Бојан М. Ђукић

Здравко Зупан или „Ко зна зашто је то добро“

Изворно објављено у каталогу „Пирот, 8. фестивал стрипа, 19-21. 8. 2016.“, стр. 4-7.

НЕ МОГУ ДА се тачно сетим, да ли је био касни фебруар 1974. или 1975. — тек, у Културном центру Београда уприличена је промоција часописа ПЕГАЗ посвећеног стрипу и медијима који се изражавају графичким путем Жике Богдановића у коме сам од првог броја као спољни сарадник — и још увек гимназијалац.

Суочени са публиком, на мањој бини седели су Жика Богдановић, пок. Ранко Мунитић, чини ми се и Јеша Денегри и можда још неко... док су у публици били пок. Божа Веселиновић, пок. Жика Атанацковић и још неколицина заинтересованих уз моју маленкост, међу којима су се налазили и неки који ће током надолазећих година и деценија обележити деловање у стрипу својим стваралачким напорима и достигнућима.

У гледалишту су позади седели и у оно време нераздвојни другари, сликар–илустратор и цртач стрипова Асканио Поповић и будући ренесансни човек домаћег стрипа, тихи, одмерени и суздржани Здравко Зупан (1950–2015), невероватна креативна и, на жалост, прерано отишла личност којој ми је била и остала част да будем доживотни пријатељ.

Не сећам се како је дошло до тога да се упознамо... највероватније је било преко поменутог г. Атанацковића који је познавао и Здравка и Ацу као млађе колеге, сараднике Дечјих новина из Горњег Милановца, који су између осталих редакција сарађивали и са Политикиним Забавником. Познајући њихов рад — првенствено Асканиов илустраторски и Здравков стриповски у краткој хумористичној форми, руковао сам се са обојицом испуњен страхопоштовањем; јер, ако је Лазо („Дикан“) Средановић био први „прави“ цртач стрипова ког сам упознао а Жика Атанацковић други (уз Б. Веселиновића као трећег), по тој некој евиденцији Асканио и Здравко били су четврти и пети — те, време ће показати, најважнији у мом животу, не само пред–матурантском периоду.

Елем, руковасмо се, упознасмо се и — остадосмо „на Ви“, барем с моје стране. Чини ми се да смо тада разменили бројеве телефона пошто сам први наставио са контактирањем и дружењем.

Асканио је био тај који је током моје прве посете њему инсистирао да престанем са „персирањем“, док је са Здравком, чини ми се, незнатно дуже потрајало. Обојици сам са страхопоштовањем истоветним као приликом упознавања одлазио у посете, које су потом и они кренули да узвраћају.

Здравко је тада био још увек момак, запослен пуно радно време у „Савременој администрацији“ након завршетка графичке школе и у стану са мајком и сестром са њеном породицом. Импресионирала ме је његова изузетна цртачка вештина показана и у карикатуралној и тзв. „реалистичној“ форми. Био сам одушевљен таблама неочекивано малог формата, са незавршеним сценама мускетара у процесу мачевања маестрално издетаљисаним у оловци и делимично истушираним четкицом. Био је педантно доследан следбеник оне „старе школе“ коју су наследницима у аманет оставили великани попут Алекса Рејмонда, Харолда Фостера, Ворена Тафтса и др.

У то време, сећам се, Здравко је све оловкирао својом „специјалном оловком“ — техничком „патентаром“ марке ПЕЛИКАН са мином тањом од оне стандардне у дрвеним оловкама (али дебљом од ускоро јако популарне 0,5) од које се није раздвајао; беше масивна, личила је на у то време популарно и свеприсутно пенкало (налив–перо) исте чувене немачке фирме, увек ју је носио свуда са собом док је једном (не)приликом није испустио и изгубио на неком од будућих састанака групе „Београдски Круг 2“ — али не у Мажестику већ у привременом „појилишту“, ресторану галерије „Цвијета Зузорић“. Након тога више није хтео да експериментише са другим техничким оловкама, преоријентисао се на најобичније дрвене оловке са 2Н мином коју је оштрио оним школским, простим резачем.

Његова омиљена алатка за обраду тушем поставке оловком била је четкица марке „Мардер“ којом је руковао, слободно може да се каже, бравурозно. Као и Асканио, имао је тада дрвени професионални цртаћи сто коме је могао да се мења као на „лигештулу“ за плажу нагиб. Већ тада је више било немогуће у продавницама пронаћи такав модел... домаћи хамер је још увек био завидног квалитета а Здравко је волео да црта на изненађујуће мањем формату од уобичајене четвртине стандардног листа продаваног у ролни, димензија 100 х 70 цм.

Осећао сам се јако привилегованим што ми је Здравко — као и Аца — дозвољавао да стојим поред њега и гледам како црта, доживљавајући „побожно провиђење“ о коме је говорио и писао Боривоје Довниковић сећајући се свог детињства док је у родном Осијеку стајао и гледао како ствара легендарни „Васо“ (Себастијан Лехнер, једна од трагичних личности у историји домаћег стрипа).

Здравко се родио у хрватском главном граду Загребу, у тада још увек Југославији где му је отац био на служби као официр Југословенске народне армије, али је релативно брзо — због очевог премештаја — прешао у Београд где му је отац преминуо када је Здравку било само 15 година а већ је на страницама „Малог Јежа“ који је уређивао легендарни карикатуриста Милорад Добрић дебитовао као стрип–цртач и сценариста. Ствари ни у организованој армији нису ишле глатко и потрајало је док су се средили административни аспекти у вези очеве пензије... школујући се и истовремено покушавајући да се афирмише као цртач стрипова, Здравко је налазио начина да помогне породици, са мајком–домаћицом, на разне начине, укључујући и продају акваријумских рибица.

Оно по чему ћу памтити почетке дружења са Здравком јесте његово бескрајно стрпљење које је показивао помажући ми да процртам на ваљан начин. Учио ме је како да приступам „скидању туђих цртежа“ зарад учења, како да сагледавам фотографије као документацију и како да „истерујем“ ваљан квалитет из оловке грубом поставком, потом лаганим пребрисавањем скице гумицом (у то време код нас у радњама нису могле да се нађу „кнед–гуме“, данас популарне „гњеце“ које су биле попут пластелина) и пажљивим дотеривањем тог избледелог цртежа до финалне јасне поставке. Онда се прелазило на обраду тушем и ја сам упропастио већи број четкица због незнања како се исте перу, одржавају и чувају — и то сам такође научио од Зупија који ме је „инфицирао“ и интересовањем за гротескни, комичан цртеж коме никада пре нисам био склон, као ни „карикатуралним“ стриповима. А мој другар Зупи је баш у том периоду у Забавнику објављивао недељни каиш „Здравко“ коме није он дао наслов већ редакција, у недостатку инспирације подстакнута његовим потписом који је ваљда због тога убрзо променио у ZUPAN. Сличним стварима у вези цртања подучавао ме је и Асканио али упућивањем на књиге о анатомији, конкретним показивањем и безуспешним покушајима да од мене начини портретисту уз помоћ фотографија. Ни до данас нисам савладао ту вештину...

Већ сам постао студент када сам почео да примећујем Зупијеву постепену преоријентацију на нешто друго... некако истовремено смо обојица почели да се појављујемо у штампи са својим текстовима — док сам ја форсирао интервјуе са домаћим стрип–ствараоцима и писање о савременим збивањима у иностраном свету стрипа, Здравко се усмеравао ка прошлости домаћег стрипа, чувању од заборава имена аутора, уредника и издања, постајући историчар вољеног нам медија. Током посета његовој радној соби дешавало се да не буде места за седење јер је тросед био прекривен цедуљама, белешкама и архивском грађом, док је радни цртаћи сто престао да служи својој сврси и постао полица за старе часописе које је проучавао, записивао из њих податке и све више запостављао своју завидну цртачку активност...

Од сусрета са чувеним и незаобилазним Чика–Ђорђем Лобачевим августа 1975. постао сам свестан да тај славни, од Жике Богдановића именован Београдски круг стрип стваралаца заправо није био никакво друштванце пићу и весељу склоних другара који су излазили у кафанске проводе кад не цртају — напротив, били су колеге, али љути конкуренти у стратегијама привлачења пажње уредника и редакција, те налажење радног ангажмана у њима. Занесењацима и љубитељима је можда бављење стрипом као позивом или професијом деловало романтично и атрактивно, но сурова истина је била да је, као и свака друга професионална активност, и то била беспоштедна конкурентска борба — не само за пробој и успех, него и за опстанак.

Заљубљен у чињеницу да сам на путу да уђем у тај мени и даље привлачан свет, на легендарној сарајевској изложби стрипова Хермана, Јулеса Радиловића и Милорада Добрића коју је организовао Ервин Рустемагић у Скендерији почетком августа 1976. упознајем, између осталих (Жељко Пахек, Крешимир Зимонић, Ахмед Муминовић...) и суграђанина Владу Весовића коме поверавам своју амбицију „да обновим предратни Београдски круг“, додам му двојку у назив и кренем са организовањем групе стрипаџија, несвестан да ће већ те исте 1976. из Загреба кренути у југословенски — па и светски — поход момци из стрип–групе Нови квадрат, предвођени Мирком Илићем, са Игором Кордејем, пок. Радованом (Домагојем) Девлићем, пок. Емиром Мешићем, и данас активним Зимонићем и другима..!

Са своје стране у ускоро званично регистровану групу „Београдски круг 2“ позвао сам другаре Здравка Зупана и Асканија Поповића, који су са своје стране довели Душка Рељића, пок. Рацу Петровића и Сибина Славковића, Влада је негде упознао (или одраније познавао..?) и довео Драгана Савића и Рајка Милошевића–Геру... самостално су се врло брзо прикључили и Жељко Пахек, Зоран Ковачевић, Драган Боснић, Слободан Ивков... и ствари су кренуле са учлањивањем такорећи геометријском прогресијом, свако је познавао и доводио неког или су људи долазили сами... и одлазили, поново се враћали итд. За разлику од загребачког Новог квадрата где је чланство било затвореног типа, Београдски круг 2 је постао управо оно шта сам у својој разиграној машти замишљао да је био предратни „имењак“.

Здравко је управо у „Кругу“ створио и објавио неке од својих најбољих табли стрипа и до успостављања сарадње са загребачким „Вјесником“ почетком 80–тих година на лиценцном серијалу „Том и Џери“ свео је своју цртачку активност заиста на минимум, посветивши сву своју енергију радном времену на послу, својој супрузи Снежани и ускоро кћерци Стели, те широј породици у бројном домаћинству...

... и својој редовној рубрици у ЈУ СТРИПУ Дечјих новина о историји домаћег издаваштва стрипова, уз књигу о историји домаћег стрипа коју је истражио и приредио уз супотписника Славка Драгинчића, уредника у СТРИПОТЕЦИ новосадског Форум–Маркетпринта почетком 80–тих.

Мислим да не претерујем са закључком како су срце и душа БГ круга 2 били и остали сами оснивачи, са нагласком на Здравку и његовом заиста посебном карактеру. Не, није претеривао са озбиљношћу и крутим ставом који је донекле неговао, рецимо, Сибин... имао је неку посебну духовитост; док би се на Асканиове шале Мажестиком проламао необуздани смех, после Здравкових вицева остајао би да лебди осмех. Имао је ту неку посебну топлину која је извирала из његове мирноће, сталожености, одбијања да подлегне било каквим негативностима... памтићу га по реакцији на многе, чак и моје, опаске поводом разних ствари првенствено у домену медија којим се бавимо — волео је да каже, „Ма пусти... ко зна зашто је то добро...“.

Поред емотиваца са бурним реакцијама у које су спадали Рељић, моја маленкост и још понеко, Здравко се истицао смиреношћу, аналитичношћу и вештином у неистрчавању и вагању сваке изговорене речи, а мора се рећи да је говорио мало. Али све што је изговорио имало је тежину и значај, никада пусту испразност. Ето... не знам да ли следећи податак да сматрам за „комплимент“ али, не знајући за други случај са неким другим колегом или с киме већ, могу да кажем како сам један једини пут видео Здравка баш жестоко изнервираног, гласног и бесног — управо на мене једним поводом који више није релевантан, али у то време, половином 80–тих, био је „окидач“ Зупијевог заиста темпераментног реаговања и јасног те гласног стављања ми на знање који став заузима тим поводом.

Никада му то нисам замерио јер је био у праву. Памтио сам и до данас запамтио тај моменат, намеран да никада више не допустим да се ишта слично томе понови.

Превише је оних којима би требало да се јавно захвалим за несебичну другарску и колегијалну помоћ у мом тражењу цртачког пута... Здравко ми је последњи пут у нашем „цртачком дружењу'' помогао почетком поменуте сарадње са „Вјесником“ дотеравши ми саветима и конкретном помоћу цртачку (само)дисциплину, а као тушер ме извукавши из неприлика са роковима у неколико наврата.

Није се више враћао — на жалост..! — тзв. „реалистичком приступу“ цртању. Уз рад у својој фирми у којој је и даље био запослен вредно је кад има времена цртао за „Вјесник“, ту и тамо би урадио понеку сликовницу, „бојанку“, кад стигне „реактивирао“ би свој нежни дечји стрип Зузуко, цртао чак Микија за Дизнија (!), био посвећен породици — и вредном истраживању историје домаћег стрипа која је његовим одласком изгубила заиста најпозванијег, најбољег и најзначајнијег експерта.

Оно што га на том пољу заиста издваја је посвећење проналажењу „изгубљених података“ о заборављеним или несталим великанима стриповског стваралаштва. Без икаквог причања другима, најављивања или хваљења проналазио је или праве особе или оне које би га упутиле на њих како би открио шта је било са онима којима се губио сваки траг, како у стрип–издаваштву, тако и у животу. Захваљујући његовом прегалаштву сазнали смо где је и како завршио, рецимо, Ђука Јанковић, шта се десило са Себастијаном Лехнером, како је живот завршио несрећни и премлади Вељко Коцкар...

... и многи други, знани и мање познати.

Мислим да је својеврсна „круна“ његовог како истраживачког, тако и списатељског рада предивна књига ВЕК СТРИПА У СРБИЈИ која остаје као незабележен пример студиозног, озбиљног и темељног посвећења медију.

Ту су и многа друга издања посвећена појединцима попут Чика–Бране, Николе Навојева... и лично покренут ЦЕПЕЛИН у коме сам имао част да му будем преводилачки и списатељски сарадник. Тај магазин није био обиман, али је донекле био на трагу Богдановићевог ПЕГАЗА.

Едиција по којој ће сигурно заувек остати упамћен остаје дечји енигматски часопис МУЊА уз „под–издање“ МУЊА СТРИП. Већ ослобођен обавезе сталног присуства на радном месту у фирми где је био стално запослен, посветио се храбро и бескомпромисно беспоштедној и неравноправној борби са бројном конкуренцијом на киосцима и кроз систем претплате, издржавши колико се (над)људски могло. Јер, када се сагледа шта је све и колико Зупи постизао, „надљудски“ остаје као необорив епитет за његово свесрдно залагање и креативна хтења.

А то је, уз друге чиниоце у његовом животу, морало да има и здравствене последице... Не може баш да се каже како је Здравко био слабог здравља, али често је побољевао од назеба, понекад падао и у кревет савладан изненадним здравственим проблемима. Никада није пушио, ако сам га икад видео са чашом алкохолног пића у руци био је умерен као прави господин, што и јесте био.

Остаће ми до бола жао што нам се дружење проредило... последњи пут сам га видео насмејаног и расположеног у Пироту–Граду Стрипа када је био један од гостију. Дивно, како само он то уме, цртао је на великом паноу пред публиком, као и мале цртеже–посвете деци која воле његовог МУЊУ. Увече у кафани питао сам га зашто није више цртао као неки други — рекао ми је на онај његов непоновљив начин, „Како човече, поред свих вас који тако жестоко радите..? Шта ја имам ту да тражим..? Ма, ко зна зашто је то добро.“

Уз многа признања и награде које је током живота добио, овенчан је и признањем на Салону стрипа у Београду, 2015. године у којој је уприличио и своју самосталну изложбу стрипова „Првих 50 година“ којој сам тронут присуствовао на ивици суза, али срећан и поносан на свог другара и презахвалан што ми је већ сутрадан по отварању учинио част на мојој изложби, исте године, узвративши својим господским присуством.

* * *

Изгледао је већ дуже време исцрпљено, видно изгубљене тежине, али не жалећи се ником на тегобе које су изгледале као стомачни проблеми... но, било је у питању срце које је у невреме, прерано, одлучило да заувек стане.

Кад год седнем да цртам или нешто напишем, сетим га се.

Недостајаће ми ... заувек.

• Бојан М. Ђукић