Саша Недељковић

Добровољци у Дубровнику 1920. године

После завршетка Првог светског рата у Дубровнику 1920. окупило се преко 700 добровољаца из Америке, који су испунивши своју дужност, чекали да се врате у Америку. О њима је писао дубровачки лист „Рад“, чији је директор био др. Љубо Леонтић, који је агитовао за долазак добровољаца у Првом светском рату. У појединим листовима названи су „талијански гусари“. У договору са редакцијом листа „Рад“ „Југославенски академски клуб“ позвао је дубровачку омладину и добровољце на састанак у Соколану у Спонзи. Сврха састанка била је да омладина протестује против писања појединих листова о добровољцима и да саслуша жеље добровољаца, како да им помогне и одужи се за њихове жртве у борби за ослобођење и уједињење. На састанку је др. Љубо Леонтић објаснио намере дубровачке омладине. Неколико добровољаца захвалило је срдачно дубровачкој омладини на заузимању, али је поносно одбило материјалну помоћ од грађана.

Омладина је донела резолуцију: ЈУГОСЛАВЕНСКА АКАДЕМСКА ОМЛАДИНА, на скупштини одржаној у „Соколу“ у Дубровнику, дне 16. новембра 1919., једногласно је прихватила овај закључак: 1. Најенергичније протествује против неистинитих вијести у неким новинама, којима се блати част јуначких добровољаца што напустише своје породице и имања одрекоше се богате зараде, те у најопаснијем часу пређоше оцеан да помогну засужњеној отаџбини, готови да се жртвују за ослобођење и уједињење ... 2. Позива грађане Дубровника и народ цијеле државе да посвети достојну пажњу овим синовима наше патничке земље, коју они по други пут морају да напусте, јер због несусретљивости и немара не могу у њој да нађу зараде за пристојан живот.“

Приком протеста дубровачког грађанства због ултиматума из Париза због граница са Италијом 27. јануара 1920. учествовали су корпоративно добровољци из Америке. (1) У листу „Рад“: „Након седам–осам мјесеци досадног чекања и убитачне беспослице, која је скоро деморализирала ове неустрашиве, неуморне и борбене соколове, ... Ми знамо добро какви су људи југословенски добровољци из Америке. Гледали смо их онда кад су напуштали удобне домове и добре плаће у Америци; видјели смо каквом су смјелошћу кренули преко Оцеана за време најопасније субмаренске кампање; знамо какви су били су били на солунском фронту, на Кајмакчалану, кад су растворили својим јуначким грудима врата отаџбине; напокон, посматрали смо их овдје кроз толико мјесеци и дивили се њиховој невјероватној устрпљивости и још увијек непоквареном мужевном срцу и бистром оку бораца које не може да сатару ни ратни напори ни бирократска миродобна гњављења.“ (2) На месном војничком гробљу 9. фебруара 1920. био је покопан Тома Пољак, добровољац из Америке. Родио се 1884. у селу Церовнику код Огулина. У Америку је пошао 1903. По избијању Првог светског рата соколи су организовали прикупљање добровољаца за Србију. Чланови соколских друштава су масовно као добровољци кренули на фронт. Тома Пољак је агитовао као оснивач и староста Сокола у Чикагу, одакле је кренуо са соколском четом „Томислав“, у славном чикашком батаљону „Милоша Обилића“, преко океана на солунски фронт. Учествовао је у борбама на положају Ветернику у 1. чети III батаљона 11 пука Шумадијске дивизије. Након што је отпуштен из војске посетио је своје родитеље, а онда дошао у Дубровник да чека пола године на најављени транспорт за Америку. По писању листа „Рад“ због живота у лошим приликама и спавања на голом поду тешко оболео и умро. Браћа и другови из чете „Томислав“ испратили су свог саборца достојанствено. Спровод је био величанствен. Све трошкове су исплатили добровољци, који нису хтели да траже помоћ изван свог круга. Сви добровољци из Дубровника учествовали су у спроводу. Соколско друштво Дубровник корпоративно је испратио бившег соколског старосту, као и део гарнизона са официрима на челу. Добровољци и соколи послали су венце. Спровод су увеличали Дубровачка Грађанска Музика и Омладински пјевачки клуб. Над гробом говорили су др. Луко Дражић, старешина у име Соколског друштва Дубровник, др. Љубо Леонтић у име добровољаца из Америке, а Омладински пјевачки клуб отпевао је жалобну химну. Ковчег је био прекривен југословенском и америчком заставом. У листу „Рад“ истакли су: „Дирљив је био призор кад су наши славни добровољци остављали дрвени крст са натписом „Тома Пољак, добровољац из Америке“, ... са сузама у очима, а у души са одјеком посљедних његових ријечи: „Да ли је дошла лађа“. (3)

Један од добровољаца био је Јован Шумановић из Сотонића, Соколска жупа Цетиње. Као добровољац из Америке дошао је у војску 1918. Пре повратка у Америку добио је Објаву да је разрешен од војне дужности 23. фебруара 1920. у Дубровнику.(4) Добровољци су требали да крену паробродом „Сантарен“. Одбор за испраћај издао је проглас у коме је између осталог стајало: „ ... да изложе своје животе за ослобођење своје родне груде и за уједињење свога народа. Они су градили основице Југославије. Ни народ, ни домовина, нијесу им се одужили. Остављају нас огорчени и разочарани, али је њихова љубав за гнијезда и за гробове мученика и јунака југославенских јача од неизрецивих патња и страдања њихових. Они ће се опет вратити у своју отачбину, кад им она буде могла пружити услове за бољи живот и кад ће им се она моћи достојно да одужи. ... Испратимо их као наше славне хероје. “(5) Добровољци су у Дубровнику били седам месеци. У листу „Рад“ истакли су: „Кроз све ово вријеме нијесу ни једним инцидентом нарушени најбољи одношаји наших грађана са овим јунацима. ... Знајући колико кроз ово вријеме препатише поштовање је наших грађана према овим херојима било још веће. На глас о одласку свак се је натјецао да што љубезније поздрави милу браћу. ... Вас се град у почаст јунацима завио барјацима. Сви дућани бијаху затворени. Између Двора и Дивоне стала је поређана чета добровољаца, сви окићени југославенским заставама, а око њих купљаше се народ, корпорације и омладина са барјацима. Градска музика свираше веселе даворије. Добровољци се поздрављаху са пријатељима и певаху пјесме.“ Пред полазак добровољаца пред општином говорио је начелник и посланик др. Мелко Чингрија. Захвалио им се у име свих грађана на њиховом држању, које је оставило најбољу успомену. Добровољачки заставници приступили су начелнику Чингрији, а он им је предао две заставе југословенску и америчку. Музика је свирала југословенску химну, а окупљени народ је клицао добровољцима. Затим су сви кренули у грушку луку. Поворку су предводиле девојке са великим ловор венцем, за њима омладина свих школа под државним заставама. Иза њих су ишли добровољачки барјактари, музика, барјактари свих дубровачких корпорација, певачки хор, соколи, добровољачка чета и маса народа. По писању листа „Рад“ у поворци је било више хиљада људи у густим редовима. У редовима је било 15 до 20 особа. Маса се уз певање и свирање музике кретала према Гружу. Поворка је прешла преко Гружа и допратила добровољце до пароброда. Опет је настало поздрављање и клицање. Док је музика свирала, омладина је певала. Грушка обала била је пуна народа, који је долазио и поздрављао добровољце. Испред пароброда поздравио је добровољце у име омладине др. Дане Кнежевић и један гимназијалац. Одговорили су им беседама два добровољца. Пароброд се отиснуо уз певање, вијање барјака и клицање. (6) Дубровник се 23. фебруара 1920, у име отаџбине, опростио са јунацима на најсвечанији начин, уз пуно учешће војске, општине и грађанства. Добровољачка поворка окупила се испред Спонзе (Соколског дома). Свечана поворка школске омладине, сокола, корпорација са својим заставама, с музиком на челу, уз свирку и урнебесно клицање, допратила је борце до лађе у грушкој луци. (7)

После Првог светског рата основан је Срески одбор Савеза добровољаца у Дубровнику. Југословенски академски клуб у Дубровнику поставио је 1923. спомен–плочу дубровачким добровољцима, палим у борби за ослобођење и уједињење. (8) Перо Гоце–Гучетић био је као ђак которске гимназије избачен из свих школа монархије због увреде ћесара. Преселио се у Београд и ту свршио гимназију. За време балканских ратова борио се у редовима црногорске војске. Заједно са Јобом, Миџором и другим добровољцима борио се у чети Воје Танкосића. Прелаз преко Албаније уништио му је здравље. По препоруци Николе Пашића Гучетић је послан у Француску на опоравак. Вратио се и 1921. умро у Херцег Новом где је у то доба радио његов отац. (9) Као добровољци борили су се Ђуро Стипец, Лујо Шуберт, Влада М. Вукмировић, Нико Капут, Никола Машкарић и многи други. Мирко Хопе је у рату за ослобођење 1913. био рањен, а у Првом светском рату био је на одбрани београдског моста. Ступио је у чету војводе Бабунског. Као добровољци погинули су Цвијето Јоб, Божо Шишић и Јосип Димовић.(10)

Пред заветном црквом Светог Влаха у Дубровнику, 13. новембра 1928. године развијена је застава добровољаца. Застави је кумовао краљ Александар I. Среска организација Савеза добровољаца у Дубровнику извршила је посвету своје заставе коју су даровале госпође града Дубровника. Застава је била државна тробојка облика и величине војничке заставе. С једне стране био је натпис: „Вјером у Бога, за Краља и Отаџбину“, а са друге стране значка добровољачка са натписом: „Савез добровољаца – Дубровник“. (11)

Саша Недељковић je члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене:

1. „Добровољци из Америке“, „Дубровачка омладина за добровољце из Америке“, „Рад“, Дубровник, 22. новембра 1919. бр. 1, стр. 1, 2; „Манифестација у Дубровнику“, „Рад“, Дубровник, 31. јануар 1920. бр. 11, стр. 1;
2. „Добровољци из Америке“, „Рад“, Дубровник, 7. фебруара 1920, бр. 12, стр. 1;
3. „Тома Пољак добровољац из Америке“, „Рад“, Дубровник, 14 фебруара 1920, бр. 13, стр. 1,2;
4. Објава за добровољца Јована Шумановића. Бр. 559; Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Књига I, Београд 1934;
5. „Одлазак наших добровољаца“, „Рад“, Дубровник, 21. фебруара 1920, бр. 14, стр. 2;
6. „Одлазак добровољаца“, „Рад“, Дубровник, 28 фебруара 1920, бр. 15, стр. 3;
7. Саша Недељковић, „Срби католици на Приморју од Уједињења до Априлског рата“, „Бока“ Зборник радова из науке, културе и умјетности, бр. 27, Херцег Нови 2007, стр. 206;
8. Милан Ж. Живановић, ,,Дубровник у борби за уједињење 1908–1918“, Београд 1962, стр. 97;
9. Дубровачке вијести“, „Дубровник“, Дубровник, 5 фебруара 1938, бр. 5, стр. 3;
10. ,,Госпара Ламба с Јејевице поврх Дубровника Госпођи Мари посланица“, „Дубровник“, Дубровник. 8 јула 1939, бр. 27, стр. 3;
11. Предраг С. Јеринић, „Организације Савеза ратних добровољаца у Краљевини Југославији“, „Добровољачки гласник“, бр. 27, Године XVI, Јун 2006, Београд, стр. 51;