Миленко Мисаиловић

„Трактат о режији“ Радослава Лазића

Редитељ, драмски педагог и театролог Радослав Лазић последњих година посветио се трагању за што потпунијем сагледавању теорије режије и осветљавању редитељског поступка у театру, филму као и у театру лутака — на тај начин што је примењујући методу анкете и познавајући инострана искуства те методе, интервјуисао све наше познате југословенске редитеље: тако су у овој књизи Трактат о режији Радослава Лазића скупљени интервјуи дванаест редитеља и везујући за сваког од њих и наслов (интервјуа) који треба да истакне одговарајућу страну режије, књигу чине:

- Хуго Клајн — Анализа режије

- Мата Милошевић — Уметност режије

- Славко Јан — Улога режије

- Братко Крефт — Драматургија режије

- Владимир Хабунек — Пракса режије

- Димитар Кјостаров — Култура режије

- Младен Шкиљан — Функција режије

- Коста Спаић — Социологија режије

- Миле Корун — Парадокс режије

- Божидар Виолић — Етика режије

- Георгиј Паро — Естетика режије

- Дејан Мијач — Логика режије

С обзиром на то да је Радослав Лазић интервјуисао и остале познате југословенске редитеље, природно би било ако после овог првог редитељског циклуса наиђу књиге које би обухватиле други и трећи циклус редитеља, у тежњи да се што потпуније искаже „интегрална теорија“ о режији.

Зато је књига Трактат о режији вишеструко значајна: осим тога што остварује својеврстан подвиг да на једном месту окупи обимна разматрања дванаесторице познатих југословенских редитеља, ова књига — исказујући сваког редитеља као стваралачку индивидуалност — истовремено открива и шта је у режији заједничко или опште, тј. шта је основно и неизбежно, без обзира на стваралачку субјективност сваког редитеља. Према томе, ова књига осветљава колико својом теоријом и праксом не само режија него и театарска уметност уопште, прелази и у област науке, и колико су били неминовни већ постојећи резултати у свету да се успостави и одговарајућа наука о театру названа и театрологија.

Указујући на сложеност редитељске уметности као теорије и праксе, ова књига истовремено указује на социологију и психологију, на етику и естетику позоришне уметности, па се, на пример, уз осветљавање стваралачког односа између редитеља и драмског аутора или текста указује и на однос редитеља према друштву, па и на однос друштва према редитељу и позоришној уметности уопште.

Посебна вредност ове књиге је што она, осветљавајући уметност режије, указује и на несагледиву сложеност позоришне уметности, и зато ови инспиративно плодни и садржајно подстицајни о режији — истовремено откривајући како управо театарска уметност (упркос томе што је називају и „уметност речи“) показује и снагу али и немоћ речи, јер и из овог разговора се види шта све у театарској уметности измиче моћи анализе или шта остаје неизрециво чак и кад је — доживљено...

Ова књига настала осветљавањем режије као индивидуално одређеног стваралаштва — у току свог настајања била је истраживачки дијалог само између одређеног редитеља и аутора будуће књиге, Радослава Лазића, али кад је аутор редитеље с којима је трагао по несагледивом лавиринту режије — систематски обухватио књигом — онда се и између дванаест југословенских редитеља успоставио узајамно потенцијални дијалог: и не само између њих, него између њих и савремених редитеља у свету, у својој суштини, и интернационална или општељудска.

И тако свих дванаест југословенских редитеља пред читаоцем често једни другима и противурече, као што и читалац сваком од њих може да противречи, и у тако унакрсно узаврелом супротстављању или слагању и неслагању протиче и позоришна представа пред публиком.

Ова књига открива, исто тако, и којим димензијама театарска уметност наџивљава или превазилази време у коме настаје и коме служи, тј. открива кад је редитељска уметност жртва неке помодне струје или тренутка и јалове пролазности а кад пролази плодоносно; кад је заведена привидностима или кад је оболела од њих, а кад од привидности брани, спасава и лечи не само себе него и гледаоце или друштво с којим — преко позоришне представе — води животни дијалог и егзистенцијално саучествује.

Укратко, књига Трактат о режији Радослава Лазића остаће и као исказана и забележена свест југословенског позоришта о самом себи у одређеном времену.