Саша Недељковић

Дубровник од Уједињења до краја Другог светског рата

Дубровчани су сматрали да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена. Већина чланова Мјесног одбора Народног вијећа у Дубровнику 1918. била је за сједињење са Србијом без предуслова. На челу Мјесног одбора био је Перо Чингрија али га је због старости замењивао Луко Боне. Бококоторски бискуп др Франо Ућелини Тица изјавио је: „Највећа срећа коју сам у животу могао доживети и дочекати је остварење идеала толиких наших поколења, а тај је идеал: једна и недељива Југославија“(1). У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55–годишњици његове смрти" објављеном у листу „Дубровник“ изражава се послератно расположење Дубровчана: „ ... Католичко Српство, које је цијелу ову борбу изводило, цијенило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине ...“ (2).

Др Руди Сарделић је 2.12.1919. покренуо иницијативу за одвајање Боке од Далмације. Делегација на челу са Љубом Јовановићем тражила је у Београду да Бока буде самостална област. На њихов захтев министар унутрашњих послова Светозар Прибићевић издвојио је Боку из састава Далмације. Уз подршку Љубе Јовановића успостављена је Дубровачка област. Српска централна банка на Приморју у Дубровнику сјединила се 1921. са Српском банком у Загребу. Српска Зора стопила се 1923. са сарајевском „Просветом“. У Дубровнику је од 23. маја 1923. до 31. маја 1926. деловао одбор „Просвете“ из Сарајева. Просвета је сарађивала са Црвеним крстом у свим његовим значајним радњама.

Срби на Приморју определили су се за радикалну странку па се Српска народна странка на Приморју ујединила са Народном Радикалном странком. На иницијативу Стијепа Кобасице основан је 1919. Одбор радикалне странке у Дубровнику. Дубровник и Цавтат били су центри радикалне странке у дубровачкој области. Првак радикала на Приморју био је Љуба Јовановић, док је др Антун Пуљези био председник МО НРС у Дубровнику. Истакнути чланови странке у Дубровнику били су госпар Луко Бона, Божо Хопе, проф. Новак Буквић и Војко Милишић. У бококоторској средини никла је идеја да Љуба Јовановић буде носилац листе радикалне странке у Далмацији због његових личних веза са родним крајем. На великом предизборном скупу у Дубровнику одржаном 23. 11. 1920. говорили су Љуба Јовановић и Лаза Марковић. Јовановић је истакао улогу радикала у стварању јединствене државе и народног и државног јединства. Током предизборне кампање уз њега је био његов рођак др. Васо В. Пипер као приватни секретар. Јовановић је изабран за посланика на изборима за Уставотворну скупштину у далматинском јужном изборном округу (которско–дубровачко–сплитском). На наредним изборима 1922. изабран је у оба далматинска округа, јужном и северном (шибенско–задарском). Пред изборе посетио је Конавле и Жупу дубровачку. Обраћајући се Дубровчанима истакао је да су у прошлости показали “радиност и подузетност“, а да ће у новој држави заузети „оно уважено мјесто које Дубровнику припада према славној прошлости, према географском положају и природним лепотама“. Луко маркиз Бона, нотар дубровачки, био је председник „Друштва за унапређење Дубровника“, члан Управе „Српске банке“ у Загребу и директор „Дубровачке електричне железнице“. Заслужан је за увођење трамваја 1910. у Дубровник. Др Стефан Рачић, директор „Дубровачке паробродске пловидбе“ и председник управног одбора „Дубровачке трговачке банке“ био је кандидат радикала у дубровачком срезу. Усвајање Видовданског устава у Дубровнику прослављено је црквеним свечаностима, звоњавом звона, поворкама. Лист „Народ“ у броју 27 од 6.7.1921. доноси вест да је 29.6.1921. „ неколико хиљада присутних уз поклике краљу, регенту и династији Карађорђевића“ поздравило доношење Видовданског устава. Дубровник и Корчула били су центри Орјуне на Приморју. Када је питање постављања београдског надбискупа постало актуелно крајем 1923, влада Николе Пашића истакла је као своје кандидате арцибискупа барског др. Николу Добречића и которског бискупа др. Франу Ућелинија (3).

На јавном збору грађана Дубровника 1922. изабран је Одбор за подизање споменика Ослобођења у Дубровнику. Збор је поверио израду споменика и његово постављање Ивану Мештровићу. На дан Уједињења, 1 децембра 1924. откривен је Споменик краља Петра I Ослободиоца (велики барељеф) узидан у бедемима града, над унутрашњим вратима од Пила. Откривању споменика присуствовале су све школе, све корпорације са заставама, две музике, Конављани, соколи, добровољци, орјунаши и градска братства. Само откривање споменика пратила је топовска паљба, почасни плотуни и звоњава звона са свих цркава. Извештач листа „Време“ свој извештај из Дубровника завршио је констатацијом: „Одавно већ Дубровник, славан са свога родољубља, није видео лепше националне свечаности, нити је тако спонтано манифестовао своју љубав према јединству, краљу и држави“(4). Споменик је представљао краља Петра I огрнутог пелерином, на коњу са соколом у руци. Над спомеником, у једној малој удубини, постављен је кип Св. Влаха, заштитника Дубровника, такође дело Мештровића. У књижици „Дубровник илустровани вођ кроз дубровачку прошлост и садашњост“ коју је 1929. издао Обласни Одбор Јадранске Страже Дубровник истакао је историчар Јорјо Тадић: „И тако су Дубровчани над улазним вратима свога града поставили два своја симбола и идеала: Св. Влаха, представника старог Дубровника, и Краља Петра, представника не само опћенародних него и њихових националних настојања и коначних побједа.“(5) Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Црну Гору и Приморје. На Приморју посетили су Бар, Улцињ, Спич, Свети Стефан, Будву, Грбаљ, Тиват, Котор, Херцег Нови, Рисан, Пераст, Дубровник и Цавтат. У Бару је краљ Александар посетио арцибискупа др. Николу Добречића у Примасији Српској, а у Котору бискупа др. Франу Ућелинија Тицу. На ручку у Бару 23.9.1925. краљ Александар дигао је чашу и наздравио: „У Бару на овом првом кораку слободног српског мора дижем чашу за ваше благостање“. Др. Никола Добречић поздравио је краља у име Српског приморја: „Поздравља Вас вјековном славом овјенчана Српска Примасија, која је играла велику часну улогу у развитку и ослобођењу Српског народа, ... Нарочито ово дивно Српско Приморје, овај старославни град Бар, ...од Вашег Величанства ... очекује да буде главна трговачка лука при излазу трансбалканске жељезнице. Ова жељезница која би пролазила кроз Црну Гору и сишла на Бар, усрећила би Црну Гору а Ваше Величанство и Ваша краљевска влада задужили би Црну Гору за вјечна времена“. У Котору адмирал бокељске морнарице Радоњичић, соколи, добровољци, представници которских друштава са народом Котора дочекали су краља (6). Краљ Александар прегледао је у Тивту поморски арсенал, а затим у Ђеновићу морнаричке команде међу којима и хидроавионску станицу. Краљ је присуствовао вежбама ратне морнарице (7). Краљевски пар посетио је манастир Савину код Херцег Новог и положио венац на Савински споменик, подигнут 1924 године стрељаним Бокељима (8).Краљевски пар је 27. септембра 1925. ушао у Дубровник кроз врата од Пила, окружен почасном стражом Жупљана, у њиховим богатим народним ношњама: „Док су краљ и краљица пролазили преко Страдуна, са свих прозора је као киша падало на њих цвеће, ...Дубровачке госпе са прозора палача махале су марамицама…“. Конту Иву Војновићу Страдун окићен цвећем изгледао је: „Као какав отмени салон за примање“. По Страдуну били су поређани с једне и друге стране соколи и соколице, мали извидници, ђаци стручне школе, поморске академије и Конављани у богатим народним ношњама извезеним златом. Краљ је примао депутације у старом двору. Увече на свечаном банкету краљ Александар поздравио је Дубровник здравицом: „ ...Обистинило се оно што се привиђало Гундулићу у чежњивој визији. Дубровник је сад у својој великој земљи, у којој га чека достојна улога, ...Дубровник, кроз столећа представник наше просвећености, нека и од сад не прекида ту нит, ...нека осветла образ и себи и нама, одржавши високо своја сјајна предања. Дижем чашу у славу Дубровника“. Краљ је преко великог жупана поделио дубровачкој сиротињи 15.000 динара, а соколима и женској добротворној задрузи по 5.000 динара. (9) У Гружу основано је 1921. Просветно друштво „Српско Братинство“ а 1924. отворена Поморска војна академија. Марија Рачић оставила је сву своју имовину за оснивање Поморско–трговачке академије у Дубровнику. Д.С.П.Д. „Слога“ је заједно са Дубровачким радничким друштвом 1924. свечано прославило своју педесетогодишњицу. На иницијативу Боже Банца дубровачки Срби реактивирали су 1928. Дубровачку Грађанску музику. Приликом прославе пробоја Солунског фронта у Београду 7. октобра 1928. у поворци народних делегација учествовали су Дубровачка Грађанска музика и сељаци из Боке Которске. Поворка је прошла центром Београда од цркве Светог Саве до Калемегдана. Дубровник је административном диобом државе постао сијело обласне самоуправе и великог жупана, те Управног Суда и Грађевинске Дирекције за сву Далмацију и Црну Гору. У оквиру Дубровачке области били су срезови Дубровник, Корчула, Макарска и Метковић. У Дубровнику је било средиште поморства Југославије, јер су 2/3 укупне југословенске тонаже припадале дубровачким паробродарским друштвима. Бродови Дубровачке паробродске пловидбе звали су се: „Никола Пашић“, „Куманово“, „Краљ Александар“, „Дурмитор“, „Принц Андреј“, „Дедиње“, ... .Генерални директор паробродарске компаније “Југославенски Лојд“ Божо Банац назвао је компанијине бродове: „Краљица Марија“, „Престолонаследник Петар“, „Принцеза Олга“, „Царица Милица“, „Видовдан“, „Душан Силни“, „Војвода Путник“, „Немања“, „Гундулић“, „Иво Рачић“, „Марија Рачић“, „Трепча“, .... . (10) Патријарх Варнава и митрополит црногорско–приморски Гаврило посетили су 23. септембра 1934. Дубровник. Мноштво народа окупило се на Тргу краља Петра. Пред Орландовим стубом били су међу мноштвом света представници власти и локалних удружења. Патријарх је, захваливши на добродошлици и искреној пажњи старог Дубровника, истакао да због велелепног дочека и поздравног говора градоначелника види част указану Српској православној цркви.

У говору одржаном у спомен краља Александра у катедрали св. Трипуна у Котору 18. октобра 1934. дон Нико Луковић истакао је: „ ... Болом одјекују сводови овога светога храма, који виђе владаре из дома Немањина и који је отраг неколико година обеселио својом посјетом блаженопочивши Краљ Александар ... Родољубива Бока, ... која је дизала устанке против туђинских силеџија, која је родила толике родољубе и дала на стотине добровољаца на Солунском фронту, ... Ко се не сјећа прве Краљеве посјете Боки ? То је био прави „Краљевски дан“, који се не ће никада заборавити. ... Краљ Александар је к нама дошао ...као ослободилац Свог народа, као први владар наше крви и језика након дугих стољећа. Зато смо Га онако одушевљено и искрено дочекали. ... Али је и Он Боку њежно волио. ... Подупирао је њезине установе. ... потпомагао „Бокељску Морнарицу“, поклонио јој је нову заставу са Својим краљевским иницијалима, а барјак св. Трипуна је одликовао. Недавно је почастио „Народни универзитет Боке Которске“ Својим високим покровитељством. ... Познато вам је колико је цијенио и волио нашег преузвишеног натпастира, бискупа Uccellinia. За његове велике заслуге на културном и националном пољу одликовао га је као што није ни једнога живућега Југословена. Бискуп–родољуб је необично љубио свога Краља. О Њему је увијек са ганућем и дивљењем говорио. Вијест о трагичној смрти љубљеног Владара потресла је душом старца надсвећеника. Он пише да је ово за њега најтежи ударац у животу, који не ће никада пребољети. За покој Његове душе моли се дневно, и молиће се, док му још преостаје дана, „јер га је поставио међу своје родитеље“. ... Пре неколико мјесеци Бока, да се одужи љубљеном Краљу ... приреди Му оно незаборавно „Бокељско вече“, које је надилазило и најбујнију машту, када су пламтили врхунци наших брда, наше обале, наши храмови и домови, ... Он је пролазио овим чаробним заливом, као краљ славе уз одушевљено клицање народа. ... Једном је рекао: „Мислите ли да ја нијесам свијестан опасности којима се излажем ? Знам ја добро да могу погинути. То може бити несрећа за мене лично и за моју породицу. Али то није важно. Не држи мене овај народ на овом мјесту за то да сједим скрштених руку и да водим рачуна о свом животу“. “ Мештани села Доли код Стона одлучили су 1935. да у свом селу подигну споменик краљу Александру I . Споменику је било одређено место „у најлепшем делу села, између цркве и школске зграде при бановинском путу“.

Ваздухопловно друштво Аеропут отворило је 1936. нову линију Београд–Сарајево–Дубровник. Аеропут је изградио сезонско летелиште код Груде. Пред рат уведена је директна линија Београд–Дубровник. Авиони су носили назив „Јадранска стрела“. Аеропут је своју авионску линију Београд–Подгорица продужио до Бара. Линија је била отворена на свечаности у Бару 5.8.1940, на којој су присуствовали бан Зетске бановине Крстић, представници цивилних и војних власти и око 2.000 грађана. Југословенска државна железница планирала је да на Видовдан 1938. пусти у саобраћај први моторни воз на прузи Београд–Зеленика. Због брзине од 60 км/ч био је познат у јавности као Луди Сарајлија. Путници су полазили ујутро из Београда а увече стизали у Груж. Туристички савез у Дубровнику, основан 1923, окупљао је 60 туристичких друштава од Оребића до Улциња. Међу њима је било 7 туристичких друштава из Боке Которске и јужног приморја, те 3 туристичка друштва са полуотока Пељешца. Године 1938 Туристички савез у Дубровнику расписао је конкурс за књижевне и уметничке радове: 1) најбољи чланак о Дубровнику и Боки Которској; 2) фотографски снимци Дубровника или Боке Которске; 3) Рељефне пропагандне и оријентационе карте Дубровника и Боке Которске; 4) Научни радови о Дубровнику(11).

Добровољци

У Дубровнику 1920. окупило се око 700 добровољаца из Америке, који су испунивши своју дужност, чекали да се врате предратним пословима у Америку. Дубровник се 23. фебруара 1920, у име југословенске отаџбине, опростио са јунацима на најсвечанији начин, уз пуно учешће војске, општине и грађанства. Добровољачка поворка окупила се испред Спонзе. Соколана се налазила на првом спрату Спонзе. Свечана поворка школске омладине, сокола, корпорација са својим заставама, с музиком на челу, уз свирку и урнебесно клицање, допратила је борце за част и слободу до грушке луке, до пароброда. Југословенски академски клуб у Дубровнику поставио је 1923. спомен–плочу дубровачким добровољцима, палим у борби за ослобођење и уједињење. Пред заветном црквом Светог Влаха у Дубровнику, 13. новембра 1928. развијена је застава добровољаца. Застави је кумовао краљ Александар I. Среска организација Савеза добровољаца у Дубровнику извршила је посвету своје заставе коју су даровале госпође града Дубровника. Застава је била државна тробојка облика и величине војничке заставе. На једној страни налазио се државни грб и натпис: „Вјером у Бога, за Краља и Отаџбину“, а на другој страни Значка добровољачка са натписом: „Савез добровољаца–Дубровник“. Истог дана Одбор у Дубровнику открио је спомен–плочу, на спомен 10–годишњице уласка српске војске у Дубровник, а у непосредној близини споменика краља Петра. Редовна ГС СО ратних добровољаца у Дубровнику одржана је 24. јануара 1929. Управа 1929. била је: Ристо Шуковић, председник; Вељко Којић, потпредседник; професор Оскар Марчић, секретар; Милан Арански, благајник. Чланови: Станко Гучић, Илија Зорић, Јово Лојпур и Петар Лазовић. Краљ Александар је 4. октобра 1931. подарио заставу Савезу ратних добровољаца на игралишту „Југославије“ у Београду. Добровољци су били у народној ношњи (црногорској, бокељској, ...). Међу заставама месних добровољачких организација била је застава добровољаца из Дубровника. За председника Савеза добровољаца у Дубровнику више пута је биран судија Окружног суда Јозо Лујак, потпредсједник Удружења резервних официра и ратника. На скупштини ратних добровољаца у Дубровнику, одржаној 8.3.1936. године за председника изабран је Бранко С. Радонић, кројач. На Сабору талаца, интернираца и заробљеника одржаном у Београду 1937. Дубровник су заступали Божо Хопе, Стијепо Кобасица, Андрико Свилокос, Антун Вујновић и Ђорђо Вулетић. По резолуцији главни циљ био је да се сви преостали живи свједоци мука под туђим јармом организују и међусобно помажу, јер „времена која преживљујемо пуна су криза свих врста, али најтеже и најдубље осјећамо сви моралну поколебаност и духовну малаксалост“ (12).

Соколски покрет на Приморју

На Видовданском соколском сабору одржаном 1919. у Новом Саду сви соколски савези ујединили су се у Соколски Савез С.Х.С. Љуба Јовановић и Грга Анђелиновић представљали су Српску соколску жупу на Приморју у организационом одбору сабора. Соколска друштва Српске соколске жупе на Приморју из Дубровника и Боке Которске ушла су у Соколску жупу Мостар „Алекса Шантић“ основану 1920 године. Старешина жупе био је Чедо Милић, истакнути национални и соколски прегалац. Први окружни слет Боке Которске одржан је 17. јула 1921. у Тивту. На слету су учествовала соколска друштва бокешког округа, а присуствовале су старешине жупе Мостар.

Делегација Сполека Чехословачких царинских чиновника посетила је маја 1928. Југославију. Посета је била део заједничке акције за политичко, економско и културно зближавање народа Југославије и Чехословачке. Били су срдачно дочекани од власти и од народа, у чему су предњачили соколи. На станици у Гружу госте су дочекали представници Трговачке Обртничке Коморе, Ческе Беседе и многобројно грађанство. Поздравну реч одржали су представник Коморе и Ческе Беседе а у име царинских чиновника Васо В. Пипер који је говорио о везама двају братских народа. Гости су разгледали лепоте Дубровника под вођством професора Марка Мурата и Нике Ђивановића. Увечер приређен је банкет од стране Општине и Трговачког Удружења. На банкету су били присутни представници војних и цивилних власти и елита града. Гости су бродом „Куманово“ отпутовали за Котор. На Цетињу госте је поздравио Гавро Милошевић, староста Соколске Жупе Његош. На повратку у Котору су се укрцали на „Карађорђе“, лађу Јадранске Пловидбе. У Макарској на обали је било искупљено сво грађанство са музиком и представницима свих месних власти. Дирекције Дубровачке и Јадранске Пловидбе омогућиле су гостима бесплатну вожњу на својим луксузним паробродима. Др. Васо В. Пипер, службеник царинарнице у Гружу, био је истакнути члан дубровачког соколског друштва и члан Д.С.П.Д. „Слоге“. Студирао је у Прагу. За време рата затворен као талац (13).

Крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20 века живео је у Боки Которској Драгутин Инкиостри Медењак, пионир српске примењене уметности. На његовој алегоријској слици „Уједињење“ рађеној око 1920. приказана је панорама Дубровника, града симбола слободе. За свог пријатеља Шпира Јанковића радио је декорацију хотела у Игалу. За време боравка у Херцег Новом 1932. Инкиостри је осликао Народни дом у Рисну. На позорници народног дома осликао је завесу, која је приказивала Ловћен. Поред Ловћена били су приказани соколи у војничкој опреми као стража Јадрана. На горњем делу завесе била је убележена 1389, а на доњем делу завесе 1918. Народни дом отворен је 6. септембра 1932 . На првом спрату биле су просторије за општину а на другом за Соколско друштво, Рисанско пјевачко друштво и Коло српских сестара. Коло српских сестара Рисан је касније купило свој дом. За децу Коло је основало своју секцију „Дјечје позориште“. Уз Рисан на Приморју деловала су Кола српских сестара Котор, Цавтат и Херцег Нови. Коло српских сестара Котор у својој пољопривредној акцији основало је расаднике, уређивало маслине, подизало воћњаке, делило саднице сељацима. Сарађивало је са пододбором Књегиња Љубица, Црвеним Крстом и Народним Универзитетом. Кола српских сестара Котор, Рисан и Херцег Нови основала су женске занатске школе (14).

Соколство као либерална организација телесног вежбања, нашло се већ у Краљевини СХС у фронталном сукобу са католичким верским организацијама. Посланица католичког епископата против Сокола 8.1.1933. није читана у црквама барске арцибискупије и которске бискупије. Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупије, пријавио се за члана соколског друштва у Бару изјавивши: „Понос ће ми бити када на хаље свештеничке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини“ (15). Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. бискуп др. Франо Ућелини Тица. Том приликом бискуп је у свом говору истакао: „ Нијесам потписао Посланицу јер су у њој биле очите клевете ...“ (16). О свом чланству у соколу: „Члан сам Југословенског Сокола. Био сам и остајем. Не видим у томе греха. Ако ме позову да благословим њихов рад, благословићу га ради Бога.“ Др Франо Ућелини Тице родио се 2. августа 1847. на острву Лопуду код Дубровника, у поморској породици. Основну школу завршио је у Лопуду, гимназију у Дубровнику, а богословију у Централном богословском заводу у Задру. Заређен за свештеника 1871. и одређен за душобрижника у Ошљему, дубровачка бискупија. Постављен је 1872. за духовника у Централном богословном семеништу у Задру. Био је професор догматике а 1893. ректор богословије у Задру. За време болести которског бискупа дра Трипа Радоничића папа Леон XIII поставља га 18. маја 1894. за апостолског администратора которске бискупије и као такав унапређен за насловног бискупа Бенде. Постављен је за бискупа у катедрали, у Дубровнику 1894, а 12. јануара 1895. именован је которским бискупом. Одликован је црногорским орденом Данила I. Није му било допуштено да оде из Котора или са отока (под Кртолима) гдје је био заточен до пада Ловћена 1916. без дозволе војничке власти у Котору. Симболички дижући Недичеву књигу „Српска војска и Солунски фронт“ рекао је подигнутим гласом: „Овде нам је обрачун колико нас је коштало крви ово што имамо“. Краљ Александар одликовао га је 1919. орденом Светог Саве првог реда, 1923. орденом Бијелог Орла V степена и Југословенске круне I степена. Сем тога краљ Александар дао је начинити код вајара Томе Росандића његово попрсје, које је поставио у свом двору на Дедињу. Главно му је књижевно дело превод Дантеове Комедије. Био је члан Југословенске страже. Увек скроман, о њему се мало говорило у јавности, али је био од свакога високо цијењен и поштован. Бискупов сарадник био је истакнути национални радник дон Нико Луковић. Кад је бискуп навршио 89 година живота и када су многобројни соколи из Дубровника и околице дошли у Лопуд да га поздраве, он их је благословио и рекао: „Бог вас благословио соколска моја браћо! С вама сам до смрти „ (17). Умро је у свом родном месту Лопуду 1 јуна 1937. Приликом сахране бискупа на Лопуду било је присутно око 5.000 грађана из Дубровника, Боке, Црне Горе, Мостара те из Лопуда. На вест о смрти сва национална друштва у Дубровнику извјестила су у знак жалости црне заставе. Проглас националних друштава потписали су: Народна Одбрана, Дубровачко Радничко Друштво, Дубровачко Српско Пјевачко Друштво „Слога“, Матица Српска, Соколско Друштво, Јадранска Стража, Друштво „Књегиња Зорка“, Нова Југославија, Дубровачка Грађанска Музика и Савез Добровољаца. Почасну стражу држали су Соколи и Бокељска морнарица. Поворку су предводили соколи из Дубровника, Цетиња, Мостара са својим заставама и соколском музиком из Дубровника. Соколске чете носиле су своје барјаке које је благословио бискуп. Од соколских старешина били су Гавро Милошевић, старешина соколске жупе Цетиње и Чедо Милић, старешина соколске жупе Мостар. У поворци су били представници Зетске бановине, национални прегаоци Миша Вакети, Андро Свилокос, капетан Иво Хаџија, др. Балдо Гради, др. Мато Грацић, др. Ђорђо Марић и др. Мелко Чингрија. Православно свештенство Боке заступао је протојереј–ставрофор Јован Бућин. На самом гробу опростили су се са покојником: Никола Мишић у име сеоских соколских чета, Нино Шутић у име дубровачког Соколства и капетан Иво Хаџија у име националног Дубровника. Иво Хаџија изјавио је: „Национални Дубровник ићи ће, као што је и до сада ишао, Твојим стопама. Слава ти!“ (18).

У редовима Савеза Сокола Краљевине Југославије 1938–1939. било је 384.000 чланова, чланица, нараштаја и деце. На дан 31.12.1937. било је 25 жупа са 830 друштава и 1.400 сеоских чета, укупно 2.230 јединица. У управи Соколског друштва Дубровник 1930. уз старешину Ника Шутића били су: начелник Анте Корчуланин; начелница Милена Груборова; тајник Влахо Лучић; прочелник просветног одбора др. Мато Видојевић. Друштво је имало своју књижницу. Тридесетих година (1930) у редовима соколских друштава на Приморју било је чланова: Стон 122; Дубровник 825; Херцег Нови 200; Ластва 56, Бар 436; Вирпазар 153; Улцињ 60; ... . У току 1930. основана су соколска друштва: Улцињ, Ластва, Бијела, Јошице, Ђурићи, Морињ. На подручју Соколског друштва–Дубровник било је 1937. 17 сеоских соколских чета са преко 1.000 чланова. Соколско друштво Херцег Нови у току 1930. основало је 8 сеоских соколских чета: Мокрине, Поди, Градац, Требешин, Крушевица, Камено, Суторина, Мојдеж. Соколско Друштво Будва у току 1930. основало је чете у Бечићима и Маинама. Прва сеоска соколска чета у Југославији основана је 1925. у Бијелом Пољу код Мостара. Сеоске чете имале су свог старешину и старешинство и биле су једнаке са друштвима. Соколска друштва су сеоским четама пружала помоћ у кадровима, учитељима вежбања и предавачима за течајеве описмењавања, воћарства, пчеларства. Такође пружали су помоћ за оснивање књижница са малим библиотекама, оркестара, драмских секција и хорова. Соколска чета у Луци шипанској прославила је 14 августа 1938. отварање свог Соколског дома. Међу гостима били су чланови чете Бабинпоље и народ из других мјеста на отоку Мљету; затим чете из Сланога, Мравинца, друштво из Стона са музиком, чета из Орашца са музиком и чета из Мокошице. Са два пароброда стигло је матично друштво из Дубровника са делегатима друштва у Требињу и чета из Жупе дубровачке. Из листа „Дубровник“: „Хиљаде народа у живописним народним ношњама прекрило је пространу плацу на Луци. ....“. Старешина матичног друштва Дубровник Нико Шутић нагласио је у свом говору да се на све стране граде Соколски Домови што је најбољи доказ озбиљног и стваралачког рада Соколства. Најугледнији Шипањанин Марко Мурат, осим новчане помоћи, даровао је „најљепши урес новог Соколског Дома, “ двије слике краља Александра и краљице Марије (19). Од 1936. до 1938. изграђено је у Југославији 110 соколских домова. На Шестој главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије одржаној 7. јуна 1936. утврђен је програм соколског рада за наредних пет година. Програм је према краљу Петру II назван Петрова петогодишњица. Обухватао је соколски рад на обуци сељака за савременији рад у земљорадњи и у свим осталим гранама пословања на селу; увођење пољопривредних култура које више доприносе; проповедањем задругарства и подизањем задруга и тежњом да се подигне благостање код сваког припадника соколске чете, па и целог села. Као и рад на чувању народних умотворина и рукотворина, оснивање књижница, подизање споменика националним борцима, оснивање гусларских одсека, стварање културно–просветних одсека у оквиру соколства, оснивање течајева за неписмене, школовање сиромашних добрих ученика, организовању „соколских седељки“ у зимским данима, увођење модерних пољопривредних алата и справа, сађење гајева и воћњака, развијање пчеларства, пошумљавање пустих крајева, здравствено–хигијенски рад, оснивање здравствених задруга, организовање пољопривредних изложби, исушивање бара, грађење амбара и кошева, копање бунара, грађење цистерни, водовода, ... . Соколи су сматрали да ће кроз задругарство доказати своју истинску бригу о економском и социјалном подизању села. Соколска жупа Мостар на својој сједници од 23. фебруара 1934. усвојила је предлог Бановинског одбора у Сплиту да се при свакој соколској јединици мостарске жупе, уколико јединице припадају територији Приморске бановине, оснују мјесне дружине за чување народног здравља. Бановински одбор послао је свима до тада основаним мјесним дружинама више књига и брошура, које је поклонила Банска управа и Хигијенски завод са упутима како да се оснују мјесне здравствене књижнице. Жупа је сарађивала са покретом „Академског добровољног рада“ на селу, који је основао др. Лаза Поповић. У оквиру Соколске Петрове петољетке, од 1936. до 1941, у Југославији изграђена су 143 вежбалишта, подигнуто 9 споменика као и 9 спомен–плоча, подигнуте 3 школе, засађено 95 „Петрових гајева“, уређено 6 паркова … . На позив Соколског друштва у Дубровнику упућеног 1937. дубровачким друштвима и установама да у Петровој Петољетки изврше хумана дјела заветовали су се: 1) Пододбор друштва Кнегиње Зорке помагаће старце и старице у дому на Посату и о Ускрсу ће сваке године обући 15 сиромашних ђака основних школа; 2) Државна Поморска трговачка академија узгајаће ђаке у соколском духу ... ; 3) Љечничко удружење спрема се одржавати пучка предавања; 4) Женска занатска школа основаће фонд за сиромашну дјецу; 5) Ватрогасна чета набавиће неке ватрогасне справе, повећати број извршујућег чланства и ширити љубав и слогу по начелу “Брат је мио које вјере био“; 6) „Нова Југославија“ засадиће 1.000 комада борових садница на Срђу. Основаће „фонд краља Петра II“. По околним селима соколске чете су се заветовале да ће подизати соколске домове, спомен чесме, споменике. Двадесетогодишњица Уједињења 1938. у Дубровнику обележена је постављањем спомен–плоче соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15.: Филипу кап. Хаџији, Васи Милишићу и Милану Срзентићу. После свечаног дефилеа војске, морнарице, многобројних чланова „Нове Југославије" и соколских чета са заставама а чете Орашац и са својом музиком откривена је свечано спомен–плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, међу градским вратима од Пила, на мјесту одређеном за спомен–плоче. Листови „Глас Боке“, „Дубровник“ и часопис „Гласник Народног Универзитета Боке Которске“ редовно су извештавали о раду сокола а „Дубровник“ је имао рубрику „Соколство кроз Боку Которску“. У рубрици је извештавано да је иницијативом сеоске омладине Доњих Леденица основана соколска чета; да је соколска чета у Кавчу осветила своју чесму. Освећење су извршили православни свештеник Бућин и католички Петровић ... (20). Соколи Зетске бановине на Видовдан 1939. обележили су 550 годишњицу Косовске битке Соколским ходочашћем на Косово и Метохију.

Задруге

На конгресу одржаном 10. маја 1923. у Дубровнику Савез српских привредних задруга на Приморју ујединио се са Савезом српских задруга у Београду, и носио је наслов, Подсавеза са седиштем у Книну и Котору. Одлука је донета са образложењем да, пошто је већ извршено национално и политичко уједињење треба успоставити и економско јединство. У Зетској бановини било је 1937. 98 а 1938. 105 задруга Главног савеза српских земљорадничких задруга у Београду. На подручју Бококоторског среза 1937. било је 25, Барског 7, Требињског 4 задруге. У Прчњу је 1936. основана здравствена задруга. Планирано је да Дом здравља у Рисну подигнут од фонда Васе Л. Ћуковића буде у тесној вези са здравственим задругама и постане средиште здравственог задружног и просветног рада целе Боке Которске(21).

Омладинска организација „Нова Југославија“

Почетком тридесетих година 20 века основано је национално–васпитно и просвјетно друштво Омладинска Национална Организација „Нова Југославија“. Удружење је основала национална омладина Дубровника. Чланови управе 1938. били су: Предсједник кап. Нико Папа, потпредсједник Миливој Ћурлица, секретар Душан Павићевић, благајник Драгиша Јелић, одборник Благоје Вукичевић. У надзорном одбору били су Перо Лаптало, Иван Шарић и Перо Сршен. Нова Југославија је 8 и 9 јануара 1938. развила свој барјак:„ У суботу вечер, ...извршена је ...бакљада, која је обишла дубровачким улицама предвођена Дубр. Грађанском и Соколском Музиком. ...У недељу у јутро стигла је из нашег дичног националног Цавтата делегација са Цавтатском Музиком, ...извршено је у Соколани свечано развијање барјака. Прије тога су музике обишле град свирајући. Велике просторије Сокола биле су дупком пуне омладине и грађанства. Развијању барјака кумовали су: гђа Марија Мариновић, кћер поштов. Госпара Лука Боне и госп. Кап. Иво Хаџија. ...Потом су прочитани поздравни телеграми и писмо нашег националног ветерана и уваженог умјетника г. Марка Мурата ...Ово писмо гласи: ...Нова Југославија наставља дело Дубровника у новој Слободи цјелокупног Народа. Она чува понос Дубровника, ...да угледа радосно „ крепки дубровачки renaissance у крилу уједињеног народа „ онако као што је наговијестио историчар политичар честити Љуба Јовановић из Котора. ...Предвођени са три музике и заставом „ Нове Југославије „ из Соколане се је формирала једна управ импозантна поворка омладине, њој се је придружило и неколико наших националних ветерана ...вратише се да се поклоне споменику краља Петра... . и спомен–плочи наших дубровачких омладинаца, који су свој млади живот жртвовали за слободну Југославију. ...а гђица Веселинка Самарџића изрекла је диван говор, у коме је и ово речено: „ .... Долазимо и пред плочу која нас потсијећа на наше предратне другове, који су се жртвовали и који нам служе за примјер како се ради и ствара, чува и трпи за најсветије циљеве Народа и Отаџбине.“ „(22).

Лист „Дубровник“

Лист „Дубровник“ био је гласник Срба католика. Власник, издавач и уредник био је стари национални борац Кристо П. Доминковић, а главни сарадници били су Божо Хопе и Јован Перовић, стари борац и емигрант. Доминковић је био члан Народне радикалне странке. После првог светског рата био је управник и економ Дечјег опоравилишта Министарства социјалне политике и народног здравља на Локруму. Писао је новеле, приповетке. Одликован је Орденом светог Саве. Био је истакнути члан Соколског друштва у Дубровнику. Силом прилика лист Дубровник штампан је у Дубровнику или у Бокешкој штампарији у Котору. Штампао је чланке латиницом и ћирилицом. Лист је сматрао да је етничко порекло и језик важније од верске припадности. У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика лист је истицао да представља све Србе католике који живе у Југославији: „Прије свега „ Обзор“ треба да зна да ми представљамо све Србе–католике који живе не само на некадашњем територију дубровачке републике, него гдјегод их има у нашој држави, ...Непризнавање Срба католика од стране Обзора ...не може нас никако склонити да промјенимо наше увјерење да смо Срби, па били католици, или православни. Можемо само пожалити да данас има још људи, који се питају апсурдом који понизује сваког паметног човјека, да се народи дијеле по вјери, док имају све друге атрибуте који их чине једним народом“(23). Лист је истицао да су дубровачки Срби католици били први у нашем народу који су узели за свој програм гесла „ брат је мио, које вјере био" и „ башка вјера, а башка народност". Такође је истицао да је то исто проповједао у својим списима још у задњој четврти 18 вијека Доситије Обрадовић, који је поставио српску народну мисао на модерну основу (24). Писао је за Загребачки „Обзор":„ „Обзор" и његови држе се политике: оно што је моје, моје је; а оно што је твоје, да буде и моје и твоје, док те не истиснемо." (25) Лист је разматрао развој хрватске националне свести код Срба католика: „ Освајачи, да би покорене народе што лакше и што дуже држали у ропству, убијали су им осјећај заједнице с осталом једнокрвном браћом, а уцијепили територијални патриотизам. Тако се развио и Кроатизам као територијална припадност. То нам лијепо илустрира Имбро Штавић у свом чланку: „Хрватска свијест и политичка зрелост“(Хрватски дневник, Загреб, 23 маја 1937): „ Прије доласка браће Радића мален дио нашега народа истицао се својим Хрватством. Знам то добро из дјетинства, као код нас у доњој Хрватској или Славонији, особито старијем човјеку никако није ишло у главу, да је Хрват, него је рађе говорио за себе, да је: католик, шокац, Славонац, Граничар. Дакле мјесто имена Хрват могли смо прије чути у разним нашим крајевима ова имена: Загорац, Славонац, Сријемац, Граничар, Приморац, Личанин, Босанац, Херцеговац, Истранин, Међумурац, Шокац и Буњевац ... „ „(26). О утицају Срба католика из Дубровника: „Босанске власти, са министром ... пл. Калајем на челу нијесу тако пуштале на миру ни наш Дубровник. Католичко Српство дубровачко било им је тешки трун у оку, јер оно није било локалног карактера, но је имало голем уплив и значај и на остали католички дио нашег народа: на старом дубровачком територију, Боци Которској, а што је за босанске власти било најтеже; и на католике Босне и Херцеговине“ (27). У чланку „ Дубровачке масе и хрватско име“ од Александра Мартиновића разматрала се подршка католичке цркве хрватској пропаганди: „ ... У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком. ...Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентификујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто: хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба, католика, што признаје и сама Света Столица, и то још од давнина, још 1067, када је основана српска католичка арцибискупија. ...Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског католичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији и Бачкој.“(28) Као пример те подршке: „ ...у Ђакову одемо походити самостан фратара босанских. Причекавши нас туте старешина самостана (огроман неки фратар босански), и причевши њему Др. Рачки нешто навијати на Хрватство босанско, изадрије се тај босански фратар, – ни пет ни шест – већ овако: „ Ај бога ти махните се ви тога Хрватства. Ви ћете с тим вашим хрватством упропастити и Србе и Хрвате! Та ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима.“...“(29). Сваког 3 фебруара прославља се у Котору најсвечаније, кроз столећа дан Светог Трипуна. Тада је град пун народа који се скупља да присуствује тој стародревној свечаности. Надбискуп др. Степинац посетио је почетком фебруара 1941. Котор и пред црквом Светог Трипуна одржао говор. Реагујући на изјаву др. Степинца о хрватском карактеру Боке Которске лист „ Дубровник“ штампао је чланак свог сарадника из Котора „ Шта доказује камење Боке Которске“ у коме се наводи да у Боки има 836 српских братстава од којих су 137 старинци зетског типа већином католици, 325 братстава из Црне Горе и 288 братстава из Херцеговине. Доноси и допис из Тивта: „ Јадран, наиме плаче и Српске обале. На примјер: Дубровник и Боку Которску, у којој се, на вјероватно велику жалост г. Перушине, три четвртине народа осјећа и признаје Србима. Овај народ, свијестан свога права и своје снаге, може мирно да пређе преко декламација и немоћног бијеса г. Перушине и њему сличних.“ Иницијативом Дубровачког Радничког Друштва и уредништва „Дубровника“ октобра 1937. одржан је помен Дубровчана на гробу Антуна Фабриса, поводом 33–годишњице његове смрти. Пред Домом Дубровачког Радничког Друштва окупила се поворка. Поворку је предводила Дубровачка грађанска музика иза које су ношена четири вјенца: „Дубровачког Радничког Друштва“, листа „Дубровник“, „Мјесног одбора Југословенске радикалне заједнице“ и „Националног Цавтата“. Иза вјенаца је ишао барјактар носећи заставу Дубровачког Радничког Друштва, а за барјаком све два и два, преко 300 грађана. Кад је поворка стигла на гробље, ту је већ чекало неколико стотина грађана. Дум Андро Мурат прекадио је гроб у коме почива Фабрис заједно са дум Иваном каноником Стојановићем. По свршеним молитвама дум Андро је истакао у свом говору да је Фабрис ишао нарочито за тим да се подигне, просвијетли и на пут истине поведе дубровачки радник. После овога Д.С.П.Д. „Слога“ отпјевала је Мокрањчев „Дњест свјат“. Следили су говори: Ива Шуберта, предсједника Дубровачког Радничког Друштва, Ника Враголова у име националног Цавтата, Божа Хопе у име листа „Дубровник“ и Руђера Вучетића који се захвалио у име родбине. После говора Д.С.П.Д. „Слога“ отпјевала је „Вјечнаја памјат“. На крају музика је одсвирала посмртни марш. Након тога грађани су се поново сврстали у редове и у поворци предвођени музиком вратили у град. У чланку „Сватови“ лист обавештава да су се 1937. у цркви СВ. Влаха вјенчали Франо Бона, корветни поручник, син госпара Лука Боне и Паула Јефтановић, унука народног првака у Босни Глигорија Јефтановића (30).

Цавтат

На изборима у Цавтату 19 децембра 1937. већину је добила национална листа Ника Враголова. Након обављене заклетве новоизабраног одбора истакнута је на општини државна застава уз пуцање мужара, звоњењем звона на црквама, кићењем цијелог мјеста са државним заставама и свирањем музике, која је интонирала државну химну. Након тога је општински одбор пошао корпоративно у цркву на благодарење. У чланку „Из Цавтата“ штампаном у листу „Дубровник“ истиче се да се Цавтаћани осјећају 70% као Срби, а 95 % су југословенски опредељени. ХСС је против њих водио кампању и како каже писац чланка: „ да нас у нашем дому вријеђају и да показују своју снагу власима Цавтаћанима“ Члан Савезног Просветног Одбора Савеза Сокола професор Богољуб Крејчик провео је 1938. летњи одмор у Цавтату. Понео је са собом пројектор, те је у три маха на тргу у Цавтату приредио 3 филмске представе. Ове представе су пратили соколи из Цавтата, грађани и туристи из свих крајева Југославије. На овај начин је близу 600 особа видело десетак соколских филмова (31). Два пароброда Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом Српском" у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. Истог дана увече у дворани „Слоге" у Дубровнику одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. У Одбору за комеморацију 30–годишњице смрти дра Валтазара Богишића били су: Светозар С. Барбић, предсједник „Матице Српске"; Душан Башић, предсједник „Јадранске Страже" у Дубровнику; Луко маркиз Бона, предсједник „Дубровачке грађанске музике"; др. Ђуро Орлић, предсједник дубр. срп. пјев. друштва „Слога"; Даница Радовић, предсједница „Кнегиње Зорке" у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије"; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друштва"; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; ... . Одбор је 1938. издао Споменицу дра Валтазара Богишића (32).

Матица Српска у Дубровнику

Матица Српска у Дубровнику своје свечане сједнице и предавања приређивала је у просторијама Дубровачког Српског Пјевачког друштва „Слога". У свечаној дворани „Слоге" Матица је одржала предавања о Руђеру Бошковићу, Вуку Караџићу... . На дан 300–те обљетнице смрти Ђива Франа Гундулића 8 децембра 1938. приредила је свечану сједницу. Предавање о Гундулићу одржао је проф. С. Бурина. Др Хенрих Барић, родом из Дубровника, одржао је 1937. предавање на тему „менталитет једног покољења“, у којем је изнио улогу предратне Српске народне странке на Приморју. Истакао је да су у тој странци значајну улогу имали Срби римокатолици. Они су „ доказивали да Српство није везано искључиво с православљем“. Професор универзитета др Барић је затим говорио о поријеклу Дубровчана од 13. вијека, „па је рекао да се дубровачка властела женила дјевојкама из српске околине Дубровника“. Приликом боравка у Дубровнику 1937. Ђура Јанковић, министар шума и руда посетио је библиотеку Матице Српске. Њено уређење оставило је на њега врло леп утисак, потпуно схватајући културни задатак ове установе. У просторијама Српског културног клуба у Београду 27. фебруара 1938. одржан је састанак српских културних друштава и установа из Југославије. „Матицу Српску“ из Дубровника заступао је др. Владимир Ћоровић. На састанку је основан Савет српских културних друштава. Оснивачкој скупштини присуствовали су изасланици ових друштава и установа: Српске краљевске академије, Матица српских из Новог Сада и Дубровника, Српске књижевне задруге, Кола српских сестара, Коларчевог универзитета, Српског културног клуба, сарајевске „Просвете“, Привредника, Савеза народних универзитета из Јужне Србије и Спасићеве задужбине. За редовне чланове Краљевске Српске Академије Наука изабрани су 16. фебруара 1940. професори др. Милан Решетар и Марко Мурат. Дубровачке културне и националне установе упутиле су адресу новом академику Решетару у Фиренцу, а њихова делегација посетила је сликара Марка Мурата честитајући му избор. На поздравну депешу Матице Српске у Дубровнику др. Милану Решетару приликом његовог избора за редовног члана Краљевске Српске Академије Наука, госпар Милан је одговорио: „ ...Најтоплије захваљујем „Матици Српској“ мојега незаборавнога роднога Дубровника, што се је сјетила мене врло старога Дубровчанина, ...али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више него ли ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата г. Марку Мурату–још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика, ...“(33).

Јадранска стража

Град Дубровник предао је 1932. почасну бојну заставу разарачу „Дубровник“ у присуству изасланика краља, начелника града, представника установа, удружења и многобројног грађанства Дубровника. О односу грађана Дубровника према Јадранској стражи у ревији „Јадранска стража“ истиче се: „Скоро у свакој пригоди када су требале доћи до изражаја симпатије за дјело Јадранске страже, Дубровник је био на висини на којој се може слободно такмичити и са јачим срединама, веће активности и богатства.“ У Дубровник је 30. маја 1931. стигло посебним возовима преко 600 излетника Јадранске страже из свих крајева Јужне Србије (Македоније). Излетници су предвођени Соколском и грађанском кумановском музиком (у живописној народној ношњи свога краја) у поворци дошли у град, поздрављени бурним пљескањем. Испред градске општине поздравио их је у име дубровачке Јадранске страже Душан Башић истакавши: „ ... доласком у древни славенски град обнављају оне везе , које су и у давној прошлости уско везивале стари слободни Дубровник са царским Скопљем.“ У почаст излетницима војна музика одсвирала је на Шеталишту Краља Александра бирани програм. Јадранска стража у Дубровнику овом приликом поклонила је певачком друштву „Вардар“ ловор вијенац са натписом „Јадранска стража у Дубровнику 30 V 1931 Српском Пјевачком Друштву „Вардар“ у Скопљу“. Мјесни одбор Јадранске страже у Дубровнику организовао је подмладак Јадранске страже у Великој реалној гимназији, Трговачкој академији, Учитељској школи, Мушкој и Женској грађанској школи и у основним школама. Подмладак су водили на излет у Боку Которску и Требиње. Јадранска стража сарађивала је са соколским друштвима. Мјесни одбор Трпањ организовао је прославу рођендана Краља Петра 1931. у Трпњу заједно са соколским друштвом. Скупштина Мјесног одбора Јадранске страже у Макарској 31. јануара 1932. одржана је у просторијама Соколског дома. Обласни одбор Јадранске страже у Дубровнику прославио је Јадрански дан 1935. свечаном сједницом у дворани Народне женске задруге. Били су присутни представници цивилних и војних власти те националних и културних установа града Дубровника. Чланови Обласног одбора Јадранске страже у Дубровнику 1932. били су Предсједник Иво Ловрићевић, директор Поморске академије; потпредсједници: Јанко Кршњави и др. Ђиво Супило; секретари: др. Анте Бернарди и Стијепо Кастрапели. На територији коју је обухватао Обласни одбор Дубровник било је 1932. 3.537 чланова у 33 огранка. Било је 11 секција подмлатка. Огранци (мјесни одбори и повјереништва) били су у Блату на Корчули, Велалуци, Корчули, Оребићу, Трпњу, Врућици (Горњој и Доњој), Дуби на Стонском Рату, Стону, Требињу, Дубровнику, Гружу (Дубровник 2), Лопуду, Жупи–Млини, Цавтату, Ободу, Пострању, Ћилипима, Мрцинама, Бабин Пољу, Марановићу, Херцег Новом, Игалу, Кумбору, Ђеновићу, Баошићу, Котору, Тивту и Суђурађу. Јадранска стража приређивала је балове у Дубровнику. У почасном одбору дама за плес Јадранске страже 1930. биле су: Максимилијана Васић, Јелена Башовић, Пина Ловричевић, Ана Сбутега, Анка Брили, Марија Мариновић, Рада Мичић, Јела Недељковић, Ана Скриванић, Анка Рајић, Боже Хаџија и Мира Нардели. Федерико Главић, претсједник Дубровачке паробродарске пловидбе одликован је 1937. орденом Св. Саве I реда. Ревија Јадранска стража јануара 1940. пренела је извештај Повјереништва Јадранске страже Суђурађ: „Ради мјесних прилика повјереништво није приредило већих забава и манифестација, већ се прослава Јадранског дана обавила одржавањем свечане сједнице“ (34).

Примасија Српска у Бару

Дубровник је био културни, а Примасија Српска у Бару верски центар Срба католика. У чланку „Далматински Срби католици“ у књизи Маре Ђорђевић Малагурске „Буњевка о Буњевцима“ приказана је укратко повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике (35). Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге Југословенске“. Арцибискуп Милиновић је после краће болести преминуо 21.3.1910. Сахрањен је у својој задужбини цркви св. Вида у Бару. Свечану мису држао је которски бискуп Франо Ућелини–Тице уз учешће тада тек основаног барског пјевачког друштва „Братимства“. Залагањем др. Николе Добречића 20. јуна 1935. отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије Српске у Бару. У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М.Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и „Примасу свега краљевства српског“ др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. Истицали су да је богословија потребна како српском народу на Приморју, тако и католицима предратне Србије, Црне Горе и Војводине. У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве“. Примасија Српска била је средиште културног живота у Бару (36). Музичко–Пјевачко и Позоришно друштво Братимство, наступало је у арцибискупској палати изграђеној 1927. Приређивало је вокалне концерте у Бару и Улцињу и изводило опере. Имали су мешовити хор и мали оркестар. Братимство је наступало самостално као градска музика и као секција соколског друштва у соколској униформи. По правилнику чланови су се звали соколаши и били су дужни да раде на учвршћивању заједнице грађана Југословенске државе (37). Помагао их је Арцибискуп барски и Примас српски др. Никола Добречић који је такође помагао и друга национална и просветна друштва (Народна Одбрана, Јадранска стража, Добровољци, Женско добротворно, ...)(38). Др. Никола Добречић трудио се да унапреди културно и економски Приморје. Правио је паралелу између изграђеног модерног „хрватског Приморја“ и потпуно „запуштеног Српског Приморја“ („град и село, рај и пакао“).Одликован је Даниловим орденом I степена и орденом Св. Саве I степена. Од краља Александра одликован је фебруара 1932. орденом Југословенске круне I реда и 6. децембра 1936. од југословенске владе за заслуге орденом Бијелог Орла другог реда. Др. Никола Добречић имао је два доктората (из филозофије и теологије). Сем српског знао је још 8 језика (латински, грчки, француски, енглески, немачки, италијански, турски и албански). Грађани Бара и цијеле „Приморске нахије“ прославили су 1932. двадесетогодишњицу и 1936. 25–годишњицу ступања Николе Добречића на престо Српских примаса. У прогласу из 1932. стајало је „кроз далеке вјекове Примасија српска била је на бранику српске ... завјетне мисли“. Председник Крајинске општине Стеван Половић у свом „Распису Крајињанима“ истакао је: „Дакле из цијеле Српске народности која испољава римокатоличку вјеру, наш Крајињанин је Примас српски.“ На Добречићевој задужбинској цркви Св. Николе у Бару било је ћирилицом исписано његово арцибискупско гесло „За Бога и за свој Народ“. Његова сестра Роза живјела је у Дубровнику. Предсједник владе Милан Стојадиновић поклонио је заставу Соколском друштву у Бару. Септембра 1936. одржана је велика свечаност Сокола са преко 5.000 учесника. Из Улциња, Тивта, Зеленике, Ђеновића, Котора, Мориња, Рисна, Херцег Новог, Будве, Цетиња и Бара дошли су представници соколских друштава на вјежбалиште у Бару. Овој свечаности присуствовао је бан Зетске бановине, Петар Иванишевић и многи други гости (39).Старешина соколског друштва у Бару био је Ђуро Чејовић, народни посланик из Барског среза и од фебруара 1939. министар за физичко васпитање народа у Цветковићевој влади.

Притисак ХСС на Србе на Приморју

Група од 10–15 младића, из редова Мачекове партије напала је средином новембра 1938. нешто прије 11 сати ноћу Криста Доминковића, уредника „Дубровника“ оборивши га на земљу. Навалили су са поклицима: “доље јереза!, доље „Дубровник“, доље влада!“ и слично. Група нападача била је састављена од студената и радника од 20–24 године. Неки од њих имали су посла са полицијом због свог агресивног држања. У чланку „Разбојнички нападај на нашег уредника“ у листу „Дубровник“ истиче се: „Ово је тај елеменат ког Дубровачки репортери извјесних новина у Сплиту, Загребу и Сарајеву називљу „одлични хрватски омладинци" ". Команда места Дубровник 23. јануара 1937. обавестила је Обавештајно одељење Главног Ђенералштаба да су ноћу 13/14. јануара присталице Хрватске сељачке странке запалиле Соколану у селу Поповићу (40). Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу: „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.“ Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15. октобра 1938. у „Братству“, Гласнику соколске жупе Осијек, наводи се: „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом. Све у интересу слободе и правде.“ Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. Мачековци су све припаднике сеоских соколских чета проглашавали четницима. У жупи Мостар, тврђави сеоског соколства, и поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљујући Соколској Петровој петогодишњици појачавао. Соколско друштво Блато, из жупе Мостар, јављало је М. Стојадиновићу о врло тешким политичким приликама у којима друштво ради и живи, али поред тога рад није у застоју „јер смо подигли соколски дом и обновили соколску музику“. Припадници ХСС су посебно иступали против Соколске Петрове петогодишњице. Соколско друштво Метковић „вршећи свој колективни завет у времену соколске петолетнице“ приступило је пошумљавању голети засађивањем соколског „Петровог гаја“ борићима: „Суделовањем својих чланова, најугледнијих метковићевих грађана и њихових породица засађено је 200 борића. Међутим, ускоро након тога сав наш труд био је уништен. Борови су напросто погуљени“. Пошто државне власти нису узимале соколе у заштиту у хрватским бановинама и приморском делу зетске бановине многе соколске јединице су захтевале да им Савез дозволи да се саме боре и бране. Међутим, Савезна управа је захтевала потпуну примену соколске дисциплине. Поводом почетка преговора између Драгише Цветковића и Влатка Мачека Соколи града Дубровника и околине упутили су представку 24. маја 1939. у којој се истиче: „Дубровник са својим херцеговачким залеђем чини једну нераздвојну географску, економску па и стратешку цјелину. Отцјепљење Дубровника од његовог природног залеђа и припајање ма каквој интересној сфери, значило би економску смрт овог поноса Југославије“. Соколи Дубровника су, због тога, искључивали сваку могућност прихватања предлога В. Мачека у погледу Дубровника и дубровачког среза, уопште, територије од Неретве према југу (41). Др. Јосип Смодлака у свом „Нацрту југословенског устава“ из 1920. истакао је: „Зета и поречје Неретве у залеђу Дубровника, то је старо Поморје српско“ (42).

Дубровник у Бановини Хрватској

Споразумом Цветковић–Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са чишћењем неистомишљеника (Југословенски националисти, Срби, Соколи) и премештајима државних кадрова. О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколски гласник“, лист Савеза Сокола краљевине Југославије. У чланку „Има ли прогона у Бановини Хрватскoј“ у „Соколском гласнику“ наводи се: „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, ... свима уговорним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отказана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Колочеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону. Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.“ (присталице Х.С.С.) „Да је то тачно, најбоље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но шту је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као „победу“.“ У чланку „Соколи и пошумљавање“ наводи се: „Омладинска секција нашег соколског друштва се заветовала, да ће, у оквиру Петрове Петолетке, предузети акцију пошумљавања, па је и ове године затражила саднице у ту сврху. Међутим су нове власти одбиле да јој даду саднице, изјављујући, да омладина своју акцију врши недељом, а да католичка црква забрањује сваки рад у недељу. И са таквом немогућом мотивацијом онемогућује се соколски рад, којем је једини циљ да користи јавности“(43). У чланку „Казне и денунцијације“: „ Пишу нам из Цавтата: Среско начелништво у Дубровнику је, 6 марта, казнило са по 120 динара чланове овдашњег соколског друштва: Миљана Влатка, Матића Франу, Кушеља Перу, Кварантото Ива и Леле Антуна, зато што су, на празник Првог децембра, кад им је била забрањена прослава Дана уједињења, излазећи из соколане певали песме „Југославија“, „Полети сиви Соколе“ и „Хеј трубачу“. То певање је у одлуци квалификовано, као „изазивање и нарушавање ноћног мира“, а денунцирани су били од стране чланова „Хрватске заштите“. На денунцијацију са те исте стране извршен је, 11 марта, претрес у 28 станова југословенских националиста, од којих су већина чланова овдашњег соколског друштва. Представници власти су изјавили да се преметачина врши зато, што је пријављено да се у тим кућама скрива оружје. Али ни у једној од њих није нађен ни најмањи траг о том оружју ! Није без интереса нагласити, да је још године 1914, у бившој Аустрији, код већине тих истих људи вршена преметачина, и то због истих денунцијација, а добрим делом и због истих денунцијаната ...". На истоj страни у чланку „Пишу нам из Дубровника“: „Након многобројних отпуштања соколских чланова и Југословена из дубровачке општине, 13 марта су дошле на ред нове жртве, па су из службе градског поглаварства отпуштени инжињер Joзо Дражић, стални чиновник са 9 и по година службе; Миливој Чурлица, стални чиновник, са исто толико година службе; Иво Премић, стројар водовода, са 8 година службе; и Иво Лабаш, чувар болнице, са 5 година службе. Jeдини разлог њиховог отпуштања је, што су чланови Сокола. Отпуштен је такођер и Андро Жиле, чиновник благајне, са 8 година службе, зато што је Југословен. – Читава трезвена и честита јавност је огорчена због ових срамотних прогонстава". Соколи у Бановини Хрватској изразили су признање Соколском гласнику: „На скупштини соколске жупе Сплит, ... усвојен је једногласно закључак да се редакцији „Соколског гласника“ изрази признање за одлично уређивање листа, а нарочито за одлучан и борбен став у одбрану слободе соколског рада у Бановини Хрватској “(44).

Лист „Дубровник“ замерао је у чланку „Прилике у нашој општини“ због тога што само половина чланова опћинске управе коју је поставила Банска управа била родом из Дубровника. Критиковао је намеру нове управе да мења називе улица и да отпушта преостале опћинске чиновнике, југословенски оријентисане (45). У чланку „Брисање српских општина“ коментарише се прикључење опћине Цавтат конавоској опћини са седиштем у Груди: „Јер, не постоји никаквих разлога, да се опћина Цавтат, која је показала способност свог самоуправљања, брише просто с тога, што тиме хоће да се утврди, како код нас не постоји српских опћина, и према томе ни Срба, и ако смо о свему и по свему српски расни тип“ (46). Лист је пренео изјаву једнога из вођства ХСС изречену на седници у Дубровнику: „Ми добро знамо да је то за Цавтат пропаст, али нека пропада, исто није наш!“(47). У чланку „Доктору Крњевићу на знање“ лист „Дубровник“ реаговао је на изјаву представника Х.С.С. о четири случаја прогона одговоривши да: „ у самоме Дубровнику и то код само једног надлештва, Градског Поглаварства од споразума до данас отпуштено, управ на улицу бачено, тачно 70 (седамдесет) лица, која су стално била намјештена дуги низ година....Ово је само, г.др. Крњевићу, у Дубровнику, и то само једног надлештва. Шта мислите г. Крњевићу, колико је сличних прогона кроз данашњу бановину Хрватску“. Следећи број донео је списак од 96 отпуштених. Новинари листа „Дубровник“ израчунали су да је заједно са породицама отпуштањима погођено 300 лица, а претходни списак отпуштених допунили су у броју 6 са још 9 лица са породицама (48). Коментаришући пензионисање Анке Куртовић лист је истакао да је била савјестан и врло способан чиновник „али је имала једну ману, да је осјећала, као свака честита Српкиња, национално, пуна љубави према Југославији... „. У чланку „Бачени на улицу“ разматрао се положај отпуштених чиновника у Дубровнику: „до сада изгубило намјештење близу стотину разних намјештеника, ... Многи од ових бачених на улицу, запали у прави очај, и само што нијесу и подузели неки очајни корак ..." (49). У чланку „Како се располаже са зимском помоћи код нас“ лист је критиковао начин доделе зимске помоћи: „Али она није добила зимске помоћи, јер није у листи, а није у листи с тога, како нам кажу, јер њезин муж није гласовао за Мачека.“ Лист је пренео извештај дописника „Југословенске Поште“ из Сарајева: „Познавајући расположење оних који су са овом помоћи располагали, наш елеменат уопће, а православни поготово, није се усудио пријавити. Од оних који су кроз ову годину бачени из службе на улицу нико није добио ни једну пару, али је зато неколицини препоручених потпора достављена на кућу у затвореним кувертама“ (50). Два отпуштена радника који су покушали да се врате на посао изјавили су новинару „Дубровника“: „Ми смо такође били враћени, али су нас шефови у радионици одмах формално избацили и саопћили Градском Поглаварству да је тако –„закључила организација“." У истом чланку се наводи да је на Соколском дому са Шипана разбијено све што се разбити могло. Староста шипанског сокола изјавио је „да га тај злочин нимало не изненађује“ (51). У Бановини Хрватској паљени су соколски домови, а „ ...сам ултрахрватски „Хрватски народ“ објавио је триумфалну вест о палежу дома у Бетини, као пад Бастиље, ...“(52). Лист „Дубровник“ је 15. јуна 1940. коментарисао отпуштање 5 сталних чиновника међу којима је био и Нико Шутић. Нешто касније 20. јула 1940. лист је у рубрици „Дубровачке вијести“ без коментара објавио да је Нино Шутић, староста (старешина) соколског друштва у Дубровнику са фамилијом отпутовао у Београд „да тамо ради –– –– ––“ . У истој рубрици лист је пренео опроштај Нина Шутића са свим својим пријатељима и познаницима (53). Чланови „Грађанске Заштите“ , међу којима је било чланова Хрватског радничког савеза уз асистенцију полиције вршили су рације по Дубровнику. Радници који нису били чланови Хрватског радничког савеза били су доведени ноћу у полицију уз велико осигурање Заштите и полиције. Лист је коментарисао да су рације: „ доказ како се од стране неких индивидуа настоји увести најгори терор, који би погађао најсиромашније радничке слојеве и то оне који тим индивидуима нијесу поћудни“ (54). Дубровачка гимназија била је главна образовна институција Срба католика. Без коментара лист је у броју 29 пренео вест да је одлуком бана др. И. Шубашића стављено на располагање министру просвјете неколико професора из учитељске школе и гимназије у Дубровнику. У броју 31 лист је констатовао за професоре стављене на расположење: „Сва четири наставника су Срби.“ (55). У чланку „Поводом догађаја на нашој гимназији“ коментар листа о стању у гимназији био је: „Том диктату улице пала је жртвом и наша гимназија. Три четвртине професорског кадра, који је био националан, који је ђаке учио о братској љубави, о узајамној трпељивости, о слози, о оданости према Краљу и Југославији, морао је да се сели из Дубровника и да препусти мјесто новим, млађим, ...тако да је од некада познатог одличног професорског збора дубровачке гимназије, сада је углавном састављен од још неискусних млађих сила, већином партијски превећ загрижених, што утјече лоше и на саме ђаке“. Отишли су професори „који нијесу, готово на силу, кроатизирали свакога ко је католик, ..“(56). У чланку „Оно што има везе са Дубровником“ лист је коментарисао скидање табле „Трг цара Душана“ и плоче „пут XIII новембра“: „Према наређењу опћинском почело је да се уклања са улица све оно што није никада имало везе са Дубровником“. Уместо плоче „пут XIII новембра“ опћина је решила да постави „ пут 30 фебруара“, „као успомену на дан кад су славом овјенчани и непобедиви „Тренкови пандури“, донијели дубровчанима слободу“. Загребачки лист „Обзор“ пренео је вест „Дубровника“ да је из Дубровника иселило преко 1.000 „нашег православног елемента“, „али „Обзор“ није употпунио ту нашу тврдњу, није навео узрок зашто су се ти људи иселили, па ако наша тврдња не одговара истини, да нас прекори, а ако је тачна, да осуди оне који су виновници овога несносног стања у Дубровнику.“(57). Упркос прогонима Савјет дубровачких културних и националних установа (Дубровачка Грађанска музика, Дубровачко Радничко друштво, Д.С.П.Д.„Слога“, Матица Српска, Народна Одбрана, О.Н.О.„Нова Југославија“, Пододбор друштва Књегиња Зорка и Соколско Друштво) прославио је годишњицу ослобођења свог града 13 новембар 1940. Лист је констатовао да док су српска и југословенска друштва истакла државне заставе „као преставници истинског и правог Дубровника – Опћина и хрватска удружења тог дана давали су изглед потпуно једнак свим XIII новембра у бившој Аустрији.“ Такође лист је пренео упозорење власти да се у случају инсултирања не смије реагирати: „Дакле, свакоме олошу је слободно инсултирати, јер друга страна не смије реагирати!“ (58). Поводом прославе Дана Уједињења лист је писао: „забрањује им се да положе вијенац на споменик нашег Ослободитеља, ...Краља Петра; забрањује се да положи вијенац на спомен–плоче узидане на част палих бораца за слободу из Дубровника“. Скромна прослава Дана Уједињења у Дубровнику 1. децембра 1940, ограничена је на свечаност приређену у Соколани. У броју 49 лист је писао о прослави: „Друштвима која би се усудила да не послушају .....г. шеф полиције запретио је употребом силе и хапшењем чланова управе. ... Пред вратима свих зграда у којима се налазе нацијонална друштва стајало је на дан Уједињења по два и три полицајца у униформи или без ње. ...Посебну пажњу привлачила је силуета једног бившег ц. к. полицијског агента који је под сводовима Спонзе бројио и контролисао учеснике на свечаној сједници Соколског Друштва, таман онако и са оног мјеста, са којега нас је контролисао 1912 године, ... . Двадесет корачаја од бив. ц. к. агента у служби данашње полиције – видјели смо три млада човјека; ... На лицу и у очима могао си им јасно прочитати, да врше онај исти посао, којега је тога часа вршио бив. ц. к. полицијски агент, те са различитом дужности, да о ономе што су видјели реферишу некому другому, који води рачуна о онима које страх и персекуције још нијесу извукле из Соколане и круга националног Дубровника.“ (59). О методама притиска доноси: „Баш на Госпу Канделору, испред тераце куће једне угледне дубровачке обитељи на Пилама, појави се један стражар. На тераци се случајно налазила госпођица те обитељи, те ју стражар поздрави на начин, са којим се нешто жели. На упит госпођице што тражи, он јој одговори, да опажа да су на њеној тараци извјештене двије југославенске заставе и да то не смије бити, већ да мора уметнути и једну хрватску. На упит госпођице, по чијем се то налогу тражи, стражар је одговорио да му је тако наређено, али никако није хтио да каже ко. Госпођица је одмах разумјела да је то диктат наше познате улице, те му казала да његову жељу неће испунити, јер нека зна да су њеног оца аустријске власти шиканирале због југословенства, а њен брат да се на солунском фронту борио заједно са баном др. Ивом Шубашићем, за Југославију. Стражар се покуњи и оде ...“ (60). Редакција листа је у чланку „Разбијачи“ реаговала на случајеве разбијања ћириличних натписа у Дубровнику. У чланку „Поново оскрнављење споменика Краља Петра I“ лист је писао о активностима екстремних елемената на које власт није реаговала: „ већ просто као излијев расположења оних маса, које, немајући смјелости да се отворено покажу као франковци, павелићевци, и други екстремни елеменат, заштићује се плаштом хрватског имена а као чланови ХСС... Прозвани не само што „не могу“ да пронађу злочинце, него могу врло брзо да нађу и пронађу онога ко реагира на ове злочиначке испаде. Најновији злочин ових елемената јесте оскрнављење споменика Краља Петра I Ослободиоца у вратима од Пила.“ (61) Поводом забране оснивања новог пливачког клуба „Дубровник“ лист је коментарисао: „Има пак и један моменат који могуће оправдава одлуку сплитске испоставе. Бива, предлагачи правила новог клуба датирали су своје поднеске са децембром мјесто са просинцом и тако сигурно дали повода да се посумња у њихову –––– приврженост постојећим законима ....“.

У чланку „Падобранци“ лист је разматрао историјски развој антисрпства у Дубровнику: „Тим се средством служила у своје вријеме Аустрија, у мирно доба, кад јој је требало да изврши неки пренос људи свога повјерења из једног мјеста у друго, непримјетно, не у великом броју, али постепено, да се нађу у згодно вријеме на одређеном мјесту, а да то никоме не ствара неког подозрења. Она је на тај врло практичан начин хтјела да у неком мјесту које јој није много мирисало лојалношћу и оданошћу, паралише грађанство које је одисало либерализмом и мржњом против ње својим повјерљивим људима, доушницима, који ће јој сваком приликом бити на услузи и с временом измијенити лице мјеста у ком ће живјети, и које ће тако постати жртва њених смјелих предузећа и амбиција. ..То је Аустрија урадила са Дубровником.“ (62) Лист је сматрао да је задатак Срба Дубровчана да буду живи мост између славне прошлости и будућности Дубровника: „Ови постепено и систематски копаше и ископаше јаз између старих времена и нових, између старог и новог наметнутог и неприродног духа, .... На нама је дакле Србима дубровачким остало све оно што је било, што јест ... Ми једини, као живи мост, вежемо преко дубоког јаза и неславне садашњице, славну и узвишену прошлост Дубровника с његовом будућношћу ...“ (63). Описујући одушевљење које је изазвао преврат 27 марта 1941. у чланку „Дубровник је срећан“ наводи се: „честитања једно другом и извјешавањем народних застава, којима се је читав град окитио. ...Једном нашем суграђанину, раднику, великом комунисти, слушајући вијести радија о преузимању државне власти од стране наше узданице, нашег младог Краља, потекоше му сузе. На упит, како то да он, комуниста, и тако осјећа, одговори: истински осјећај је јачи од накалемљеног. И Дубровник уједно са народом читаве Југославије, осјећа срећу коју му је донио 27 марта 1941 године.“ У истом последњем броју „Дубровника“ штампан је поздрав који су упутили Соколи Дубровника и околине младом Краљу: „и најсветији завјет да ћемо са пјесмом на уснама хрлити у бој зачаст младога Краља а за слободу, величину и независност Југославенске Отаџбине.“ (64).

ДУБРОВНИК У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Дубровник је бомбардован 6. априла 1941. Град је бранила противавионска батерија на Монтовјерни. Велики број добровољаца пријављивао се али их војска није примила. После расула војске фрањевац отац Тома Томашић са групом домагојаца разоружавао је на градским вратима од Пила војнике који су ишли својим кућама. Оружје је преносио у усташке центре. Прве немачке моторциклисте 17. априла 1941. дочекао је ХСС–овски председник општине, адвокат Др. Јосип Баљкас и изјавио им да је доживио најсрећнији дан у животу. Народна заштита ХСС и редарствена станица у Дубровнику ставиле су се на располагање НДХ. Заштитари, наоружани и у цивилним оделима, учествовали су у спровођењу усташког терора. У Дубровнику су бивши аустријски официри обновили домобранство (65). После Априлског рата Италија је окупирала Приморје. Соколима је забрањен рад а соколски домови одузети (Херцег–Нови, Бијела, Ђеновић, Зеленика ...) (66). Још првих дана окупације у Дубровнику скинути су сви натписи ћирилицом. Усташе су скинуле плоче посвећене стрељаним соколима и Српској војсци која је 13.11.1918. ослободила Дубровник. Априла 1941. спомен плочу палим добровољцима усташка тројка залила је црним мастилом, скинула, разбила и пренела кроз град. Разбијене плоче усташе су користиле за поправку плочника. Италијански команданти наредили су да се Мештровићев споменик (рељеф) краља Петра I брижно скине и стручно упакује (67). Италија је анектирала Боку, Мљет и део Конавала. Срби и Јевреји морали су предати усташама радио–апарате, фотокамере, машине за писање, грамофоне, налив-пера. У све српске и јеврејске установе и радње постављени су усташки комесари, са највећим овлашћењима. Усташе су конфисковале „Вилу Банац“ Боже Банца. У стан Јаше Милославића, дописника листа „Време“, у улици „Између палача“ број 4 упале су усташе 5.маја 1941. и после зверског мучења, стрељале га. Карабињери су ухапсили 8 виђених националиста (са списка од 22 лица). Чували су их Италијани у хотелу Белведере, на Плочама, а испитивали су их гестаповци. Доцније су их Италијани пребацили у Сплит, држали их неко време у затвору, а затим у конфинацији, уз полицијску контролу. После преузимања цивилне власти усташе су терорисале Дубровчане јуна, јула и августа 1941. . Организатор терора био је усташки логорник професор Младен Каштелан, виђени члан Домагоја. У околини Сарајева убијен је 16. јуна 1941. Бранко Хопе, тајник Соколског друштва Дубровник. Кулминација усташког терора у Дубровнику била је крајем јула и почетком августа. У хотелу Централ и у манастиру Св. Марије усташе су уредиле нове просторије за ухапшене (68). У Дубровнику усташе од 17 априла хапсе Србе појединачно, а током јуна, јула и августа масовно. Ухапшени Срби спроведени су 26 јуна у Сарајево, одакле их након 12 дана, заједно са Србима из Сарајева транспортују у логор Даница. После осам дана упућени су у логор Јадовно. У Дубровнику већи број Срба похапшен је од 27 јула до 5 августа. У ноћи 3 августа ухапшени су Милка, Милан, Гојко, Босиљка и Петар Иванковић, Загорка Тошовић, породица Спаравало, породица Чорлија. Ухапшени су затворени у гаражу куће Банац на Плочама. Око 4 сата изјутра одвезли су их аутобусом у Мостар. Заједно са другим ухапшеним Србима, жељезницом у сточним вагонима, преко Брода и Загреба, упућени су у Госпић, односно логор Јадовно. У „Изјави Милке Тошовић о хапшењу Срба у Дубровнику током јула и августа 1941 године и о свом заточеништву у усташким логорима“ датој комесаријату за избеглице у Београду од 25. фебруара 1942. наводи се: „ 28. јуна 1941. г ушла је у Дубровник хрватска војска и преузела власт, а кратко време после тога усташе су почеле прогонити Србе како православне тако и римокатолике. Почетком месеца јула 1941. ухапшени су по усташама: Митровић Бошко, српско–православни прота, Кандић Мирко, поморски капетан, Херцеговић Михо, књижар, др. Буцоњић, адвокат и др. Венциловић Милан, лекар. Прва двојица су православне вере а потоња тројица римокатоличке. ... 1. августа 1941. ухапшени су по усташама: Тошовић Јово, књижар, ја, његова жена и наши синови Душан и Богдан, Корчуланин, приватни чиновник, његова жена и кћерка, један поморски капетан из Цавтата, којему не знам име, те још неколико Срба сељака римокатоличке вере из околице Дубровника, којима не знам име. Сви ми ухапшени 1. августа стрпани смо у један камион са везаним рукама на леђима и спроведени у Мостар. ... а потом смо сви отпремљени у Госпић.“ Милка Тошовић видела је како испребијане људе искрцавају из камиона. Бачени су у јаму Бадањ. Међу њима су били и њен муж Јово и синови Душан и Богдан. У јами код села Трстено 4.10.1941. нађени су лешеви 13 особа (69). Међу првим жртвама усташког терора били су чиновници Трговачко–индустријалне банке у Дубровнику (бивша Српска банка). Усташе су ухапсиле све чланове управног одбора и чиновнике до којих су могли да дођу. Од директора до чистача. Ухапшени су Јово Бравачић, Стијепо Мурати, Никша Рачета, Душан Траживук, Драгиња Вукшић, Миљенко Лазаревић и Спасо Ромовић. Сви су везани поведени 7. јула у Загреб. Саву Миљановића, члана управног одбора банке, усташе су из воза бациле у Неретву, у којој се удавио. Ухапшени су сем Стијепа Мурати и Никше Рачете, били преклани 5. августа у Максимиру. Усташе су 4. августа похапсили 46 Срба, Јевреја и других њима непоћудних особа, у намјери да их упуте у логоре. Италијани су то спречили, а 7. септембра преузели су сву власт у Дубровнику. По налогу Италијана извјестан број дубровачких усташа кољача напустио је Дубровник (70). Из Извештаја Обавештајног одељења Друге армије од 4. јуна 1941.: „У Дубровнику су Срби и Црногорци опоменути да се у року од три дана врате у места одакле су родом . Интервенцијом наших војних власти ублажена је ова непромишљена мера“ (71). На помену у Саборној цркви у Београду страдалим Србима из Дубровника један познаник пришао је др. Васи Пиперу и рекао му да није отишао из Дубровника он би био први на том списку. Они који су бежали од усташа склањали су се у Боку Которску. Септембра 1944. полиција је ухапсила 72 присталице четника као таоце. Криста Доминковића ухапсиле су усташе 1944. али је успео да дочека крај Другог светског рата (72). Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. У Дубровнику је деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник“, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана Нина Свилокоса. У Дубровачкој бригади били су: Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Бригада је у својим редовима имала преко осамдесет студената. Угледни фрањевачки проповједник отац Маријан Блажић отворено је величао четнике са проповиједаонице Мале браће, пред дупке пуном црквом вјерника. Део грађана пришао је партизанима (старешина Сокола на Корчули др. Јуре Арнерић, судија Јозо Лујак, ...) (73). Срби католици страдали су у партизанским чишћењима непосредно после ослобођења 1944. и 1945. (74) На седници Председништва АВНОЈ–а 24. фебруара 1945 године решено је: „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине“ (75).

ЗАКЉУЧАК

Срби на Приморју сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена. Настављајући словинске традиције сматрали су себе Србима и Југословенима. Хрватски политичари негирали су постојање Срба католика и систематски су настојали да их претворе у Хрвате. Лист Дубровник у полемици са хрватском штампом заступао је све Србе католике у Југославији. Дубровчани су били пример буњевачким прегаоцима. Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама „Буњевац–Буњевцима и о Буњевцима“ и „Буњевка о Буњевцима“ наводили речи Дум Ива Стојановића из 1898.: „Било би најбоље кад би смо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени ... Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.“(76) Препрека хрватским циљевима били су Соколи као најмасовнија и најборбенија југословенска организација у којој су учествовали Срби католици. Против сокола су се упорно и свим средствима бориле Католичка црква и ХСС. Да би се одупрели хрватском притиску Срби католици из Дубровника тражили су отварање богословије у Бару. После припајања Дубровника бановини Хрватској почео је прогон свих оних који су се изјашњавали као Срби и Југословени. Главна образовна институција Срба католика, гимназија у Дубровнику претворена је у установу за кроатизацију. Прогони нису сломили Србе католике који су са одушевљењем дочекали 27. март 1941. Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Извори и Литература:

др Сенка Бабовић–Распоповић, „Културна политика у Зетској бановини 1929–1941“, Подгорица, 2002; Емил Кријешторац, Dr Frano Uccellini – Tice, стр. 26–27, “Монархија“, бр. 8, Петровдански број, 1994, Котор;

1. Франко Мирошевић, „ Почело је 1918 ...: Јужна Далмација 1918–1929“, стр. 44, 46, Загреб 1992; Др. Петар Јовић, „Умро је бискуп Соко“, стр. 168, бр. 7, „Око Соколово“, 19, 21, 22 јуна 1937, Београд;

2.„Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55–годишњици његове смрти", стр. 1, 3 јули 1937, бр. 23, „ Дубровник“, Дубровник;

3. Гордана Кривокапић–Јовић, „Оклоп без витеза“, стр. 284, 291, Београд, 2002; Јован М. Поповић, Неимари Југославије, стр. 315, Београд, 1934; Љубодраг Димић, Никола Жутић, „Римокатолички клерикализам у краљевини Југославији 1918–1941“, стр. 126, Београд, 1992 ; Франко Мирошевић, Исто, стр. 68, 81, 88, 89, 96, 112, 125; Лазо М. Костић, „Католички Срби“, стр. 39, Нови Сад, 2000; Софија Божић, „Срби у Хрватској 1918–1929“, 137, 148, 310, Београд, 2008; „Просвјетина 25–годишњица“, стр. 230, св.7–8, Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца, Јули–Август 1927, Београд

4. Угљеша Рајчевић, „Затирано и затрто“, стр. 151, Нови Сад , 2001

5. Јорјо Тадић, „Дубровник илустровани вођ кроз дубровачку прошлост и садашњост“, стр. 29–31, Издање „Јадранске Страже“, Обл. Одбор–Дубровник, Штампарија „Јадран“–Дубровник. 1929;

6. Станислав Краков „Преко Високих Дечана и Ловћена у Приморје“, стр. 82, 111, Алманах Јадранске Страже за 1926 годину, Издаје Јадранска Стража Главни Одбор Београд 1926; Јадранска Стража, бр. 11, 1925, Сплит ; Растодер Шербо, Јасмина, „Др. Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски“, стр. 91, Будва 1991; Небојша Рашо, „Уједињење Боке са Србијом 1918“, стр. 104, Херцег–Нови, 2006;

7. М, „ Краљ Ујединитељ и морнарица“, стр. 486–487, Јадранска Стража, Новембар 1934, бр. 11, Год. XII, Сплит;

8. Даница–Каћа Чоловић, Срђан Чоловић, „Марија Карађорђевић краљица мајка“, стр. 59, Архив Србије, Београд 2001;

9. Станислав Краков, Исто; Јован П. Поповић, „ Краљ Александар у Црној Гори 1925 године“, стр. 197, 200, 204, 219, 223, Београд , 2003;

10. Јорјо Тадић, Исто, стр. 25; Јадранска Стража бр. 6, јуни 1939; стр. 264, Сплит; „Југословенски соколски календар 1930“, стр. 80, у Љубљани 1929; Мате Мештровић, „У вртлогу хрватске политике“, стр. 14, Загреб 2003; Софија Божић, „Срби у Хрватској 1918–1929“, стр. 309, 310, Београд, 2008; Јадранска стража, стр. 389, бр. 9, септембар 1935, Сплит

11. Вељко Ђурић Мишина, „Варнава–патријарх српски“, стр. 121, Београд, Савиндан 2009; „У Славу и Спомен Витешком Краљу Александру I Ујединитељу“, Говор каноника Дон Ника Луковића, одржан у катедрали св. Трипуна, у Котору 18 октобра 1934, стр. 5–13; Угљеша Рајчевић, „Затирано и затрто“, књига II, стр. 51, 52, Нови Сад , 2007; Чедомир Јанковић, Јово Симишић, „Више од летења“, стр. 37, Београд 2007 ; Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр. 94 ; Јадранска стража, стр. 518, бр. 9, септембар 1936; стр. 36, бр. 1, јануар 1938, Сплит; „Књижевни и уметнички конкурс за туристичку пропаганду“, стр. 14, Правда, 3. април 1938, Београд

12. Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за уједињење 1908–1918“, стр. 97, Београд 1962; Предраг С. Јеринић, „Организације Савеза ратних добровољаца у Краљевини Југославији“, стр. 51, Добровољачки гласник, бр. 27, Год. XVI, Јун 2006, Београд ; Новица Пешић, „Удружење ратних добровољаца 1912–1918. …“ стр. 80, Београд, на Видовдан 2005 године ; Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, стр. 127, Београд 1966; „Сабор бивших политичких криваца, интернираца, талаца и заробљеника“, стр. 3, „Дубровачке вијести“, „Дубровник“, стр. 4, бр. 36, Год. XXIV, 2 октобар 1937, Дубровник

13. Небојша Рашо, „Српски Соко Херцег Нови“, стр. 46, Херцег Нови 2008 ; „ Споменица на посету Сполека ...“, стр. 203, 246–254, Царински гласник, бр. 7/8, Београд, јули–август 1928; Мила Стојнић, „Руско–српска књижевна преплитања“, стр. 173, Завет, Београд, 1994;

14. Соња Вулешевић, „Драгутин Инкиостри Медењак“, стр. 36, 37, 76, 77, 78, Београд 1998; Лазар Ј. Дробњаковић, „Рисан и старе рисанске породице“, стр. 186, Београд 2003; Коло српских сестара–Котор, стр. 43, 44, 72, 100, Вардар, календар за 1940, Београд; Светозар Борак, „Срби католици“, стр. 43, Нови Сад, 1998

15. Никола Жутић, „Соколи“, стр. 93, Београд 1991

16. „Др. Франо Ућелини–Тице бискуп бококоторски“, стр. 2, бр. 19, „Дубровник“, 8.6.1937, Дубровник;

17. Виктор Новак, „Првосвештеник цркве и народа, стр. 216; Антон каноник Милошевић, „Последње збогом ..., стр. 219, Соколска Просвета, јуни 1937, бр. 6, Београд; Др. Петар Јовић, Исто, стр. 169; „Др Франо Учелини–Тице“, стр. 297, „Јадранска стража“, бр. 7, јули 1937, Сплит

18. „Сахрана“, стр. 2, бр. 19, „Дубровник“, 8.6.1937, Дубровник; „Из опроштајног говора г. Ивана Хаџије на гробу бискупа Учелинија“, стр. 220, Соколска Просвета, јуни 1937, бр. 6, Београд;

19. Југословенски Соколски Календар, (ур. Е. Гангл) стр. 115, XI. Годиште, 1930, Наклада Југословенске соколске матице у Љубљани 1929; Петар Кривокапић, “Нова друштва и чете“, Побједа, 17. децембар 2004. Подгорица; „ Главна годишња скупштина Соколског друштва–Дубровник“, стр. 3, бр. 5, „Дубровник“, 6 марта 1937, Дубровник; „ (Велико Соколско славље)“, стр. 3, бр. 32, „Дубровник“, 20 августа 1938, Дубровник; Око соколово, стр. 28, Ванредни број, јануар–април 2008, Београд;

20. Никола Жутић, Исто, стр. 168, 170; „Дубровачке вјести", стр. 4, бр. 47, 26 новембра 1938; стр. 3, бр. 48, 3 децембра 1938, „Дубровник“; „ Петрова Петољетка у друштвима и установама“, стр. 4, „Дубровник“, бр. 39, 23. Октобар 1937, Дубровник; Милош Тимотијевић, „Соколи Чачка 1910–1941“, стр. 44, 45, Чачак, 2006; „ Вредан рад Бановинског одбора у Сплиту“, стр. 5, „Здравствени покрет–Здравље“, бр. 8, 20. априла 1934, Год. XII, Београд

21. Софија Божић, „Срби у Хрватској 1918–1929“, 137, 148, Београд, 2008; „Земљорадничка задруга“, стр. 624, 594, бр. 37–38, 11. септембра 1938; стр. 575, бр. 38, 17. септембар 1939, Београд; „Оснивачка скупштина здравствене задруге у Прчњу (Бока Которска)“, стр. 64, „Здравствени покрет–Здравље“, бр. 5, 1. мај 1936, Год. XIV, Београд; „Завештање Васе Л. Ћуковића“, стр. 190, „Здравствени покрет–Здравље“, бр. 11–12, Год. XV, Београд

22. „Наша омладина“, стр. 2, бр. 43, „Дубровник“ , 20 новембра 1937; „Свечаност развијања барјака Нове Југославије“, стр. 3–4, бр. 2, „Дубровник“, 15 јануара 1938; О.Н.О. „Нова Југославија“, 29 Јануара 1938, стр. 4, бр. 4, „Дубровник“, Дубровник

23. Д. Гавриловић, „Доминковић, Кристо П.“, стр. 347, „ Српски биографски речник“, том 3, Нови Сад, 2007; „О нашем листу“, стр. 3, бр. 43, „Дубровник“, 20 новембра 1937; „Онима којима сметамо“, стр. 1, бр. 2, „Дубровник“ , 15. јануара 1938, Дубровник;

24. „Срби католици и Доситеј“, стр. 1, Бр. 47, „ Дубровник“, 18 децембра 1937, Дубровник

25. „Non bis in idem", стр. 1, бр. 33, „Дубровник“, 20 августа 1938, Дубровник

26„.Туђински утицај код Хрвата“, стр. 2, бр. 2, „Дубровник“, 11 јануара 1941, Котор–Дубровник;

27. „ 60–годишњица окупације Босне и Херцеговине“, стр. 3, бр. 39, „Дубровник“, 1 октобар 1938, Дубровник

28. Александар Мартиновић, „Дубровачке масе и хрватско име“ , стр. 2, бр. 8, „Дубровник“, 22 фебруар 1941, Котор–Дубровник

29. „ Др. Паштровићу врху Србствохрваства Грубковић“, (4), стр. 3, бр. 12, „Дубровник“, 26 марта 1938, Дубровник

30. Јадрански, „Шта доказује камење Боке Которске“, стр. 2, бр. 9, „Дубровник“, 1 март 1941; „J“, „ Наши дописи“, стр. 3–4, бр. 8, „Дубровник“, 22 фебруар 1941, Котор–Дубровник“; „Дубровчани на гробу пок. Антуна Фабриса“, стр. 1, бр. 39, 23. октобар 1937, „ Дубровник“; „Сватови“, стр. 3, бр. 36, „Дубровник“, 2. октобар 1937, Дубровник;

31. „Из Цавтата“, стр. 2, бр. 30, „Дубровник“, 21 август 1937; „Наступ дужности нове опћине у Цавтату, „Дубровник“, стр. 3, бр. 1, 6 јануара 1938, Дубровник; „Пропаганда путем узаног филма приликом летовања“, стр. 236, Соколска Просвета, бр. 7, септембар 1938, Београд

32. „Дубровачке вијести", стр. 3, бр. 17, „Дубровник“, 30 април 1938, Дубровник

33. „ Госп. министар Ђура Јанковић у Дубровнику“, стр. 4, бр. 36, „Дубровник“, 2. октобар 1937, Дубровник; Никола Жутић, „Српство, либерално југославенство и хрватство у Далмацији 1918–1941 .“, стр. 205, Љетопис Матице српске у Дубровнику, Зборник радова I, Београд 2010; „Захвала Госпара др. Милана Решетара“, стр. 4, бр. 10, “Дубровник“, 9 марта 1940, Југословенска Штампарија, Дубровник; „Основан је Савет српских културних установа и друштава ...“, стр. 8, „Правда“, 28. фебруар 1938, бр. 11.985, Београд

34. „Јадранска стража“, бр. 5, мај 1931, стр. 138–139; „Излет Јадранске страже из Јужне Србије“, бр. 10, стр. 279, октобар 1931;бр. 2, стр. 65, фебруар 1932; бр. 11, новембар 1932; стр. 341, бр. 8, август 1937; стр. 33, бр. 1, јануар 1940, Сплит

35. Србин католик, „Далматински Срби католици“, стр. 101–102, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима“, Градска штампарија 1941, Суботица;

36. Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр. 18, 112– 115, 163; Иван Јововић, стр. 193–195, „Из прошлости дукљанско–барске надбискупије“, Бар 2004;

37. Правила омладинског друштва „ Братимство“ у Ст. Бару, стр. 97, Јасмина Растодер, „ Од Братимства до Јединства“, Бар 1998;

38. Јасмина Растодер, Исто, стр. 23

39. Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр. 42, 63, 87, 94, 112– 115, 137, 142;

40. „Разбојнички нападај на нашег уредника", стр. 3, бр. 46, „Дубровник“, 19 новембра 1938, Дубровник; Вељко Ђурић Мишина, „ Активности Хрватске сељачке странке 1934–1937. у дубровачком срезу у процесу кроатизације“, стр. 252, Љетопис Матице српске у Дубровнику Зборник радова I, Београд 2010;

41. Никола Жутић, Исто, стр. 127, 133, 169–171, 231; „Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осјек, стр. 204, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осјек

42. Софија Божић, Исто, стр. 46;

43. „Има ли прогона у Бановини Хрватској?", „Соколи и пошумљавање“ стр. 4, бр. 15, 12 април 1940, Соколски гласник, Београд

44. „Казне и денунцијације“, стр. 5, „ Пишу нам из Дубровника “, стр. 5, „За соколски гласник“, стр. 3, Соколски гласник, бр. 12, Год. XI, 22. март 1940, Београд;

45. „Прилике у нашој општини“, стр. 2, бр. 21, „Дубровник“, 25. маја 1940, Дубровник

46. „ Брисање српских општина“, стр. 4, бр. 20, „Дубровник“, 18. маја 1940, Дубровник

47.„ Цавтајске прилике“, стр. 2–3, бр. 6, „Дубровник“, 8 фебруара 1941, Котор–Дубровник

48. „Доктору Крњевићу на знање“, стр. 3, бр. 3, „ Дубровник“ 20 јануар 1940; „Дубровник“, бр. 4, стр. 3, 27. јануара 1940 и бр. 6, стр. 2, 10. фебруара 1940, Дубровник

49. „.Пензионисана“, стр. 4, бр. 30, „ Дубровник“, 3. августа 1940; „.Бачени на улицу“, стр. 4, бр. 1, „ Дубровник“, 6 јануара 1940, Југославенска Штампарија, Дубровник

50. „Како се располаже зимском помоћи код нас“, стр. 4, „Дубровник“, бр. 1, Год XXVII, 4 јануара 1940, Бокешка штампарија, Котор–Дубровник

51. Civis Ragusinus, „Тодоре, Тодоре ...“, стр. 2–3, бр. 5, „Дубровник“, 3 фебруара 1940, Дубровник

52. „Бездушна хајка на соколство“, стр. 3, бр. 2, Соколски гласник, 12 јануар 1940, Београд

53. „Шта раде са исправним људима!", стр. 4, бр. 24, „Дубровник“, 15. јуна 1940; „Одлазак“, „ Опроштај“стр. 4, бр. 28, , , Дубровник“, 20. јула 1940, Дубровник

54. „Дубровник у новој бановини“, стр. 4, бр. 16, „Дубровник“, 20 априла 1940, Дубровник

55. „Професори на расположењу“, стр. 4, бр. 29, „Дубровник“, 27. јула 1940; „Стављени на расположење“, стр. 4, бр. 31, „Дубровник“, 17. августа 1940, Дубровник

56. „Поводом догађаја на нашој гимназији“, стр. 2, бр. 7, „Дубровник“, 15 фебруара 1941, Котор–Дубровник

57. „Оно што има везе са Дубровником“, стр. 4, “Једно објашњење“, стр. 3, бр. 40, „Дубровник“, 12 октобра 1940, Бокешка штампарија, Котор–Дубровник

58. „Кроз град и предграђе“, стр. 3 – 4, бр. 45, „Дубровник“, 16. новембра 1940, Котор–Дубровник

59. „Прослава Дана Уједињења у Дубровнику“, стр. 4, бр. 48, „Дубровник“, 7 децембра 1940, Бокешка штампарија (Д. Ј. Челановић); „Мозаик данашњице“, стр. 3–4, бр. 49, „Дубровник“, 14 децембра 1940, Котор–Дубровник

60. „Кад улица господари“, стр. 4, бр. 7, „Дубровник“, 15 фебруара 1941, Котор–Дубровник

61. „Разбијачи“ , стр. 4, бр. 25, „Дубровник“, 22. јуна 1940, Дубровник; „ Поново оскрнављење споменика Краља Петра I“, стр. 3, бр. 10, „Дубровник“, 8 марта 1941, Котор–Дубровник;

62. „ Халуцинације или идрофобија кукавних енергумена сељачке демократије“, стр. 4, „Дубровник“, бр. 6, 8. фебруара 1941; „Падобранци“, стр. 1, бр. 37, „Дубровник“, 21 септембра 1940, Котор–Дубровник

63. „На “Мртвих дан“, стр. 1, бр. 43, „Дубровник“, 2 новембар 1940, Котор–Дубровник

64. „Дубровник је срећан“, „Телеграфски поздрав Сокола“, стр. 2, бр. 12, „Дубровник“, 29 марта 1941, Југословенска Штампарија, Дубровник

65. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, стр. 7–12, 19, 20, 37, 42, 50, 133, Београд 1966;

66. Небојша Рашо, „ Српски соко Херцег Нови“, стр. 82, Херцег– Нови, 2008

67. Мато Јакшић, Исто, 32–33; Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за Уједињење“, стр. 97, Београд 1962;

68. Мато Јакшић, Исто, стр. 37–40, 60, 66, 75, 76, 98; Миле Недељковић, „Хроника удружења новинара Србије 1941–2006“, стр. 52, Београд, 2009

69. Др. Ђуро Затезало, „Јадовно: комплекс усташких логора 1941 књ. I“, стр. 296–298; „Јадовно зборник докумената књига II“, стр. 735, 814, Београд 2007;

70. Мато Јакшић, Исто, стр. 80, 97, 98;

71. Коста Николић, „Италијанска војска и четници у Другом светском рату 1941–1943“, стр. 48, Београд 2009;

72. Д. Гавриловић, „Доминковић, Кристо П.“, стр. 347, „Српски биографски речник“, том 3, Нови Сад, 2007; Милослав Самарџић, „Борбе четника против Немаца и усташа 1941–1945“, Други том, стр. 236, Крагујевац 2006;

73. Фикрета Јелић–Бутић, „Четници у Хрватској 1941–1945“, стр. 169, 236, 237, Загреб, 1986; Милослав Самарџић, Исто, стр. 102 ; Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу“, Споменица Организације српских четника „Равна Гора“, стр. 1.036, Крагујевац, 2008; Мато Јакшић, Исто, стр. 24, 146;

74. Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у Новом Веку (1492–1992)“, стр. 511, Београд 2008

75. Коста Чавошки, „Згажени устав“, стр. 22, Београд 2003;

76. Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима“, стр. 47, Суботица 1930; Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, стр. 31, „Буњевка о Буњевцима“, Градска штампарија 1941, Суботица;

На Растку објављено: 2014-05-30
Датум последње измене: 2014-05-29 23:39:19
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује