Саша Недељковић

Цавтат у Краљевини Југославији

Срби католици су у већини у Цавтату. За време Првог светског рата добровољци из Цавтата трудили су се да пребегну Србима. У Југославији Дубровник и Цавтат били су центри радикалне странке у дубровачкој области. Поводом смрти Андре кап. Бенића у листу „Дубровник“ истакнуто је: „Спроводу је судјеловала Соколска музика на челу са соколским чланством; чета морнара ратне морнарице; ... велико мноштво грађанства. Мртви остаци пренесени су у дубровачкој луци на лађу Цавтат, да се пренесу у обитељску гробницу у Цавтату. Кад је лијес положен на пароброд, чета маринаца испалила је, као послиједни: с Богом!, почасну посмртну салву. У Цавтату је спроводу, уз дубровачко грађанство, узео учешћа готово цио Цавтат. Са покојником се опростио, пред Соколским домом, брат Нино Шутић у име националног Дубровника. На гробу је одржао посмртни говор г. Враголов у име Цавтата а г. И. Кап Хаџија у име поморских капетана.“ Капетан Бенић се за време Првог светског рата одрекао аустријског поданства и отишао као добровољац у Солун. Поверена му је команда торпиљера „Србија“. Лист „Дубровник“ је истакао: „И баш је у томе значај ове повјерене му части, што је њему, сину територија дубровачког, католику и Србину, предата у аманет ова једина преставница Србије на мору.“ После рата вратио се на своју дужност пилота Суецког канала до 1931. када је пензионисан. Остатак живота провео је у Дубровнику (1)

Пред Соколским домом 5.9.1937. свечаним паљењем завјетне бакље отворен је улазак у другу годину Соколске Петрове Петољетке. Куће Б. Банца, Рачића као и свих осталих биле су украшене и осветљене. Мјесто искићено заставама и зеленилом пратило је поворку сокола, војске и грађанства предвођену са Цавтатском Дилетантском Музиком до цркве Св. Николе, гдје је одржано свечано благодарење. У соколани је затим одржана свечана седница соколског друштва уз присуство свих представника власти и школа, друштава и установа. Рођендан краља Петра II прославили су соколи 1937. у Цавтату, Опузену, Суђурђу на Шипану (2).У међуратном периоду у Цавтату је уз соколско друштво деловало и Коло српских сестара.(3)

На изборима у Цавтату 19 децембра 1937. већину је добила национална листа Ника Враголова. Након обављене заклетве новоизабраног одбора истакнута је на општини државна застава уз пуцање мужара, звоњењем звона на црквама, кићењем цијелог мјеста са државним заставама и свирањем музике, која је интонирала државну химну. Након тога је општински одбор пошао корпоративно у цркву на благодарење. У чланку „Из Цавтата“ штампаном у листу „Дубровник“ истиче се да се Цавтаћани осјећају 70% као Срби, а 95 % су југословенски опредељени. ХСС је против њих водио кампању и како каже писац чланка: „ да нас у нашем дому вријеђају и да показују своју снагу власима Цавтаћанима“. (4) У Соколском друштву Цавтат 1934. били су: старешина Иво П. Кушељ, заменик старешине Тодор Бернарди, тајник Перо П. Петрић, начелник Никша Ђ. Враголов, начелница Марија А. Миљан, благајник Мисо М. Маргаретић, просветар Петар Маркони, прочелник штедње Даница В. Миљан, прочелник трезвености Нико Кушељ, лекар др. Влахо Новаковић. Суд части: др. Божо Раше, Божо Н. Враголов, др. Стефи Рачић, Марин Луцијановић, Луко Пекас (5). Два пароброда Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом Српском" у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. Истог дана увече у дворани „Слоге" у Дубровнику одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. (6). Члан Савезног Просветног Одбора Савеза Сокола професор Богољуб Крејчик провео је 1938. летњи одмор у Цавтату. Понео је са собом пројектор, те је у три маха на тргу у Цавтату приредио 3 филмске представе. Ове представе пратили су соколи из Цавтата, грађани и туристи из свих крајева Југославије. На овај начин је близу 600 особа видело десетак соколских филмова (7).

Споразумом Цветковић–Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима Срба католика, Југословена и сокола. Наредбом бана од 11. маја 1940. општина Цавтат и општина Груда спојене су у једну општину са седиштем у Груди. У чланку „Брисање српских општина“ објављеном маја 1940. у листу „Дубровник“ коментарише се прикључење опћине Цавтат конавоској опћини са седиштем у Груди: „Јер, не постоји никаквих разлога, да се опћина Цавтат, која је показала способност свог самоуправљања, брише просто с тога, што тиме хоће да се утврди, како код нас не постоји српских опћина, и према томе ни Срба“ (8). Лист „Дубровник“ је пренео изјаву једнога из вођства ХСС изречену на седници у Дубровнику: „Ми добро знамо да је то за Цавтат пропаст, али нека пропада, исто није наш!“(9).

Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. У Дубровнику деловао је „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник“, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана др. Нина Свилокоса. У Дубровачкој бригади били су: Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значајно упориште Југословенске војске у Отаџбини. У Дубровнику главни представници Југословенске војске у Отаџбини били су Франо Бона, Тоша Перовић, Коља Славковић, мајор Ђовановић, Данило Митрановић, Веселин Змајић, Милан Бранђолица. У Конавлима су се истицали: Перо Коцељ, Нико, Ђуро и Перо Враголов. Нина Свилокоса су Италијани интернирали као таоца на Мамули у Боки Которској. Усташе су вршиле „контроле свих југонационалиста, без обзира на вјероисповест“ и сматрали да су спремни да „се прикључе партизанима, а ако ови не побједе, онда српским четницима“. До краја новембра 1942. у „регрутне књиге југославенске војске у отаџбини на атару дубровачке општине“ уписано је „345 војних обвезника“. Петар Враголов је у току рата био ађутант краљице Марије. У Цавтату су са радио–станицом одржавали везу са Каиром и издавали лист „Равногорац“. Пуковник Свилокос је из Цавтата пребачен у Каиро код југословенске владе. (10)

На седници Председништва АВНОЈ–а 24. фебруара 1945. решено је: „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине“ (11).

После победе ХДЗ на изборима у Дубровнику настаје покрет за аутономију „Дубровачка република“. Иницијаторима покрета претило се телефоном „да се не играју животом“. Уз пароле „Србе на врбе“ исписиване су пароле „Живјела Дубровачка република“. Многе присталице покрета су побегле. Васиљко Вукоје у својој књизи „Дубровник, адио“ описује расположење Срба у Дубровнику: „Сусрећем дубровачке Србе. Старији говоре како је данас горе него '41. г. Млади се страше“. У Цавтату је 24. новембра 1991. одржан састанак покрета за аутономију Републике Дубровник који је водио Александар Аполонио.(12)

Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

1. „Бенић кап. Андро“, “Дубровник“, бр. 14, Дубровник, 8 мај 1937, стр. 3;

2. „Краљев рођендан у Цавтату“, „Дубровник“, бр. 33, Дубровник , 11 септембар 1937, стр. 2;

3. Светозар Борак, „Срби католици“, Нови Сад, 1998, стр. 43;

4. „Из Цавтата“, стр. 2, бр. 30, „Дубровник“, 21 август 1937; „Наступ дужности нове опћине у Цавтату, „Дубровник“, стр. 3, бр. 1, 6 јануара 1938, Дубровник;

5. „Соколски зборник“, Год. I, Београд 1934, стр. LXI;

6. „Дубровачке вијести", стр. 3, бр. 17, „Дубровник“, 30 април 1938, Дубровник;

7. „Пропаганда путем узаног филма приликом летовања“, Соколска Просвета, бр. 7, септембар 1938, Београд, стр. 236;

8. „Брисање српских општина“, бр. 20, „Дубровник“, 18. маја 1940, Дубровник, стр. 4;

9. „Цавтајске прилике“, стр. 2–3, бр. 6, „Дубровник“,8 фебруара 1941, Котор–Дубровник;

10. Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу“, „Споменица Организације српских четника „Равна Гора“, стр. 129,1.036, 1.037, Крагујевац, 2008; „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941–1945“, Сплит 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 482, 487, 622, 1057, 1058, 1087;

11. Коста Чавошки, „Згажени устав“, Београд 2003, стр. 22;

12. Вукоје Васиљко, „Дубровник, адио ...“, Београд 1995, стр. 6, 14, 41;