Саша Недељковић

Женска друштва у Дубровнику

Задруга Српкиња Дубровкиња основана је 1887. На челу задруге у Дубровнику била је Теодора Тона Бошковић. По жељи свог мужа Боже Бошковића, основала је заједно са Ником Бошковићем и Маријом Опуић српску женску школу у Дубровнику. Прилози су скупљани и изван Дубровника. Међу добротворима задруге били су епископ Герасим Петрановић, Аничић, Крсмановић, Катарина Јовановић, Марија Опуић, Шкуљевић, Гркавац и други. (1) Добротворна задруга Српкиња Дубровкиња била је 1916. од аустријске власти распуштена. Задруга се жалила Намесништву. Представнице задруге су покушавале доказати да је задруга само хуманитарна установа и да је у оним тешким часовима од преке потребе. Поглаварство је сматрало да “је та установа углавном за тим радила да дјецу мање имућних слојева православне вјере одгоји у српско–радикалном смислу“. У правилима задруге било је унесено да читава имовина припада православној цркви ако се Друштво растури. На основу овога је црква тражила и добила имовину задруге. Црквена управа позвала је Марицу Ј. Перовић да размотре обнову рада задруге. Позване су старе чланице на договор. На састанку једногласно су одлучиле да се задруга обнови. Именована је привремена управа која је окупила 115 чланица.(2)

На иницијативу Јелене Охмучевић пл. Бизаро основана је јуна 1919. Народна Женска Задруга у Дубровнику. Прва председница била је Јелена Охмучевић пл. Бизаро, дугогодишња наставница женске препарандије у Дубровнику. Поново је изабрана за председницу Задруге јуна 1921. Један од главних циљева задруге било је народно просвећивање. Установе Задруге биле су „Старатељство за плућне болеснике“ и „Пчелице“. „Пчелице“ су основане 1920. Окупљале су децу из најширих слојева народа и училе их раду, чистоти и уредности. „Пчелице“ су биле друштво где се су деца сакупљала на рад и игру у слободним часовима. Задруга је 1922. установила „Савјетницу за матере“ где су мајкама давали упуте за рационалну исхрану дојенчади и даривали сиромашнима одећу за новорођену децу. Основале су 1923.–24. Забавиште са Обдаништем, где су сиромашна деца од 3–6 година, којима је мајка била запослена, боравила цео дан и примала храну. Отвориле су 1921. „Старатељство за плућне болеснике“ са бесплатним прегледима и лечењем болесника. Потпомагале су бакаларовим уљем и одећом нарочито сиромашну децу. Влада је давала сталну субвенцију. У почетку су успешно водиле Старатељство док није прешло под другу управу, а Задруга је ни после није запуштала. Задруга је у Дубровнику отворила „Секцију за његовање народног везива и подизање домаће индустрије“. Имале су радионицу и течај за народно везиво. Отвориле су 1920. подружницу у Цавтату са установом „Пчелица“, а 1921. повјереништво у Стону. У листу „Народна Свијест“ истакнуто је: „Овакову благодат, што је Женска Задруга подарила свој Дубровник, мало који град у нашој држави може да ужива, а са хуманитарне стране, да се и поноси“. (3) Заступнице Задруге, председница, тајница, књижевница З. Ј. и ауторка чланка у листу „Рад“, посетиле су 1920. опоравилиште српске деце у некадашњој вили Бравачић на Лападу. Део пута ишле су трамвајем, а део пешке оптерећене ђаконијама које су припремиле чланице управе. Болницу је издржавала енглеска мисија. Деца су узета из разних болница у Београду, са дозволом министарства за заштиту деце. Деца, њих четрдесет добила су на поклон слаткише и наранџе. Чланице Задруге су наставиле и касније да посећују децу у опоравилишту. Управа Задруге сазвала је за 28. мај 1920. Изванредну главну скупштину у дворани „Слоге“. Теме о којима је скупштина расправљала биле су: 1. Образовање одбора госпођа за провођење акције за опорављање србијанске сирочади на Приморју, и 2. Суделовање на првој Југословенској изложби народне пучке умјетности и кућне индустрије у Загребу на иницијативу загребачке удруге за ушчување и промицање народне пучке умјетности и обрта. (4)

У делегацији из Дубровника на сахрани краља Петра били су прота Саво Барбић, каноник Влахо Барбић, госпођица Елена Охмучевић–Бизаро, председница и Елса Монтана, благајница Народне женске задруге, те Миће Милишић, Херман Ерцеговић, Вицко Грбић и Никола Б. Мишић (два последња у богатој народној ношњи). У среду 24. 8. 1921, иако је тај дан био одређен за примање делегација страних држава, делегација из Дубровника је примљена од министра председника Николе Пашића у згради министарског председништва. На поклон одасланства Николи Пашићу, као представнику врховне државне власти, одговорио је Пашић са неколико топлих речи за Дубровник и испоручио му преко одасланства особити поздрав. Представницама Народне женске задруге из Дубровника биле су све дане и у свему при руци чланице београдске „Женске Задруге“. Изложба Народних везова Народне Женске Задруге одржана је од 28. 8. 1921. до 4. 9. 1921. Приказано је 116 узорака народног умјећа из Конавала израђених на течају Задруге у Цавтату од цавтајских „Пчелица“. У листу „Рад“ истакли су: „ Особито се је било дивити прецизности у израдби најфинијих госпојинских блуза и елегантних лисница на најфинијем платну. ... Народна Женска Задруга, та посве млада установа, показала је кроз кратко доба, шта се може постигнути на том пољу без ичије помоћи уз големе жртве. Желимо јој да је и унапријед буде пратити срећа у свим родољубним подхватима на корист и дику миле домовине.“ (5)

Представнице „Народног Женског Савеза“ посетиле су Дубровник 1921. Од 11 чланица делегације три су биле Словенке и осам Српкиња, представница свих женских удружења у Београду. Биле су: Савка Радичевић надзорница женских школа и Јела Ивановић из Организације Учитељица, потпредседница Перица Продановић и Милева Тодоровић секретар Кола Српских Сестара, Мица Побијан одборница Народног Женског Савеза, Зорка Влајић председница Матер. Удружења, Лујка Клидис секретар Српске Мајке и Даринка Панић одборница Женског Удружења. У друштву чланица Управе Народне Женске Задруге предвођене од дон Ника Ђивановића, прегледале су знаменитости Дубровника, затим све установе Задруге: „Старатељство за плућне болеснике“, које је успевало под вођством Данице Косић; Течај везова под управом фолклористице Миш, са особитим занимањем прегледале су изложбу везова нарочито за њих приређену, радње течаја и Цавтајских „Пчелица“; у улици Побијаној посетиле су „Пчелињи дом“, где Пчелице на окупу дочекаше гошће а особито њихову добротворку Савку Радичевић. Јела Ивановић поздравила их је у име београдских Пчелица, на што јој мала Плетковић захвали. Пчелице испеваше химне и друге песме, заиграше Србијанку и друга кола. Председници Народне Женске Задруге, по писању дубровачког листа „Рад“ „ненадкриливој“ гци Ј. Охмучевић–Бизаро госпође су уручиле за секцију „Пчелица“ у име Женског Савеза и Кола Српских Сестара по 100 динара, Материнског удружења, Српске Мајке и Организације Учитељица по 50 динара, укупно 350 динара. Народна Женска Задруга приредила им је у хотелу Империјалу заједнички обед, на коме су расправљале разна питања заједничког рада. Делегација је посетила Ријеку дубровачку. На станици опростиле су се од чланица Управе Народне Женске Задруге из Дубровника. (6)

Дечје опоравилиште министарства народног здравља на Локруму свечано је отворено 1921. заједно са „Старатељством за плућне болеснике“ и ,,Дјечијом станицом са купатилом“. Установе су биле иницијатива Здравственог Одсјека а под надзором Народне женске задруге а биле су смештене у поправљеној згради бившег војног месног заповедништва. Приликом отварања старатељства за плућне болести истакла је „Народна Свијест“ говорећи о старатељству „које већ неуморно ради и помаже ђегод смије и може, него ћемо упријети прстом на жилаву женску задругу, једину здраву институцију у нашем граду, која може служити изгледом свима осталима, јер без буке и хвастања све обавља и свукуд стиже. Нека је дакле свака хвала и признање цијелој управи Женске Задруге а особито вриједној пресједници “. У чланку „Здравствене установе“ истакла је „Народна Свијест“: „Част Женској Задрузи, која је знала од војничке власти испословати ипак једну зграду у хуманитарне сврхе, што иначе још не може да постигне ни опћина, ни најугледнији грађани. Али ето, што не могу људи, то постигну жене !“ (7)

После Првог светског рата део задруга је пришао Колу Српских Сестара. Поједине задруге као што је Дубровачка пришле су Друштву „Књегиња Зорка“. На својој скупштини од 10. априла 1930. „Добротворна задруга Српкиња Дубровкиња“ одлучила је да се уједини са Друштвом „Књегиња Зорка“ чија је матица била у Београду. После разговора са Главним Одбором „Књегиње Зорке“ у Београду задруга је сазвала ванредну скупштину 28. јула 1930. на којој је дефинитивно прихваћена и остварена идеја о спајању „Добротворне задруге Српкиња Дубровкиња“ са „Књегињом Зорком“. (8)

Коло Српских Сестара било је патриотско и хумано женско друштво основано у Србији 1903. После Првог светског рата рад Кола био је усмерен између осталог на међусобном упознавању и духовном зближавању народа у Југославији и одржавању родољубља и националне свести. У томе су сарађивале са осталим женским друштвима у Југославији. Коло Српских Сестара отворило је почетком двадесетих година 20 века о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. За инсталацију школе, Коло је послало 2.000 динара, шиваћу машину и десет постеља, а стално је плаћало наставницу. Председница Кола госпођица Грујићева и главни секретар госпођица Тодоровићева ишле су у Цавтат да уреде питање отварања школе. Обишле су Одборе Кола у Херцег Новом и Сарајеву, као и Женске Добротворне Задруге у Цавтату и Дубровнику. У свим овим местима делегаткиње Кола наишле су на најлепши пријем и гостољубље чланица Кола и Добротворних Задруга, као и код свега осталог грађанства. У Извештају Кола за 1924–1925. наводи се да Одбору у Цавтату послато 12.000 динара. Католички свештеници у Цавтату били су најоданији пријатељи Кола и стално су сарађивали у школи Кола Српских Сестара под вођством Народне Женске Задруге. Средином двадесетих година Коло је примило у свом Дому у Београду око 40 ученица занатске школе и чланица Народне Женске Задруге из Цавтата. Коло је сваке године о школском распусту један део својих питомица, нарочито без родитеља, упућивало на летовање у Цавтат. Ученице су у Цавтату проводиле два месеца, а са њима је ишао потребан персонал уз присуство једне до две чланице управе. (9) Добротворна Женска Задруга из Книна 1934. дала је прилог за градњу Дома Добротворне Женске Задруге у Цавтату. (10)

Народна Женска Задруга је учествовала у акцији коју је организовао Црвени Крст у Дубровнику маја 1925. Иницијативом Главног Одбора Подмладка Црвеног Крста у антитуберкулозној пропаганди учествовали су дубровачка друштва: 1) Старатељство за плућне болеснике, 2) подмладак друштва Црвеног Крста, 3) Лечничко удружење, 4) извидници, 5) подмладак сокола. Предузето је: 28 маја а) Асанирање три најнездравијих станова дубровачке сиротиње за спомен овог дана, б) дељење сапуна и четкица за чишћење зуба сиромашној деци Старатељства, ц) дељење и лепљење плаката по школама и у граду помоћу скаута; 29 маја а) Предавање по школама од месних лекара и наставника, б) излет подмладка у природу и сађење дрвећа ; 30 маја а) поворка са агитационим натписима ( подмладак сокола, подмладак друштва Црвеног Крста, Пчелице, Скаути), б) у театру предавање ,,О туберкулози у Дубровнику“ (др. Орлић), уз здравствени филм ,,Не пљуј на тле“. Декламовање и певање (певао подмладак Црвеног Крста Женске Учитељске школе ) ; 31 маја дељење значки, продавање цвећа и радова Подмладка за оснивање бесплатног купатила за сиромашну децу. (11)

Јелена Охмучевић–Бизаро умрла је 15. марта 1927 године. О њеном раду је писала Марија Ђадров у „Дубровачком листу“. Истакла је: „Ти, која си се родила и одгојила под сводовима најљепше ренесансне палаче, нијеси се жацала од сеоске колибе, ни сељачког огњишта. У својој сеоској школи била си узор ученица и сељанки. На свом имању била си идол својих кмета и њима свијетао пример рада и устрајности . ... а већ године 1906. као наставница учитељске школе. Била си прва женска у Далмацији, којој је била повјерена та част, а такво именовање у старој консервативној Аустрији, значило је за тебе кулмен признања, а за нас Твоје колегинице прва феминистичка побједа. ... Нијеси познавала запрека, ни оскудице средстава, нијесу Те тангирали приговори гомиле, нити се тебе тицала завист и злоба људска. ... Још те виђам по дубровачким улицама с Твојом епохалном кожном торбом; виђам те како силазиш низа стубе разних надлештва, да своје циљеве оствариш.“ У календару „Вардар“ истакнуто је да се још млада посветила учитељском звању. У Затону, Сланом и Стону одгајала је сељачку децу. У Сплиту је била управитељица школе у предграђу Лучац. После усавршавања у Чешкој вратила се у Дубровник, где је деловала до пензије 1924. Васпитала је две генерације учитељица. У њезином разреду 1912. осванула је један дан карта Балкана, на којој је малим српским заставицама натакнутим на иглицама пратила са својим ученицима подвиге српске војске. За свој чин била је позвана на одговорност, те за мало није настрадала. После избора за председницу Народне Женске Задруге 1920. бацила се на хуманитарни рад, јер је увидела да су последице рата тешке а потребе народа велике. У чланку је истакнуто да је чудесном брзином створила Диспанзер за грудне болести, Диспанзер за дојенчад, Забавиште у Дубровнику и Гружу, Обданиште у Дубровнику и Нижу занатску школу. Посветила је своју пажњу конавоском народном везу, који је пропадао. Отворила је течај за народно везиво и очување народног умјећа, да продајом и изложбама упозна страни свет са народним благом. После смрти приређен јој је импозантан спровод. На крају чланка у „Вардару „ стајало је: „Слава неуморној раденици! “(12)

Изасланство Народне Женске Задруге Дубровник учествовало је на скупштини Кола Српских Сестара 1930. у Београду. У име Управе Н.Ж.З. говорила је Дабиновићева. У свом говору истакла је да им је Коло узор: „Народна Женска Задруга је поносна што јој је Коло Српских Сестара искусан и добар пријатељ, и дубоко му је харна, што се увјек, као такво показало и осјећањем, и помоћи и савјетом. ... па ако се на жалост и не можемо надати, да постанемо икада то што је Коло“ . Молила је Коло „да нам своје вриједно пријатељство и надаље уздржи, као што ћемо и ми Коло увјек љубити и частити као драге старије сестре, којима је идеал бити њима сличне. Живјеле и напредовале !“ Истакла је да су за 10 година рада Народне Женске Задруге Дубровник створене институције: 1920 секција за народни вез Пчелица и диспанзер за плућне болести; 1922. Савјетница за матере и Забавиште у граду; 1923. Обданиште у граду; 1925. Занатска школа; 1926. Забавиште у Гружу; 1929. коначиште и дућан народног веза. О свакодневном раду Задруге истакла је: „Осим видљивих трагова нашег рада, нека нам је слободно истакнути да смо увјек и извршавале све династичке и патриотске дужности најискреније и најсавесније, да нисмо допустиле да се у наше друштво увуче страначарско или вјерско надметање. Нетом би се појавио облак али би се успјело да се то распрши снагом разума и љубави, тако да смо поносне, што смо једно од мало друштава, чији је дух одувијек одговарао духу којег наш љубљени Краљ и сваки искрен родољуб мора да жели за нашу домовину. Сарађујемо у разним градским друштвима, дајемо припомоћи за све родољубне акције, подупиремо ученике новцем и упливом, дијелимо потпоре, животне намирнице и одијела, у обданишту хранимо 30 дјеце дневно, уздржавамо два забавишта, занатску школу, коначиште узорно чисто, радимо народни вез и продајемо у дућану, приређујемо изложбе, концерте, плесове, предавања, те кућне забаве за младеж. На крају истичем, да нас државне власти, Опћина и грађанство уважава и сматра за најагилније и најзаслужније друштво у нашем граду, што сматрамо и као успјех жене уопће. ... молимо да нам Коло досадању љубав не одузме ни у будуће.“(13)

Пододбор Друштва „Књегиња Зорка“ у Дубровнику основао је интернат за женску децу која су долазила у Дубровник на школовање. Заузимањем претседнице, која је ставила на расположење целокупни свој намештај и библиотеку, затим новчаном помоћу Министарства просвете и Банске управе са Цетиња као и помоћу Главног Одбора из Београда у потребном намештају, интернат је почео рад у јесен 1930. у згради српске православне црквене општине. Питомице интерната похађале су гимназију и учитељску школу. У интернату су биле питомице из Црне Горе, Херцеговине и две из Албаније. Домом је управљала председница друштва. Друштво се бринуло за сиромашну децу из основне школе. Пред Божић набављале су одело за сиромашне ђаке из заоставштине Ђорђа Грковца. Пред ускршње празнике Друштво је истој деци даровало црвена јаја, колаче и воће. За Врбицу скупљеним добровољним прилозима грађанства заузимањем управе, која је сама шила одела, обучено је, што потпуно што делимично, 40 деце, и свима набављена звонца. Друштво је помагало и сиромашну децу руске колоније. Образован је Одбор госпођа који се старао да ублажи беду невољних руских избеглица. Председница друштва „Књегиња Зорка“ била је изабрана за председницу тог Одбора. За све ове заслуге руска колонија изабрала је Марију Перовић за своју почасну чланицу. Пред божићне и ускршње празнике помагало је сиромахе Убошког дома на Посату или новцем или намирницама. Друштво се заузимало да се ђаци основних школа сместе у Дечије опоравилиште на Локруму. Заузимањем Друштва добијао је известан број сиромаха помоћ од Градске општине пред Божић према списку које је Друштво предавало општини. Сваке године Друштво је у просторијама интерната прослављало своју крсну славу Св. Андреју Првозваног сечењем славског колача, у присуству чланица, представника власти и корпорација и осталих пријатеља Друштва. Друштво је сваког фебруара приређивало своју велику годишњу забаву. Друштво „Књегиња Зорка“ је заједно са осталим националним и културним друштвима учествовало у свим прославама и манифестацијама у Дубровнику и околини. Дочекале су и бринуле о смештају студената Мале Антанте. Учествовале су у дочеку певачког друштва из Битоља. Присуствовале су полагању камена темељца задужбине Милеве Константиновић, а затим неколико месеци касније освећењу дома. Дом „Задужбина великог добротвора генерала Александра Константиновића од Гверман Обреновића“ отворен је 6 маја 1933. у присуству епископа др. Симеона Станковића, Милеве Константиновић с породицом и бројног грађанства. Да би се разликовао од Задужбине Ковачевић (Стари сиротињски дом на Посату) назван је Нови сиротињски дом на Посату. Биле су заступљене у одбору за дочек Пен–клубова у Дубровнику. Дочекале су цвећем пољске парламентарце и „Јединство славенских жена“. (14)

Народна женска задруга поставила је 1935. спомен плочу на гроб своје председнице Елене Бизаро на имању породице Бизаро на Брсечинама. Велики број чланица је отпутовао на Брсечине, где су их дочекали Лина Банац и госпар Франо Бизаро. Дум Данко Лепеш је након мисе одржао говор, хвалећи покојницу као узорну доброчинитељку свих невојних а посебно као заштитницу напуштене деце. У свом говору председница Сеса истакла је да Народна женска задруга улаже све силе у раду чиме се најбоље одужује успомени своје заслужне прве председнице. (15) Професорка Марија Ђадров била је 24 године наставница Учитељске школе у Дубровнику. У своје слободно време била је тајница Народне женске задруге. За чланицу управе Југословенске Матице у Дубровнику била је изабрана 1926. Умрла је у санаторијуму у Београду 19 марта 1935. (16)

Златка Сеса, председница Народне женске задруге била је међу изасланицима из Дубровника који су 1935. у Београду тражили поновну успоставу Учитељске школе. Били су примљени у аудијенцију код краљице Марије, кнеза Павла и краљевских намесника др. Перовића и др. Станковића. Обећана им је подршка. Изасланици су после тога посетили министра просвете и друге утицајне личности. (17)

Југословенски женски савез организовао је X конгрес Међународног женског савеза у Дубровнику 1936. Секретар И.Ж.С. Ана Христић посетила је заједно са председницом ЈЖС гђом Лепосавом Петковић Дубровник. Том приликом одржана је седница са Народном женском задругом. (18) Предусретљивошћу министарства просвете и директора школе Дом Учитељске школе у парку Градац у Дубровнику био је обезбеђен за одржавање седница конгреса. Дом је био уређен за конгрес трудом директора школе и госпођа дубровачких друштава. (19) Пошто није било довољно расположивих соба у Дубровнику, део делегата становао је у Купарима. Остале припреме вршио је Савез преко Народне женске задруге и Друштва Кнегиње Зорке. Било је око 250 делегата из САД, Канаде, Енглеске, Италије, Француске, Швајцарске, Аустрије, Мађарске, Белгије, Чехословачке, Пољске, Шведске, Норвешке, Данске, Холандије, Аустралије, Јужне Африке, Ирске, Естоније, Летоније, Литваније, Перуа, Индије, Румуније и Финске. У Дубровник је дошло око 550 чланица домаћих друштава. Конгресних карата које су важиле као улазнице издато је преко 800. Из Зетске бановине били су у делегацији ЈСЖ Златка Сеса из Народне женске задруге у Дубровнику и међу заменицама Јока Сочица, председница секције ЈЖС за Зетску бановину. Гђица Мирка Грујић заступала је краљицу Марију на свечаном отварању конгреса. (20) Чланице “Хрватске жене“ из Загреба дошле су у Дубровник на конгрес са захтевом да учествују на конгресу и ако нису чланови Југословенског женског савеза. Интернационални женски савез их је одбио пошто њихова правила дозвољавају учешће на конгресу само члановима и упутила их да се обрате ЈЖС. Група жена под именом “Хрватска делегација“ није хтела да ступи у контакт са ЈЖС. Навеле су да не признају Савез Југословенских жена и изјавиле да не признају одлуке конгреса. (21) Комисије И.Ж.С. су 28, 29 и 30. септембра у згради Женске учитељске школе на својим заседањима претресла сва питања која су била тема конгреса. Заседале су комисије за штампу, за мир, за законе и правни положај жене, за право гласа, за једнак морал и против трговине женама и децом, за жене у позиву, за хигијену, за васпитање, за миграцију, за заштиту деце, за књижевност, за уметност, за филм и радио и за финансије. (22)

Конгрес Међународног женског савеза одржан је у Дубровнику од 28 септембра до 9 октобра 1936. Савезне комисије радиле од 28–30 септембра. Свечано отварање конгреса било је 1 октобра 1936. Удружења из унутрашњости многобројним телеграмима поздравила су рад конгреса. На пленарној седници живо учешће жена из Југославије коментарисала је леди Абердин: „Никад још ниједном конгресу МЖС није био упућен толики број поздрава и жеља за успех само од женских удружења једне земље. ...“ Предусретљивошћу краткоталасне радиостанице из Београда био је омогућен пренос отварања конгреса. У оквиру конгреса приређене су изложба народних рукотворина и изложба књига. Изложбу народних рукотворина организовало је Београдско женско друштво и Коло Српских Сестара, а учествовала су друштва: Београдско женско друштво (ручни радови са применом старих мотива из Србије и Јужне Србије); Коло Српских Сестара из Београда (узорци старих везова, стари накит, ... колекција лутака у народним оделима, сцена из народних обичаја – српска слава); Цавтатска удруга; Петрињска удруга, Босанска ткаона беза и веза (босански ћилими и други предмети са босанским мотивима); Народна женска задруга – Дубровник; Државни осредњи завод из Љубљане и Мариборско женско друштво. Задруга из Книна изложила је разбој на коме су ткале ћилиме девојке обучене у народну ношњу (вунена ткања из Книна и околине, ћилиме...). Изложба је отворена у делу просторија Палате Спонза 28. септембра 1936. Изложба је показала да су удружења успела да сачувају оригиналне мотиве старе народне орнаментике и оживе њихову примену не само у народу већ и за потребе савременог живота.

Изложбу књига отворила је 28. септембра 1936. председница М.Ж.С. леди Абердин у дворани Женске учитељске школе у Дубровнику. Конгрес је отворен 1. октобра 1936. у старом Бондином позоришту. Улазећи у салу, гости су пролазили кроз два реда девојака и момака у конављанској ношњи, који су били постројени на уласку. На бини су заузели своја места Управа МЖС, министар шума и руда Ђура Јанковић, ... заменик председника Градског поглаварства Буцоњић. У првим редовима у партеру били су представници цркава, војске и морнарице, установе и удружења и страна представништва у Дубровнику. Места и ложе у партеру заузели су страни делегати, а места у ложама на I и II галерији заузели су делегати из Југославије. У ложи преко пута бине били су Мирка Грујић, Вера Перовић, бан Зетске бановине Иванишевић и командант места генерал Вуковић. Леди Абердин отворила је конгрес. Затим је говорила Лепосава Петковић. У име владе говорио је министар Ђура Јанковић. Увече је министар Јанковић приредио банкет у хотелу Империјалу. Министар је одао признање раду женских организација у Југославији, изражавајући поштовање за њихову активност и сарадњу на побољшању социјалних и културних прилика у земљи. Бан Зетске бановине Иванишевић поздравио је стране делегаткиње. Пленарне седнице конгреса почеле су 2 октобра 1936. Краљица Марија примила је 4. октобра 1936. учеснице конгреса у свом дворцу у Милочеру. Краљица је била у друштву своје мајке румунске краљице Марије. Један део учесница конгреса путовао је бродом “Краљ Александар“ до Котора, а потом аутомобилима, док је други део ишао аутомобилима са задржавањем за ручак у Херцег Новом.

Краљица Марија посетила је заједно са својом мајком 5. октобра 1936. изложбу женских рукотворина и књига у Дубровнику. У част делегата Дубровачка Филхармонија приредила је 5. октобра 1936. концерт у сали Официрског дома. Народна женска задруга није могла да одржи заказани пикник у част делегата на Локруму због лошег времена, па им је приредила чај у просторијама Официрског дома 6. октобра 1936. Госпођа Милица Банац приредила је чај делегатима у својој вили у Цавтату. Делегати су посетили и маузолеј породице Рачића. Управа ЈЖС приредила је опроштајно вече делегатима на конгресу, на коме су учествовале чланице домаћих друштава. За време вечере приређен је дефиле девојака у народним ношњама, а затим народне игре и песме. Лепосава Петковић изјавила је пред страним делегатима: „ ... Ових неколико дана још су јаче учврстили везу међусобног поверења и пријатељства. Сви знамо колика је вредност оваквих веза и колико оне помажу да се збришу у многим случајевима и најмањи трагови прошлости које су понекад мутили искрена пријатељства. Знамо колико овакви споразуми претстављају солидну базу за изграђивање боље будућности.“(23)

За време конгреса организоване су конференције. Јелена Минић говорила је на конференцији „О стамбеном питању“ 2 октобра 1936. у Дубровнику, а Даница Бедековић на конференцији „Сеоски проблеми“ 7. октобра 1936. Милена Атанацковић говорила је на конференцији „Жена у индустрији у Југославији“, ... .(24)

У Дубровнику је 9. октобра 1936. одржана комеморација краљу Александру. Сав Дубровник је био завијен у црнину. У свим дубровачким црквама одржани су помени. Поменима су присуствовали представници војних власти на челу с генералом Вуковићем, представници цивилних власти, представнице Међународног женског савеза на челу са леди Абердин, Соколско друштво Дубровник, представници свих многобројних дубровачких друштава и мноштво грађанства из Дубровника и околине. Увече у соколани у Спонзи одржана је комеморативна седница, коју је отворио старешина друштва Шутић говором. Затим је говорила Лепосава Петковић, председница Југословенског женског савеза, која је подсетила на два момента из недавне прошлости: повлачење краља преко албанских гудура и пролазак његовог тела кроз Дубровник. На крају седнице гудалачки квартет проф. Шлауса свирао је Дворжакову III симфонију. (25)

Хрватски сепаратисти радили су на томе да преузму у своје руке поједина друштва у Дубровнику. Одржана је 6. марта 1937. главна годишња скупштина Народне женске задруге. У хрватском листу ,,Народна свијест“ истакнуто је да је ,,хрватски карактер Дубровника дошао отворено до изражаја и у овој нашој важној женској институцији.“ Ипак је лист „Народна свијест“ признао да је постојала мањина која је била против. (26) И лист Срба католика „Дубровник“ писао је о догађајима на скупштини. Истакао је: „Ово је дубровачка каритативна установа коју су пред 18 година основале наше праве и честите Дубровкиње, ни не слутећи да ће њихово мезимче ударити путем на који га оне нијесу нити поставиле нити су могле рачунати, да ће та установа скренути у страну.“ У друштвеним статутима је изричито наглашено да је друштвена застава југословенска. Разматрајући рад управе истакао је да су скинуле са своје табле ћирилицу, и истакао: „Ту је први корак скретања њеног деловања са пута на који су је биле поставиле Дубровкиње које су је основале.“ Наставио је да Н.Ж.Ж. није била на страни националних друштава приликом концерта у катедрали 1935, да нису потписали проглас националних друштава издану приликом вандалског чина на рељефу (споменику) у вратима од Пила, да су иступили из Савеза Југословенских жена. Управа је учланила нове чланице са којима је хтела да манифестује хрватство иако у статуту постоји параф који јасно каже да сваки нови члан мора бити јавно у локалима написан на табли и ту остати одређено време, па ако нема приговора тек онда га примити за члана. Приликом скупштине формирале су се скупине пред зградом Народне женске задруге. Лист је сматрао да су неки чланови управе прорачунато одредили премалене друштвене просторије, да тако онемогуће присуство чланству које се није слагало са радом управе. (27) У листу „Дубровник“ једна бивша чланица описала је начин преузимања власти у женској задрузи. Написала је да је одједном избрисано из чланства 147 дубровачких госпођа. Истакла је да ће из друштва да иступи ,,незнатна мањина“ од око 200 чланица. Њен коментар био је: „Нама је свима жао да је до овога морало доћи, јер се сјећамо како је ова наша Задруга складно и дивно напредовала за лијепи низ година, док су напокон успјели да од ње направе оно што су направили, и тиме онемогућили да се у њој нађе мјеста икојој дубровачкој госпођи.“ (28)

На позив Соколског друштва у Дубровнику упућеног 1937. дубровачким друштвима и установама да у Петровој Петољетки изврше хумана дјела Пододбор друштва Кнегиње Зорке заветовао се да ће помагати старце и старице у дому на Посату и о Ускрсу ће сваке године обући 15 сиромашних ђака основних школа. (29)

После успоставе Бановине Хрватске 1939. на подручју дубровачке општине обуставиле су делатност „Српско хумано друштво „Књегиња Зорка“ и Српска народна женска задруга. (30)

Задруга Српкиња Дубровкиња основана је 1887. Добротворна задруга Српкиња Дубровкиња била је 1916. од аустријске власти распуштена. После Првог светског рата Задруга је обновила рад. „Добротворна задруга Српкиња Дубровкиња“ одлучила је 1930. да се уједини са Друштвом „Књегиња Зорка“. Пододбор Друштва „Књегиња Зорка“ у Дубровнику основао је 1930. интернат за женску децу која су долазила у Дубровник на школовање.

Напредније жене у Дубровнику основале су јуна 1919. Народну женску задругу као југословенску организацију. Коло Српских Сестара било је Задрузи узор у раду. У међуратном периоду Народна женска задруга у Дубровнику, радила је на збрињавању деце отварајући 2 обданишта и Женску занатску школу. Помагала је сиромашне девојке кроз „Секцију за његовање народног везива и подизање домаће индустрије“ у Дубровнику, Цавтату и Стону. Била је део Савеза Југословенских жена. Задруга је са осталим дубровачким друштвима (Соколи, Црвени Крст....) учествовала у заједничким акцијама. Југословенски женски савез организовао је X конгрес Међународног женског савеза у Дубровнику 1936. Припреме за конгрес вршио је Југословенски женски савез преко женских друштава из Дубровника. Народна женска задруга и Друштво Кнегиње Зорке су сем својих редовних активности 1936. радиле на припреми конгреса Међународног Женског Савеза. Упркос неприликама за југословенске женске организације конгрес у Дубровнику је био значајан зато што су се прву пут најистакнутије представнице женских друштава из целог света окупиле у Југославији. Хрватски сепаратисти радили су на томе да преузму у своје руке Народну женску задругу у Дубровнику. После успоставе Бановине Хрватске 1939. на подручју дубровачке општине обуставиле су делатност „Српско хумано друштво „Књегиња Зорка“ и Српска народна женска задруга.

Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене:

  1. Споменица друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр. 311; ,,Култура Срба у Дубровнику 1790–2010“, Београд–Дубровник, 2012, стр. 210, 342;
  2. Споменица друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр. 311,312; Милан Ж. Живановић, “Дубровник у борби за уједињење 1908–1918“, Београд 1962, стр. 128;
  3. М. „Једна заслужна Дубровкиња“, „Илустровани лист“, бр. 24, 16 VI–23 VI 1921, Београд, стр. 5; „Народна женска задруга“, „Narodna svijest“,бр. 51, Дубровник, 15 децембра 1925, стр. 2;
  4. ов. „Код Српске дјеце на Лападу“, „Рад“, Дубровник, 10. априла 1920, бр. 21, стр. 2, 3; „Управа Народне Женске Задруге“, „Рад“, Дубровник, 22. маја 1920, бр. 27, стр. 3;
  5. „Одасланство Дубровника на спроводу Краља“, „Narodna Svijest“, Дубровник, 30. аугуста 1921, бр. 35, стр. 3; „Изложба народних везова Народне Женске Задруге“ , „Narodna Svijest“, Дубровник, 20. септембра 1921, бр. 38, стр. 3;„Изложба народних везова Народне Женске Задруге“, „Рад“, Дубровник, 10. септембра 1921, бр. 94, стр. 3;
  6. ов, „Преставнице „Народног Женског Савеза“ у Дубровнику, „Рад“, Дубровник, 29 октобар 1921, бр. 101, стр. 2;
  7. „Народној Женској Задрузи“, „Народна Женска Задруга“, „Narodna Svijest“, Дубровник, 1. фебруара 1921, бр. 5, стр. 3; Градске вијести, „Narodna Svijest“,Дубровник, 22 фебруара 1921, бр. 8, стр. 3; Градске вијести, „Narodna Svijest“, Дубровник, 7 јуна 1921, бр. 23, стр. 3; „Отвор опоравилишта на Локруму и старатељства“, „Здравствене установе“, „Narodna Svijest“, Дубровник, 21. јуна 1921, бр. 25, стр. 3;
  8. Споменица Друштва „Књегиња Зорка“, Београд, 1934, стр. 185, 313, 314;
  9. „Извештај рада Управе Главног Одбора Кола Српских Сестара за 1923–24 годину“, „Вардар“, Календар за просту 1926, Београд, 1925, стр. 159, 173; „Извештаји Кола Српских Сестара за 1924–1925. годину“, „Вардар“, календар за просту 1927, Београд, 1926, стр. 6; „Извештај Главног одбора Кола Српских Сестара читан на годишњој скупштини у Београду 15. маја 1927“, „Вардар календар за преступну годину 1928“, Београд, 1927, стр. 6, 10, 12;
  10. Вукосава Боглић, „Добротворна Женска Задруга–Книн“, у „Извештај Кола Српских Сестара Од 1 маја 1935 до 1 маја 1936 год. „, „Вардар XXV календар за просту 1937. годину“, Београд 1937, стр. 92;
  11. „Здравствена пропаганда“, „Narodna Svijest“, Дубровник, 26 маја 1925, бр. 21, стр. 7;
  12. Marija Gjadrov, „Nad grobom Jelene Bizzarro–Ohmučević“, „Dubrovački list“, Дубровник, 25. априла 1927, бр. 10, стр. 1; „Јелена Охмучевић– Bizzarro“, „Вардар Календар КСС за преступну 1928 годину „, Београд, 1927, стр. 144, 145;
  13. „Извештај Кола Српских Сестара у Београду и његових одбора у земљи за 1929–1930 годину“, „Вардар календар за просту 1931. годину“, Београд 1931, стр. 116, 117;
  14. Споменица Друштва „Књегиња Зорка“, Београд, стр. 185, 313, 314; „Култура Срба у Дубровнику 1790–2010“, Београд–Дубровник, 2012, стр. 277, 279;
  15. „Откриће спомен плоче Јелени Бизаро“, „Дубрава“, Дубровник, 1 травња 1935, бр. 26, стр. 3;
  16. „Мarija Gjadrov“, „Dubrava“, Дубровник, 1 травња 1935, бр. 26, стр. 3; „Годишња скупштина Југославенске матице“, “Narodna Svijest“, Дубровник, 20 априла 1926, бр. 16, стр. 4;
  17. „Дубровачка препарандија“, „Дубрава“, Дубровник, на Бадњи дан 1935, бр. 43, Год. III, стр. 5;
  18. „Саопштење Извршног одбора Ј.Ж.С.“, „Гласник Југословенског женског савеза“, Београд, 30. март 1936, бр. 3, стр. 19;
  19. „Саопштења Извршног одбора“, „Гласник Југословенског женског савеза“, Београд, 30 јун 1936, бр. 6, стр. 44;
  20. Славка Герасимовић, „Извештај о конгресу Интернационалног женског савеза у Дубровнику“, „Гласник Југословенског женског савеза“, Београд, Октобар–Новембар 1936, бр. 9, стр. 70, 71, 72;
  21. Вељко Ђурић Мишина, „Активности Хрватске сељачке странке 1934–1937. у дубровачком срезу у процесу кроатизације“, „Љетопис Матице Српске у Дубровнику“, Зборник радова I, Београд 2010, стр. 250; „Једно обавештење“, „Гласник Југословенског женског савеза“, Београд, 30. децембар 1936, бр. 10, стр. 91;
  22. „Рад сталних комисија“, „Гласник Југословенског женског савеза“, Београд, 30. децембар 1936, бр. 10, стр. 92–97;
  23. Славка Герасимовић, „Извештај о конгресу Интернационалног женског савеза у Дубровнику“, „Гласник Југословенског женског савеза“, Београд, бр. 9, стр. 71, 72, 73, 74, 75, 76;
  24. „Учествовање наших делегата на јавним митинзима“, „Гласник Југословенског женског савеза“, Београд, Октобар–Новембар 1936, бр. 9, стр. 79, 85;
  25. „Комеморација Витешког краља Ујединитеља“, „Соколски гласник“, Љубљана, 16. октобра 1936, бр. 41, стр. 4;
  26. „Скупштина Народ. Женске Задруге“, „Народна Свијест“, Дубровник, 10 ожујак 1937, бр. 10, стр. 2;
  27. „Народна женска задруга“, „Дубровник“, Дубровник, 20 марта 1937, бр. 7, стр. 3;
  28. Бивша чланица, „Око Народне Женске Задруге“, „Дубровник“, Дубровник, 3 априла 1937, бр. 9, стр. 3;
  29. „Петрова Петољетка у друштвима и установама“, „Дубровник“, Дубровник, 23. Октобар 1937, бр. 39, стр. 4;
  30. Душан Пленча, „Однос грађанских политичких структура Дубровника према борби за национално ослобођење и социјални преображај (1941–1945)“, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941–1945“, Сплит 1985, стр. 1050;

На Растку објављено: 2014-06-04
Датум последње измене: 2014-06-04 03:20:20
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује