Радослав Лазић

Историја светског луткарства: Класично луткарство Азије

Међу многим лепотама што их нуде културе Истока, древне цивилизације Азије, посебно се истиче традиционална уметност луткарског позоришта Јапана, Индије, Кине, Индонезије и Мале Азије. Историја позоришта није утврдила тачно где и кад започиње луткарски театар. Поуздано се зна да порекло треба тражити у преисторијском ритуалу, синкретичком чину магијских обреда и култних игара, где је лутка имала мистичну моћ хомеопатских радњи. Треба веровати да је симболична функција лутке имала значај у пластичној иконографији и да је њеном анимацијом оствариван првобитни магијски и религиозни ритуал.

Античко доба добро познаје луткарски театар. Лутке су у Грчку и Рим дошле, по веровању историчара позоришта, управо из Мале Азије, из Кине, Индије или преко Средоземног мора из Египта. Историја бележи име неког грчког луткара по имену Потин који је у Атини имао једно од првих луткарских позоришта на тлу Европе.

Још је у X столећу на Јави песник Емпу Канва испевао Оду позоришним луткама:

Те лутке брижљиво обојене,
што туђим гласом говоре, и туђим се покретима крећу,
на човека личе, што слепо за својим страстима хрли,
не схватајући да се само о игри ради,
у свету вредности лишеном.

Песник Канва као да је својом песмом одредио поетику позоришта сенки. Говорећи о лепоти лутке, о њеној савршеној техничкој реализацији, изразима и боји, о томе како аниматор лутки позајмљује глас и како је анимира својим позајмљеним покретима, о антропоморфном изгледу лутке што својим ликом опонаша човека који јој позајмљује дах и кретњу и који, порочан, својим страстима хрли, не схватајући venitas vanitatum – таштину света и његову пролазност „у свету вредности лишеном“ – као да је изрекао суштину луткарске анимације и њену древну естетику. Од јапанских Бунраку–лутака до јаванских Wajang–лутака сенки, луткарство Азије представља уметност позоришта особите лепоте. Тај древни театар лутака који је вековима сачувао класичну естетику позоришта понављања, на најбољи начин све до наших дана чува исконску лепоту азијских позоришних култура. У естетском смислу то је позориште које трансцендира древне снове. Лутке Азије су чувари класичних митова и легенди Азије. По својој синкретичкој изражајности, у неким аспектима, као код Бунраку у Јапану, пример је антрополошког ритуала. У једном периоду своје богате историје Бунраку је бацио у сенку чак позориште глумаца у Кабуки и Нô–театра. Речју, позориште лутака у земљама Азије чува свет сена прошлости, управо захваљујући стилизованој сценској поезији јаванског Wajang–театра. Савршена анимација, облик и боја, експресивност индијске лутке или покретљивост кинеског Краља Мајмуна као ручне лутке,

анимиране одоздо, јесу примери уметности невиђене естетике анимације. Лепота класичног луткарства Азије представља посебно поглавље у светској ризници позоришних вреднота аутентичне древне уметности која живи и данас у традиционалним културама Истока.

2.

Карађоз: турско позориште сенки

Наше занимање за уметност позоришта Карађоза је посебно, природно, и у самој чињеници да је овај театар сенки стигао на тле Балкана из Мале Азије. У Европи је често називан турским позориштем сенки, мада га има у готово свим муслиманским земљама, нарочито у левантинском и арапском свету. Неки му порекло виде у Кини. У наше земље су га донели Турци, па се готово све до нашег времена сачувао у Сарајеву. Још има живих људи који памте сарајевског Карађоза, па би било добро остварити реконструкцију ове древне уметности. Мишел Никола пише да је аниматор Карађоза имао на репертоару обично тридесетак дела различите садржине, тачније 28 дела, што одговара данима празника Рамадана, када су сваке вечери игране Карађозове представе. Писац је и редитељ, глумац и певач, луткар и извођач, истовремено – све у једном човеку, двојнику Карађоза. Свој театар сена Карађоз изводи иза затегнутог белог платна, где на том позоришном екрану јесте истински јунак многих чуда у којима има смеха и ероса.

Луткарство Кине

Древно кинеско луткарство, као и позориште сенки, чува готово све технике извођења луткарске представе познате у Азији: лутке на концима (европске марионете), лутке на штапићима, као и лутке на руци. Кинеско луткарство је, можда више него други облици азијске луткарске уметности, повезано с музиком и драмском игром, традиционалним плесовима и наглашеном улогом ритмичке акције и акробатике. Стога, чини се да је у праву врсни познавалац позоришта Азије, Твртко Куленовић, када сматра да је ритам најважнији закон свеколиког уметничког стваралаштва азијских цивилизација коме се сва друга изражајна средства потчињавају као закону срца „на коме почива ритам рада организма и бића“. Синкретичке теме и идеје Пекиншке опере налазе свога одблеска и у репертоару кинеског луткарства, на чијој сцени тријумфују легенде о Краљу Мајмуна. На једном од Битеф–а видели смо пекиншке луткаре који су изводили представе о незадрживим вратоломијама Краља Мајмуна. Луткари Азије нису тако чести гости на нашим странама, али када их сусрећемо онда нам одиста пружају врхунска естетска задовољства. Не треба се томе чудити, азијски луткари су одувек остваривали врхунску уметност која је била прихватана од тзв. одрасле публике, мада је партиципирају и деца. Не постоји у Кини, па и васцелој Азији, строго узев, луткарство за децу и луткарство за одрасле. Постоји богата луткарска традиција која сижеима и темама привлачи различиту публику коју увек осваја својим савршенством анимације, „балетом луткарске анимације и кореографијом аниматорског мајсторства“ постиже чудо на сцени. Може се рећи да се поједине вештине преносе с генерације на генерацију, а тајна луткарске анимације се предаје с оца на сина као највећи животни и уметнички аманет.

Луткарство Индије

Древно луткарство Индије сеже у далеку прошлост четвртог и петог века н.е. Биле су то „лутке које играју“, а теме које представљају преузимане су из легенди и митова најчешће реинтерпретација епова Махабхарате и Рамајане. Индијско луткарство поставља циљ да код гледаоца изазове својеврсну катарзу названу раса – естетско задовољство гледања и уживања у представи. Заједнички принципи раса заговарају склад спољашње лепоте изражене у облику, костиму, цртама лица, покрету и унутарњег осећања у којима доминира храброст, љубав, нежност. Склад спољне и унутарње изражајности остварује принцип раса. Лутке су симболични израз људских порока и врлина, а не њихова копија. Улога музичке пратње је веома наглашена и она одређује динамичко–ритмичку структуру луткарске представе. Проблем осавремењивања је везан за европске утицаје од којих се успешно брани индијска традиција, као и васцела азијска култура када је год то могућно у снажној поплави европских и западних утицаја који све више надиру на тло Азије. У Натјашастри Бхарате записана је легенда о постанку позоришта. Богови Брама и Ãива после многих молби услишише жеље мудраца, те им дадоше представу коју ће моћи да гледају и слушају. Пета књига Натјашастре означава мит о постанку позоришта. Позориште тако постаде место које ће окупљати све области знања, уметности и делања. Опонашање света основно је правило позоришта.

Луткарство Индонезије

Окупљајући се вековима око пламена трепераве светиљке и пред белим платном на коме су живеле сенке предака и духови легенди преузетих из индијске традиције земаља тоталног театра, земља Индонезија и њен народ знали су да чувају древну традицију Wajang–kulita – позоришта сенки. Ова древна уметност развијала се готово два миленија. Wajang kulit — индонежанско позориште сенки –започињало је своје епске представе уз пратњу музике и рецитовања око осам часова увече, а завршавало их рано ујутро пре свитања. Плошне лутке су израђене од коже (кулит). Сенке могу да буду црно–беле, али су често и у боји. Луткар који се назива даланг анимира по две сенке, најчешће у синхроним радњама лево и десно. Он је скривен с ону страну белог платна и покреће бројне лутке којих некада може бити и неколико стотина. Изнад његове главе налази се уљана светиљка чија треперава светлост изражава лелујаве сенке на белом платну испред кога седе гледаоци. Текст који изговара даланг зове се лакони. Лакони су тематски подељени на различите циклусе: Легенда о Арјуни, Циклус о Рами. У приказима легенди и митова дати су кроз сукобе сенки борби добра и зла. Богови су носиоци светлих врлина, а демони означавају мрачне људске страсти. Оркестар који прати збивања, дајући му динамичко–ритмичку структуру, назива се гамелан. У саставу оркестра су најчешће мали бубњеви, ксилофони, бронзани тимпани и бројне удараљке. Флаута има посебно место и улогу у оваквом оркестру позоришта сенки.

Јавански луткари ретки су гости на јужнословенском позоришном простору. Wajang–kulit био је приказан на демонстрацији ове древне луткарске уметности на сеанси у Музеју примењених уметности у Београду, шездесетих година. У лето 1986. у београдском театру „Звездара“ гостовала је трупа Глумачке школе из Индонезије и међу осталим древним играма приказала Wajang–kulit – позориште сенки – посвећен теми Циклуса о Арјуни, који представља својеврсну одисеју племенитог витеза Арјуне у потрази за сопственим идентитетом. Кроз тешке сукобе и драматичне борбе са џином Арјуна излази као победник.

Упознати театар Wajang–kulit значи непосредније разумети културу и историју народа Индонезије. Занимљива је чињеница да се позориште сенки највише сачувало у муслиманским земљама Азије и Африке, где је живо позориште било одувек забрањивано из религијских обзира. У тим земљама сенке су на сцени замениле људе. Ибн Данијел бележи: „Посегао сам за најбољом литературом“, потрудио сам се око карактеризације ликова и поделе представа на делове“. Затим додаје како је срео глумца, увоштио платно на коме ће се појављивати сенке. Све је то припремио за најбољу представу која започиње песмом:

Наша представа је за људе, за све људе.
Приказујемо озбиљне комаде и оне који служе забави, као низ бисера.
Наш комад жели да у вама изазове дивљење.
Гледај ако ти је ум светао.
Ову представу разумеће свако јер у ној наступа приповедач који представља сваки лик приказан на екрану.
Његова прича је као сенка онога што је замишљао.
Његова прича говори о дворогом месцу. Љубазни гледаоци, нека наше дело проговори само за себе.
Нека постане савршено као злато.

У овим стиховима је целовита естетика и етика позоришта сенки и њена суштина. У томе је дух и мисао овог древног театра који живе и данас. Виртуози азијске анимације на сцени остварују савршенство технике, естетике – уметности класичног луткарства Азије.

Луткарство Јапана

Међу бројним лепотама јапанског традиционалног позоришта не зна се ко је савршенији: Нô–театар, Кабуки или Бунраку – луткарско позориште? Свако на свој начин је израз древне лепоте и сваки облик је на различит начин леп. Отуда се може разумети дивљење Гордона Крега, Мејерхољда, Гастона Батија, Оскара Шлемера и др. за лепоту древне уметности лутака Азије. Бирајући између живог глумца и његових „ограничених“ изражајних средстава, Крег се у једном тренутку свог великог уметничког искуства, био одлучио за лутку „супер–марионету“. Резигниран драмским театром слично ће учинити Гастон Бати и толики други. Сви су они у лутки гледали неслућене изражајне уметничке могућности. Лутка је у таквој естетици постала „идеалан глумац, онај који „може да лети“. Највећи допринос развоју Бунраку–театра – луткарске уметности за одрасле, у Јапану је дао Чикамацу Монзеамон – назван „Шекспиром позоришта лутака“. Лутку величине дечакова тела анимирају три аниматора. Прати их трожична тамбура шамизен. Свирач је и певач. Он пева

легенде и митове у којима се Бунраку–лутке изражавају средствима мимезиса. Подражавајући живот, готово реалистички, па, ипак, стилизовано изражавајући партитуру сценских знакова, тако играју животе древних лутака и свет легенди јапанске митологије, у којој се преплићу живот и смрт, сан и јава. Трострука анимација једне Бунраку–лутке представља најсавршенији облик вођења лутке и давања јој сценског живота и изражајне лепоте. На сцени се остварује магичан свет „од дрвета и тканине“, наглашена улога и покрет главе и руку уводе нас у сан у коме владају љубав, мржња, злочин и казна, врлине и пороци, јунаци и кукавице, људи и духови... Бунраку–театар представља пример сценске илузије. човеколике лутке преносе гледаоца у законе драме света и његово страшно позорје. Стил и естетика позоришта Бунраку иду у висока постигнућа светске театарске уметности. Бунраку–лутка остварује се одоздо, супротно од марионете која је вођена одозго. Земаљске силе управљају кретањима, а шест руку даје живот телу лутке. Принципи анимације су откривени. Као што рече Јан Кот, естетика Бунраку је стварање илузије и њено разарање.

Идејно–естетску и теоријско–историјску панораму азијског класичног позоришта не можемо исцрпети увидом у луткарство Кине, Јапана, Индије, Индонезије, Мале Азије и арапског света. Неправедно је не поменути богату традицију луткарства Индокине, у којој вијетнамске лутке на води представљају светски реликт луткарства, лутке из Кореје, затим лутке из Бурме и Тајланда. О свему томе исцрпно информише изванредна књига Les marionettes, објављена 1982. у Паризу, код издавача Bordas. Али и више о томе, овај вредан издавачки подухват је аутентичан извор бројних информација о европском и светском луткарству. Богата луткарска иконографија је посебна вредност ове књиге. Чињеница да нам недостају бројна знања из историје и теорије позоришта итекако би објављивањем литературе о луткарству смањила наше незнање о великим позоришним културама.

Уметност азијског класичног луткарства још једном сведочи како је понављање традиционалних вредности и њихова савремена егзистенција извор бројних надахнућа за нове стваралачке подухвате и рађање нових уметничких облика. Савремено европско позориште имало је шта да научи од класичног азијског театра. Традиција и иновација, прошлост и садашњост, старо и ново као да се потврђује у древној узречици: Упознај старо да би створио ново!

Твртко Куленовић је у својој студији Теоријске основе модерног европског и класичног азијског позоришта (Свјетлост, Сарајево, 1975), као и књигом Позориште Азије (Центар за културну дјелатност, Загреб, 1983), показао речиту снагу утицаја које је театар Азије на уметничко–практичном и теоријско–естетичком плану остварио у Европи.

Позоришна уметност савремене Европе, па и целог Запада, непроцењиво дугује древној уметности позоришта Азије. Поглед у класично луткарство Азије још више ће показати колико је тај утицај плодотворан, али, указати на непролазне лепоте облика и звука, слике и ритма, музике и мита.

Речју, свет сенки и привида, естетике и етике азијског луткарства, за све оне који трагају за вредностима култура Истока, остаје уметничко откровење и надахнуће, уметност виртуозне анимације која траје миленијумима..

Позориште, Тузла, 7–8, 1986, 551–556.

ЛИТЕРАТУРА:

- Позориште, Тузла, 1–2, 1981. Тематски двоброј посвећен КАРАЂОЗУ — ТУРСКОМ ПОЗОРИШТУ СЈЕНКИ, Уводна студија Нермина Курспахић, 17–48.

- Р. ЛАЗИЋ, СВЕТСКО ЛУТКАРСТВО, Хрестоматија, Историја, теорија, истраживања, Фото–футура & Аутор, Београд,. 2004. стр.478. Едиториал: Henryk Jurkowski & Еди Мајарон.