Зоран Стефановић

Нит је тражила милост уобличења

Приказ документарног романа Весне Кешељ
„Зашто да пропустимо ту прилику?“, издање „Еверест медиа“, Београд 2016, 18
4 стране. ISBN 978-86-7756-063-8

Документарни роман књижевнице и новинарке Весне Кешељ Зашто да пропустимо ту прилику? има за поднаслов „Седам поглавља једне заједничке повијести“. Та „заједничка повијест“ је у ствари део живота ауторке и људи њеног свемира, нарочито обележен грађанским ратом у Босни и Херцеговини, али и личним и породичним (мело)драмама и трагедијама.

„Приче о људима који су ушли у моју биографију“, каже једноставно списатељица.

Иза тог утиска једноставности у одлуци — као и теми, стилу и стратегији приповедања — у свом збиру и коначном утиску крију се важни други слојеви. И далеко су од било какве једноставности.

Свако од „седам поглавља“ јесте документарна проза о једној стварној личности и свака тврдо осветљава по један аспект опште драме, кроз разнолике заплете и исходе.

„Број педесет“ нам прича о случајно упознатом ратном ветерану, који крије ране и душе и срца. „Коначан рез“ је прича о младом сликару у рату и после њега. „Бранитељ“ је о ауторкином брату, уметнику исте генерације, и његовој трагедији неизлечиве болести. „О другарству и о љубави“ је посвећена ратном лекару, али и мушко-женским односима. „Зашто да пропустимо ту прилику?“ је прича о монаху чију је биографију ауторка покушала да промисли у контексту јавних ограничења које завет повлачи. „Мир и метафора“ је историјска белешка, али и лична лиризована комуникација са великом женом наших простора, грофицом Екатарином Властелиновић (једина особа у књизи коју ауторка није лично познавала). „Кратка историја једне душевне болести“ нам темељно и течно (као уосталом и све друге приповести) говори о драми душевне болести бриљантног џудисте и домаћина.

На крају је дата аутопоетичка белешка, Поетика контракњиге, са којомдобијамо и један преокрет у нашем читању збирке, самосвесни књижевни систем из којег је писано.

***

Унутар једне од прича, ауторка је написала:

„Писац је, једноставно, ушао у замку — хоће да прави литературу на граници немогућег, тамо гдје престаје фикција! Разлог за ту авантуру је то што сам ја до пред рат вјеровала, као и један драги слијепац, да је рај нека врста библиотеке. Поменута непогода промијенила је моју концепцију раја, а и библиотеке. И показала ми је да је, на извјестан начин, вријеме измишљања заувијек прошло, а да ће прича или роман све више бити исповијест или документ! (...) тој причи припадају неки моји загубљени ратни записи, који су тако преживјели спали-све-моменат. Та друга нит, која се сама уплела у причу и избацила пола претходне — окренута је према мом интимном свијету, не води рачуна ни о редосљеду догађаја, ни о њиховој повезаности, нити о друговој причи.

[...] нит [...] је тражила милост уобличења [...]“

Ове речи се могу применити и на цео овај рукопис.

Сходно поетичкој одлуци и циљу, наративни приступ краси крајња документарна скрупулозност, жанровскачистота — како кроз представљање изворне грађе у разговору, изјави и цитату, тако и кроз избрушене рефлексије и нарацију саме ауторке. Све је то складно преплетено где год је било могуће а да се не наруши жанр документарне прозе или интегралност грађе.

Тај приступ има своју драматургију, градирање, читљивост и на крају задобија емпатију читаоца за личности у књизи; крајњу бригу, поистовећење и заинтересованост за оно „шта је било на крају“ са актерима прича.

Сматрамо да је своје личне циљеве ауторка испунила. Уобличила је своје промишљање о овим људима, нашла је делатну и фину форму да то исприча, а свака личност је добила и племенити споменик, сведочанство прве руке. Људи и свет књиге вибрирају и за нас читаоце (који их не познајемо лично), а чак бисмо се усудили да верујемо да ће читљивост постојати и кад наше време буде само магловито сећање. Под пером ауторке свака од обичних, анонимних особа (такозваних „малих људи“) проговорила је језиком архетипа.

Сматрамо да је победа ауторке што је у својој прози надишла лично, и своје и људи којима су посвећене приче. Тиме што је успела да проговори већим гласом и увидом, она и јесте квалификовала овај рукопис као уметнички, макар и био строго документарни, преко свих граница очекивања.

Поред жанровског и поетичког, трећи чинилац читљивости и поимања ове књиге је њен језик. Он је избрушен, привидно лаган у излагању, тако да и најдраматичније и најтананије ствари изриче без неумесности, морбидности или расплињавања. Овде је Кешељева, у свом дару спојила и две јаке стилске традиције. Једна је њен новинарски занат који је посвећен језгровитости комуникације. Друга је лепо стилско наслеђе језика наше западне књижевности, Херцеговине и Босне.

Стилско-наративне изузетке књиге представљају пета и шеста приповест, где мисаоност, есејистичко и поетизација узимају примат над нарацијом и метадокументовањем. По нашем мишљењу, овај изузетак је у ауторкином свемиру ипак био нужан, колико год да је структуру и ток књиге изменио у односу на претходне и потоње приче. Пета прича (Зашто да пропустимо ту прилику?) посвећена је монаху чије би биографско разоткривање угрозило завет. А шеста (Мир и метафора) је посвећена великој жени која већ генерацијама почива, те јој је тиме судбина у нашим очима запретена у магли, мистици времена, али довољно јасна да изазове идентификацију. У случају да је изабрала две другачије личности, а тиме и два друга поступка, можда би рукопис добио на компактности нарације, али би изневерио оно што је очигледно била целовитост личног свемира, оног који нам је и дао рукопис.

***

Оно што у животу скида главу, у уметности је чист кич, каже Павић. Проза Весне Кешељ приповеда о ономе што заиста скида главе, али ни у једном једином трену свог густог значењског плетива није кич. Ни естетски, ни осећајни, ни религиозни, ни национални.

Сматрамо да заслуга за то припада етици и сензибилитету ауторке: незлобивој искрености, тананости, одмереном дамском и васпитаном односу према другима и себи. И ту се ниједном није прешла граница која би тврду животну чињеницу водила у естетизацију морбидног и трагичног, или угрозила достојанство актера или читаоца.

Ако ни по чему другом, по томе је ова књига збиља јединствена у свом жанру.

Књига такође представља ретко трајније сведочанство ове генерације и тог простора, изречено женским пером и на најличнији начин, без амбиција да се говори гласом опште објективности или чопора. Такав приступ, етика, осећајност, па и резултат књиге оштро је издвајају од оног што бисмо звали „савремена проза“, јер је циљ био више него књижевност.

У неким својим тренуцима, рукопис се приближава другим великим сведочењима нашег времена и истог простора, попут записа (недавно и прерано преминулог) Зорана Богавца, или Небојше Јеврића, дакле старијих, двоструких колега Кешељеве. Али, као што су нам њихови, најличнији могући, гласови доносили универзалне слике, тако је и ауторкин глас непогрешиво њен. Јединствен.

***

Међутим, постоји и особина књиге која је дискретна, али од великих стваралачких последица. Наш став о књизи се наиме изразито мења када ишчитамо аутопоетички коментар Поетика контракњиге, јер одједном, тек на завршници, схватамо ауторкино прецизно и самосвесно поетичко вјерују, које је она мудро и уљудно склањала од нас док су приче текле.

Уз друге квалитете књиге, овај неочекивано пљуснути кредо би могао бити важан у својим књижевнотеоријским консеквенцама. Крајње смо запитани у шта би се могао претворити у следећим делима, као и да ли ће имати одзив шири но што је то само на ову књигу.

Ево ширег извода из тог кратког есеја:

„Данило Киш је Гробницу за Бориса Давидовича написао као противкњигу Свеопштој историји бешчашћа. У Борхесов есејистички поступак унио је стварне документе, па он код Киша престаје бити само питање стила. Кишова порука свом узору је да су приче о кинеским пиратима и њујоршким разбојницима приче за малу децу, а да је у Гробници и стаљинистичким логорима — свеопшта историја бешчашћа. Писцу који је обиљежио моју младост, као и Гробница, одговарам да мене више не занима људско бешчашће већ — Лице Божје у човјеку. Пошто Лице Божје у човјеку не смије бити фантазија, морала сам до краја довести Кишов став да је фантазија сестра лажи и стога опасна — давањем потпуно истинитих личности и ситуација. То је отворило толике књижевне проблеме да сам се четрнаест година борила с њима. А и неке приче су, просто, тражиле своје вријеме. Пошла сам од оног завршног Post scriptuma, који је, као крај измишљене биографије, фиктиван — али је Киш крај књиге дао у форми исповиједања свог искуства и сусрета с личношћу о којој пише. Ја (ја који пишем ову причу). Писац лично се појављује као свједок. Схватила сам да ја морам ући у то Кишово књижевно рјешење, као што је и он морао унијети стварне документе у Борхесов есејистички поступак. Да у те приче морам ући исповједно и као новинар који свједочи. Да та исповједно-свједочећа линија једино и може оправдати потпуну истинитост у књижевности. То је увело и својеврстан против-поступак. Умјесто склапања докумената око фиктивног лика, ја сам новинарско-документарно морала замагљивати, скривати те идентификационе податке. Можда кључни књижевни проблем који су ми донијеле ове приче је писац који вјерује и који је у љубави са својим ликовима. Мислим да за литературу није толико проблематично ни једно ни друго већ — да ли је то речено на известан начин... (...)“

Тај „известан начин говорења“ Кешељева је личносним склопом књижевних елемената, по нашем мишљењу, заиста и успела да нађе. И то у околностима које делују као ауторски тешко савладиве, или чак и ментално непробојне.

То је јасан и чврст утисак који нам је остао након читања.

Ми, разни и други, можемо полемисати са тезом да је „фантазија сестра лажи“ (зар није тачније рећи да је визија пола спознаје?), разматрати књижевнотеоријске основе књиге, компактност чинилаца, питања односа драмског и есејистичког, сумњичаво разматрати рецепцију ове и оваквих књига по метрополским чаршијама, тражити длаку у јајету.

Али то не утиче на чињеницу коју смо већ истакли: ауторка је успела у свом науму.

***

Весна Кешељ засигурно више никад неће написати сличну књигу, јер је уникатност и мисија рукописа била у томе да скоричи једно место, време и личности управо из једне јединствене мета-тачке.

Тај задатак је непоновљив, јер је ауторка одабрала пут који њену књижевност не може два пута у исту воду увести и извести. А резултат, колико год затворен у један најличнији мајушни свемир, биће јасан и читљив дуго након нашег времена.

Истичемо и још једну важну ствар: коначни утисак који рукопис Весне Кешељ оставља је племенит и има излечујућа својства.

***

Наша епоха, свемир свих њених судбина, вапи за више оваквих гласова.

Као духовна храна, документарна проза нам је данас исто тако насушно неопходна попут реализма, фантастике и експеримента. Зато ћемо са занимањем читати и сваки следећи рукопис ауторке, којом год темом се бавила.

Препоручујемо за објављивање.

Зоран Стефановић,
писац и драматург


Првобитно написано у Београду, 30. октобра 2006.
Изнова процењено 2. маја 2015.


На Растку објављено: 2016-06-06
Датум последње измене: 2016-06-06 09:49:56
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује