Саша Недељковић

Напади на соколе на приморју Зетске бановине

Соколи су уз Јадранску стражу били најбројнија и најборбенија југословенска организација на Приморју. Због тога су били изложени нападима хрватских сепаратиста (ХСС и франковци). Команда места Дубровник 23. јануара 1937. обавестила је Обавештајно одељење Главног Ђенералштаба да су ноћу 13/14. јануара присталице Хрватске сељачке странке запалиле Соколану у селу Поповићу. Због паљевине соколског дома у селу Поповићу осуђени су на 4 месеца строгог затвора Филип Муса и Миха Алавања.(1) Соколска чета у Луци Шипањској 4. априла 1937. одржала је академију на којој је позоришна секција извела веселу игру „Два Глуха“. У листу „Дубровник“ се истиче: „Овај велики успјех је толико разјарио противнике народног јединства, да су у свом немоћном бјеснилу исте ноћи уништили лијепи чамац власности старјешине чете, који је био усидрен пред његовом кућом.“(2) Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу: „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.“ Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом (3). Док је је део римокатоличког клера подржавао соколе, ступајући у соколске редове (бискуп Франо Ућелини–Тица, дон Нико Луковић, дон Иво Котник …) други део нападао је соколе. Штампа је писала о поступцима појединих свештеника. У листу „Дубровник“ у чланку „Жалосно али истинито“ истиче се да је соколска чета Ћилипи 1937. посетила соколску чету у Дражином Долу код Требиња. Чета из Ћилипа приказала је позоришни комад „Јазавац пред судом“. Свештеник је осудио речима: „Ишли су у туђи крај, гдје живе само православни, ради чега их са овога мјеста осуђујем“. У часопису „Братство“ наводи се да је приликом отварања соколског дома на отоку Шипану почетком августа 1938. благослов соколске заставе извршио каноник дон Нико Ђивановић из Дубровника, јер је шипански жупник отклонио.(4) У чланку „Поступак једног свештеника“ објављеном у листу „Дубровник“ из Чибаче (Жупа дубровачка) наводи се да је Никола Симатовић, члан Соколске чете Доња жупа умро 16.12.1938. у 23–ој години живота. Завршио је једномесечни жупски и двомесечни војни течај у Београду. Као војник учествовао је на Свесоколском слету у Прагу 1938. Нагло му је позлило и по изричитој жељи болесниковој који је желео да се исповједи и причести, позван је око 4 сата после поноћи католички свештеник дон Михо Арбурић. Иако позван свештеник није хтео да дође. Истог јутра прошао је поред болесникове куће идући за Дубровник, а да није свратио. У листу „Дубровник“ је истакнуто: „Овакав поступак свећеников није тешко растумачити кад се зна да је ради нападаја на Соколску чету Доња жупа био већ и судски кажњаван, али је тешко народу разумјети да овакови свећеници примају још и државну плату као дар за свој разорни и некршћански рад на селу“. О том догађају писао је и часопис „Братство“ у чланку под називом „Добар пастир“.(5) У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15. октобра 1938. у „Братству“, гласнику соколске жупе Осијек, наводи се: „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом.“ (6) У истом гласнику у чланку „Иста песма, исти глас“ наводи се: „У Ћилипима код Конавла запаљене су половицом децембра 1938 појате и стогови сена Ники Боровинићу чија су два сина чланови соколске чете Ћилипи.“ У чланку се наставља да су разне пакости и штете учињене старешини соколске чете на острву Шипану Ники кап. Бауле. За време избора исписала су катраном непозната лица на фасади дома, „израђеној од финог корчуланског камена, разне партијске и протусоколске пароле“.(7) У листу „Дубровник“ наводи се да је среско начелништво у Дубровнику заказало за 6. фебруар 1939. усмену расправу по тужби Боровинић Ника и Пера из Чилипа против опћине конавоске из Груде, ради накнаде штете због паљевине појате са сјеном у Чилипима извршене од непознатих злочинаца у ноћи између 15 и 16 децембра. Лист је истакао да је то била прва расправа о надокнади штете учињење с умишљањем из политичких побуда. У истом броју „Дубровника“ у чланку „Политичке штете у Орашцу“ наводи се да је у ноћи између 6 и 7 јануара 1939. посјечено Ђуровић Марку, члану соколске чете у Орашцу, 15 комада великих лоза и 4 стабла јабука. Штета је процењена 6.500 динара. Ствар је предана у рука суда. (8) Група од 10–15 младића, из редова Мачекове партије напала је у Дубровнику средином новембра 1938. нешто прије 11 сати ноћу Криста Доминковића, уредника „Дубровника“ оборивши га на земљу. Навалили су са поклицима: „доље јереза !, доље „Дубровник“, доље влада!“ и слично. Група нападача била је састављена од студената и радника од 20–24 године. Неки од њих имали су посла са полицијом због свог агресивног држања. У чланку „Разбојнички нападај на нашег уредника“ истиче се: „Ово је тај елеменат ког Дубровачки репортери извјесних новина у Сплиту, Загребу и Сарајеву називљу „одлични хрватски омладинци“. Кристо Доминковић је био истакнути члан Соколског друштва Дубровник.(9) Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. Мачековци су све припаднике сеоских соколских чета проглашавали четницима. У жупи Мостар, тврђави сеоског соколства, и поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљујући Соколској Петровој петогодишњици појачавао. Соколско друштво Блато, из жупе Мостар, јављало је М. Стојадиновићу о врло тешким политичким приликама у којима друштво ради и живи, али поред тога рад није у застоју „јер смо подигли соколски дом и обновили соколску музику“. Припадници ХСС окомили су се на Соколску Петрову петогодишњицу. Соколско друштво Метковић „вршећи свој колективни завет у времену соколске петолетнице“ приступило је пошумљавању голети засађивањем соколског „Петровог гаја“ борићима: „Суделовањем својих чланова, најугледнијих метковићевих грађана и њихових породица засађено је 200 борића. Међутим, ускоро након тога сав наш труд био је уништен. Борови су напросто погуљени“. Поводом масовних антисоколских иступа Чедо Милић упутио је старешинама соколских друштава окружницу, позивајући их на договор у Мостар 26.1.1938. ради покретања заједничке акције свих сокола против постојећег терора присталица ХСС. Пошто државне власти нису узимале соколе у заштиту у хрватским бановинама и приморском делу зетске бановине многе соколске јединице су захтевале да им Савез дозволи да се саме боре и бране. Међутим, Савезна управа је захтевала потпуну примену соколске дисциплине (10) Споразумом Цветковић–Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима. На подстицај из Херцеговине и уз помоћ присталица Народне одбране, чланства Сокола и Јадранске страже, а под руководством Мирка Станковића, одржан је 16. децембра 1939. „јавни договор“ у циљу „окупљања српства као народа“ и подстицања „националне акције“ у циљу „бескомпромисног одражавања свих установа које су битне за чување и одржавање народног јединства“ (11) Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије 1. Вељко Ђурић Мишина, „ Активности Хрватске сељачке странке 1934–1937. у дубровачком срезу у процесу кроатизације“, „Љетопис Матице српске у Дубровнику Зборник радова I“, Београд 2010, стр. 252; „Једна осуда“, „Братство“, бр. 7–8, Осијек, јули–август 1938, стр. 160; 2. „Лука Шипањска, априла 1937“, „Дубровник“, бр. 11, Дубровник 17. априла 1937, стр. 3; 3. Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр. 127; 4. Јадрански, „Жалосно али истинито“, бр. 12, „Дубровник“, 24. априла 1937, Дубровник, стр. 3; „Отворење сокол. Дома и благослов заставе“, „Братство“, бр. 9, Осијек, 15. септембра 1938, стр. 184; 5. „Поступак једног свештеника“, бр. 1, „Дубровник“, 6. јануар 1939, Дубровник, стр. 3; „ Добар пастир“, „Братство“, бр. 1, Осијек, 15. јануара 1939, стр. 14; 6. „Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осјек, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осјек, стр. 204; 7. „Иста песма, исти глас“, „Братство“, бр. 1, Осијек, 15. јануара 1939, стр. 14; 8. „Расправа по Уредби накнаде штете“, „Политичке штете у Орашцу“, бр. 4, „Дубровник“, 27. јануара 1939, Дубровник, стр. 4; 9. „Разбојнички нападај на нашег уредника“, бр. 46, „Дубровник“, 19 новембра 1938, Дубровник, стр. 3; „ Главна годишња скупштина Соколског друштва–Дубровник“, бр. 5, „Дубровник“, 6 марта 1937, стр. 3; 10. Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр. 127, 133, 169–171; 11. Душан Пленча, „Однос грађанских политичких структура Дубровника према борби за национално ослобођење и социјални преображај (1941–1945), „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941–1945“, стр. 1051;