, а све више за оружјем са којим су могли да рукују са обе руке и задају разорније ударце. Са друге стране, развој мачарског заната и прераде метала омогућили су откривање бољих врста челика од којих је било могуће израдити мачеве већих димензија који су могли да издрже и веће оптерећење и не преломе се у борби.

Крсташи и Тевтонци

Најстарији познати помен мача за две руке у историјским изворима налази се у средњевековном роману „Прича о Александру“ из око 1180. године који се чува у Националној библиотеци у Паризу. Археолошки налази из тог доба показују да се радило о оружју које се држало са две руке али које је имало дршку дужине за једну и по шаку. Просечна дужина стиснуте шаке човека износи до око девет сантиметара, са рукавицом до десет сантиметара док је дужина дршки ових мачева најчешће око 12 до 14 сантиметара. Тако је дршка омогућавала да се мач придржи и другом шаком при чему је она делом прелазила преко прве шаке. Међутим осим што су имали нешто дужу дршку и што су били незнатно већи, ови мачеви се нису пуно разликовали од старијих типова мачева.

Оснивање витешких редова у Светој земљи (Темплара, Хоспиталаца, Тевтонаца) довело је и до бржег развоја војничких вештина, а самим тим и појаве нових типова мачева. Ударна снага витешких редова била је јединица од више стотина оклопљених коњаника којима су помагали одреди лаке коњице и пешадије. Војном тактиком предодређени за јурише и руковање мачевима са обе руке они су захтевали све веће и веће оружје. Око 1220. године негде у Немачкој почињу да се кују мачеви за једну и по руку широког и тешког сечива директно за потребе Тевтонског реда витезова. Њихове оштрице биле су готово паралелне, односно врло мало су се сужавале ка заобљеном врху. Овакав облик врха указује да су ови мачеви били намењени пре свега за сечу, док је бод овим тешким оружјем заобљеног врха било врло тешко извести, за шта уосталом није ни било намењено. Њиховим тешким сечивима широким замасима задавани су најжешћи ударци које је мач до тада могао да издржи. Убрзо после тога, око 1240. године, ови мачеви коначно добијају дршке за две руке, дужине 20 и више сантиметара.

Језгро Тевтонског реда витезова у то доба био је одред од 500 тешко оклопљених коњаника и у радионицама у њиховој домовини које су их снабдевале оружјем треба тражити и појаву првих правих дворучњака. Научници сматрају да су се ове радионице налазиле негде у јужној Немачкој, највероватније у граду Пасауу где је откривен и највећи број археолошких налаза и где се зна да су постојале водеће мачарске радионице тога доба.

Битка прса у прса

Најстаријим поменом великих мачева дворучњака у правом смислу те речи сматра се опис битке код Беневента која се одиграла недалеко од овог јужноиталијанског града 1266. године. Ту су се сукобиле војске Манфреда, краља Сицилије (1258 — 1266) сачињена од немачких витезова и Сицилијанаца и Француске снаге под вођством Карла од Анжуја. У почетку битке немачки тешко оклопљени коњаници са својим великим мачевима деловали су, како бележи хроничар, готово нерањиви за Французе и Провансалце. Када се чинило да је ратна срећа коначно прешла на страну Манфреда, неко у француској војсци је приметио да Немци приликом руковања својим великим мачевима широко замахују изнад главе и тако откривају своје рањиве делове, на спојевима између плоча оклопа. Французи, наоружани краћим мачевима са оштрим врхом почели су, уз повике „l'estoc, l'estoc!“ („користи врх, користи врх!“) да боду противнике у незаштићене делове и убрзо наизглед несаломива формација немачких витезова почела је да се распада.

Од 13 века дакле почиње ера мача дворучњака и траје све до краја правог средњег века, у 16 столећу. Дворучњаци које су користили витезови у 14 и 15 веку били су дугачки око 130 сантиметара и тешки око један и по до два килограма. Најпре су га користили већином коњаници и то они добро оклопљени али убрзо се проширио и у пешадији. Као једино оружје које се користило и за напад и за одбрану, мач је захтевао сложене технике руковања. Околност да се држао са две руке само је компликовала ствари и захтевала велику вештину и дуготрајно вежбање да би у борби могао ефикасно да се употреби.

Како су ратовали наши витезови?

Мачеви дворучњаци били су раширени у скоро целој Европи па тако и код нас. Заправо, највећи број археолошких налаза средњовековних мачева са нашег простора су управо велики витешки мачеви који су се држали са две руке. У Србију су у то време долазили и страни најамници, на пример одред од 500 немачких коњаника под вођством витеза Палмана. Овај немачки племић дошао је у Србију 1331. године где је са својим ратницима верно служио цару Душану све до његове смрти 1255. године. Само годину дана након што је витез Палман ступио у службу тада још увек краља Душана, у његову тадашњу престоницу у Призрен дошао је дубровачки мачар Мартоло са сином да кује мачеве. Околност да у Србију долази мачар са стране као да говори да је он знао да кује другачије, боље мачеве од домаћих мачара, могуће управо дворучњаке какве су мало пре тога са собом донели немачки најамници.

Иако знамо да су најамници из Шпаније, Италије и других земаља долазили да ратују за српске владаре још у време Душановог деде, краља Милутина, велики витешки дворучњаци тада још увек нису били распрострањени у јужној Европи. Међу археолошким налазима мачева са нашег простора има доста оних на којима се налази знак вука, ознака немачких мачара из града Пасауа. То нам говори да су, поред домаће производње, мачеви увожени у Србију и то из ових, тада најбољих мачарских радионица.

О развијеној производњи и употреби мачева за две руке у средњовековној Србији сведочи и појава посебне врсте овог оружја познатог као српски мач. Овај посебан тип мача који је био намењен пре свега за борбу против сабље појавио се током последњих деценија 14 века а прихватили су га и у другим земљама. Тешка коњица наоружана дворучним мачевима била је ударна снага војске цара Душана, али и његових наследника. Она је уживала велики углед код противничких војски, посебно Турака, не само пред Маричку и Косовску битку него и после тога, као вазалне јединице у оквиру турске војске. У једној од највећих битака средњег века која се одиграла 1402. године код Ангоре (данашње Анкаре) између монголског кана Тамерлана и турског султана Бајазита учествовале су и српске јединице.

Левим крилом турске војске командовао је Стефан Лазаревић на челу око 5.000 Срба међу којима је био и одред од око 500–600 тешких оклопника. Битка је и отпочела на овом делу фронта када је српска тешка коњица разбила татарски бојни ред и наставила да напредује. За њима је наступала српска пешадија. Кан Тамерлан био је принуђен тада да на своје десно крило пошаље највећи део своје резерве, најбоље јединице татарске коњице, а храброст српске војске забележили су и византијски и персијски хроничари. Даљи ток битке одвијао се неповољно по турског султана који се ускоро нашао опкољен са главнином своје војске. Видећи да је битка већ одлучена, Стефан се, иако рањен у ногу пробио до Бајазита омогућивши му одступницу за повлачење, али је тврдоглави султан то одбио верујући да још може да преокрене ратну срећу у своју корист. Тада су се српски оклопници пробили на други крај бојног поља и омогућили одступницу турском десном крилу којим је командовао Бајазитов син Сулејман. Дуж овог пута и данас постоји место Срп гази (српски победник) које сведочи о храбрости српске војске. Турци су изгубили битку али је Стефан Лазаревић на лађама са својим војницима успео да преко Цариграда коначно стигне у Зету, у Барску луку.

И отишли су у легенду...

Нема сумње да су деспот Стефан и његови оклопници носили мачеве дворучњаке, као што то показују бројни археолошки налази из овог времена а исто се може рећи и за његовог савременика, Марка Краљевића. Он је владао у својој области у Македонији и попут деспота Стефана и он је морао да као вазал ратује за турског султана. Тако је и изгубио живот, 1395. године у бици на Ровинама ратујући раме уз раме са Стефаном Лазаревићем. Јунаштво Марка Краљевића одавно је ушло у легенду, а витешка слава Деспота Стефана ширила се читавом Европом још за његовог живота. Тако му је мађарски краљ Жигмунд доделио почасно место у витешком реду Змаја међу двадесетак најугледнијих европских витезова тога доба.

Од 15. века димензије дворучњака настављају да се повећавају да би средином овог столећа коначно досегли највеће димензије које је ово оружје икада имало. Дужина дршки и рукохвата, због равнотеже са изузетно дугим и тешким сечивом се повећава много више од потребних 20 сантиметара. Ово огромно оружје чија је дужина некад износила и близу два метра поред витезова користиле су и специјалне јединице пешадије, такозвани Landsknecht–и (Ландскнехти) у Немачкој и околним земљама. Ти добро увежбани најамници улазили су у битку тамо где је она била најжешћа и сложним руковањем својим мачевима просто су млели противничке бојне редове.

И док су дворучњаци обликом и димензијама доживљавали свој врхунац, полако али сигурно ватрено оружје је преузимало примат на болјном пољу. Витезови у својим тешким оклопима постајали су лаке мете за прве пушке и топове а са њиховим нестанком повукли су се и велики дворучњаци. Заменили су их мањи типови мачева, рапири, шпаде и флорети. А они су коначно отишли у историју и легенду, бар до неких нових историјских прилика и неког новог витештва. •

Антрфиле 1: Мачеви Вуковци

Најпознатије мачарске радионице у развијеном средњем веку биле су оне у немачким градовима Пасау и Солинген. Мачари из Пасауа стављале су на своја сечива знак вука док је ознака радионица из Солингена био осмолатични цвет. Код нас су откривене обе ове сигнатуре на сечивима дворучњака из 14. и 15. века с тим што су оне са знаком вука много чешће. То значи да су се у средњовековној Србији, поред домаће производње, увозили и најбољи мачеви тога доба и да су били тражени међу нашим витезовима.

Антрфиле 2: Витешки ред Змаја

Мађарски краљ и немачки цар Жигмунд Луксембуршки (1387 — 1437), један од најмоћнијих владара у Европи основао је 1408. године витешки ред Змаја. Циљ реда била је одбрана крста од непријатеља, пре свега Турака, а његов симбол био је змај са репом обавијеним око врата и црвеним крстом светог Ђорђа на леђима. Међу прва 24 члана, најугледнијих витезова тога доба поред српског Деспота Стефана Лазаревића били су и шпански краљ Алфонсо од Арагона, енглески краљ Хенри V, Ладислав II, краљ Пољске, Баварски војвода Кристофер III будући краљ уједињене Данске, Шведске и Норвешке и други владари и племићи широм Европе. Године 1431. у ред су примљени и други витезови, између осталих и влашки војвода Влад Дракул, отац Влада Цепеша познатијег по породичном надимку гроф Дракула. Овај надимак и потиче од речи змај који је добио његов отац када је ступио у витешки ред.