Виктор Радоњић
Амбис 01
О ПИСЦУ
Виктор Радоњић је рођен 1973. године у Београду.
Поезију је објављивао у Сигналу, Градини, Пољима, Књижевном магазину, Београдском књижевном часопису, АРС-у, Поезији, Агону, Балканском књижевном гласнику; као и на интернет порталима – Пројекат Растко, Пролеттер.
Објавио је збирке песама: Надир (2002), Тмина и сребро (2004), Екологија фразе (2005), Жвакање амалгама (2011), роман Прозор у зид (2010) и Драме (2014) са текстовима „Шав“, „Чопор“, „Ретерирање круга“ и „Амбис 01“.
Живи у Београду.
СЛИКА 1.
(На левој литици је дечак, Нула Један, у школској униформи.
Одозго пада плава лопта... Нула Један игра се лоптом...
На десној литици појављује се дечак, Један Нула – има идентичну школску униформу као и Нула Један на левој литици; зури у Нула Један који баца лопту увис...
Одозго, на десну литицу, пада црвена лопта; Један Нула се усхићено прихвата лопте – баца је увис.
Нула Један губи на заносу, слаби му пажња усмерена на плаву лопту. У неком тренутку престаје да се игра, ставља лопту под мишку, одлази до руба литице; зури у Један Нула који је сав посвећен црвеној лопти.)
НУЛА ЈЕДАН: Здраво, Један Нула.
(Један Нула му не одговара... Нула Један спусти лопту, седне на њу, тако да је окренут леђима у односу на Један Нула. Један Нула нагло губи на заносу, прекида с игром, долази до руба литице.)
ЈЕДАН НУЛА: Здраво, Нула Један.
(Нула Један направи окрет ка десној литици... Један Нула седне на лопту.)
ЈЕДАН НУЛА: Добио сам пет из физике.
НУЛА ЈЕДАН: Мрзим физику!
ЈЕДАН НУЛА: Волим формуле...
НУЛА ЈЕДАН: Не разумем их...
ЈЕДАН НУЛА: То је узбудљиво!
НУЛА ЈЕДАН: Шта?
ЈЕДАН НУЛА: Седиш на убрзању и трењу...
НУЛА ЈЕДАН: Седим на лопти и не свиђа ми се што је плава.
ЈЕДАН НУЛА: Ако хоћеш, можемо да се заменимо. Мени је свеједно.
НУЛА ЈЕДАН: Добра ми је и овако.
ЈЕДАН НУЛА: Ипак, више ти се свиђа црвена. Ја ћу ти је дати.
НУЛА ЈЕДАН: Дај.
ЈЕДАН НУЛА: Остаћу без лопте.
НУЛА ЈЕДАН: Ја ћу ти дати моју.
ЈЕДАН НУЛА: Како могу да знам да ћеш ми дати твоју?
НУЛА ЈЕДАН: Израчунај!
(Један Нула скупи очне капке – чкиљи...)
ЈЕДАН НУЛА (престане да чкиљи): Хајде да истовремено пребацимо лопте...
НУЛА ЈЕДАН: Како знаш да те нећу преварити?
ЈЕДАН НУЛА: Шта ће ти плава лопта ако добијеш црвену?
НУЛА ЈЕДАН: Имаћу их обе.
ЈЕДАН НУЛА: Али онда црвена неће бити тако црвена.
(Нула Један почеше се по глави...)
НУЛА ЈЕДАН: Хајде да се заменимо!
(Нула Један и Један Нула се подижу, узимају лопте у руке...)
НУЛА ЈЕДАН: Ти си први...
ЈЕДАН НУЛА: Ти буди први!
НУЛА ЈЕДАН: Зашто ја да будем први?!
ЈЕДАН НУЛА: Не знам.
НУЛА ЈЕДАН: Па, израчунај!
ЈЕДАН НУЛА: Како?
НУЛА ЈЕДАН: Не знам.
ЈЕДАН НУЛА: Ниси фер...
НУЛА ЈЕДАН: Лупићу ти шамар!
ЈЕДАН НУЛА: Како?
НУЛА ЈЕДАН: Не знам!
ЈЕДАН НУЛА: Ни ја.
НУЛА ЈЕДАН: Ја знам.
ЈЕДАН НУЛА: Шта?
НУЛА ЈЕДАН: Пребацићемо лопте истовремено...
ЈЕДАН НУЛА: Идемо на три, четири, сад!
НУЛА ЈЕДАН: Нек’ ти буде.
НУЛА ЈЕДАН и ЈЕДАН НУЛА (истовремено изговарају): Три, четири... сад!
(Нула Један пребаци лопту преко амбиса на десну литицу. Један Нула остаје непомичан, грчевито притиска лопту на груди.)
НУЛА ЈЕДАН: Дај ми твоју лопту!
(Један Нула узима плаву лопту, седа на њу; црвену лопту поставља испред себе, поставља на њу кажипрст - дланом друге руке заврти лопту да се окреће око осе...)
НУЛА ЈЕДАН: Пребићу те!
ЈЕДАН НУЛА: Како?
НУЛА ЈЕДАН: Нисам сигуран...
ЈЕДАН НУЛА: Тражио си да израчунам!
НУЛА ЈЕДАН: Шта?!
ЈЕДАН НУЛА: Сигурније је да обе лопте буду код мене.
НУЛА ЈЕДАН: Је л’ тако?
ЈЕДАН НУЛА: Тако.
(Нула Један одлази у тмину, на другој страни литице. Један Нула неко време врти лопту око кажипрста... зауставља лопту, устаје, лопту ставља под мишку.)
ЈЕДАН НУЛА: Нула Један... Нула Један!
НУЛА ЈЕДАН (из ОФ-а): Шта је?!
ЈЕДАН НУЛА: Врати се!
НУЛА ЈЕДАН (из ОФ-а): Зашто?!
ЈЕДАН НУЛА: Нисам сигуран!
НУЛА ЈЕДАН (из ОФ-а): Имаш обе лопте! Боље је тако!
ЈЕДАН НУЛА: Само се врати!
(Нула Један се појављује из тмине, долази до руба литице. Један Нула пребаци црвену лопту преко амбиса на леву литицу.)
НУЛА ЈЕДАН: Шта сад?
ЈЕДАН НУЛА: Хајде да се додајемо.
(Нула Један и Један Нула почињу да се добацују лоптама...)
ЈЕДАН НУЛА: Свиђа ми се...
НУЛА ЈЕДАН: Мени се свиђа!
ЈЕДАН НУЛА: Што јој не приђеш?
НУЛА ЈЕДАН: Како знаш да би јој се свидео?
ЈЕДАН НУЛА: Боље сам јој замислио усне!
(Црвена лопта доспева у руке Нула Један; силовито замахне руком у намери да лоптом погоди Један Нула. Лопта, над амбисом, нема силину која ју је одапела, одбија се о вертикалну страну десне литице, нестаје у амбису. Истовремено, Један Нула се рефлексно тргне - да не постане мета, притом, нехотице испусти плаву лопту – нестаје у амбису. Нула Један и Један Нула хтели би да кажу нешто један другом, живо гестикулирају рукама... потом, руке им се примире; обојица зуре нетремице у амбис.)
СЛИКА 2.
(На левој литици је дрво. У крошњи је Нула Један (у исцепаним фармеркама, цокулама, мајици на којој пише – Ми смо овде само због пара, вијетнамци – на њој су начичкани којекакви анархистички беџеви), убере јабуку, угризи су му страсни...
На десној литици је столица на самом рубу. Појављује се Један Нула (у изгланцаним ципелама, панталонама, носи белу кошуљу, преко кошуље пуловер црвене боје), седа на столицу, заузима позицију Роденовог Мислиоца.)
НУЛА ЈЕДАН: Здраво, Један Нула.
ЈЕДАН НУЛА: Здраво, Нула Један.
(Нула Један почиње да пева песму Она се буди групе Шарло Акробата.)
ЈЕДАН НУЛА: И?
НУЛА ЈЕДАН: Шта?
ЈЕДАН НУЛА: Шта си одлучио?
НУЛА ЈЕДАН: Јебеш одлуке.
ЈЕДАН НУЛА: Студираћу програмирање...
НУЛА ЈЕДАН: Срање!
ЈЕДАН НУЛА: Ти?
НУЛА ЈЕДАН: Можда одем у Јапан.
ЈЕДАН НУЛА: Шта ћеш тамо?
НУЛА ЈЕДАН: Да пишем песме.
ЈЕДАН НУЛА: Ја бих ишао на Тибет.
НУЛА ЈЕДАН: Па, иди!
ЈЕДАН НУЛА: Откуд ми паре за пут?
НУЛА ЈЕДАН: Ја ћу да стопирам до Јапана.
ЈЕДАН НУЛА: Када крећеш?
НУЛА ЈЕДАН: Није важно.
ЈЕДАН НУЛА: Што си тако весео?
НУЛА ЈЕДАН: Отац ме је избацио из куће.
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Рекао сам му да ћу уписати књижевност.
ЈЕДАН НУЛА: Забринут је.
НУЛА ЈЕДАН: Зашто једноставно не кажеш – у праву је?
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: То је моја ствар!
ЈЕДАН НУЛА: И ти ћеш једном бити отац...
НУЛА ЈЕДАН: Ја се нећу женити.
ЈЕДАН НУЛА: То не значи да не можеш имати децу.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Уосталом, тако сада мислиш...
НУЛА ЈЕДАН: Мислићу тако заувек!
ЈЕДАН НУЛА: Оженићу је чим завршим студије.
НУЛА ЈЕДАН: Деца, посао, деца, посао... А Тибет, човече?
ЈЕДАН НУЛА: Покушаћу да нешто зарадим током студија... Одмах после дипломског отпутовао бих тамо с њом... наравно, ако се она сложи...
НУЛА ЈЕДАН: Ако мислиш да се твоја будућа супруга сложи, води је у Венецију. Боли њу она ствар за ту трансценденталну вукојебину. И шта ћеш ти на Тибету? Траву можеш да пушиш и са мном.
ЈЕДАН НУЛА: Плаши ме увлачење дима.
(Нула Један тражи погодну грану, смешта се на њу. Вади из џепа паклицу цигарета... запали цигарету, дубоко увлачи дим.)
НУЛА ЈЕДАН: Права уживанција настаје док избацујеш дим.
ЈЕДАН НУЛА: Ти си срећан човек.
НУЛА ЈЕДАН: Престани!
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Да размотримо... Ти би ишао на Тибет да би помогао црвима да се реинкарнирају у виши облик живота... Или би... Шта? Помози ми да схватим?
(Један Нула се тргне, као да је тек сад препознао сопствено присуство; нагло устаје са столице, иде тамо-амо по десној литици, живо гестикулира рукама... поглед му се упућује на небески свод.)
ЈЕДАН НУЛА: Погледај у небо! Реци ми шта видиш? Не! Реци ми шта осећаш док гледаш горе?
НУЛА ЈЕДАН: Помислим на мртве планете, на њихову магму и кисела испарења, помислим на њихов лед... Помислим на звезде које спрже све оно што изиграва ноћног лептира у свемиру... Помислим како у некој научној фантастици упадам у црну рупу, враћам се из ње бескрупулозно млад, видим како долазим теби у посету, и видим како дискретно шаљем поглед старачким пегама на твојој надланици, док ми желиш добродошлицу... Видим и како зурим у твоје беличасте зенице... Ето!
ЈЕДАН НУЛА: Управо си исказао лепоту на великој скали...
НУЛА ЈЕДАН: Нисам имао у виду раскош небула.
ЈЕДАН НУЛА: Можеш тако...
НУЛА ЈЕДАН: Могу свакако!
ЈЕДАН НУЛА: Ултимативна поезија почела је да се исписује у једној тачки – ту се накупило толико енергије... и бум! Прасак, грандиозни прасак покидане материце која избацује простор и време. Овај космос је морао имати материцу! А шта је било пре праска? Где је била материца у којој се сместио плод нашег универзума?... Можда је у црној рупи, тој мрачној звезди, а што би наговештавало да наш космос није јединац, те да има браћу, сестре - како год... Или није тако... или је било Ништа са свешћу коју ми сада нисмо у стању да докучимо... Космос је дете које расте... осећам алгоритам који се надодаје, шири... Питам се куда? Ако су у нама уткане звезде, ако смо уткани у простор и време, а све то јесмо, ово би требало да значи да је и у сам космос уткана смрт... Али ако наш космос није јединац, онда нема ни коначне смрти!
НУЛА ЈЕДАН: А ја се питам – ма, где си ти сад!
ЈЕДАН НУЛА: Ти и ја смо алгоритми који се надодају, шире... и ти и ја и све на овој планети иде ка завршној петљи... Она ће хтети да је оплодим у неком тренутку...
НУЛА ЈЕДАН: Ах, да, твоја будућа супруга, твоја усисавајућа мрачна звезда...
ЈЕДАН НУЛА: Према томе, зашто и космос, у неком за нас несамерљивом тренутку, не би био поново рођен?!
(Један Нула се нагло зауставља, као да се с муком повратио у конкретније присуство, малаксао одлази до столице на рубу литице, седа, у положају је Роденовог Мислиоца.)
НУЛА ЈЕДАН (припали цигарету): Дакле, ти би на Тибет не због црва, већ због тог утеривача сперме у црне рупе... или... како си оно рекао... да, у свесно Ништа. Хммм... Да, занимљиво... Ипак, исправи ме ако грешим, Тибетанци, осим телескопа из домаће радиности, или њима несумњиво мрских телескопа из кинеске масовне производње за кућну употребу... Дакле, ти Тибетанци баш и не поседују скаламерије које пребацују, рецимо, даље од Јупитера...
ЈЕДАН НУЛА: Не знам шта имају од тих справа... то није ни важно...
НУЛА ЈЕДАН: Опа, дечко намерава да студира програмирање, е да би нам се упетљао у будистички алгоритам! Опала! Да ли ти мислиш да се пуком овоземаљском спиритуалношћу отвориш ка твом, не мом, твом омнипотентном Творитељу?!
ЈЕДАН НУЛА: Осећам да није само један творитељ... Исто тако, осећам да би могао бити Један – у том случају један је принцип, али Творитељ никако не би могао бити компактно уцеловљен... Осећам и некакав бол, јер се не може искључиво рационално мислити о томе...
(Нула Један се спушта с дрвета, иде жустрим кораком до руба литице, живо гестикулира рукама...)
НУЛА ЈЕДАН: Док ти сањариш о том твом супер јебачу свега постојећег, ја се бавим ипак нешто приземнијим стварима!
ЈЕДАН НУЛА: Прихватам...
НУЛА ЈЕДАН: Како ли ће реаговати отац када му се будеш вратио као синчић повијеног репа и зацвркућеш шта заправо намераваш да студира?
ЈЕДАН НУЛА: Мислим да ће му бити драго... Није то његова шоља чаја, али верујем да би ме овог пута подржао...
НУЛА ЈЕДАН: Тај отац је успешан шпекулант! Бизнисмен на гласу... Није ми сасвим јасно шта ова твоја ванземаљска трућања треба да значе?!
ЈЕДАН НУЛА: Отац је ипак остварен у свом домену...
НУЛА ЈЕДАН: Остварен је као богати израбљивач! Када мислиш да му кажеш реч-две и о Тибету?
ЈЕДАН НУЛА: Не знам.
НУЛА ЈЕДАН: Хоћеш ли му рећи?
ЈЕДАН НУЛА: Не верујем.
НУЛА ЈЕДАН: Зашто?
ЈЕДАН НУЛА: Вероватно бих га...
НУЛА ЈЕДАН: Разочарао?
(Тајац. Потраје.)
НУЛА ЈЕДАН: Зашто не спомињеш алгоритам преко Исуса?
ЈЕДАН НУЛА: Сувише је јака пројекција на христоликог Бога. То нешто што ми називамо Богом, можда нас је у неком тренутку створило без намере да заузима позицију неприкосновеног оца. Када нам је омогућило да се стварамо од првих једноћелијских организама, тада нас је, може бити – и оставило.
НУЛА ЈЕДАН: Из овога произилази да то нешто што ми називамо Богом, колико год да га дозивамо, једноставно није заинтересовано за наше постојање...
ЈЕДАН НУЛА: То нешто што нас је оставило, не верујем и да нас је напустило. Ми смо досегли нешто што зовемо свестан облик живота... С друге стране, ми не знамо да ли смо једини облик живота у космосу коме је дат такав мукотрпан пут. Зато имам велико разумевање према религијама које су се конституисале на посредницима. Исус је велики конструкт који посредује и помаже нам да се носимо с мегаломанском идејом да смо сами у овом универзуму. То нас умирује у вери да наша свест, то јест душа, после физичке смрти остаје вечна. Исто тако посредник попут Исуса умањује наш грандиозни страх који нам непрестано шапуће да смо сами у космичком беспућу.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Човек у свом трајању ипак сазрева... Алатке напредују и, ево, човек је данас присутан у Земљиној орбити. Напор да се помери граница ка свемиру, из наше перспективе - велики је попут истог тог свемира.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Човек је почео као једноћелијски организам!
(Нула Један одлази до дрвета, руком се ослања о стабло.)
НУЛА ЈЕДАН: Ово би могло да значи да астероид који је уништио диносаурусе није био случајан...
(Један Нула се прене, нагло устаје са столице...)
ЈЕДАН НУЛА: Ти ме ипак можда разумеш!
(Један Нула упути поглед ка Нула Један очекујући потврду, не добија је...)
ЈЕДАН НУЛА (живо гестикулира рукама): То нешто можда једино интервенише када је потребно радикално рашчистити декадентност еволуције. То нешто изазива велике катастрофе да би се запушиле странпутице и омогућио искорак на вишу лествицу. Збрисао је из постојања безумне џинове, да би се на ту лествицу попели мишеви! Замисли да си сведок том заокрету – твој разум би отишао дођавола.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Да, био је то можда један од тих заокрета када се морало тако сурово интервенисати – кренуло се даље...
НУЛА ЈЕДАН: Ка нама?
ЈЕДАН НУЛА: Ка нама!
НУЛА ЈЕДАН: Ка бољем?
ЈЕДАН НУЛА: Ту не може бити сумње!
НУЛА ЈЕДАН (цинично): Ово би даље можда значило да нам свепрожимајућа суштина оставља могућност да у неком сада немерљивом тренутку спознамо сврху њеног делања.
ЈЕДАН НУЛА: Да! Боже, да! Кожа би могла да ми се распукне кад помислим да би у некој нама свакако далекој будућности можда постојала таква могућност – пре бих рекао – шанса да се досегне и та ултимативна лествица. Можда ће се тада испоставити да та лествица никако није ултимативна, да постоји нешто што је и даље од тога... Сама помисао на то крајње је узбудљива!
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Више лествице све више трују и исцрпљују Земљу...
ЈЕДАН НУЛА (као да ово не чује): Хришћани су заправо све мање хришћани. Цивилизација се коначно ослободила есхатолошке пасивности Судњег дана... Верујем да ће се управо потомци хришћана једном отиснути у свемир као што су то учинили Колумбо и његови савременици са океанским беспућем.
НУЛА ЈЕДАН: Урођеници са планете Америка веома су лоше прошли од стране оних који су их открили...
ЈЕДАН НУЛА (као да ово не чује): За Тибетанце време је у кружници... Космос ће се раширити до немогућег постојања... Можда је то начин за свепрожимајућу суштину да поново постане почетак... Верујем да се на Тибету толико успориш... утишаш... толико да можеш бити у стању да ослушкујеш тишину свемира. Онај део човечанства који убрзава турбине материјалног прогреса, мора живети у буци... чак и када се та бука утиша то је и даље бука.
НУЛА ЈЕДАН (тело му говори да губи на стрпљењу): Није ли данас у тој буци највећи део човечанства?
ЈЕДАН НУЛА (као да ово не чује): Али те бучне цивилизације носе наду да ћемо једног дана напустити наш почетак, нашу Земљу.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Замислимо да Земља данас дочекује самртне роптаје беневолентног родитеља. Замислимо ли ту страхотну слику, видећемо надуто Сунце, видећемо велико умирање које у немоћи да исходи другачије, гута властиту децу.
НУЛА ЈЕДАН (у траговима стрпљења): Тешко да ће Земља дочекати умирање Сунца... Ипак, замислимо да прогрес омогући човеку да се на време отисне у свемирски океан; чему то, питам, ако ће и тај океан једном пресушити!
ЈЕДАН НУЛА: Можда ће прогрес...
НУЛА ЈЕДАН: Доста!... Доста, кажем! Исповраћаћу то твоје м о ж д а само ако проговориш још једну реч!
(Један Нула седа, у положају је Роденовог Мислиоца; поглед усмерава на амбис.)
НУЛА ЈЕДАН: И ако се брод-држава икада отисне у свемир, треба ли уопште да се запитамо – која ће то људска мањина бити у прилици да поседује улазницу!
(Један Нула зева...)
НУЛА ЈЕДАН (ван себе)
Удобно је теби, мој друже! У ушушканости се стварају токсична сањарења о узвишености! О неслућеном! Слутиш да би те издали нерви када би био принуђен да зарониш у понижавајуће мале увиде – у, на пример, то како је бити радник у пропалој фабрици! Опиреш се да слутиш како је бити сиромашан!
ЈЕДАН НУЛА (уморно): Гладан сам.
(Нула Један вади из џепова јабуке, баца их у силовитом замаху... Један Нула се инстинктивно тргне, потом се врати у пређашњи положај – индиферентно посматра како нека сила одоздо успорава јабуке и упућује их на путању параболе... Јабуке нестају у амбису...)
НУЛА ЈЕДАН: Ево ти мој доручак!... Мој ручак!... Ево ти моје вечере!
СЛИКА 3.
(Нула Један (у сакоу од твида, кошуљи, фармеркама, изношеним ципелама) је на левој литици; седи на столици, на рубу амбиса, у положају је Роденовог Мислиоца.
Један Нула (у мајици на бретеле, шорцу; бос) је изнад десне литице, изводи акробације на трапезу – није постављен високо; испод је мрежа, као заштита – чини се - сувишна.)
ЈЕДАН НУЛА: Како ли је отац?
НУЛА ЈЕДАН: Брине ме његова прехлада.
ЈЕДАН НУЛА: Биће то у реду.
НУЛА ЈЕДАН: Траје већ дуго...
ЈЕДАН НУЛА: Чини ти се.
НУЛА ЈЕДАН: Чему та мрежа?
ЈЕДАН НУЛА: Хвата ме вртоглавица.
НУЛА ЈЕДАН: Што не прекинеш?
ЈЕДАН НУЛА: Горе је узбудљиво!
НУЛА ЈЕДАН: Чини ти се.
ЈЕДАН НУЛА: Што не пробаш и ти?
НУЛА ЈЕДАН: Мрзи ме.
ЈЕДАН НУЛА: Вежбе ослобађају.
НУЛА ЈЕДАН: Не ометај ме.
ЈЕДАН НУЛА: То је само прехлада.
НУЛА ЈЕДАН: Купио је стан!
ЈЕДАН НУЛА: Ти си му син.
НУЛА ЈЕДАН: То га не обавезује...
ЈЕДАН НУЛА: Сад имаш услове... да уђеш у брак!
(Нула Један нагло устаје, хода тамо-амо по литици, руке забија у џепове фармерица...)
НУЛА ЈЕДАН: Он ми то не каже, зато његовим прехладама нема краја!
ЈЕДАН НУЛА: Јеси ли му рекао да ти је девојка опет трудна?
НУЛА ЈЕДАН: Како ти је само успело да ми то тек сад напоменеш?!
ЈЕДАН НУЛА: Рачунам да ће с другим дететом ипак бити лакше. Ни са првенцем није било ништа страшно – једино што си неиспаван. Куроња изговара прве речи – сада нам је знатно лакше...
НУЛА ЈЕДАН: Нисам баш расположен да слушам како херојски подижеш дете!
ЈЕДАН НУЛА: Ја сам ту више као испомоћ...
НУЛА ЈЕДАН: Не желим да слушам више ништа о томе!
(Један Нула се пушта с трапеза, мек је пад у мрежу; придиже се, скакуће на мрежи, повремено, кад се довољно вине, направи салто...)
НУЛА ЈЕДАН (цинично): Видим да имаш чиме да се забављаш.
ЈЕДАН НУЛА: Послушај ме – пробај – разбистри главу...
НУЛА ЈЕДАН: Остави моју главу на миру!
(Тајац. Потраје. Један Нула неуморно скакуће по мрежи...)
ЈЕДАН НУЛА: Оставио сам те на миру.
НУЛА ЈЕДАН: Захваљујем!
ЈЕДАН НУЛА: Дато ти је да створиш нови живот... То је привилегија...
НУЛА ЈЕДАН: За животиње стварање потомства није никаква привилегија, за њих је то једноставно нужност.
ЈЕДАН НУЛА: Опстајање...
НУЛА ЈЕДАН: Друштво би опстало и без мог доприноса.
ЈЕДАН НУЛА: Човечанство сасвим сигурно хоће... Али у овој нашој малој заједници данас се више умире.
НУЛА ЈЕДАН: Е, видиш, ја се борим за једну другачију привилегију – да ме се не тиче шта моја мала земља очекује од мене!
(Један Нула силази с мреже, долази до руба литице.)
ЈЕДАН НУЛА: Ниси се похвалио...
(Нула Један упути презрив поглед ка Један Нула.)
ЈЕДАН НУЛА: Јеси ли задовољан?
НУЛА ЈЕДАН: Не жалим се.
ЈЕДАН НУЛА: То је оно што си хтео, зар не?
НУЛА ЈЕДАН: Не знам тачно шта сам хтео...
ЈЕДАН НУЛА: Неће им бити лако кад ти изађу на црту...
НУЛА ЈЕДАН: Као асистент још не могу да их испитујем... Ионако ми то сад и није важно... Хоћу да допрем до њих... хоћу да разбудим њихову радозналост – то ми је важно!
(Нула Један умирује ход, одлази до столице на рубу литице, седа; у положају је Роденовог Мислиоца.)
НУЛА ЈЕДАН: Да ли си задовољан?
ЈЕДАН НУЛА: Презадовољан.
(Један Нула одлази до мреже, успиње се...)
ЈЕДАН НУЛА: Јеси ли чуо да ће повисити плате?
(Један Нула скакуће по мрежи, повремено направи салто...)
ЈЕДАН НУЛА: Кад добијем повишицу планирам да узмем кредит за већи стан... Ни куповину куће не треба сасвим искључити!
НУЛА ЈЕДАН: Лепо.
ЈЕДАН НУЛА: Само си куртоазан.
НУЛА ЈЕДАН: Незаинтересован.
(Један Нула силази с мреже, одлази до руба литице; хода ивицом, шири руке - балансира...)
ЈЕДАН НУЛА: Због чега не желиш да постанеш породични човек?
НУЛА ЈЕДАН: Нисмо ли већ понешто рекли о томе?...
ЈЕДАН НУЛА: Испада да је за тебе друштвена заједница у реду само онда када ти пенетрираш у њу.
НУЛА ЈЕДАН: Не разумем...
ЈЕДАН НУЛА: Учинићеш шта год је потребно да твоје разумевање остане немушто... Такво разумевање изједа...
(Нула Један нагло устаје са столице...)
НУЛА ЈЕДАН: Ма, о чему то говориш?!
(Нула Један почиње убрзано да корача тамо-амо по литици.)
ЈЕДАН НУЛА: Верујеш да је ово друштво запарложено – да му је потребан потрес, верујеш да такву енергију носи само револуција! Не занима те да пропитујеш студенте, да провераваш њихова стечена знања надојена идеологијом у којој је човек човеку вук. А, не, ти имаш мисију! Осећаш се позваним да мењаш такво знање, претварајући твоје студенте у војнике који ће, ако је то већ неопходно – огњем и мачем трансформисати ово друштво у хуманије... праведније! Исто тако знаш да не желиш да знаш колико би таква револуција била данас немогућа.
НУЛА ЈЕДАН: Не знам о чему причаш! Али чак и да је то тако – хоћеш ли ми рећи шта је ту лоше?
ЈЕДАН НУЛА: Неподношљиво ти је да прихватиш да си сав устремљен на очев конформизам! Покушао је да спречи оно што желиш, не зато што је то за њега представљало некакву опасност – једноставно, за њега је то била једна младалачка илузија, надасве бескорисна. Када је видео да неће успети у намери да те учини прагматичним – попустио је, и не само то – учинио је да ти олакша егзистенцију, омогућио је да не зарониш истински у сиромаштво... омогућио је да не будеш гладан... омогућио је да ти буде удобно!
(Нула Један се нагло зауставља у близини столице...)
ЈЕДАН НУЛА: Улажеш велики напор у покушајима да мржњу преусмериш некуд... да је никако не усмериш ка оцу, јер си му се приклонио. Твоја слабост је његова слабост оличена у апстракцији – а назваћемо је... Како ћемо је назвати, а?... Па, није ли тако лакше – назваћемо је друштво!
(Нула Један зграби столицу, силовито замахне у правцу Један Нула; столица, у путањи параболе, нестаје у амбису... Један Нула се тргне, затетура над амбисом... умирује руке... поврати баланс.)
СЛИКА 4.
(Нула Један (у сакоу од твида, кошуљи, фармеркама, новим патикама) је на левој литици, игра школице.
Један Нула (у изгланцаним ципелама, панталонама, носи белу кошуљу, а преко кошуље пуловер црвене боје) је на десној литици, зури у амбис, седи на столици – она је на рубу литице; у положају је Роденовог Мислиоца.)
НУЛА ЈЕДАН: Здраво, Један Нула.
ЈЕДАН НУЛА: Здраво, Нула Један.
НУЛА ЈЕДАН: Честитам.
ЈЕДАН НУЛА: Што?
НУЛА ЈЕДАН: Опет су повисили плату.
ЈЕДАН НУЛА: Аха... То.
НУЛА ЈЕДАН: Како иду баштовански послови?
ЈЕДАН НУЛА: Добро, добро... Нисам још почео да уређујем башту.
НУЛА ЈЕДАН: Онаква кућа још без цвећа! То не иде...
ЈЕДАН НУЛА: Биће, биће...
НУЛА ЈЕДАН: Ћеркицу смо ставили у обданиште. Супруга тако хтела.
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Иначе, кад се отац понудио да је запосли код њега у фирми, рекох – што да не... Вршља по папирима, сређује му документацију... Видим, срећна је.
ЈЕДАН НУЛА: Фино.
НУЛА ЈЕДАН: Шта је с тобом?
ЈЕДАН НУЛА: Што?
НУЛА ЈЕДАН: Нисмо од јуче.
ЈЕДАН НУЛА: А ти, по обичају, као не знаш у чему је ствар!
(Један Нула нагло устаје са столице, врзма се по литици.)
ЈЕДАН НУЛА: Вара ме!
(Нула Један престаје да игра школице, долази до руба литице, седа на ивицу, труп положи у хоризонталу; дланом преклопи надланицу друге руке, главу положи на длан.)
НУЛА ЈЕДАН: Полако... Још немаш чврсте доказе...
ЈЕДАН НУЛА: Старији син је подигао слушалицу на другом телефону и чуо како му мајка цвркуће!
НУЛА ЈЕДАН: Имала је температуру... Хтео си јој најбоље... Доктор Родић има амбуланту, притом је очев пријатељ из детињства...
ЈЕДАН НУЛА: Запалићу му амбуланту...
НУЛА ЈЕДАН: Не треба бркати фамилијарност са...
ЈЕДАН НУЛА: Старији син ми је запретио да ће почети да пуши ако јој било шта кажем... наговестим...
НУЛА ЈЕДАН: Поштено.
ЈЕДАН НУЛА: Не зна да знам да већ пуши!
НУЛА ЈЕДАН: Није то тако страшно...
ЈЕДАН НУЛА: Тек завршава основну школу!
НУЛА ЈЕДАН: Требало би да се посветиш башти...
ЈЕДАН НУЛА: У млађем сину проналазим утеху...
НУЛА ЈЕДАН: Научили смо сва слова... Погледај у небо...
ЈЕДАН НУЛА: Исто ми је кад помислим на развод и кад замислим како дижем руку на себе!
НУЛА ЈЕДАН: Требало би да отворено поразговараш са супругом...
ЈЕДАН НУЛА: О чему?
НУЛА ЈЕДАН: О намирницама које треба купити на пијаци.
ЈЕДАН НУЛА: Не долази у обзир да причам с њом о тамо неком доктору Родићу!
НУЛА ЈЕДАН: Јасно. Ти си човек од речи. Не желиш да прокоцкаш поверење старијег сина. Ипак, могао би да започнеш разговор без било каквих алузија на доктора.
ЈЕДАН НУЛА: О чему ти то?
НУЛА ЈЕДАН: Наведи је да причате о вама...
ЈЕДАН НУЛА: Не долази у обзир!
НУЛА ЈЕДАН: Идите негде... На пример - на неку планину... Наравно, само ти и она...
ЈЕДАН НУЛА: Деца су нам још мала!
НУЛА ЈЕДАН: Имао би ко да их причува...
ЈЕДАН НУЛА: Деца би била њен изговор...
НУЛА ЈЕДАН: А ти је онда изненади – приложи јој уплаћен аранжман.
(Један Нула престаје да се врзма по литици, одлази до руба, сручи се на столицу; у положају је Роденовог Мислиоца.)
ЈЕДАН НУЛА: Не могу.
(Тајац. Нула Један се придиже, одлази до места где су исцртани правоугаоници за игру школице, седа између два правоугаоника, укршта ноге, узима креду – њом сенчи правоугаоник наспрам њега.)
ЈЕДАН НУЛА: Студенти, а, мој професоре?
НУЛА ЈЕДАН: Гледају да сажваћу већ сажвакано... У међувремену типкају по телефонима, жваћу жваке, држе бубице у ушима... Испит мање једино је што рачунају...
ЈЕДАН НУЛА: Неће бити да су сви такви...
НУЛА ЈЕДАН: Ти који нису – њих углавном занима да буду ово што сам сада ја. Изгарају за високу оцену, ако се то евентуално не деси, одмах пониште испит с пеном у устима.
ЈЕДАН НУЛА: Како се котираш на скали омражених?
НУЛА ЈЕДАН: Котира се равнодушност. Да ме макар мрзе...
ЈЕДАН НУЛА: Ех...
НУЛА ЈЕДАН: Шта?
ЈЕДАН НУЛА: Жудео си да се преливаш ван оквира...
НУЛА ЈЕДАН: Сећаш се оног покушаја да преусмерим предавање на расправу о данашњем Магбету... Студентарија ми је готово отела предавање... навела ме је на расправу о фејсбуку, а само да би сазнали зашто немам профил.
ЈЕДАН НУЛА: Помислио си...
НУЛА ЈЕДАН: Помислио сам да би индивидуални приступ можда био делотворнији, те сам, у складу са указаним ми приликама, покушавао да обазриво проширим теме на појединачним консултацијама у свом кабинету.
(Тајац. Потраје.)
ЈЕДАН НУЛА: Била је од оних што поништавају испите...
НУЛА ЈЕДАН: Одмах је кренула са питањима у вези испита, на шта би требало да се фокусира... Провоцирала ме је њена готово слепачка усредсређеност на задате оквире... „Колегинице“, бубнух ја, „а како бисте ви овај романтичарски оквир превели на данашњи тренутак?“ Одмерила ме је брзопотезно, али не и прекорно... „Професоре“, проговори мазним гласом, „морате да промените тај сако. “Како то мислите, колегинице?“, узвратих наивно, притеран њеном смелошћу. „Знате, професоре, могла бих да замислим како смо негде заједно на пићу, наравно – инкогнито, али било би ми важно, без обзира што смо дискретни, да будете некако кежуал... мислим, опуштенији... Да ли ме разумете?“ Потом је исцепала парче папира из нотеса, на њему записала број телефона, мобилног – разуме се, остављајући папир на мом пренатрпаном столу... Осмехнула ми се, док је излазила из кабинета, растављајући бујне усне, показујући бљештаво беле зубе...
(Тајац. Нула Један се придиже, баци креду на осенчени правоугаоник, прилази рубу литице; из унутрашњег џепа сакоа вади пресавијени папир, отвара га, зури у њега.
Један Нула нагло устаје са столице...)
ЈЕДАН НУЛА: Шта ради тај број телефона и даље код тебе?!
НУЛА ЈЕДАН: Бацио са га ни сам не знам колико пута... и сваки пут сам га узимао натраг...
ЈЕДАН НУЛА: Да не мислиш да га употребиш?
НУЛА ЈЕДАН (загледан у амбис): Мислим. Често.
(Један Нула зграби столицу, силовито замахне у правцу Нула Један. Столица, у путањи параболе, нестаје у амбису. Нула Један не реагује, загледан је у амбис.)
НУЛА ЈЕДАН: Али... не смем.
(Један Нула почиње да се креће тамо-амо по литици, живо гестикулира рукама...)
ЈЕДАН НУЛА: Био би то ништа мање него пакао, ако бисмо се супруга и ја осамили, рецимо – на некој планини. Не бих знао шта да јој кажем... Узвикивао бих име њеног швалера, док ми се враћа ехо – доктор јебени Родић! Е, пошто се то не би десило, е, пошто бих пре изгризао језик – она би вероватно трућала о томе како је планина лепша у пролеће, па би ме терала да обратим пажњу на ово или оно цвеће... У неком тренутку вероватно бих угледао лице доктора Родића међу латицама, тако да би се спржена земља тешко могла избећи... Овако, деца су наши разговори, препирке, договори. И то је нешто!
(Један Нула успорава ход, полако се зауставља...)
ЈЕДАН НУЛА: Заиста... Требало би да средим већ једном ту башту.
СЛИКА 5.
(Један Нула (у црној ролци, панталонама увученим у гумене чизме, кецељи боје кајсије) на рубу десне литице, бави се неговањем цвећа...
Појављује се Нула Један (у ланеним, белим панталонама, бос, носи сако од твида преко нагог тела, на глави му је Панама шешир – спуштен – обод шешира прекрива му очи) на левој литици. Одлази до руба литице, узима столицу, поставља је у релативно средиште литице; подиже леву руку, споји средњи прст и палац – пуцањ – почиње музика – твист. Нула Један плеше око столице – повремено је подиже, окреће око себе... скида сако, баца га у страну...
Један Нула малом грабуљом пажљиво третира цвеће; не обраћа пажњу на Нула Један...
Музика престаје. Нула Један, задихан, долази до руба литице, седа, као ослонац за труп – руке положи уназад.)
ЈЕДАН НУЛА: Здраво, Нула Један.
НУЛА ЈЕДАН: Здраво, Један Нула.
(Нула Један подигне обод шешира.)
НУЛА ЈЕДАН: Како башта?
ЈЕДАН НУЛА: Дивно. Како отказ?
НУЛА ЈЕДАН: Сјајно!
ЈЕДАН НУЛА: Ефектно, нема шта.
НУЛА ЈЕДАН: Шта?
ЈЕДАН НУЛА: Док су те слушали, отац и супруга нису ни трепнули...
НУЛА ЈЕДАН: Ваљда имам право на мало одмора...
ЈЕДАН НУЛА: Ко би могао да ти укине то право?
НУЛА ЈЕДАН: Бићу слободњак који ће писати колумне... Већ преговарам с једним недељником.
ЈЕДАН НУЛА: Од тога може да се живи?
НУЛА ЈЕДАН: Супруга сада прилично зарађује... Моје достојанство остаће неокрзнуто – писаћу колумне само онда када ја то пожелим. Па, ваљда сам заслужио да и ја једном пропаднем у мед!
ЈЕДАН НУЛА: И отац мисли о пропадању...
НУЛА ЈЕДАН: Не мисли. Као да сам му зет – разговарамо највише о фудбалу... А мораш признати да страсно образлаже и оцену коју ми даје када припремим недељни ручак.
ЈЕДАН НУЛА: Супруга...
НУЛА ЈЕДАН: Супруга би могла слободно да ускликне – фирма – то сам ја. Не сећам се када је дошла кући пре мрака... и када је лето... и када је субота... Отац нас редовно посећује недељом, што је драгоцено, јер сматрам да би та жена, а без очевог присуства, тог дана била сасвим неподношљива. Отац ме углавном нагрди с оценом за ручак, што је ужасно забавља. Потом, отац и супруга почињу да распламсавају планове о будућим корацима фирме...
ЈЕДАН НУЛА: Ћерка...
НУЛА ЈЕДАН: Ћерка се смеје заједно с мајком, док ми отац вреднује клопу; изгледа као да ужива у идили породичног окупа... Тачно је то да је у тим тренуцима присутна, али тачно је и да презире деду, а да искрено жали мајку... Када јој се коначно мајка и деда принесу разглабању о бескрају бољег профита, она рашчисти сто, док им ја кувам кафу – то је наш ритуал којим стичемо улазницу за повлачење у наше одаје... Нема наших одаја – једна је – ћеркина соба! Тада ми она пусти нешто од џеза, узме палету и кичице, слика. Допадају ми се ти готички мотиви на њеним сликама. А ја... завалим се у фотељу, припалим лулу, пратим шта се дешава на штафелају... Милина! Неосетно се препуштам монологу – покушавам да развијем тезу о људској природи – шта је то што јој не дозвољава да се реализује кроз комунизам. Ћерка ми повремено упути поглед, и чини ми се да га упути сваки пут када се узнесем у неспособном замаху који намерава да поентира. И сваки пут када ме она тако погледа, као да ми каже – тата ја те не осуђујем и зато немој сам то чинити себи. И сваки пут када ме тако погледа осетим тренутак безграничног олакшања.
(Тајац. Потраје. Нула Један усмери поглед ка небу. Један Нула не престаје да се занима цветовима у башти.)
НУЛА ЈЕДАН: Колико ли је тек планета горе?
(Тајац. Потраје.)
ЈЕДАН НУЛА: Изнад је цвеће... Оно ми је важно.
НУЛА ЈЕДАН: Досегао си...
ЈЕДАН НУЛА: Пепео. То је добро за моју башту.
(Тајац. Потраје.)
ЈЕДАН НУЛА: Млађи син сврати у башту...
НУЛА ЈЕДАН: Стоји...
ЈЕДАН НУЛА: Стоји негде са стране... И не прича. Не причам ни ја. То нам је сасвим довољно. Не знам да ли има друга... другарицу... Најбољи ђак у разреду. Старији син неретко му не да мира, хоће да прича с њим, упире...
НУЛА ЈЕДАН: Старији...
ЈЕДАН НУЛА: Код њега ти је све к’о на тацни, опет, не могу да докучим... Као да је у њему струја која није у стању да се уземљи... Да макар поправи оцене. Мења распоред у соби на свака три – четири дана... Претукао је друга из школске клупе, јер овај није хтео одмах да му позајми лењир. Када сам га питао – зашто је то урадио, одговорио ми је да хоће да буде полицајац.
НУЛА ЈЕДАН: Можда ће време показати да то и није тако лоше...
ЈЕДАН НУЛА: Време је бујица и када се чини да стоји.
НУЛА ЈЕДАН: Старији син учи да иде уз матицу. Немој га у томе кочити.
ЈЕДАН НУЛА: И да хоћу, нисам у стању... Наша епоха је издувана.
НУЛА ЈЕДАН: Срушити један такав зид... Наизглед преко ноћи...
ЈЕДАН НУЛА: Берлин...
НУЛА ЈЕДАН: Да буде боље... онима који не одлучују...
ЈЕДАН НУЛА: Мислили су да ће бити пространије...
НУЛА ЈЕДАН: Занос траје колико и фитиљ.
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Детонација ослобађа...
ЈЕДАН НУЛА: Меко иње посуће се по правди...
НУЛА ЈЕДАН: Таква зараза разједа... претвара наду у слово закона. Метак је враћен у магацине... Бат чизме увесељава параду... На шалтерима је остављена утеха.
ЈЕДАН НУЛА: Утеха је жилава...
НУЛА ЈЕДАН: Утеха траје...
ЈЕДАН НУЛА: За собом оставља пустош...
НУЛА ЈЕДАН: Бог је враћен...
ЈЕДАН НУЛА: Тамо...
НУЛА ЈЕДАН: Ту је и почео...
ЈЕДАН НУЛА: Обликовао је...
НУЛА ЈЕДАН: Док је могао...
ЈЕДАН НУЛА: Ни после му нису отимали ордење...
НУЛА ЈЕДАН: Само су их преузели...
ЈЕДАН НУЛА: Срушили су зид...
НУЛА ЈЕДАН: Берлин се расточио...
ЈЕДАН НУЛА: Поредак је продисао...
НУЛА ЈЕДАН: Никад сигурнији у нужност...
ЈЕДАН НУЛА: Историја је стигла до краја зауставила се код знака узвика...
НУЛА ЈЕДАН: Бог се повукао тамо...
ЈЕДАН НУЛА: Одакле је дошао...
НУЛА ЈЕДАН: Пустиња му је ипак од користи...
ЈЕДАН НУЛА: Тамо је делотворан...
НУЛА ЈЕДАН: Рентабилан...
ЈЕДАН НУЛА: Одјек је снажан само ако је спор...
НУЛА ЈЕДАН: Препустио је историју...
ЈЕДАН НУЛА: Бучнију...
НУЛА ЈЕДАН: Бржу...
ЈЕДАН НУЛА: Куда ли срља?
НУЛА ЈЕДАН: Филозофија је сутра трома...
ЈЕДАН НУЛА: Подгојена завршеним миленијумом...
НУЛА ЈЕДАН: Јебе се по катедрама...
ЈЕДАН НУЛА: Под неонкама...
НУЛА ЈЕДАН: За месечну плату...
ЈЕДАН НУЛА: Више није необично што прича сама са собом...
НУЛА ЈЕДАН: Боји се улице...
ЈЕДАН НУЛА: Грози се тргова...
НУЛА ЈЕДАН: Ту се цењкају терористи за ручне радове...
ЈЕДАН НУЛА: Ту је безопасно бити Сократ...
НУЛА ЈЕДАН: Ту је мода јефтинија...
ЈЕДАН НУЛА: Туристи се више занимају за црвене фењере.
(Тајац. Потраје. Нула Један нагло устаје, подиже леву руку, споји средњи прст и палац – пуцањ – почиње музика – твист. Нула Један плеше... Један Нула не обраћа пажњу на Нула Један, грабуљом кружи око цвећа... нагло престаје – забија дршку грабуље међу цвећем... Нула Један не обраћа пажњу на Један Нула...
Један Нула чупа цветове из мале баште... задихан зури у амбис...
Одозго, појављују се латице, испуњавају простор над амбисом; латице лелујају, полако, нестају у амбису, док се одозго непрекидно појављују нове...
Нула Један престаје да плеше, музика се повлачи; одлази до руба литице...
Нула Један и Један Нула задивљено зуре у латице... Испруже руке... Понека латица заустави се на њиховим длановима, кратко, искосе длан – латица настави да лелуја...)
СЛИКА 6.
(Нула Један је на левој литици, на рубу, седи на столици; зури у амбис; у положају је Роденовог Мислиоца. Иза њега је кофер.
Један Нула је на десној литици, на рубу, седи на столици; зури у амбис; у положају је Роденовог Мислиоца. Иза њега је кофер – идентичан оном на левој литици.)
НУЛА ЈЕДАН: Прими моје саучешће.
ЈЕДАН НУЛА: Зар га нисам већ примио?
НУЛА ЈЕДАН: Понављам се...
ЈЕДАН НУЛА: Нека га у миру...
НУЛА ЈЕДАН: Млађи син је био...
ЈЕДАН НУЛА: Предодређен.
НУЛА ЈЕДАН: Нисам то мислио...
ЈЕДАН НУЛА: Учинио је то и тачка.
НУЛА ЈЕДАН: Пребацио је...
ЈЕДАН НУЛА: Пребацио је канап преко гране и обесио се... у мојој башти. У мојој башти!
НУЛА ЈЕДАН: Одабрао је да буде кардиолог... Одабрао је да помаже људима... Опрости што ћу ово рећи... али... није ли његово самоубиство помало себично?
ЈЕДАН НУЛА: Ништа ту није помало. Његово самоубиство је, у ствари, племенито.
НУЛА ЈЕДАН: Не разумем...
ЈЕДАН НУЛА: Не очекујем да то разумем.
НУЛА ЈЕДАН: Није оставио ни мало простора да се нешто учини...
ЈЕДАН НУЛА: Да је оставио, начинио би га стрвином... била би то права посластица за хијене.
НУЛА ЈЕДАН: Не, не... ти ниси хијена...
ЈЕДАН НУЛА: И то каква! Ценим што ми је оставио пљување на жалост... колико год је потребно за прихватање понуде...
НУЛА ЈЕДАН: Понуда?!
ЈЕДАН НУЛА: Да му опростим.
НУЛА ЈЕДАН: Одбијам неискреност!
ЈЕДАН НУЛА: Поштеди ме згражавања...
НУЛА ЈЕДАН: Поштеди ме чуђења!
ЈЕДАН НУЛА: Смањимо некако чуђење и запитајмо се кога, у ствари, жалим!
НУЛА ЈЕДАН: Проклизавам у патетику!
ЈЕДАН НУЛА: Разумно је да ту свратимо...
НУЛА ЈЕДАН: Каква је корист од тог свраћања?
ЈЕДАН НУЛА: Улепшава кривицу у накази која жали саму себе.
НУЛА ЈЕДАН: Али...
ЈЕДАН НУЛА: Накази је указана част да опрости, нема али!
(Тајац. Потраје.)
ЈЕДАН НУЛА: Фиоке су му пуне хартија... руком исписани стихови... прецртавани, допуњавани... белешке на маргинама...
НУЛА ЈЕДАН: У њима је...
ЈЕДАН НУЛА: Оставио је поруку...
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Стихове има смисла писати док су нечија деца гладна, али нема смисла да их понављамо. Спалите их.
НУЛА ЈЕДАН: Шта је у стиховима?
ЈЕДАН НУЛА: Супруга и старији син су инсистирали да их одмах спалимо...
НУЛА ЈЕДАН: Шта нам је чинити?
ЈЕДАН НУЛА: Рекао сам им да ћу то учинити...
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Закопао сам их у башти.
НУЛА ЈЕДАН: Шта је у стиховима?!
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Када ћемо знати?
ЈЕДАН НУЛА: Никад.
(Тајац. Потраје.)
НУЛА ЈЕДАН: Старији син је напредовао у странци...
ЈЕДАН НУЛА: Догураће тај далеко!
НУЛА ЈЕДАН: Тврди како ће се смањити незапосленост...
ЈЕДАН НУЛА: Презапослен је.
НУЛА ЈЕДАН: Добро су прошли на изборима...
ЈЕДАН НУЛА: Убедљив је.
(Тајац. Потраје.)
ЈЕДАН НУЛА: Пред крај студија...
НУЛА ЈЕДАН: Предложио сам будућој супрузи да упознамо Венецију.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Рекла ми је да је предлог диван, али да није тренутак за то. Рекла ми је да жели дете... такође, сматрала је да је боље да штедимо новац. Сложио сам се.
(Тајац. Потраје.)
НУЛА ЈЕДАН: Када је млађи син...
ЈЕДАН НУЛА: Дигао руку на себе...
НУЛА ЈЕДАН: Супруга се повукла... у себе... Таблете за спавање...
ЈЕДАН НУЛА: Стрепео сам...
НУЛА ЈЕДАН: Шта ће бити ако потраје?
ЈЕДАН НУЛА: Прошло је...
НУЛА ЈЕДАН: Тек неколико дана од сахране...
ЈЕДАН НУЛА: Нисам је затекао код куће...
НУЛА ЈЕДАН: Свашта ми је падало на памет...
ЈЕДАН НУЛА: Само што сам позвао познаника из полиције, она се појавила... чила... полетна...
НУЛА ЈЕДАН: Испоставиће се...
ЈЕДАН НУЛА: Да нам је уплатила аранжман за Венецију.
НУЛА ЈЕДАН: Појавио се и познаник... Из полиције.
ЈЕДАН НУЛА: Објаснила му је моје конфузно стање...
НУЛА ЈЕДАН: Сваке године иде у Венецију - говорила му је уверљиво...
ЈЕДАН НУЛА: Захтевала је од познаника да јој обећа да ће се макар једном у животу запути на то чаробно место...
НУЛА ЈЕДАН: Чинило се да њени монолози трају сатима.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Предложио сам јој да откаже аранжман...
НУЛА ЈЕДАН: И да путовање одгодимо за неку бољу прилику.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Рекла је да сам у праву...
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Добро сам и немој ме тражити...
ЈЕДАН НУЛА: Супруга је оставила поруку.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Коначно, стигла је...
НУЛА ЈЕДАН: И разгледница. Супруга крстари транссибирском железницом...
ЈЕДАН НУЛА: Поручује да је упознала некога...
(Један Нула устаје са столице; одлази до кофера, отвара га, узима чекић и клин.
Нула Један устаје са столице; одлази до кофера, отвара га, узима чекић и клин.
Један Нула закуцава чекићем клин на десној страни литице...
Нула Један закуцава чекићем клин на левој страни литице...
Један Нула одлази до свог кофера, узима дугачки канап, долази до руба литице, замахне, пребаци канап на леву литицу. Нула Један хвата канап. Обојица везују крајеве канапа за клинове.)
ЈЕДАН НУЛА: Време је.
НУЛА ЈЕДАН: Време је.
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Шта чекаш?
ЈЕДАН НУЛА: Да пређеш на моју страну.
(Нула Један одлази до столице на рубу литице, седа; у положају је Роденовог Мислиоца. Зури у амбис.
Један Нула одлази до столице на рубу литице, седа; у положају је Роденовог Мислиоца. Зури у амбис.)
ЈЕДАН НУЛА: Не јавља се ћерка...
НУЛА ЈЕДАН: Не.
ЈЕДАН НУЛА: Била је у Берлину...
НУЛА ЈЕДАН: Не знам где је сада.
ЈЕДАН НУЛА: Супруга је прерано тражила да јој се ћерка осамостали...
НУЛА ЈЕДАН: Мајка је саветовала ћерку...
ЈЕДАН НУЛА: Сликање треба да ти буде нешто што је успут, ако мислиш да пристојно живиш.
НУЛА ЈЕДАН: Моја мезимица се једноставно спаковала...
ЈЕДАН НУЛА: И отишла. Није ли то помало размажен потез?
НУЛА ЈЕДАН: Јесте. Помало.
ЈЕДАН НУЛА: Нестала је... То се мора осудити.
НУЛА ЈЕДАН: Вероватно.
ЈЕДАН НУЛА: Извесно. Јасније мораш заузети став по том питању!
НУЛА ЈЕДАН: Јасан став ме гуши!
ЈЕДАН НУЛА: Супруга је постала странац под истим кровом!
НУЛА ЈЕДАН: Откад је отац преминуо, откривао сам да је пријатно седети са супругом за истим столом... То наше ћутање... мене је испуњавало сасвим неодређеним ужитком...
ЈЕДАН НУЛА: Не знаш шта је са ћерком!
НУЛА ЈЕДАН: Хтео бих да се супруга не врати... Заувек.
(Тајац. Потраје.)
НУЛА ЈЕДАН: Ћутао сам када је супруга објашњавала ћерки зашто треба да се мане кичице и штафелаја; ћутао сам и док је ћерка паковала кофере; проговорио сам тек када је моје злато дошло да се поздрави са мном.
ЈЕДАН НУЛА: Само си јој пожелео...
НУЛА ЈЕДАН: Распарао ми се гркљан док сам изговарао – срећан пут. Али било ми је важније то што ће отићи и што се највероватније никада више неће вратити.
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Пишем за дневне новине и недељник.
ЈЕДАН НУЛА: Текстови су...
НУЛА ЈЕДАН: У доброј мери наручени.
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Умотавам се у уверење да сам дужан да останем сам. Откривам корисну себичност...
ЈЕДАН НУЛА: Према онима који су ти најближи...
НУЛА ЈЕДАН: Отерати ближње... Држати их што даље од гусенице која се задовољно врпољи у мени, јер јој омогућавам да не постане лептир.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Време је.
(Нула Један устаје са столице; одлази до кофера, узима чекић и клин.
Један Нула устаје са столице; одлази до кофера, узима чекић и клин.
Нула Један закуцава чекићем клин на левој страни литице...
Један Нула закуцава чекићем клин на десној страни литице...
Нула Један одлази до свог кофера, узима дугачки канап, долази до руба литице, замахне, пребаци канап на десну литицу. Један Нула хвата канап. Обојица везују крајеве канапа за клинове.)
НУЛА ЈЕДАН: Време је.
(Тајац.)
ЈЕДАН НУЛА: Шта чекаш?
НУЛА ЈЕДАН: Да пређеш на моју страну.
(Један Нула одлази до столице на рубу литице, седа; у положају је Роденовог Мислиоца. Зури у амбис.
Нула Један одлази до столице на рубу литице, седа; у положају је Роденовог Мислиоца. Зури у амбис.)
СЛИКА 7.
(У позним годинама.
Нула Један седи за округлим столом, отвара пасијанс; столица је на рубу леве литице.
Један Нула седи за четвртастим столом, отвара пасијанс; столица је на рубу десне литице.
Један другом окренути су леђима.)
ЈЕДАН НУЛА: Како иде отварање?
(Тајац. Потраје.)
НУЛА ЈЕДАН: Шта ћемо када га затворимо?
ЈЕДАН НУЛА: Идемо испочетка.
НУЛА ЈЕДАН: Волео бих да се поново родим... Под условом да знам да то није истина.
(Један Нула подигне главу, зури у небески свод...)
ЈЕДАН НУЛА: Да ли је могуће да смо толико сами?
НУЛА ЈЕДАН: Могуће је да то не треба никада да сазнамо.
ЈЕДАН НУЛА: Има нешто ужасно смирујуће у отварању пасијанаса.
НУЛА ЈЕДАН: Зашто си толико узнемирен?
ЈЕДАН НУЛА: Не смета ми... Ипак, зашто не долази?
НУЛА ЈЕДАН: Само је ту.
ЈЕДАН НУЛА: Никада није ни одлазила.
НУЛА ЈЕДАН: Нагађамо.
ЈЕДАН НУЛА: Знамо.
НУЛА ЈЕДАН: Покушавам да кажем...
ЈЕДАН НУЛА: Узалуд.
НУЛА ЈЕДАН: Одмиче.
ЈЕДАН НУЛА: Осећам.
НУЛА ЈЕДАН: Осећам се чисто.
ЈЕДАН НУЛА: Мука ми је.
НУЛА ЈЕДАН: Тако је у почетку.
ЈЕДАН НУЛА: Почетак је дебљи од истине.
НУЛА ЈЕДАН: Осећам.
ЈЕДАН НУЛА: Лаж... бела... хитра попут газеле.
НУЛА ЈЕДАН: Вреба.
ЈЕДАН НУЛА: Витка.
НУЛА ЈЕДАН: Младост је незасита.
ЈЕДАН НУЛА: Крвава.
НУЛА ЈЕДАН: Треба се родити као старац.
ЈЕДАН НУЛА: Таква материца би морала да саструже белину.
НУЛА ЈЕДАН: Истина је у стању да буде озбиљна...
ЈЕДАН НУЛА: Крти очњаци могу је начинити узвишеном.
(Тајац. Потраје.)
ЈЕДАН НУЛА: Она је ипак ту.
НУЛА ЈЕДАН: Није ни долазила.
ЈЕДАН НУЛА: О одласку тек нема говора.
НУЛА ЈЕДАН: Ћутање.
ЈЕДАН НУЛА: Није.
НУЛА ЈЕДАН: Шта је?
ЈЕДАН НУЛА: Опција.
НУЛА ЈЕДАН: Избор је моћан неспоразум.
ЈЕДАН НУЛА: Истина не решава...
НУЛА ЈЕДАН: Утисак да се крећемо.
ЈЕДАН НУЛА: Свуда?
НУЛА ЈЕДАН: Није исто што и некуда.
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Некуда води.
ЈЕДАН НУЛА: Мислимо да се крећемо.
НУЛА ЈЕДАН: Када стојимо. Проглашавамо.
ЈЕДАН НУЛА: Разрешавамо.
НУЛА ЈЕДАН: Није нужно. Свакако нас води некуда.
ЈЕДАН НУЛА: У опипавања.
НУЛА ЈЕДАН: Шта опипавамо?
ЈЕДАН НУЛА: Разрешење.
НУЛА ЈЕДАН: Коначност је лаж састругане белине.
ЈЕДАН НУЛА: Само је окончање.
(Тајац. Потраје.)
НУЛА ЈЕДАН: Она је ипак ту.
ЈЕДАН НУЛА: Нема сумње. Она је сумња.
НУЛА ЈЕДАН: Ми смо у њој.
ЈЕДАН НУЛА: Највише када не сумњамо.
НУЛА ЈЕДАН: Анђели не могу постојати
ЈЕДАН НУЛА: Опет.
НУЛА ЈЕДАН: Шта?
ЈЕДАН НУЛА: Мислимо да не могу као што мислимо да могу.
(Тајац.)
НУЛА ЈЕДАН: Историја ће нестати.
ЈЕДАН НУЛА: Људи се ипак труде да буду бољи.
НУЛА ЈЕДАН: Упркос.
ЈЕДАН НУЛА: Увек је нада богатија у ритама.
НУЛА ЈЕДАН: Пролази.
ЈЕДАН НУЛА: Услов да се врати.
НУЛА ЈЕДАН: Није прихватљиво волети себе.
ЈЕДАН НУЛА: Ниси био до краја.
НУЛА ЈЕДАН: То је одвратно.
ЈЕДАН НУЛА: То је људски.
НУЛА ЈЕДАН: Нисам сигуран да знам шта је то.
ЈЕДАН НУЛА: Дубоко не знаш. Стид наноси сигурност.
НУЛА ЈЕДАН: Нисам умео.
ЈЕДАН НУЛА: Некуда си стигао.
НУЛА ЈЕДАН: Куда?
ЈЕДАН НУЛА: Не можемо знати. Умемо.
НУЛА ЈЕДАН: Јесмо ли умели љубав?
(Тајац. Потраје.)
НУЛА ЈЕДАН: Чујеш ли?
ЈЕДАН НУЛА: Чујем.
(Нула Један устаје од стола, столица, померена уназад, завршава у амбису. Нула Један стоји окренут леђима у односу на Један Нула.)
НУЛА ЈЕДАН: Шта је то?
(Један Нула устаје од стола, столица, померена уназад, завршава у амбису. Један Нула стаје на руб литице, зури у амбис.)
ЈЕДАН НУЛА: Можда нам се учинило...
НУЛА ЈЕДАН: Можда... Чујеш ли?!
ЈЕДАН НУЛА: Можда.
НУЛА ЈЕДАН: Можда нас збуњујеш...
(Нула Један хода напред-назад, дуж руба литице... легне потрбушке, ослушкује амбис.)
НУЛА ЈЕДАН: Можда си у праву...
ЈЕДАН НУЛА: Нисмо!
(Један Нула легне потрбушке, ослушкује амбис.)
ЈЕДАН НУЛА: Чујеш ли?
НУЛА ЈЕДАН: Тихо је...
ЈЕДАН НУЛА: Као да јечи...
СЛИКА 8.
(У дубокој старости.
Нула Један је на левој литици. Стоји недалеко од руба литице, ослања се на штап; тело му повремено обузима тремор.
Један Нула је на десној литици. Стоји недалеко од руба литице, ослања се на штап; тело му повремено обузима тремор.
Одозго су ланци који зарањају у амбис.
Ланци су невидљиви за Нула Један и Један Нула.)
НУЛА ЈЕДАН: Нешто...
ЈЕДАН НУЛА: Испод...
НУЛА ЈЕДАН: Шта?
ЈЕДАН НУЛА: Шта?
(Нула Један почиње да се врзма по литици. Полако. Корак по корак, ослањајући се на штап.)
НУЛА ЈЕДАН: Чини нам се!
(Један Нула почиње да се врзма по литици. Полако. Корак по корак, ослањајући се на штап.)
ЈЕДАН НУЛА: Колико ово траје?
НУЛА ЈЕДАН: Дуго.
ЈЕДАН НУЛА: Не тако дуго...
(Невидљиви механизам се покреће – подижу се ланци... Нула Један и Један Нула се заустављају (тела им повремено обузима тремор), зуре у правцу амбиса... Из амбиса израња кавез – унутар кавеза, металне шипке деле кавез на две половине. Металне шипке су на свим странама кавеза, осим на доњој – ту је под превучен материјалом од плиша боје индига. Кавез се зауставља (доња страна кавеза је на замишљеној линији која спаја рубове литица).
Нула Један и Један Нула прилазе кавезу. Полако. Корак по корак, ослањајући се на штап. Радознало додирују шипке...
На странама кавеза које су наспрам рубова литица, налазе се две спојене шипке – ту су браве. Невидљиви механизам откључава браве.
Нула Један и Један Нула одшкрину једну од две спојене шипке, улазе у кавез, повлаче шипку ка себи, браве се закључавају. Свако у свом делу кавеза – Нула Један у левом, Један Нула у десном, одељени су попречним шипкама.
Невидљиви механизам покреће ланце, кавез се полако успиње ка небеском своду.
Нула Један и Један Нула подижу погледе, озарене; подижу руке (не испуштају штапове).
Када горња страна кавеза досегне замишљену линију почетка небеског свода, кавез се затресе - невидљиви механизам испушта непријатан колоплет звукова - кавез се зауставља.
Нула Један упитно шири руке, осврће се око себе... Један Нула стоји непомичан, зури у небески свод. (Тела Нула Један и Један Нула повремено обузима тремор.)
Невидљиви механизам спусти попречне шипке кроз отворе у поду кавеза...
Нула Један запрепашћено зури у Један Нула. Један Нула и даље зури у небески свод. Нула Један, полако, корак по корак, ослањајући се на штап, прилази до попречних отвора у поду. Један Нула коначно обрати пажњу на Нула Један, полако, корак по корак, ослањајући се на штап, прилази до попречних отвора у поду. Запрепашћеност у погледу Нула Један сада је отупљена. Нула Један одваја руку од дршке штапа, обема рукама стиска штап (тело му обузима тремор), спусти се на колена. Тремор који обузима тело Један Нула, нагло се повлачи, пружа десну руку према Нула Један, шака му се шири... Нула Један усмерава поглед на под; одваја десну шаку од штапа, пружа руку, шака му се тресе... Један Нула не намерава да споји шаку са шаком Нула Један. На лицу Један Нула мешају се презир, равнодушност и гађење. Гађење превлада... Један Нула обема рукама истури штап увис, замахне у правцу главе Нула Један...
Затамњење.
Отамњење.
Нула Један лежи на месту на ком је клечао. Сам је у кавезу. Полако му се враћа свест... Придиже се, шакама притиска слепоочнице... Не узима штап с пода, начини неколико корака ка делу кавеза који је припадао Један Нула; не обузима га више тремор, моторика наговештава да му тело прожима младалачка виталност; прилази шипкама, почиње снажно да их тресе... Хитрим кораком креће се по кавезу... режи... све на њему претвара се у звер... руке му постају анђеоска крила.)
КРАЈ
На Растку објављено: 2016-03-22
Датум последње измене: 2016-03-22 08:35:17
