Тамара Лујак

Загризите, слободно: „Слободанида“ Бобана Кнежевића

Бобан Кнежевић, Слободанида (роман), „Еверест медиа”, Београд, 2014, 230 страна

Са првим пасусом новог романа Бобана Кнежевића Слободанида урањате у хаос, лудницу, измешаност свега и – свакога, као да сте улетели у вортекс, вртлог. Аватари Мика Алас и Дража Михаиловић јуре жене по ноћном клубу „Карусел“ на Ратном острву у Београду, Вук Стефановић Караџић их из прикрајка посматра, док се Иво Андрић снебива и премишља коме да се придружи: Марку Краљевићу, Његошу, Иви Лоли Рибару или...

Кнежевић је отишао корак даље у односу на филм Аватар Џејмса Камерона: пренео је аватаре у српски миље, обукао их у домаће рухо, доделио им наше црте, имена, страсти, али и политичка и свака друга стремљења. Ко ће кога прећи, ко ће кога издати, ко коме сместити... питања су на која се Кнежевић не жури да да одговоре. То је можда и најслабији део романа – радња се сувише споро одвија у односу на одличан почетак.

Окосница приповести је следећа: у Русији је развијена технологија „масовне“ производње аватара, која се за сада користи само у „забавне“ сврхе – могуће је, по папреној цени, изнајмити аватара и уживати у његовим предностима. Али, да ли они који користе аватаре знају да то повлачи последице? Да ли размишљају о томе да постоје и негативне стране измештања свести? Питају ли се да ли иза несвакидашње „забаве“ стоји нешто веће, страшније, озбиљније?

Роман не би био то што јесте да не постоји паралелни заплет – завера на вишем нивоу, са планом да се ослободи... Не смемо све баш да откријемо, али расплет се ипак да наслутити, право правцато гранд финале. Увукавши у компликоване догађаје и једног живог, нама блиског јуношу, Димитрија Војнова, који је, заправо, главни, сјајни, јунак романа, може се наслутити куда крај, или бар компликованији заплет, води. Кнежевић даје суморну завршницу, политички тешко прихватљиву за многе од нас који живимо на овим просторима – али опет, бар у Кнежевићевом роману, могућу, и тако, тако добру.

Роман у нама буди многа питања. Да ли ћемо се икада ослободити тирана и робова у нама, куда смо отишли и докле смо стигли у борби за слободу, чију страну заправо држимо и ко су нам пријатељи, да не кажем савезници, у, како се чини, непрекидној борби коју водимо — са самима собом? Тврдоглав смо, превише поносан народ, упоран, најчешће у погрешним стварима. Таквим нас представља Кнежевић, јер такви и јесмо. Нема лажи, нема улепшавања. Уколико сте љубитељ такве литературе – загризите слободно.