Саша Недељковић

Соколи у Старој Србији

Седишта свих састанака српских родољуба у Скопљу биле су Српска митрополија, Конзулат, Учитељска школа, Мушка гимназија и основне школе. Задојена националним духом, одушевљена за свако родољубиво прегнуће, скопљанска омладина окупљала се у гимназији и учитељској школи. Притисак турске власти натерао је омладинце да збију редове. У оваквим приликама прво се јавља идеја о оснивању певачког друштва. Тако је основано крајем 1907 године певачко друштво „Вардар“. Омладина и национални борци из Скопља прелазили су у Србију, састајали се са водећим личностима и припремали рад на ослобођењу. Међу омладином која је учила школе у Београду, многи су били активни чланови соколских и душановачких друштава Србије. У Србији су се упознали са радом Савеза витешких друштава „Душан Силни". Група омладинаца, ученика школе, заната и трговачких помоћника почела је 1908. у Скопљу да вежба гимнастику. Они су 1909. основали душановачко друштво у Скопљу. Први вежбачи били су чланови омладинског певачког друштва „Вардар“. Наставници гимнастике у средњим школама били су важни у почецима рада друштава. Новембра 1908. дошао је за наставника Српске гимназије у Скопљу Рајко Караклајић, који се одмах ставља на чело друштва. До 1908. Рајко Караклајић био је наставник гимнастике у Нишу, одакле је премештен у Скопље. У Нишу је од 1904. водио Нишко гимнастичко друштво „Душан Силни“. Отпочео је редован и интензиван рад Силног. Вежбало се у згради основне школе „Метох“ на Серави, где је већ било смештено певачко друштво „Вардар“. Друштво је 1910. било забрањено. И поред забране кришом се и даље радило и често прелазило из Метоха у гимназију и опет у Метох. У Силном чланови су сматрали и говорили да су они војска која ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу и вежбали. Дух и морал вежбача био је висок, а дисциплина и пожртвовање развијено до крајњих граница. У Булачанима и Кучевишту су давали јавне вежбе. Поред Караклајића, изразита личност око које се окупљала омладина, био је старешина професор Глиша Елезовић. Он је врло често држао предавања у вежбаоници и подстицао родољубиви дух код омладине. Друштво је 1910. и 1911. бројало преко 100 чланова па су се вежбе морале држати у две групе. По препоруци ондашњих учитеља чланови су набављали књиге Књижевне задруге, па пошто прочитају поклањали су их вежбаоници. На овај начин за годину дана створена је књижница од 100 књига. Поред књига редовно је читан лист „Вардар“ који је излазио у Скопљу. Рајко Караклајић основао је душановачка друштва у Призрену, Приштини, Урошевцу, Куманову. У Куманову Силни је основан 1906–7, по доласку Димитрија Синадиновића. Доцније, по проглашењу „Хуријета“, рад је озваничен, и за првог старешину изабран је Јован Довезенски, учитељ и војвода четнички. Из Куманова прешао је у Приштину Димитрије Синадиновић и окупио ту омладину створивши друштво у Приштини. У Гњилане отишао је вежбач, ученик гимназије Влад. Закић а у Пећи вежбао је омладинце гимназист Младен Герић. У Призрен су пошли Рајко Караклајић, Пера Илић, наставник музике, и вежбачи: Стева Младеновић, Душко Стевановић, Васа Хаџи Костић и Петар Арсић. (1) Силни је 1909. основан у Куманову и Призрену, а 1910. у Косовској Митровици, Тетову и Приштини. У областима под турском влашћу (Македонија, Косово и Метохија) до 1912. био је забрањен назив Душан, па су друштва називана „Силни“, а свечано одело било је одора од белог платна, плави појас и црвени фес. У почетку друштва су била ограничена на ученике средњих и стручних школа која су имала интернате. У местима као што су били Призрен, Приштина, Скопље, Куманово, Митровица и Пећ, друштва су захватила поред ученика, и омладину из разних народних слојева. Омладина је била одушевљена Душановим царством и уједињењем са Србијом. Чланови српског певачког друштва „Вардар“ вођени од хоровође и наставника Пере Илића вежбали су друштву. Гимназијалци и учитељска школа као главни део друштва, вежбали су школским просторијама. Дечје врсте вежбале су у згради основне школе „Метох“ на Серави. Вежбама су присуствовали и грађани који су са великом радозналошћу пратили нову активност омладине. Друштво у Куманову су водили два учитеља Ђорђе Божиновић и Милорад Закић (из Босне). Закић је био четник у Танкосићевом одреду, а на Солунском фронту, ађутант батаљона, погинуо је 1916. на Кајмакчалану. Кумановско и скопско друштво одржали су јавни час у Куманову на Духове 1910. о слави Св. Тројице. Као што су у Скопљу певачко друштво и ученички оркестар били у присној сарадњи са друштвом, тако се и у Куманову национално–културни и друштвени живот усредсредио у друштву, које убрзо стекло своју музику. У Призрену је од 1906. постојало културно омладинско друштво „Света Недеља“, чије чланство се по оснивању друштва здружило са друштвом ставивши му на располагање своју музику. Караклајић је у Призрену вежбао чланство као начелник друштва. У богословији је соколски вод предводио богослов Коста Тодоровић, раније члан Винковачког сокола. У дворишту Богословије биле су справе за вежбање. Друштвене вежбе обављене су у школи Младена Угаревића. Призренско друштво учествовало је у националној манифестацији на Велику Госпођу 1910, у манастиру Грачаници када је одржан помен војводи Глигору Соколовићу, а затим на сабору и вежби у Приштини. Као гости Приштинског друштва била су друштва из Призрена, Скопља и Куманова. Свирале су друштвене музике из Призрена и Куманова. Караклајића је у Призрену заменио учитељ Стеван Тубић, родом из Сјенице. На Соколском слету у Прагу 1912. Тубић је био изасланик призренског друштва, поред изасланика других старосрбијанских друштава. Караклајић је 1910. основао друштво у Приштини. Друштво је вежбало у основној школи која се налазила у згради Митрополије. Исте године основана су друштва у Вучитрну, Пећи, Митровици и Урошевцу. Друштво у Тетову основано је 1911. од учитеља Ђорђа Божиновића, који је прешао из Куманова. Кад је 1912. премештен у Криву Паланку, тетовско друштво прекинуло је рад, али је зато прорадило ново друштво у Кривој Паланци (2).

Силни из Скопља учествовао је на слетовима и јавним часовима 1910. код Грачанице, у Девичу, Приштини, у Призрену, у Београду, затим 1911. у Загребу и 1912. у Новом Саду и Прагу. У лето 1910. организован је слет у манастиру Девичу, у Дреници. Слет је одржан у Грачаници, а други део изведен је у Девичу. Одобрење од власти издејствовао је митрополит призренски Нићифор. Вежбачи из Скопља дошли су под вођством Глише Елезовића и Рајка Караклајића. Они су одржали јаван час у Урошевцу на станици, па се затим упутили у Грачаницу. У Грачаници учествовала су душановачка друштва из Скопља и Куманова, вежбачи из Гњилана, Урошевца, Призрена, Приштине, Вучитрна, Митровице, Пећи и Ђаковице. Музика из Куманова је на челу колоне свирала „Радо иде Србин у војнике“ и народне мелодије. Учествовало је скоро 400 вежбача. Народа је било много, а одушевљење је било неописиво. Из Грачанице скопски вежбачи отишли су у Вучитрн, преноћили и кренули за Девич, где је крај манастира, одржана вежба, пред народом окупљеног из целог Косова и Метохије. После слета Рајко Караклајић је отишао у Тетово, окупио омладину и припремао друштво тетовско, пре јавног часа Скопљанаца у Тетову.

Савез витешких друштава Душан Силни и Савез српских соколова ујединили су се 8.11.1909. у Савез соколских друштава Душан Силни. Први састанак ради расправљања питања уједињења одржан је 25. октобра 1909. у Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез је окупио 20 друштава. Слет бугарских Јунака приређен је 1910. у Софији, а пут за Софију водио је преко Београда. Том приликом у Београд су дошли представници српских соколских и витешких друштава из Срема, Крајине, Приморја, Старе Србије, Босне и Херцеговине. У Београду скопски душановци били су гости друштва „Српска браћа“. Соколске свечаности у Београду започеле су 6. јула 1910. увече, кад су стигли први соколи. Кад је воз стигао у Београд дочекала га је српска војна музика и соколи, официри и мноштво грађана. На дочеку на железничкој станици госте је поздравио академик Стеван Тодоровић. Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија“. Пред хотелом окупило се 400 Чеха, представника Хрватског соколског савеза, Сокола из Београда, Србије и Жупа Фрушкогорска. Дефиле 1.000 сокола започео је 7. јула око 15 часова. Душановцима из Скопља и Дубровника указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама: Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори. У свом говору београдски начелник Коста Главинић истакао је: „Добро нам дошли Соколи, добро нам дошли Чеси, Словенци, Хрвати и Срби ! Град Београд срећан је што у својим зидинама може да поздрави заступнике словенских народа и поздравља их најсрдачније све као своју браћу и пријатеље.“ На то су присутни певали „Хеј Словени !“. После тога упутили су се на свечани простор у тврђави Калемегдан. Први су наступали Српски соколи, чланство и нараштај под управом начелника савеза Војиновића. У вежбама одређеним за слет у Београду и Софији наступили су Чеси, Хрвати и Срби. Јавну вежбу завршили су соколи из Скопља. Водио ју је члан, румене браде и дугих бркова. Од нараштајаца ниједан није имао више од 18 година. Најмлађем било је око 12 година. На глави су имали фесове. У ритму музике, поређани у кругу, окретали су се један према другом. Свој наступ завршили су алегоријском скупином, при којој се најмлађи успео на врх и с мачем у руци показао према турској земљи и према Земуну. На ту слику цело вежбалиште је ударило у буран аплауз. Кад је приступио да говори др. Лаза Поповић све је заорило покличима „Живео Поповић !“. Поповић је приступио, притајеним осмехом погледао око себе и рекао: „Доносим поздраве од браће онкрај Саве !“. После вежбе на молбу сокола војни академци су заиграли коло. Придружила им се публика и соколи. Увече је био соколски банкет, на коме су говорници истицали важност Соколства за заједничко дело свих Словена (3). После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, представници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро–Угарске одржали су састанак у Београду. На састанку одржаном од 7 до 9 новембра 1910. Глиша Елезовић и Јово Алексић представљали су Стару Србију. На састанак су дошли и капетан Милан Прибићевић, секретар Народне Одбране и војвода Јован Довженски. Посетио их је престолонаследник Александар. Руковао се са сваким од присутних делегата. На састанку одлучено је да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом (Душана Силног) и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. При повратку из Србије душановци су одржали јавну вежбу у Куманову. У ратовима за ослобођење учествовали су чланови Силног од којих је доста пало на бојном пољу, а међу њима и њихов учитељ Рајко Караклајић, који је погинуо у албанској буни 1913. Године 1913. била су реорганизована друштва у Куманову, Скопљу, Призрену, а отпочео је рад у Битољу и Штипу. (4) Одмах по ослобођењу министар просвете Љуба Јовановић и сам члан сокола, послао је 1913. у гимназије истакнуте соколске раднике као наставнике гимнастике: у призренску учитеља Крсту Тачевића, у кумановску суплента Михаила Градојевића, у битољску Јосипа Прохаску, у тетовску Франтишека Вањика и у скопску Јарослава Вошту. Њихов долазак у школе и друштва значио је много за ширење соколске мисли у ослобођеним крајевима. Нова друштва основана су у Новом Пазару 1913. и у Битољу 1914. Кумановско, скопско и призренско друштво радило је све до одступања 1915.

Од 1919. рађено је на обнови соколских друштава. Обновљен је рад соколског друштва Скопље–Матица. Жупа Краљевића Марка која је обухватала Македонију, Косово и Метохију, основана је 1923. На почетку у саставу жупе била су друштва Скопље, Призрен, Куманово, Штип и Битољ. Број друштава се до 1937. повећао на 32. Жупа је организовала у јесен 1923. и 1924. предњачке течајеве. Пружала је техничку помоћ друштвима. Соколско друштво Скопље–Матица се 1927. уселило у Соколски дом Краљевића Томислава. У дому је радила соколска књижница, музика, драмски одсек, луткарски, трезвењачки, стрељачки и коњички одсек. У јесен 1927. жупа је у свом дому одржала први предњачки течај.

Приком прославе 25–годишњице соколства у Скопљу 1933. отворена је у Соколском дому соколска пољопривредна изложба и изложба женских ручних радова. Соколско друштво Скопље–Матица водило је соколске сеоске чете у селима Драчеву, Горњем Лисичју, Душановцу, Синђелићу, Кучкову, Бразди, Чучеру, Бањану, Мирковцу и Раштаку. (5)

Од 5 до 9 септембра 1928. одржан је у Скопљу VI покрајински слет ЈСС. Слету је присуствовало мноштво чланова ЈСС, чехословачки соколи, делегати Лужичких Срба, пољског и руског соколства. Том приликом соколи су посетили Косово поље, где је извршена заклетва Соколства и прочитана декларација Југословенског Соколства. (6) Соколска Жупа Скопље окупљала је 1934. 40 друштава, 75 сталних и 33 привремене сеоске соколске чете. Укупан број чланства 1937. био је преко 17.000 . Соколска жупа и друштва су сарађивало са Хигијенским заводом у Скопљу. (7)

Филмови „V покрајински слет у Скопљу“, „Крунисање Душаново“, „Ускршњи обичаји Лужичких Срба“, „Снежана“, „Зимски спорт“ и „Гимнастичке вежбе“ са великим успехом приказани су у Скопљу, Велесу, Куманову, Тетову, Призрену и Штипу. Представе су даване у соколанама, а понегде ради велике посете, даване су и у биоскопима. Не само школска деца и соколско чланство, него и родитељи и омладина у великом броју посетили су представе. Укупно 22 представе посетило је 3.990 деце, нараштаја, чланства и других. У Скопљу су приказани филмови у свим школама, Учитељској школи, за ученике Женске гимназије, у Дому Краља Александра (средњошколски интернат) и у великој Медреси. (8)

Прослава 25–годишњице ослобођења Старе Србије 1937. почела је соколским V покрајински слетом у Скопљу, чији је покровитељ био Кнез Павле. У прогласу слетског одбора истицало се: „Ријетко које мјесто осим Београда, тако изразито оличава судбину Балкана, колико наше Скопље. Упркос невољама робовања, у њему се никад није гасила национална мисао и културна снага нашег народа, чак ни онда, када су под туђинским ударцем исчезле драгоцјене творевине Немањића ... „. Прослава ослобођења трајала је три дана, а завршила се поворком кроз Скопље, дугом три километра. (9) Да би се истакао историјски значај слетски одбор је решио да се уочи Видовдана на слетишту изведе сцена „Крунисање цара Душана“ а на Видовдан слетска сцена ослобођења Старе Србије 1912. Слетске сцене су изазвале велико интересовање код свих који су дошли да присуствују слету. (10) Скопље је украшавано за прославу а на угловима улица прављени су славолуци. Душанов мост био је осветљен у бојама, од подигнутих славолука најлепши је био на прилазу Душановом мосту. Град се припремао да дочека соколе. Услед градње нове железничке станице сви возови су се заустављали у предграђу Скопље–Војвода Путник, једино су специјални соколски возови долазили на главну станицу која је била искићена свим словенским заставама. Специјални возови били су означени као Сок. 1–9, а десетим обичним возом требало су да стигну соколи из Охрида и Кичева. Мушки и женски технички одбор Савеза на челу са замеником савезног начелника М. Војновићем и савезном начелницом Е. Скаларјевом стигао је 25. јуна 1937. у Скопље. У суботу 26 јуна 1937. први је стигао воз Сок 3. Уз мноштво света дочекала га је соколска музика друштва Скопље Матица. Соколи су становали у Трговачкој академији, а соколице у Женској гимназији. Делегати ЧОС–а и Савезне управе становали су новоподигнутом студентском дому крај филозофског факултета. На V покрајинском слету у Скопљу учествовали су соколи из целе Југославије. Сви су се за обавештења обраћали председнику слетског одбора Велимиру Поповићу, старешини Соколске жупе Скопље. На тркалишту „Југа“, на десној обали Вардара, саграђен је соколски стадион. У недељу 27. јуна 1937. одржана је свечана седница у Народном позоришту. У свом говору Веља Петровић истакао је: „Нећу ни мало да претерам ако подвучем, да је Соколство у историји Словена ... за последњих неколико деценија одиграло такву улогу да му се мора дивити сваки родољуб, сваки напредан човек. Оно је својом силином, снагом и необичном вером давало ... моћ како јунацима тако и клонулима; оно је разбуктало крв у жилама свих словенских народа, оно је узвикнуло код потиштених: не признајем туђина за господара ! ... као такво, оно је могло и код нашег народа да створи хиљаде војника, четника и добровољаца, за чије подвиге зна данас и најмлађи грађанин Југославије, чија јунаштва данас опева гуслар ... Величина, снага и моћ нашега Соколства лежи још и у томе, што оно и у слободи и миру говори и учи да је живот вечита борба, у којој побеђује само онај који напредује и који се усавршава у тихом, непрекидном и свагдашњем деловању, да је то борба, у којој ведро и смело корача само онај који развија здравље, радиност, трезвеност, самопрегор, тачност. А радећи тако онда се и цео народ држи у свестраној душевној и телесној свежини, на дозвољава се никакав застој и назадовање, већ напротив усавршавају се најлепше врлине увек у братској љубави, у дисциплини и истрајности. Соколство је школа у којој се појединац, друштво и народ васпитавају да буду високо морални, да су пуни етичког схватања, да су прожети љубављу и радом, да дух братства окупља све слојеве народа без икаквих разлика.“ Слет је отворен у 15 часова на стадиону. Топовски пуцањ са Душановог града наговестио је долазак буктиње, која је запаљена са воштаница на кумановском бојишту и коју је до стадиона пренела соколска штафета чланова сеоских соколских чета и друштва Скопље Матица. Старешина жупе Веља Поповић примио је буктињу и запалио ватру на жртвенику палим јунацима за ослобођење и уједињење. (11)

На слету у Скопљу приказана је сцена „Крунисање Душаново“ у инсценацији редитеља Народног позоришта Петра Матића. Приказан је Душанов град и Црква Св. Богородице. Сцене Душановог доласка и поздрављање велможа. Присутни су били народ и велможе. Душан је поздравио народ. Патријарх је благосиљао и крунисао Душана. Уз свирање фанфара извршено је крунисање Душаново (кога је играо глумац Синиша Раваси). Душан је крунисао царицу и свог сина Уроша. Душан је примио жезло, народ је поздравио свог цара. Душан је одликовао свога шурака Јована, читао проглас народу и заклињао се да ће по правди владати. Хорови из Скопља су наизменично са музиком пратили ток крунисања. После крунисања 16 чланова соколске чете из села Смоквице код Ђевђелије — Русалије извело је неколико старих игара уз народну музику. (12) На слету наступило је 2.900 чланова и чланица соколских друштава и чета, војника и морнара. Јавном часу присуствовало је преко 15.000 гледалаца.

У Народном позоришту одржана је свечана соколска академија у присуству делегата ЧОС, руског Соколства, целокупне управе Савеза Сокола и слетског одбора. Тачку „Поздрав југословенској застави“ извели су чланови друштва Подгорица. Тачку „Што ћутиш, Србине тужни“ извело је 9 чланова друштва Скопље Матица. Тачку „На прелу“ извело је 8 чланица чете Бадњевац, жупе Крагујевац. У другом делу академије извело је 6 нараштајаца друштва Призрен вежбу „Арапска игра“. Тачку „Његошев споменик“ од Милошевића извело је 9 чланова и чланица друштва Подгорица. Народна кола извели су 9 чланова и чланица друштва Велес у народној ношњи. На крају академије изведена је апотеоза „Свесловенство“ од чланова руског одсека друштва Скопље Матица уз суделовање нашег чланства одевеног у народну ношњу. Први део био је симболична слика, а у другом делу приказиване су руске, чешке, словачке и пољске народне игре.

На Видовдан 28 јуна 1937. одржан је помен у Храму славе. После помена соколска поворка кренула је од соколског дома. У поворци су били соколска коњица, соколска музика друштва Скопље Матица, управа Савеза сокола, савезна застава, представници ЧОС, руског Соколства, слетски одбор, чланство у чехословачким народним ношњама, застава руског сокола, чланови и чланице руског сокола, чланови соколских жупа Бањалука, Београд, Бјеловар, Цетиње, Крагујевац, Марибор, Мостар, Љубљана, Ниш, Ново Место, Нови Сад, Осијек, Петровград, Сарајево, Сушак и Сплит, Тузла, Ужице, Загреб и Скопље. Поворка је била дуга око 2 километра. Од сокола било је 2.652 члана у поворци. Поворка је прешла преко гвозденог моста па наставила кејом краља Александра, улицом краљице Марије, преко Обилића венца и улице краља Петра стигла пред Официрски дом на тргу Краља Петра. Са терасе Официрског дома соколима су се обратиле представници власти. У свом говору председник Скопске општине Панта Јовановић између осталог истакао је: „... ја не могу да сакријем своје узбуђење као некадашњег првог просветара и сарадника на стварању прве соколске организације у Јужној Србији.“ (13)

На II јавној вежби било је преко 15.000 гледалаца. Од тачака на вежби између осталих биле су тачке наступ 845 војника скопског гарнизона, затим утакмица екипа Загреба и Београда у кошарци под вођством Зденка Павића, члана савезног техничког одбора. Из Боке Которске наступило је 36 морнара. На крају јавне вежбе изведена је друга слетска сцена „Робовање и Ослобођење“ у 10 слика: 1.Косачи и копачи у народној ношњи својим симболичним вежбама представљали су рад народа у пољу пре 1912. 2. Наступиле су виле са веловима, изводивши ритмичке вежбе симболизирајући наду у бољу будућност. 3. Соколи који су представљали чланове „Душана Силног“ (1908) извидили су просте вежбе, што је представљало ширење соколства у народу. 4. Коњаник у црвеној одећи који је носио у руци српску заставу прелетео је преко вежбалишта наговештавајући ослобођење. 5. Наступиле су две чете војника, уз пуцњаву митраљеза. Српска војска је наступала а непријатељска одступала. За време борби пало је неколико српских војника и остало на бојном пољу. 6. Уз Бетовенов „Посмртни марш“ виле су пришле палим војницима. Затим молитва. Пришли су анђели, носећи венце, којима су китили пале војнике. 7. Виле су носиле заставу и ставиле је на гробове погинулих. Чланови су дигли јарбол у виду крста, на којем се у средини дигла југословенска застава, а са стране заставице свих словенских народа. 8. Мушка деца својим наступом исписивала су иницијал краља Петра I „П I“, затим иницијал краља Александра I „А I“, и на крају иницијал краља Петра II „П II“. 9. Наступили су морнари, војници, чланице у народним ношњама, чланови чета –Русалије и правили круг око целе сцене у одбрамбеном положају, представљајући како Соколство, народ и војска у заједници штите отаџбину. 10. „Краљево коло“ играле су све групе. Са трибина и стајалишта силазио је народ и у колу напуштао слетилиште. У сцени је учествовало око 1.000 учесника. Сцену је извело начелништво жупе Скопље, под вођством А. Соколовског, заменика начелника.

Приређена је заједничка вечера у Официрском дому. У име жупа говорио је Гавро Милошевић, старешина жупе Цетиње. На слетишту је у 21 час приређено народно весеље, у коме је учествовало 8.000 људи. Неколико музика, соколских и других, неуморно је свирало наизменично и истовремено, а народ је играо кола. У 10. 30 почео је ватромет: бомбе са државним тробојницама, рекламна паљба са осветљењем слетишта, велике соло ракете са метеорима, змијама, шишталицама и митраљеском ватром, велики „Нијагара“ водопад са много фонтела, ерупција вулкана са неколико стотина ракета, водоравни и усправни бриљантни точак, ватрени брзојав са са главне трибине према музичком павиљону (на жици) и на крају слика краља Петра у соколској униформи. Народно весеље настављено је до зоре. На слетишту су пренос справа и припрему за сцене вршили војници, а санитетску службу вршили су скаути. Цео слет снимљен је од „Артистик–филма“ у режији Богољуба Крејчика. На слету су учествовале жупе Скопље, Ниш, Цетиње, Крагујевац и Ужице а 15 жупа је присуствовало. (14)

Лист „Дубровник“ пренео је из листа „Аграрна Мисао“ из Београда опис прославе у Скопљу: „Велика, ... поворка нашег живља из Јужне Србије сутрадан у Скопљу, била је достојан наставак оног духовног славља на Куманову. Огромна је то била поворка омладине, ветерана, инвалида, четника, жена са дјецом на грудима, сокола, младих дјевојака у народној ношњи ...“. (15) На V покрајинском слету учествовали су соколи из целе Југославије. Највеће заслуге за успех слета имао је Велимир Поповић, старешина Соколске жупе Скопље и председник слетског одбора. (16)

Соколи су припремали своје чланове да буду браниоци отаџбине. Соколско друштво Скопље–Матица одржало је 22 јула 1939. код села Бразде такмичење у гађању бојним метком. Гађањем је руководио прочелник стрељачког одсека капетан I класе Александар М. Толић. Гађање је имало карактер излета, који се после гађања продужио цео дан у манастиру Св. Илија. Командант артиљеријског пука II Армијске области ставио је на расположење за извршење гађања потребно људство, материјал и транспортна средства. (17)

Јубилеј Соколског друштва у Приштини прослављен је 22. октобра 1939. На тај дан 1912. Приштина је ослобођена од Турака. Друштво у Приштини прославило је своју 30–годишњицу. Основано је 1909. као прво на Косову. Године пре ослобођења биле су тешке. Друштво није радило за време рата. Одмах по ослобођењу било је обновљено и постало је матично друштво многим соколским јединицама у Старој Србији. (18)

Соколи су учествовали у организовању прославе 550–годишњице Косовске битке 1939. У незавршеном дугометражном филму „Косовски бој“ Михајло А. Поповић снимио је долазак соколске штафете која је носила пламен упаљен за време јутарње литургије у манастиру Грачаници, да би се њиме запалиле свеће на Газиместану и дефиле сокола у паради витешких организација. Окупљени гледаоци срдачно су поздравили соколе. (19)

Соколско друштво Скопље–Матица приредило је 1939. прославу 30–годишњице оснивања соколства на Југу. У Споменици су истакли: „30 година су кратак период у животу једног народа, али у животу једног човека представљају довољно дуго време да се забораве многи догађаји и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерације које су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерације не знају за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значај народне слободе. Они је сматрају као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значај негативне вредности и ова се вредност у пуној мери осети тек онда кад се изгуби.“ (20) После Априлског рата 1941. Савез Сокола био је забрањен.

Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене

1. Соколско друштво Скопље–Матица, „Споменица о прослави 30–годишњице и извештај о раду у 1939 год. „, Скопље, 1940, стр. 5–30; „Соколство у Јужној Србији“, „Соко на Вардару“, Скопље, јули 1933, бр. 7, стр. 50,51,52;

2. Саша Недељковић, „Савез српских душановаца“, „Добровољачки гласник“, бр. 29, Год. XVII , Београд, Јун 2007, стр. 167–171; Мирко Ф. Јовановић, „Соколство у Јужној Србији до 1912 године“, Уредио проф. Богољуб Крејчик, „Јужна Србија“, Београд, 1937, стр. 57–62;

3. Соколско друштво Скопље–Матица, Исто, стр. 6–30; „Соколство у Јужној Србији“, „Соко на Вардару“, бр. 7, Скопље, јули 1933, стр. 51, 52, 53; Бојан Дреник , „У Београду“, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 новембар 1930, бр. 27, стр. 3,4;

4. Др. Милорад Драгић, „Рад Љубомира Давидовића у Соколству", Споменица Љубомира Давидовића, Издање главног одбора демократске странке, Београд, стр. 115–116; „Соколство у Јужној Србији“, „Соко на Вардару“, бр. 7, Скопље, јули 1933, стр. 52, 53, 54; Јован Л. Перовић, „Моје успомене из соколског живота“, „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику“, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 109;

5. Соколско друштво Скопље–Матица, Исто, стр. 6–30; Мирко Ф. Јовановић, „Соколство у Јужној Србији од ослобођења до данас“, Уредио проф. Богољуб Крејчик, „Јужна Србија“, Београд, 1937, стр. 75, 76;

6. „Југословенски соколски календар 1930“, у Љубљани 1929, стр. 80;

7. Годишњи извештај о раду Соколске жупе Скопље у току радне 1934. године, Скопље, Марта 1935, стр. 6; Мирко Ф. Јовановић, „Соколство у Јужној Србији од ослобођења до данас“, Уредио проф. Богољуб Крејчик, „Јужна Србија“, Београд, 1937, стр. 78;

8. Извештај Просветног одбора, стр. 30, Годишњи извештај о раду соколске жупе Скопље у току радне 1934 године, штампарија и књиговезница Василија Димитријевића, 1934, Скопље; „Узани филм у соколској жупи–Скопље“,бр.7, Соколска Просвета, септембар 1938, Београд, стр. 235; 9. „Прослава 25–годишњице ослобођења Вардарске бановине“, „Дубровник“, Дубровник, 3 Јули 1937, бр. 23, стр. 3;

10. Др. М.Д. „После Видовданског слета у Скопљу“, „Соколски Гласник“, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 1;

11. Б.С. „Видовданским слетом у Скопљу југословенско Соколство достојно је прославило 25–годишњицу ослобођења наших јужних крајева“, „Соколски Гласник“, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 1, 2;

12. „Крунисање Душаново“, „Соколска просвета“, Београд, Мај 1938, бр. 5, стр. 159; Б.С. „Видовданским слетом у Скопљу југословенско Соколство достојно је прославило 25–годишњицу ослобођења наших јужних крајева“, „Соколски Гласник“, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 2;

13. Б.С. „Видовданским слетом у Скопљу југословенско Соколство достојно је прославило 25–годишњицу ослобођења наших јужних крајева“, „Соколски Гласник“, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 3, 7;

14. Б.С. „Видовданским слетом у Скопљу југословенско Соколство достојно је прославило 25–годишњицу ослобођења наших јужних крајева“, „Соколски Гласник“, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 8, 9;

15. „Прославе у Куманову и Скопљу“,„Дубровник“, Дубровник, 20 Новембар 1937, бр. 43, стр. 2;

16. Душан Цветковић, „Соколи и соколски слетови“, Београд, 2007, стр. 57;

17. Соколско друштво Скопље–Матица, Исто, стр. 54–55;

18. „Јубилеј Сокола у Приштини“, „Братство“, Осијек, 15. децембра 1939, бр. 12, стр. 232–233;

19. Др. Петар Волк, „Српски филм“, Београд, 1996, стр. 307, 552, 553; Дејан Косановић, „Филмска снимања на Косову до 1945 године“, Нови Филмограф, бр. 5/6, год. 3/4, 2009, Београд, стр. 61;

20. Соколско друштво Скопље–Матица, Исто, стр. 5;