Радослав Лазић

О библиотеци

Извор: часопис „Библиотекар“, година XIV, 1962, стр. 125-16.

Аутор: Радослав Лазић (студент режије на Уметничкој академији за позориште, филм, радио и телевизију и стални читалац Народне библиотеке — Београд)

Друштвена поруџбина је нужан фактор у животу и развоју једне културе. Средина одређује ствараоца, али исто тако стваралац може да мобилише средину и да је мења... Друштво тражи — писац даје!...

Већина наших издавачких кућа храни читаоце „шунд“ литературом, јер се такве књиге најбоље продају. Али, пошто издавачке куће нису фабрике, а култура није роба у економском смислу речи, појединим редакторима треба више рафинираности, познавања језика и начитаности. Зашто се наши редактори не угледају, на пример, на крушевачку Багдалу? Постојање „бофл“ литературе и њено публиковање запрема место вреднијих дела. Зачудо, кад се код нас говори о оснивању Института за упоредну књижевност, нико се још од надлежних није сетио да предложи издавање научног избора старозаветне јеврејске књижевности, коју је на наш језик одлично превео Ђура Даничић, која се налази само у религиозним књигама. Лепо би било срести Књигу о Јову, Пјесму над пјесмама или Књигу Проповједникову у засебном издању. Такође је и савремена драмска литература готово запостављена. У књижарама нема Крлежиног Аретеја или Легенде о Св. Анцили. Примећује се форсирање научне литературе — то је добро! Али, неопходно је потребна равнотежа. Модерни читалац тражи о свему изворно обавештење. У књижарским излозима многих вредних књига нема, а у библиотекама их је врло мало. Нико се не стара да за новог читаоца објави Стриндберга, Ибзена и сл. Шта је са Андрићевим делима Ex ponto и Немири?

Излози књижара имају функцију да скрену пажњу на књигу. Али у већини наших књижара књиге жуте. Књиге се у излозима морају често мењати; скоро сваке недеље излози би морали да буду нова изложба и нових и старих књига. Узгред речено, проблем Београда јесте недостатак централне антикварнице, која би контакт књига-читалац боље решавала. Књижарско тржиште још се увек бори са проблемом кадрова. Књижар не треба да буде трговац, као што библиотекар није чиновник.

Библиотека је перманентно отворена галерија књига. Свако у каталогу бира оно што му треба. За цигло 10 минута може се добити књига, за чију је појаву каткад утрошен читав низ година.

Читалац се излаже напору при читању, особито у библиотеци, јер је ту везан само за једно место и за одређено време. Зато је потребан известан психички и физички предуслов. Читалац је отуђен, збуњен, занесен, осетљив. Отуда је дужност библиотекара да га с пажњом прихвати. У томе је читаво умеће библиотекарства, од велике александријске библиотеке па све до данас, а и убудуће, јер уступати књиге узвишен је позив, а не чиновнички и каталошки, како неко мисли...

Друштву је неопходна култура; дело до писца до читаоца треба да премости издавача, књижаре и књижара, библиотеке и библиотекара. Тај мост мора да буде јако добро конструисан, јер као што је често случај, због лоше изградње управо тога моста већина дела лоших, а и добрих, често неоправдано, пада у брзу реку протицања живота и времена. Библиотеке су чуварице свих књига из свих времена — за све генерације.

Када је већ реч о библиотекама, мишљења сам да би било лепо по угледу на све велике националне библиотеке у свету, да се уреди и музеј Народне библиотеке или музеј књиге и њеног развоја у Југославији, било као посебно одељење у новој згради, по пресељењу, било да се стара зграда конзервира.