Радослав Лазић

Поетика лица и лика

Коста Богдановић, „Лице и лик у визуелној спознаји“, Поговор мр. Рајка Бошковић, Завод за уџбенике, Београд, 2009. стр. 370, формат А4, илустр.

Савремени српски ликовни теоретичар Коста Богдановић (1930) обухватном иконолошком студијом Лице и лик у визуелној спознаји (2009) уцеловљује своју феноменолошку трилогију ликовне спознаје. Њој претходе његове темељне студије Поетика визуелног (2005) и Поетика визибилног (2007), којима се, сада и овде, придружује студија о лицу и лику у ликовној теорији. Ова својеврсна Богдановићева визуелна гносеологија је доступна рецентном читаоцу, као трећи и завршни том овог енциклопедијског подухвата.

Све три капиталне студије из теорије визуелне културе, чији је, код нас, управо, утемељивач Коста Богдановић, објављују се у издању Завода за уџбенике и представљају издавачки подухват прве деценије XXI века достојан дивљења у савременој ликовној педагогији, естетици, историји и теорији визуелне културе.

Стављајући у мото своје студије мисао Иве Андрића да „Звезданог неба и људских лица никад се нагледати“ аутор као да истиче идеју о лепоти гледања и виђења, визуелног и визибилног, стварног и уобразиљног. Богдановић овим ставом утемељује своје опредељење визуелне гносеологије и виђења света као универзума. У том свету се антрополошки феномен лица и лика показује као конкретна, али као и општа слика, визуелне спознаје. Лице и лик се и налазе у етимологији ликовности, па према томе могу се разумети као основни појам ликовних уметности. Лице, лик, персона, карактер, ликовност, ликовне уметности, визуелност, визибилност, иконографија, иконологија — кључни су појмови и синтагме Богдановићевих теоријских феномена којима је посвећена његова синтетичка студија Лице и лик у визуелној спознаји.

Аутор своје основно теоријско полазиште темељи на значењу лица и лика као појмова у визуелној спознаји. Богдановић разуме лице и лик као видове идентификације, персонализације, симболизације именовања и смисла о постојању одређене форме и то превасходно перципиране с лица, ен фаце, а не са наличја. По овом ставу његова студија је откривалачка јер показује да је наша перцепција света и света уметности превасходно лицем у лице, мада су могућни и други облици комуникације као што је спознаја облика са кружном или унутарњим, висинским и низинским ракурсима као на филму. Он закључује своју тезу да је сваки облик „предмет, појам, стање и догађај, како у свету реалности, тако и у свету уобразиље имају свој идентитет предњом (главном) страном у свом лику, називу, постојању, значењу.“ Управо тај статус лица и лика, карактера и појаве одређен је предњом, фронталном перцепцијом одређене форме.

Идејно–естетску садржину своје систематске студије Лице и лик у визуелној спознаји Коста Богдановић експлицира у разуђеном Уводу, те кроз шест опширних поглавља, са неколико стотина ликовних прилога и исто толико легенди и коментара, који представљају својеврсне научно–естетичке–аналитичке есеје, као и обимном систематском литературом од преко двеста референтних научних студија из историје уметности, естетике, филозофије, аутор нуди читаоцу богату теоријску грађу.

Уграђујући у своју студију знање експерта историје уметности и утемељивача визуелне културе Коста Богдановић у свој метод ликовних анализа неминовно пројектује и своја уметничка вајарска искуства, али и искуства врсног ликовног педагога. Залажући се за теоријски статус ликовне анализе лица и лика он промишља области митологије, религије, али и поезијског виђења. Лик види и анализује у легендама, али и у „оличењу реално визуелних сугестивних форми“, као и у визибилном искуству. Своју поетику лица и лика систематизује представљање ликовних анализа у методологији:

– историзовано лице и лик,

– институционално–официјелно лице и лик,

– симболизоване форме лица и лика (маске),

– друштвено–државно–репрезентативни лик,

– научно–истраживачки поводи,

– лице и лик у уметничком представљању.

Дакле, то су сфере Богдановићевих теоријских дискурса у којима он скрупулозно, научно–теоријски утемељује своје виђење поетике лица и лика у визуелној спознаји, као упоредној гносеологији визуелне културе у историји уметности од архајских и класичних епоха, кроз ликовне уметности и велике цивилизације уметности од египатске, преко класичних уметничких епоха Азије, преко Уметности преколумбијских Америка, па све до богате европске баштине ренесансе до модерне, постмодерне, па чак и концептуалне уметности. Аутор напомиње да његова студија није систематска историја портрета „него један општи преглед, без кога, чини се, ова књига која носи наслов Лице и лик у визуелној култури не би била потпуна. „Ауторовој скромности додајмо чињеницу да је ово прва систематика портретне уметности у нашој теорији историје уметности и визуелне културе.

Богдановић истиче да су његове полазне ауторске намере да се лице и лик у визуелној спознаји разматрају кроз два основна полазишта. У првом гледишту су лице и лик као представе живих ликова (бића) и то најчешће људско лице. Поред портретне ликовне уметности и филм као уметност велике аудиовизуелне синтезе свој основни израз гради на изражајности лица и лика. Познато је да је редитељ Ингмар Бергман, као један од средишњих филмских аутора XX века у средиште своје филмске поетике поставио лице. Његов филм Персона на најбољи начин потврђује лице и лик као средишње изражајно средство које доминира у његом целокупном филмском опусу. У модерној драми Луиђи Пирандело и Јуџин О’ Нил целокупне своје драматургије утемељују на естетици у потрази за драматичним трагањем за лицем и ликом. На пример Пиранделова драма Шест лица траже писца или О’ Нилово Дуго путовање у ноћ на најбољи начин сведоче драмску феноменологију лица и лика. Зато је Богдановићева студија Лице и лик у визуелној спознаји.

2.

Oд највећег значаја и за разумевање лица и лика у драматургији, као и естетици драмског театра. Под појмом лице Богдановић подразумева индивидуалну појаву представљене форме, а појам лика је општа представа инкарната, портрета или маске. Друго ауторово гледиште за које се залаже представља „она својства и значења лица и лика, који се на било који начин своде на област уметности и уметничког достигнућа у значењу ’пренесени лик и лица’ у обележја њихових надграђених значења“. Стога је ауторски дискурс ове систематске студије испреплетен бројним примерима естетске, психолошке и друштвене анализе и представља својеврсну светску историју уметности лица и лика и њихових антрополошких значења. За разумевање теоријских експликација ауторске легенде и објашњења уз многе ликовне прилоге су од највећег значаја за разумевање теза које поставља у својој студији. Још једном се показује да су књиге и литература о историји уметности незамислива без ликовних прилога. Овако излагана теорија на најбољи начин с визуелним доказима постаје пропедеутички репозиторијум визуелне културе, а Богдановићева књига уџбеник — лексикон знања о визуелној спознаји лица и лика у уметности.

Богдановићева студија о лицу и лику у визибилној спознаји по ширини и свеобухватности идеја превазилази ликовно–теоријски дискурс. Аутор излаже и компаративна виђења значења симболичног, сакралног, митског, историјског, поетског, музичког, научног садржаја уметничког портретисања лица и лика. Радо ћу се сложити с писцем Поговора, историчарем уметности и кустосом Музеја савремене уметности, извесно најбољег познаваоца теоријског дела Косте Богдановића да је и ово његово дело „прворазредна алтернативна научно–стручна литература заснована на отвореном систему, у коме је најдрагоценија демонстрација „креативног мишљења“.

Управо Богдановићево историјско–теоријско дело је пример у коме су могућна различита естетичка учитавања. Такво дело је примерно не само за оне који желе да читањем, учитавањем, већ и прочитавањем стичу нова или обнављају стара знања и сазнања у поетици разумевања лица и лика у историји уметности и теорији визуелног стваралаштва.

Зато ће и ова Поетика лица и лика у визуелној спознаји, као и његове Поетика визуелног и Поетика визибилног бити од највећег значаја како за оне који уче, тако и за оне који поучавају. Богдановићева теоријска трилогија је незаобилазна референтна студија. Она представља прворазредну естетичку литературу. Књига–појмовник аутентичан је подстицај за нова истраживања феноменологије визуелног, као и целокупног уметничког стваралаштва на почетку XXI века, на овим просторима и шире у свету.