Бојан М. Ђукић

Чика-Ђорђев благослов

СЕЋАЊЕ МЕ ДОБРО служи, па сам запамтио да је био деветнаести август 1975. када сам први пут срео лично Ђорђа Лобачева у пратњи његове неизбежне дружбенице Вере раног поподнева, а у кафани „?" прекопута Саборне цркве недалеко од које сам у то време становао са родитељима на почетку свог студирања, опраштања од дечаштва — и бављења стрипом изван граница читатељске занесености и стваралачке неупућености.

Још као гимназијалац успоставио сам везу са Жиком Богдановићем и редакцијом алманаха ПЕГАЗ у настајању, у чијем је првом броју носећи стрип била заокружена, довршена верзија „Чаробњака из Оза" коју Чика-Ђорђе због почетка Другог светског рата није успео да настави и заврши. Живео је у Русији која се у то време звала СССР и бивало му је омогућено да само сваке треће године добије дозволу за пут у иностранство који је увек водио у његов Београд сем једном, 1969. када је отишао у Париз да се види са братом кога је последњи пут срео 1939. у истом граду у који је заувек отишао, док је Чика-Ђорђе изабрао за останак престоницу ондашње Југославије и Србије.

Вођен неким инстинктом на граници жеље за поклоњењем барду вољеног ми медија, замолио сам Жику Богдановића да ми помогне да се повежем са Лобачевим. Добио сам телефонски број стана у којем је Бард био током боравка у Београду и након кратког разговора са драгим, прељубазним господином пао је договор за сусрет у поменутој кафани „Знак питања".

Чика-Ђорђе је још пушио у то време, одсечних младалачких покрета, сигурног хода, насмејаног лица и продорног погледа својих очију испод ширита качкета. Разговор у кафани није дуго трајао пошто ми је пало на памет да њега и пратиљу му позовем код себе у госте, на шта су драге воље пристали.

Причали смо о свему — тад сам сазнао за непријатне околности под којима је 1947. морао да напусти Југославију у коју се до 1964. није враћао, боравећи прво у Румунији а потом у Русији и граду који се тада звао Лењинград а данас Санкт Петерсбург. Објаснио ми је да није постојао никакав „прави" београдски круг цртача стрипова јер се нису окупљали као песници или новинари и сликари, нити су били весело друштванце шерета склоних пићу и проводу које ту и тамо понешто и нацрта. Напротив, причао ми је стари доајен, познавали су један другог у већини случајева, али су били конкуренција у беспоштедној борби за „уредничку милост" и место што у новинама, што у специјализованим часописима. Питао сам за објашњење поводом чињенице да су великом већином предратни београдски цртачи стрипова били руски емигранти — рекао ми је да је мање по среди била жеља за бављењем тим, у то време новим медијем, а много више потреба да се некако заради и преживи јер Београд је имао доста Руса врсних виолиниста, свирача балалајке, певача, инжењера, лекара, балетских играча... емигранти су се сналазили како су знали и умели, вични оловци, четкици и перу с тушем су потражили и успешно нашли срећу у утољавању глади штампарске немани стално жељне нових залогаја и радозналости све шире публике у потрази за узбуђењима и приповедањем прича кроз нови медиј.

Сазнао сам како је Чика-Ђорђу — као и већини новопечених посленика стрипа — узор и идол био Алекс Рејмонд уз Хала Фостера и Берна Хогарта, као и други великани углавном америчког новинског стрипа пошто је тадашњи европски стрип само спорадично био заступљен а тзв. „стрип-свеске" (comicbooks) биле су потпуно непознате. Испрва је Чика-Ђорђе цртао по сценаријима рођака Курганског („В. Цилић" му беше псеудоним, као Џорџ Стрип Чика-Ђоки кога су пријатељи занавек именовали „Ђока Стрип") док је касније, све до краја каријере био комплетан аутор и сценарија и цртежа.

Све време разговора, госпођа Вера се само осмехивала не рекавши ни једну реч.

Из своје тада невелике колекције америчких стрип-свески показао сам му неколико наслова — Спајдер-Мен, Детлок Димолишер, Сребрни Летач, Дердевил... као и тада „повратнички" албум-графички роман ТАРЗАН Берна Хогарта који Чика-Ђорђе није стигао да види код Жике Богдановића; рекао је да је импресиониран колорисањем али разочаран чињеницом како Хогарт ништа није напредовао него је остао исти какав је у цртачком погледу био и пре рата... кроз све опуштенији разговор, тек тако ми паде на памет детињаста идеја коју сам неко време носио у себи али без покрића — наиме, рекох Барду како бих волео да у ондашњим условима тоталног одсуства домаћег стрипа ма и у траговима у југословенском издаваштву „покренем други београдски круг" који би наставио предратну стрип-традицију..! Чика-Ђорђе ме је подсетио на малопре објашњене чињенице и поетичну дефиницију Жике Богдановића незасноване на чињеничном стању које сам ја занесено домаштао, затечен питањем, „А с ким бисте ви, младићу, основали то друштво?".

Нисам имао појма, тим пре што скоро нико међу мојим друговима није био заинтересован ни за цртање нити за стрипове — осим (у то време старијих познаника) Асканија Поповића и данас, на жалост, почившег Здравка Зупана које сам упознао фебруара 1974. на промоцији првог броја ПЕГАЗа. Следеће Мајсторово питање затекло ме је потпуно неспремног; наиме, желео је да види шта ја то цртам.

Да... могао сам да кажем искрено „Не бавим се цртањем, нисам талентован, недостаје ми дара, само имам жељу ... ма, ништа посебно, нешто без везе, није за показивање... у ствари, немам ништа..." — било шта, јер непобитна чињеница је била како је назнака неког мог талента за нешто свакако било за неке друге ствари, у које цртање које сам неизмерно волео и желео њим да се бавим свакако није спадало. Али, не рекох шта је можда требало и из своје собе донесох у дневни боравак госту на увид јаде од мојих покушаја оловком, тушем, фломастером... било је ту неких смушених карикатуралних стилизованих покушаја инспирисаних кратким познанством са Лазом Средановићем кога сам имао привилегију да побожно гледам у његовом стану како црта Дикана, показује ми скицирање оловком, како се барата четкицом и темпером и сл. — уз изузетно немуште покушаје „скидања" (заправо прецртавања) фотографија као и фигура из стрип-кадрова (призор-поља, рекао би Ж. Богдановић) шпанских цртача који су имитирали Конана Варварина, Рипа Кирбија, Марвелових насловних страна... на граници да се извиним за показивање тих недоличних жврљања нашао сам се затечен Чика-Ђорђевом оценом.

„Младићу," рече ми он, „ја вас благосиљам као цртача и желим вам да успете у свом науму да окупите младе људе који ће да цртају и обнове стрип."

Моја (данас покојна) мати која је госте послужила кафом и швепсом вртела је главом и отворено запитала доајена стрипа да ли заиста мисли то што је изрекао а он је одговорио, „Да, јер видим огромну жељу. А шта вреди огроман таленат ако жеље и мотива нема..?".

Мислим да и дан-данас помало лебдим на облаку тог охрабрења у потпуној супротности са мишљењима већине оних који су ми након увида у моје немуште цртачке покушаје најдобронамерније саветовали да се манем ћоравог посла, не губим време, не брукам се пред светом и сл. На неки начин тај благослов ми је дао још више подстрека да опстанем на путу за који сам дефинитивно постао свестан тог поподнева да сам га изабрао за цео живот.

Гости су убрзо отишли. Отац се вратио с посла. Мати му је испричала ко нам је био у гостима. Затворио се у својој соби тражећи нешто у некој књизи Владимира Дедијера. И те вечери ми је ушао у собу и подметнуо ми ту Дедијерову књигу показујући на пасусе у којима се описују дани по прекиду нацистичке окупације Београда 1944. у којима Дедијер сурово, беспоштедно и крајње неповољно приказује сусрет са Ђорђем Лобачевим приведеним „на информативни разговор". Захтевао је од мене да више у кућу не доводим без питања „особе због којих би могли да имамо проблеме са властима"!?! Било ми је јако непријатно, али иако нисам знао до танчина ко је и шта је Владимир Дедијер, „на инстинкт" сам одлучио да не верујем у крајње лошу слику о Лобачеву какву је у својим мемоарима забележио један од жешћих политичких превртљиваца у социјалистичкој Југославији.

Са Чика-Ђорђем сам се лично срео само још два пута — 1977. када сам га с пратиљом Вером одвео у београдско дописништво редакције Дечјих новина из Г.Милановца, стигавши да му кажем како је „Београдски Круг 2" заживео и би му драго — и 1990. када ми је учинио част и с Вером ме посетио у мом стану на Новом Београду након посете пок. Здравку Зупану. Дописивали смо се Бард и ја — не превише често, не континуирано, али одржали смо везу и док сам био у емиграцији у Лондону, као реликвију чувајући његову ауто-биографску књигу „Кад се Волга уливала у Саву".

А „Стрип студио Београдски Круг 2" сам регистровао у Ауторској агенцији у М. Јевросиме новембра 1976. и „тим" су чинили уз мене „првопозвани" Владимир Весовић кога сам упознао у Сарајеву августа 1976. на изложби оригиналних табли стрипова Милета Добрића, Хермана и Јулија Радиловића у организацији Ервина Рустемагића и „другопозвани чланови" — с моје стране новосадски сценариста Растислав Дурман, београдски сликар Зоран Мујбеговић, те најважнији — Здравко Зупан и Асканио Поповић који су довели Душана Рељића и Сибина Славковића, док је Весовић довео Рајка Милошевића-Геру и сценаристу и цртача Драгана Савића. То је била та прва, централна и оснивачка екипа којој су се касније придруживали што самостално, што по позиву Слободан Ивков, Жељко Пахек, Зоран Ковачевић, Драган Лазаревић, Лазар Одановић, Дарко Перовић, пок. Ратомир Петровић-Раца и многи други — „окрзнувши" се само о стрип или остајући у њему трајно.

Као и предивни, мудри и предобри Чика-Ђорђе Лобачев.

(Београд, 3. новембар 2015.)