Зоран Стефановић

Тамо где смо сви Лучоноше

Адријан Сарајлија, „Огледало за вампира“, библиотека „Сигнал“, ауторско издање, Београд 2012.

Човек и друштво, по дефиницији, не могу видети чак ни симулакрум направљен својим рукама, личну виртуелну реалност на коју — као у обору — пристајемо, а камоли оно иза. Зато нам се будућност коју смо детиње призивали већ десила. Колико је мајмун у зрцалу види? Шта радимо од ње?

Иза своје узбудљиве приче, Огледало за вампира, први роман Адријана Сарајлије, чини се као значајан јер говори и о психолошким, цивилизацијским, еволутивним па и метафизичким последицама испуњења наших жеља.

Кроз миље модерног Бразила пратимо гимназијског професора историје Едуарда Ласнера. Оптерећен телесним и здравственим хендикепом, али и општом измештеношћу и изгнаништвом, Едуардо пролази пун круг нашег друштва: мегаградове и њихове микронише (све са богаташким оазама, фавелама и медијским конструктима), затим војна и научна постројења, прашуме, па и горња царства. Излаз из мука налази у редизајнирању себе као вампира, уз помоћ технологије, која нам је демо/но/кратски свима дата. Међутим, своју инерцију има и Свемир. И он ће малом Едуарду одговорити.

Оволико богатство на малом и добро искоришћеном романескном простору било је очекивано. Од прве појаве на књижевним конкурсима 2007. године у Србији и у тзв. Региону (бакићевској Зони), Сарајлија је исказивао стилску писменост, велико образовање и свежину књижевног израза. Али, постојало је и нешто приде, лична разликовна особина.

Наиме, као приповедач, мислилац и забављач, Сарајлија има наглашену синтетичку моћ, умеће менталног заокруживања. То је значајна вештина у времену раситњеном и убрзаном у сваком погледу — временским честицама, животима, целокупној реалности. Зато, попут раних прича, и овај роман од првих пасуса исијава књижевно умеће, и још важније, приповедачку моћ, које је већа ствар но што је писменост. Наде положене у писца опет су оправдане.

***

Огледало за вампира је изнад свега мономит, Прича иза свих прича. Ми наш свемир схватамо као наратив, приповест, и када се очисте подробности и лепе естетске залудице, скоро увек се добија иста срж, која се кембеловски јасно види и у овом роману: Одбачени јунак невољно креће на путовање, пропада, преумљује се, побеђује, враћа се измењен, постаје полубог и самодовољан. У српској прози тек је шачица оних који су стању да пишу мономитски, а Сарајлија оправдава титулу, јер је у ОзВ рекао истину већу од нас, и то на прочишћујући, скоро обредни, мистеријски начин.

Ако за трен занемаримо страшну и чудну егзотику, невероватну пустоловину овог романа, запажамо да је то и приповест не само о човечанству данас, него специфично о људима-луменима који су најужа тврђава популарне културе, њени творци, трендсетери, арбитри укуса, инжењери људских душа...

Због склоности главног јунака према страви и ужасу, чак и опседнутости, може се причинити да је ово роман о љубитељима хорора. Међутим, то би било колико неправедно толико и нетачно, јер је религија новог доба шира од тога, представљајући химеру научнофантастичне технологије и поп-културе, са једним тајним састојком. У западној цивилизацији од краја 19. века та нова религија настаје на хранљивој подлози научно-технолошког развоја, а сада и информатичке глобализације планете, што је све након седам милиона година саставило Човечанство опет у једно тело.

Међутим, иза тога стоји и дубоко езотерични, нерационалистички аспект, већа Идеја, која тражи да наметне своју менталну, енергетску и религиозну суштину. И одједном, оно што је у масонерији 19. века, код Пајка, било ствар за езотеричне кругове, тај исти култ за нас постаје најнормалнија ствар у поп-култури, а затим у друштву. Читави музички, филмски, књижевни жанрови, па и стилови живота данас имају ту луциферијанску, светлоносачку ноту, потпуно свесно и освешћено. (Ово кажемо, без жеље да вреднујемо.)

Управо је слеђење сопствене религије, кроулијевског „Учини шта ти је воља“, неизречена премиса и Огледала за вампира, што ће неким читаоцима тек са задршком синути, како због упечатљивости приповедачког талента, тако и забавности романа.

Роман је, очигледно, успео да достигне своју интуитивну тачност, упркос томе што је писан за кратко време. А транс нецензурисаног стварања зрачи са сваке странице — од менталног склопа главног јунака, једнаког већини нас који смо произвођачи поп-културе, па све до праобразаца о томе како је јунак морао да прође небеска митарења, стварносне царине, и да плати цену за сваку.

Овај друм, упозоравамо, није без ризика за читаоца. Неће вам бити пријатно у неким тренуцима. Али је чак и једина директно ужасна сцена — са содомијом и Анубишом — тек јунговски отелотворена последица сађења тикава са ђаволом. Преживећете.

Овде, наравно, нема никакве механичке поучности. Добри писци не пишу генералски после битке о последицама, него о потенцијалу и његовим неизвесностима. Ипак, изненађење отупелима представљаће последња страница. Оно што је био суђени дан Едуарду, његова судбина — он је то навршио, издржавши путовање које није имало никаквих обзира да покаже у ком правцу води светлоноштво и олакост слеђења воље.

Ако ништа друго, због своје бруталне знатижеље, истинољубивости и сведочења колико смо сви несрећни кепеци, ОзВ постаје једна од најважнијих књига у овој фази српске културе. И ми смо овде — баш као и народи око нас, па и добар део планете — не само појединачно и скупно раскорењени, него је и читаво наше друштво симулација, набеђена реалност која уопште не постоји.

Али не морамо остати несрећни. Тренутак када се све срушило је увек занимљив, потентан, и од личних одлука зависи да ли ће смисао бити учитаван у привидност. (Но, пазите шта учитавате, рекао би Едуардо.) Шаманска епизода романа, можда и најзнаковитија, показатељ је излаза, оптимизма и решења. И она је делом заслужна за мир који следи свакоме, па и Едуарду.

***

Огледало за вампира, баш као и заумна Шаманијада СлободанаШкеровића (поговарача Сарајлијиног романа), непосредно помаже да појединац нађе етичко-емотивно стајно место у флуидној садашњици. И прихвати изазове, да се не сакрива иза умишљене аутономије и личне слободе, већ да храбро бивствује, сведочи.

Доза бриљантности, спектакла и смисла постоји у овој причи, што је могао написати само онај ко је осетио и лица реалности од којих ми други бежимо — а аутор је, не заборављајмо, и лекар и научник. Све је то допринело чудном резултату, књизи која ће изгледа дуже живети од просечне продукције, а можда бити и превођена.

Огледало за вампира је етички излечујући роман, што није наивна ствар за ово лепо, али и чудовишно, на зло и глупост олако доба. •

НАПОМЕНА: Приказ је скраћена и прилагођена верзија Стефановићевог излагања са представљања романа Огледало за вампира у организацији Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ у Дому омладине Београда, 23. априла 2012. године. Захваљујемо се Владимиру Тодоровићу, уреднику емисије „Поглед из свемирског брода“ на уступљеном снимку трибине.