Милан Јовановић

Велики прасак новог универзума

Мебијус /Moebius/, „Кита махнита“ /Le Bandard fou/, „Darkwood“ и „Чаробна књига“, Београд, 2014.

Кита Махнита, што је готово буквалан превод оригиналног француског наслова Le bandard fou, први је стрип-албум који је Жан Жиро објавио под псеудонимом Мебијус. Конзервативнији историчари уметности се вероватно не би ни осврнули на дело које себи већ у наслову дозвољава тако провокативну синтагму, а унутар корица обилује разузданим сценама експлицитног садржаја. У том смислу Кита Махнита би могла бити парадигма целокупног третмана стрипа у појединим годинама или чак деценијама XX века. Иако су многа дела девете уметности још веома рано препозната и призната (колико се само Пикасо дивио Винзору Мекеју!), за многе је стрип дуго остао штиво за најмлађе или, у најбољем случају, пуки ескапизам. Но то не треба да нас изненађује, јер сваки нови начин уметничког изражавања који има довољну изражајну снагу да пенетрира круте традиционалистичке норме испрва бива дочекан с резигнацијом, оштром осудом или неретко бесом (сетите се колико су и на који начин оспоравани импресионисти, тек неку деценију пре појаве стрипа у оној форми у којој га данас најчешће дефинишемо). Стрип и филм, две потпуно нове уметности које је породио позни XIX век, али које несумњиво припадају XX веку, два величанствена домета савремене људске културе, настали су у вероватно најтурбулентнијем столећу људске историје. У веку бруталних ратова, истребљења и смрти, веку у ком је човек први пут дошао до начина на који може да уништи и себе и планету... Последња чињеница би могла да се тумачи и са оптимистичнијег становишта, у смислу стицања потпуне одговорности за сопствену будућност, дакле и готово апсолутне слободе избора. У таквом историјском тренутку стрип и филм, као младе уметности, спорадично су бивали изложени утицајима владајућих идеологија и периодима мање или веће цензуре. Али сила реакције је увек била још снажнија. Након сваког притиска на стрип, у њему би долазило до помака, било да је реч о откривању нових изражајних техника (што је ствар унутрашње анализе стрипа као уметности), било да је реч о слободи избора тема, слободи говора, мишљења... Лаганим кораком стрип је заузимао место које му данас припада, а аутори који су се њиме бавили стицали су све веће поштовање код критике (оно код публике никад није ни било довођено у питање). За то освајање слободе најзаслужнији су велики уметници који су најпогодније тло за свој израз пронашли управо у стрипу. Један од најзначајнијих је Жан Жиро. Поготово у оном делу свог опуса у ком је стрипове потписивао псеудонимом Мебијус. Развој стрипа по етапама у великој мери може се одређивати појавом Мебијуса, те приликом проучавања девете уметности треба као оријентациону тачку узети и то да ли се нешто догодило пре појаве Мебијуса или након тога. Толиком ураганском силином је он променио стрип у последњој трећини XX века. Баш у том смислу о Кити Махнитој можемо говорити као о парадигми третмана стрипа као уметности. Пред нама је дело које се на површни, незаинтересовани поглед може чинити као тривијално или чак вулгарно и без дубље анализе и сазнања о потоњем значају, овај албум би могао бити дочекан с негативним предзнаком, као да је, у најбољем случају, реч о палп литератури. Међутим, Кита Махнита је батина с два краја. То је књига која говори потпуно новим језиком, али који сви већ разумемо, или смо га бар чули. Књига која као сјајна комета најављује долазак Арзака, Фаталног Мајора (Херметичке гараже), Светова Едене... неких од највећих дела девете, али и целокупне уметности XX века. Књига која нас уводи у период кад су аутори који се баве стрипом почели да бивају третирани као звезде поп-културе или дубоки ствараоци који следе цајтгајст. Мебијус је био и једно и друго.

Кад се анализира Мебијусов опус, Кита Махнита није монолит од пресудног значаја за тумачење ауторовог лика и дела. Приче у Мебијусовом маниру Жиро је објавио нешто раније у магазину Пилот (под правим именом), а псеудоним Мебијус већ је користио деценију раније у неколицини кратких прича објављених у необичном, андерграунд магазину Хара-Кири. Ово је пак прво албумско, „дугометражно” издање које је потписано псеудонимом Мебијус, а истовремено изведено у ауторском стилу који ће се касније нераздвојно стопити с њим. Албум Кита Махнита је 1974. године објавла француска издавачка кућа Едисион ди фромаж (Éditions du Fromage) коју су основали бивши чланови магазина Пилот. По сличном принципу ће нешто касније бити основана издавачка кућа Иманоид асосије (Les Humanoïdes Associés), што ће бити један од најважнијих тренутака и одлука у каријерама Мебијуса и његових колега и сарадника – Филипа Дријеа и Жан-Пјера Дионеа. Мебијус никад није крио да је за овај, први албум, као и за претходне минијатуре из поменутог Хара-Кирија, иницијалну инспирацију за експресивност цртежа и бриткост језика проналазио у америчком андерграунд магазину MAD Харвија Курцмана и његових сарадника. Такође и у радовима Роберта Крамба. У потоњим деценијама Мебијусов утицај ће чак и превазићи значај поменутих аутора и обликоваће генерације уметника и у Европи и у Америци. Океан између тих континената био је плитак поток за цунами који је покренут.

У албуму који је пред нама (не улазећи у фројдовску анализу да ли је Мебијус имао у подсвести концепцију ширег плана, те је баш због тога иницијацијском албуму наденуо такав назив) посејано је семе читавог једног „махнитог” космоса, који ће се развити у наредним Мебијусовим радовима. Па иако неки од ових албума нису међусобно повезани и могуће их је скоро све читати као апсолутно аутономне целине, они готово увек садрже референце које упућују на неки други албум, без обзира на то да ли тај претходи или тек следи. У Кити Махнитој се тако могу пронаћи наговештаји онога што ће уследити. Рајски астероид Цвет ћемо поново срести у Фаталном мајору (тј. Херметичкој гаражи, како су Американци превели твај албум, а то име се широм света усталило и постало равноправно са оригиналним). Такође ћемо имати прилику да дознамо још понешто о госпи Ковалски, у истом том албуму. Кад се то узме у обзир, онда постаје излишна свака сумња да ли је Мебијус тежио томе да створи јединствен универзум. Или је боље рећи више паралелних који коегзистирају...

За већи ужитак у овом стрип-албуму ваљало би читаоцима скренути пажњу на то да у њему можемо пронаћи један нескривен омаж Шарлијеу (с којим је Жиро створио Блуберија) и Ибинону и њиховом Риђобрадом. Али врло је елегантно то што је тај омаж изведен кроз истовремену посвету Госинијевој и Удерцовој пародији истог стрипа у Астериксу. Реч је, наравно, о гусарској посади (сачињеној од карикатура ликова из серијала Риђобради) која увек претрпи потпуну катастрофу кад наиђе на непобедиве Гале, што доведе до тога да се код посаде развије фобија од свега што из даљине подсећа на галски брод. Својеврсна пародија је направљена и са обликом капе/шлема с дизнијевским, мишјим ушима коју носи Кита Махнита у покушају да се сакрије од полиције. Где се завршава омаж, а где почиње пародија, негде је лакше, а негде теже утврдити. Мебијус у потезању референци ипак никад не прелази границу ни потребног ни укусног.

На крају, као неку врсту закључка у осврту на Мебијусов први албум, згодно је парафразирати предговор америчког издавача, који, успут речено, није имао храбрости да наслов преведе доследно оригиналу, већ се одлучио за „мекши” наслов Horny Goof – рецимо нешто као Успаљена Будала. Ми смо сматрали да је Мебијусов универзум у тој мери оригиналан да немамо право да се мешамо у његову аутентичност и на било који начин нарушимо скривене потконтексте. Посебно не због политичке коректности или повлађивања пуританском мњењу. Флуидност превода је несумњиво могуће постићи и без грубих интервенција на оригиналном тексту. Како било, у поменутом америчком издању (издавач Дарк хорс) стоји једно тако тачно запажање да је штета не поменути га – оно каже да је прасак који је прво издање Ките Махните произвело у Француској заправо Велики прасак у ком је рођен Мебијусов универзум!

_____________________________

Од Жана Жироа до Мебијуса

Жан Анри Гастон Жиро рођен је 8. 5. 1938. у Ножану на Марни, у предграђу Париза. Био је једино дете родитеља који су се брзо развели, кад је Жиро имао тек три године, па је детињство провео углавном код баке и деке. Да ли је и у којој мери то утицало на његов потоњи животни пут, оставићемо психолозима да процењују. Упркос таквом развоју догађаја, и отац и мајка ће имати одређени значај у његовом животу. Отац је био мистериозна фигура, како је сам Жиро касније говорио, која се бавила пословима о којима се није причало, а управо то је дечаку било фасцинантно и задивљујуће. Такође, отац је био тај који га је усмерио да чита научну фантастику. Колики је значај те чињенице видећемо читајући Мебијусове стрипове. Мајка је била продавачица, ведрог духа, помало наивна и авантуристичке нарави. Једно време је живела с професионалним играчем покера, али врло брзо је отишла да живи у Мексико, где се поново удала. Каснији повремени одласци код мајке у егзотични Мексико за младог цртача ће имати готово исту моћ обликовања као и читање научнофантастичне литературе. Након завршене основне школе млади Жиро је направио двогодишњу паузу у школовању, да би затим, 1955. године, у својој шеснаестој, уписао Институт примењених уметности. У истој класи с њим нашао се још један потоњи великан француског стрипа – Жан-Клод Мезијер. Између њих се родило чврсто пријатељство, које ће трајати све до Мебијусове смрти. Након две године је напустио студије и одлучио да оде у Мексико код мајке. Иако је касније причао како је имао потребу за очинском фигуром, тамо је није пронашао, јер се мајка у међувремену развела и од другог мужа. Ипак, тврдио је да је време које је провео у Мексику за њега било изузетно искуство, значајније него што би то била трећа година студија. Говорио је да је тамо упознао бибап музику, марихуану и секс, ствари које су га измениле и физички и ментално. У Мексику је провео осам месеци и потом се вратио у Француску, где га је сачекала обавезна војна служба од двадесет седам месеци. Шеснаест месеци је служио у Немачкој, а остатак у Алжиру. Било је време мира и војник Жиро је сваку прилику која би му се указала користио да се завуче у неки ћошак и црта. По истеку те обавезе, 1961. године, почео је да сарађује са славним аутором стрипова, Белгијанцем Жозефом Жиленом, познатијим по псеудониму Жиже (1914–1980). Жиже је већ имао огромно искуство, био је аутор веома цењеног вестерн серијала Џери Спринг и један од кључних аутора у белгијском недељнику Спиру. Сарадња са Жижеом је Жироу донела дуго тражену очинску фигуру и ментора у свету стрипа. Свом учитељу је помагао као асистент, а у једанаестом албуму Џерија Спринга, Пут за Коронадо (код нас објављено у Гиганту бр. 5), добио је прилику да тушира Жижеове цртеже у оловци. Развијао се брзо и већ 1962. године добио је други посао. Магазин Пилот, недељник издавачке куће Дарго, покренуо је 31. 10. 1963. један од најпознатијих вестерн серијала и са епизодом Форт Навахо започета је сага о поручнику Мајку Стиву Блуберију. Сценарио је писао доајен француско-белгијског стрипа и аутор Бака Денија, Риђобрадог, Тангија и Лавердира Жан-Мишел Шарлије (1924–1989), док је цртеж, по Жижеовој препоруци, поверен младом и перспективном Жироу. Блубери и Жиро ће од тада бити нераздвојни више од четири деценије. Кад бисмо анализирали само онај део његове библиографије који је потписао именом и презименом, Блубери је несумњиво његов магнум опус. До 2005. године, као цртач и повремено сценариста, оставио је за собом 28 албума Поручника Блуберија и још по три албума Маршала Блуберија и Блуберијеве младости. Рад на захтевном и, пре свега, комерцијалном серијалу изискивао је занатску прецизност и повиновање нормама жанра, као и задатим роковима. Све то ће Жиро касније тумачити као благослов који га је научио дисциплини. Такође, кад год би пожелео да се „приземљи” из мебијусовских висина, увек је могао да нађе прибежиште у овом серијалу, који је пружао неопходну сигурност. Колико је било величанствено Жироово умеће, најбоље говори третман који је Блубери имао код публике и критике Оно што је Жиро сматрао повратком у нормалне, конвенционалне токове, на многим плановима (кадрирање, филмска динамика, невероватна цртачка виртуозност која нимало не ремети нарацију...) било је јединствено, иновативно и недостижно већини аутора.

Десет година након свог првог одласка, Жан Жиро 1965. године поново путује у Мексико. Овог пута ће доживети потпуно другачија искуства. Причао је касније о суочавању са самоћом, тескобом, о експериментисању с халуциногеним гљивама. Многи теоретичари сматрају да су управо одласци у Мексико у Жироу почели да буде Мебијуса. По повратку с тог, другог путовања, Жиро је целу деценију провео у магновењу. Радио је на Блуберију и непрекидно развијао своју цртачку технику. Повремено је радио као илустратор књига научне фантастике и дизајнирао плакате, али креативна трансформација у Мебијуса се још није назирала. Истини за вољу, прве радове под псеудонимом Мебијус објавио је још у сатиричном магазину Хара-Кири 1963. и 1964. године – двадесетак кратких научнофантастичних стрипова. Али после 1964. Мебијус је „нестао”. Тек десет година касније, 1973. и 1974, поново користи тај псеудоним и под њим објављује неколико кратких стрипова у Пилоту. У неким од тих прича данас можемо приметити наговештај ерупције која ће уследити.

Мебијусова трака је геометријско тело – површина са само једном страном. Одликује је својство такозване неоријентабилности. У природи ју је веома једноставно направити. Довољно је узети просту траку, један њен крај заротирати за пола круга и потом крајеве спојити. Резултат је геометријско тело с необичним својствима. По траци је могуће вући линију оловком без прекидања и тако је исцртати са обе стране. Трака је названа по једном од двојице математичара који су је открили 1858. године – Аугусту Фердинанду Мебијусу. Јасно је да је Жан Жиро имао на уму управо својства тог тела кад је себи изабрао псеудоним под којим ће креирати нека од највећих дела савремене уметности. Имати два лица и једну линију, два израза а једну руку коју није потребно дићи с папира, два ума и једно тело... бити истовремено и Жан Жиро и Мебијус! Nomen est omen. У наредним деценијама уметник ће се хировито селити из једног израза у други и с наизглед невероватном природном лакоћом расипати ликовне бисере, откривајући у стрипу као медију до тада неоткривена пространства.

Године 1974. Жиро је за издавачку кућу Едисион ди фромаж објавио први албум под псеудонимом Мебијус. Кита Махнита је први албумски наслов који је објавила та независна издавачка кућа. Стрип се толико брзо распродао да је новооформљена издавачка кућа Иманоид асосије (Les Humanoïdes Associés) већ 1975. године донела ново издање. Дакле, ту и тада почиње права прича о Мебијусу, нестварном ствараоцу и једном од највеличанственијих уметника које је стрип промовисао. Његова каријера била је веома богата. Не рачунајући стрипове које је у наредним деценијама објавио као Жан Жиро, Мебијус је створио богату библиографију, коју чини двадесетак албума. Његов допринос другим уметностима (у области филма најпре) тешко је мерити, јер је једнако успешан био и као дизајнер и као сценограф, а његов утицај, који се расуо по свим сферама културе, захтева подробну анализу. До своје смрти, у Паризу, 10. 3. 2012, Мебијус је запечатио свој неизбрисив траг и оставио наслеђе које ће генерације проучавати. О свему томе писаћемо у наредним књигама с Мебијусовим стриповима.

Тачно четири деценије од појављивања првог Мебијусовог албума издавачке куће Darkwood и Чаробна књига започињу велики пројекат објављивања Мебијусових дела на српском језику. Мебијусови стрипови су (осим свега неколико кратких прича у магазинима) досад били необјашњиво прескочени у иначе богатом домаћем издаваштву. Жироов Блубери је објављен у целини, Инкал је такође доживео два издања на српском језику, али највећи део Мебијусовог опуса због различитих околности није доспео до домаће читалачке публике. Дошло је време да се то коначно исправи и да дела једног од највећих аутора савремене уметности постану доступна љубитељима стрипа у формату и опреми какве по својој природи захтевају, уз пратеће материјале којима ћемо покушати да што дубље и прецизније проникнемо у Мебијусово стваралаштво и у контекст времена у ком су појединачни албуми настајали.

Радујмо се неизвесном и прибојавајмо га се. и будимо опрезни, као експедиција која је закорачила на непознату земљу. Пред нама је путовање кроз Мебијусове универзуме!