Весна Голдсворти

Рајна Лазић: Сећање са обала Атлантика

Једнога дана прошлог лета примила сам писмо од моје професорке ликовне уметности, Рајне Лазић, управо у тренутку када сам се спремала да из лондонске гужве побегнем на неколико дана у породичну кућу на обали Атлантика. Неотворено писмо ставила сам, у журби, са књигама и компјутером на задње седиште аутомобила и кренула на пут. Компјутер сам носила са собом на одмор који то није био, јер ми је и на дугим ветровитим плажама које просто бљеште од белине песка и бескрајног плаветнила океана, на уму непрестано био југ Европе. За једног аустријског издавача припремала сам студију о Балкану, а преводилац је већ нестрпљиво очекивао мој обећани енглески текст.

У једном тренутку, погледа упртог у празан екран, на коме је читавог јутра стајао тек наслов мог будућег есеја, посегла сам за писмом моје професорке. У каталогу са изложбе који ми је послала из Београда налазиле су се репродукције њених акварела Макиша. Биле су то меланхоличне слике на којима има много више неба него земље. У потпуном одсуству људских фигура и прецизних обриса пејзажа, акварели Рајне Лазић вратили су ми, невероватном снагом, сећање на поља са чијим сам погледом одрастала у кући на једном од жарковачких брда. Сетила сам се јабланова који су уоквиривали поглед на речну долину и бескрајног мозаика у коме се смењивало црнило тек преораних њива и прозирно зеленило младог расада. Сетила сам се и свога оца како ми са балкона наше куће показује бледо-плаве обрисе Цера на далекој, западној ивици равнице којој је Макиш представљао почетак.

Таква је – прустовска – била моћ слике на репродукцији која је била мања од мог длана и којој нисам знала праве димензије, ни праву дубину. У акварелима Рајне Лазић има нечега што ме подсећа на поезију Момчила Настасијевића и Милоша Црњанског, нечега сетног и неухватљивог што трепери на самој ивици пејзажа. Ради се о једној врсти трансцендентног погледа у даљину који се, готово неприметно, претвара у поглед у сопствену душу.

* * *

Пре тридесет и једне године, као дванаестогодишња девојчица, преселила сам се из основне школе на Дедињу у којој је највећи разред бројао мање од двадесетак ученика, у тек саграђену школу „Ђорђе Крстић“ у улици која још није имала имена већ се звала некако сасвим прозаично, Седамдесет четврта или Седамдесет пета нова, не сећам се више. Жарково је личило на огромно градилиште. Старо шумадијско село са летњим кухињама и верандама, у хладовини липа и ораха, нестајало је у мрежи ружних саобраћајница. Солитери су ницали као печурке, а одељења моје нове школе била су препуна деце.

Сада знам – пошто већ годинама и сама радим са младим људима – колико је снаге и педагошке вештине потребно да им се улије љубав према предмету. Знам колико је ентузијазма и наставничке енергије потребно да млади људи, од којих већина никада неће постати сликари и вајари, науче да препознају, воле и чувају лепоту у свету у коме лепоте, на жалост, има све мање.

Рајна Лазић је као наш наставник увек успевала управо у томе. Господствена и елегантна, племенитог говора и геста, охрабривала је наше почетничке покушаје у воденим бојама, темпери, графици и скулптури. Многе од наших радова излагала је на школским изложбама и затим чувала годинама. Понекад нам их је враћала много касније, већ одраслима, када смо са осмехом закључивали да ти детињасти покушаји и нису били тако лоши.

За мене данас, када се и сама налазим на половини свог радног века као професор енглеске књижевности на једном лондонском универзитету, највредније лекције Рајне Лазић нису толико у практичним аспектима ликовне уметности, колико у вештини посматрања слике коју нам је она неуморно преносила. Та вештина значајна је за анализу сонета или драмске сцене исто онолико колико и за анализу платна једног Ел Грека или Вермера. Неких од лекција којима нас је учила – о перспективи и плану пејзажа, о пропорцији лица на портрету, о композицији мртве природе – сећам се и после тридесет година. Сећајући се како ме је мој четворогодишњи син на једној изложби Ђорђа Де Кирика недавно упитао, „Мама, чија је то сенка на слици кад на њој никога нема?“, помишљам да је можда најважније управо то што нас је Рајна Лазић научила како да посматрамо слике, како да видимо ко је тај неко кога на слици нема.

(У Лондону, 27. фебруара, 2004.)

____________________________

Др Весна Голдсворти (Goldsworthy) предаје енглеску књижевност деветнаестог века на Кингстонском универзитету у Лондону, где је на дужности директора групе за постдипломске студије и управника истраживачког центра за културне студије града. Члан је удружења књижевника Уједињеног краљевства од 1998. године. Њене књижевне студије објавили су бројни амерички, западно- и источноевропски издавачи, међу којима су MacMillan, Cambridge UP, Manchester UP, Oxford UP, Wieser Verlag, Routledge i Yale UP. Књига „Измишљање Руританије: Империјализам имагинације“ изворно објављена на енглеском језику 1998. године, преведена је до сада на српски, румунски, бугарски и грчки језик.