Дејан Ајдачић

Хронотопи сврховитости

// Књижевна реч, Београд, 20, 1991, 370-380, с. 11.

Из свести да је постојање одређено променама у матици времена произлазила је потреба да се разуме време и жеља да се овлада постанком, трајањем и нестанком. Спознајом каузалних веза између различитих догађаја није пронађен садржај времена, већ његова акумулирајућа природа континуитета или дисконтинуитета садржаја самих догађаја, мада се због немогућности спознаје акаузалних веза догађаја и времена не може у потпуности одрећи сваки садржај времена. Време је безсадржајно, али концепција времена у којој су узроци промена потчињени одређеним идејама о њиховом коначном смислу може да утиче и на промену представа о протеклим и предстојећим догађајима. Знање о прошлости није потпуно и непроменљиво, не само зато што сећање није поуздано и трајно, већ и зато што се у прошлост пројектују одређени ставови садашњости или будућности. Такође, неизвесна будућност и не мора бити увек потпуно непрозирна, уколико вера да нешто треба да се догоди утиче и на сам развој догађања. Пројектовање вредности у временски засновану сврховитост постојања сажима односе остварености и неостварености, остваривости и неостваривости, прошлог и будућег, доброг и лошег. Наслојавањем опозита изведених из темпоралности, остварености, сврховитости и вредности обликују се типови односа према променама у свету. Уколико временска пројекција идеалних вредности исказује само не-делатну жељу за идеалним која произлази из осећања лишености, њена временска димензија је статична и не повезује садашњост и несадашњост. Могућност преплитања различитих временских пројекција неостварених, остварених и остваривих вредности, подразумева постојање динамичке свести о времену, свести, о континуитету догађања на чијим рубовима могу бити и радикалне визије могућности или немогућности човековог остварења. Динамичка свест о времену као историчан модел поимања догађаја у једном низу подразумева нужни анахронизам, разновременост једновременог које они садрже. Једном временском слоју припадају анахронични, разноврсни елементи – у нашој прошлости крију се и делови наше садашњости и будућности; садашњост и оно што ће тек да се деси условљено је и нашом прошлошћу. У фиктивном приказивању стварности у књижевним делима временске пројекције вредности одржавају се у различитим типовима обликовања односа простора и времена, према временским модалитетима реализованости приказане стварности. Темпоралност стварности је условљена каузалитетом који проистиче из сврховитости прошлог и садашњег, реализованог или још-не-реализованог.

Наративни текст је сачињен од низа хронотопа, које је у књижевну теорију увео Михаил Бахтин, повезавши просторна и временска обележја у јединствену целину. Како један хронотоп може бити део низова различитих хронотопа, то је у фикционалном приказивању стварности важна њихова веза и принцип сврховитости промена у времену коме се они подвргавају.

Поред конкретизованих пројекција могућег-немогућег, оствареног-неоствареног, идеалног-реалног у временске односе прошлог и садашњег, будућег и садашњег кроз динамичке моделе цикличког, прогресивног или регресивног развоја, постоји и статични модел времена као ванвременог. Аисторијско, историјско, футуристичко, утопијско (негативно утопијско), као типови веза хронотопа, могу се мешати, али у фикционалном тексту најчешће постоји доминантна веза хронотопа. Будући да је критеријум остварености и сврхе промена битан у одређењу везе хронотопа, могуће је називати их хронотопима сврховитости (низ времепростора у функцији сврховитости промена у времену). Бахтиново запажање да хронотопи у књижевности имају суштинско жанровско значење може се односити и на типове хронотопа сврховитости и на наративне жанрове који из њих произлазе.

Независно од тога колико су временски исечци у наративном низу разбијени или збијени, убрзани или успорени, континуирано или дисконтиунирано повезани, хронотопи сврховитости као чинилац садржаја, одређени су сврхом промена у приказаној стварности. Пишчево указивање на процес читања или писања, или упућивање на неки друштвено-историјски и књижевно-историјски контекст између судеоника у књижевној комуникацији додатно раслојава време, уносећи нове временске слојеве, који се тако придружују оним већ постојећим слојевима – самог текста, али не утичући нужно и на умножавање хронотопа сврховитости.

Једино ванвремено уланчавање хронотопа – аисторијско, привидно је парадоксално – ванвремена догађања не постоје, а она као да губе своју временску димензију у фиктивном приказивању. Приповедање у аисторијским хронотопима сврховитости прати одређени редослед збивања, оно не укида време, већ релативизује временске димензије догађаја. Не губи се сукцесивност онога што припада низу повезаних догађаја, али се губе временске одлике припадања једном те истом низу. Аисторијско време се у фикцији ваља као неконтинуирано сегментирано време у коме се у везе између појединачних исечака укључују застоји, прескоци, анахронизми који нису могући. И поред сегментираиости тих исечака, аисторијско приказивање је обједињено као свевреме – у коме се потискује важност посебних одлика времена у заједничкој стварности и сижеу. Аисторијска пројекција вредности одражава нерефлектовану свест o општем и појединачном кроз мит, преисторију и универзални мит. Аисторијско се кроз ликове остварује као облик између још не-освешћеног типског, типског и архетипског. Митски типови, идеални типови и архетипови у наративним анализама чине актере, који одржавају различите ступњеве још-не-рефлектоване идеје. Аисторијски хронотопи не одликују се строгошћу организовања времена, у њима не владају законитости могућег. У аисторијске хронотопе уграђени су типски и архетипски простори.

Аисторијско је најотвореније за различите временске модалитете из чега произлази да су и дела исписана аисторијски, најотворенија жанровима за које су карактеристични други хронотопи сврховитости. Преплитање аисторијског са осталим типовима хронотопних веза је често, оно се уплиће и у историјско, футуристичко, утопијско, јер "тражи" жанровске конвенције, "тражи" временитост жанрова и могућности реализовaња стварности који нису могући у аисторијском. Различите хронотопне везе могу се измењивати у једном делу, али најчешће је управо измењивање аисторијског са временитим хронотопима. Извлачење аисторијских из осталих типова хронотопних веза могуће је лишавањем временитих хронотопа временских одредница. Архетипска критика – показује оно опште, али чини грех превиђајући појединачно и времено у оним делима у која нису само аисторијски наратизована. Аисторијско, садржавајући опште, у архетипском изражава и значења која су у језгру временитих хронотопа, али разлика између аисторијских и временитих хронотопа управо се показује у приповедној функционализацији сврхе промена у времену.

Приказивање прошлости које уважава историјску свест и каузалност остварује се кроз историјске хронотопе, али се поред њих као доминантих у наративном фикционализирању прошлог јављају и други хрoнотопи: аисторијски, псеудоисторијски – као посебан тип преплитања историјског и аисторијског, утопиjски хронотоп који у овом контексту може да постоји у прикривеном виду. У приказивању тема које имају историјску веродостојност фикцију прошлости чине догађаји и ликови које историја познаје и они које историја не познаје, али су као историјски приказани. У историзованим романима, приповеткама. драмама аисторијско збивање као ванвремено може бити оквир у који се смештају историјске епизоде, или се пак аисторијске епизоде појављују у оквиру историјске радње – ванвремена прича је обојена колоритом једног простора и времена не тотализујући дух тог времена. У тим случајевима измењују се историјски и аисторијски хронотопи, што се на поетичком плану показује кроз две врсте писма. Аисторијско низање хронотопа о историјским или фиктивно историјским темама карактеристично је са становишта историје књижевности за доба у којима историјска свест о појединачном и индивидуалном изван свог времена још није била освешћена, али и за она дела која, због неумећа писца, не успевају да догађања и ликове утемеље у историјском времену.

Појам псеудоисторијског приказивања, односи се на фиктивно, али према историји искривљено причање о прошлости. Делимична промена чињеница које историја познаје не мора нужно означавати и псеудоисторијску злоупотребу тих чињеница уколико оне у контексту целог дела на идејно дубљем нивоу потврђују историјску стварност, међутим, уколико одступање од историје произлази из одређене идеолошке намере, много је теже прикрити псеудоисторијску промену чињеница и њихове интерпретације, не само на нивоу фактичке, већ и на нивоу естетске веродостојности. У псеудоисторијском се преплићу историјски хронотопи и прикривени, у историју пројектовани утопијски хронотопи који историју и идеју историјског смисла изобличавају пројекцијом још-не-оствареног и неверодостојног као могућег.

Псеудоисторијско превредновање историјског произлази из (само)заборава и победника и поражених у колективним фрустрацијама историјском збиљом. И у једном и у другом случају, идеализација је радикални вид реинтерпретације историје у коме се јунаци "свог" народа, класе, партије, династије, пола, узраста представљају као узори врлине, а насупрот томе противници приказују злим или безвредним у историјском току. У основи ових подела, само наизглед стоји идеализам, њихова суштина су – мржња, искључивост, агресивна нетолеранција усмерена према другом, са једне стране, и потреба колективне хомогенизације и самоидентификације, са друге стране.

Историзовано утопијско, као пројекција жељеног, а још непостојећег света у постојећем, визија још-не-остварене стварности у оствареном изобличава својом тенденцијом представу о оном што је већ прошло. Зов утопијског одредио је нека историјска кретања, те га је немогуће порећи и у наративним врстама у којима су доминантни историјски хронотопи. Историзовање утопијске идеје, као и њено представљање узором који је на земљи оличава. у фикцији се очитује кроз реинтерпретацију историје по диктату операционализованих сегмената утопијске идеје. Подвргавање те идеје конкретним прагматичним интересима показује се корисним са становишта власти у процесу самоидентификације колектива, а разорним у постављању нормативистичких модела живота и литературе.

Утопијско или негативно утопијско порицање стварности носи неугасло присуство идеала, као и критичку моћ која произлази из њега. Пројектовање утопијског и аисторијског у историјско, идеала или преобрнутог идеала у прошлост, уноси у приказивање историјског идеалистичко-моралистичку или нихилистичку реинтерпретацију прошлости. Утопијско је у историјском времепростору присутно као циљ једног времена заоденуто у метафизичко рухо крајњег циља, па се и на књижевност историјског духа може применити Шлегелова мисао о историји као пророковању уназад.

Футуристички хронотоп транспонује искуства садашњости и прошлости пројектовањем у могућу стварност будућности. Футуристичка пројекција у предвићању будућег полази од немогућности потпуног предвиђања, али и основане претпоставке да у садашњости већ постоје елементи који антиципирају будућност, па се сходно томе преиспитивањем људских потенцијала може доћи и до хипотетичног развоја света који он ствара. Футуристичка фикција, као приказивање једне будуће стварности ослоњена је на експлициране или имплициране теорије које претпостављају динамику развоја друштва, и на имагинативно тотализовање тако замишљене стварности. Иако је у основи футуристичких пројекција егзактно мишљење, оне саме су фикције условљене елементима егзактног. Фикција на основи те фиктивне егзактности двоструко је имагинарна, али то не значи да је она нужно и мање остварива. Од конкретне науке чија се будућа достигнућа постављају као извор промене у односу на познату стварност зависе и акцентовани аспекти нове стварности. Централна преокупација фугуристичке прозе су будућност врсте и прилагођавање људског ванљудском. Ми не знамо шта нас чека, нити шта ће чекати неке будуће људе, будућност за нас представља изазов који покушавамо да превладамо предвићањем, искушавањем претпоставки о начину на који ће до промена доћи (нужност и случај), о смеру промена (на боље и на горе), о сегментима стварности у којима ће се десити промена (преокупације, знања, емотивни живот). Мноштво неостварених, а остваривих догађаја чине густу мрежу могућег, а футуристички усмерен писац изабира један међусобно условљен низ могућности који стварају стварност која искључује остале могућности бивствовања. Фиктивно приказивање будућности као и фикција футуристичких теорија, ограничава искључујућим другачије типове могуће стварности. Могућности умножавања и одступања од једноструких узрочно-последичних законитости већ другачије приказаног света налазе се у отворености футуристички приказаног света за откривања непознатог. Непознато и у непознатом проширује почетно задат оквир универзума сазнања и делања. У тим се случајевима имагинација налази на самим рубовима замисливог света, у искушењу непрестаног суочавања са новим и стварањем новог. С разлогом се научна фантастика као типичан футуристички жанр може назвати жанром спознаје зачудности.

Футуристички хронотопи, имагинативно слободни, радикално одступају од историјских хронотопа произлазећи из устројства света у коме владају посебни закони простора и времена, али приказивање будућности као догађања која су се већ догодила доводи и до преплитања, наизглед супротних хронотопних веза – футуристичких и историјских. У случају када се фантастиком износи и одређена критичка или идеалистичка пројекција у стварност једног могућег, будућег света, фантастичко се преплиће са утопијским или негативно-утопијским хронотопима. Утопијске пројекције циљности друштва – уносе политизован садржај хиперболизованог, позитивно или негативно преобрнутог приказивања људског друштва и његове судбине. Футуристичка пројекција у бити је оптимистичка – она не пренебрегава постојање проблема, али подразумева став да ниједан проблем није нерешив. Вера у напредак, могућност сазнања и упркос силама које угрожавају човека у футуристичкој прози произлази из убеђености у позитивне вредности спекулативних човекових моћи и његове спремности да се суочи са новим. Граница према утопијским хронотопним везама одликује се отвореношћу времена која произлази из научне пројекције будућег, док затвореност утопијских хронотопних веза произлази из идеолошке пројекције крајњег остварења или неостварења појединца у друштву.

Граница футуристичког према аисторијским хронотопима, као граница ванвременских особености сваке могуће стварности, па и оне будуће, може да буде нејасна и тешко одредива. Веза футуристичког и аисторијског указује да је пројекција будућности често тек једна од могућности у исказивању аисторијског садржаја.

Утопијско као место које не постоји, садржи и време у коме је могуће само понављање истог, време које није једнако нашем времену. Постојање идеалног остваривања свих вредности у делимично историзованом веровању у златни век, везано је за прошло време, док је у утопијском сагледавању света оно тек могуће у будућности. Имагинација непостојећег као постојећегу форми утопијског произлази из идеала изведеног из имплицитне критике стварности проналажењем поретка који поништава све мане постојећег. Утопијски хронотопи још-не-оствареног представљају као садашње оно што ће припадати могућој будућности. За разлику од футуристичког, које остаје отворено и за будућност будућег, утопијско је коначно затворено у времену. Прелазни облик између футуристичког и утопијског у миленаристичким пројекцијама краја времена садржи фугуристичку димензију обећања, а утопијску димензију крајњих збивања после које нема више промена.

Негативно-утопијско представља хиперболом негативно постојеће као коначно остварену будућност човека у његовој злој природи, и најчешће је засновано на приказивању манипулације људима и људским. Скучени и механизовани простори, испарцелисано, деперсонализовано време негативно-утопијских хронотопа, за разлику од аисторијских хронотопа подземља који сажимају та својства простора и времена, не представљају сегмент у низу различитих времепростора, већ истоврсни свевремени хронотоп. Једино побуна против немогућности промена у утопијске хронотопне везе, у приказаној ствариости која више нема историчност, уноси и историјско. И позитивна и негативна утопија обухватају целовитост света – преиспитујући у свом приказивању судбинска питања људских односа у заједници, однос појединца или његових творевина и права на власт над другим човеком.

Хронотопни низови отварају бројна питања везана за темпоралност наративних дела, и то у свим њиховим аспектима – временом из кога дело изниче, које оно представља и са којим оно комуницира.